18-02-2015, 09:43 PM
18-02-2015, 10:00 PM
(18-02-2015, 09:43 PM)smederevo Пише: [ -> ]А одговор на питање?
То да идеш код Владике Таса,као највернијег наследника аве Јустина,...
па га питај!
18-02-2015, 10:10 PM
(18-02-2015, 10:00 PM)Шумадинац Пише: [ -> ](18-02-2015, 09:43 PM)smederevo Пише: [ -> ]А одговор на питање?
То да идеш код Владике Таса,као највернијег наследника аве Јустина,...
па га питај!
Питај га ти,па поставио овде одговор!А пре тога изнеси своје мишљење о томе?
Таса циганин није сигурно највернији наследник Аве Јустина,јер да јесте не би дозволио да му учитеља избацују са Богословског факултета!!!
18-02-2015, 10:32 PM
(18-02-2015, 10:17 PM)Шумадинац Пише: [ -> ]Питао сам га испред Патријаршије пре пар година,ал не добих одговор,побеже на врата брже него што стигох да му још нешто кажем!(18-02-2015, 10:10 PM)smederevo Пише: [ -> ]Добро су те научили они у ''катакомбама'' гнусним надимцима! Нема потребе да(18-02-2015, 10:00 PM)Шумадинац Пише: [ -> ](18-02-2015, 09:43 PM)smederevo Пише: [ -> ]А одговор на питање?
То да идеш код Владике Таса,као највернијег наследника аве Јустина,...
па га питај!
Питај га ти,па поставио овде одговор!А пре тога изнеси своје мишљење о томе?
Таса циганин није сигурно највернији наследник Аве Јустина,јер да јесте не би дозволио да му учитеља избацују са Богословског факултета!!!
се плашиш Владике Таса,не уједа он...скупи храбрости ако си четник или
почетник, па отиђи до њега...и добићеш прави одговор!
Па реко пошто сте ви у присним односима,не би било лоше да га ти приупиташ,па да сви коначно чујемо одговор!У неком од предходних постова,рекао сам ти да сам то исто питање поставио и дон игњацију(када си ми на моје исто питање које сам ти поставио рекао да питам епископа),aли и тада не добих одговор.Писао сам више пута и патријарху,ал не добих одговора!Па реко пошто си ти са свима њима у присним односима,да питаш,можда и некада добијемо одговор!
п.сЈош не добисмо твој ЛИЧНИ одговор на исто питање?Ако си јунак и четник ти ћеш одговорити!
19-02-2015, 05:36 AM
О учтивом дијалогу са јеретицима има пуно примера у историји Православне Цркве. Примера ради један од највећих бораца за одбрану чистоте православне вере, св. Марко Ефески у свом уводном говору папи јеретику Евгенију IV, слично речима упућеним од св. Кирила нечасном Несторију, рекао је римском папи 1438. у Ферари: „ … Хајде дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (ср. Гал. 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим да нас сазовеш овде“. Шта би данас рекли многи „зилоти“, било Артемијеви било Акакијеви, кад би чули овај језик хришћанске љубави и учтивости у обраћању једном римском папи? Засигурно, осудили би га као издајника и паписту, као што и данас осуђују многе српске епископе, када у разговорима са римским папом употребљавају неке опште изразе учтивости у дијалогу. Зашто? Јер, у својој неопитности и незнању, не гледају на циљ и дух разговора који се воде, а за општу хришћанску учтивост неће ни да чују.
ИГУМАН ПЕТАР ДРАГОЈЛОВИЋ
ИГУМАН ПЕТАР ДРАГОЈЛОВИЋ
19-02-2015, 08:37 PM
О РАСКОЛНИЦИМА
Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и незлобивошћу „сједине мудрост“ и умеће да се предвиђају лукавства демона, који као паук паучину, плете мреже хришћанима, тежећи да уплете сав свет. Светитељ говори да се тајних непријатеља треба бојати више него јавних, раскола – више него гоњења. У дане гоњења “лакше је сачувати се”, јер је очевиднија “опасност” и непријатељ “оглашава себе”, а кроз раскол демон се “тајно прикрада” скривеним прилазима, “неприметно се подвлачи пузећи”, због чега је, узгред речено, и добио “име гмизавац или змија” . На тај начин, гоњења и протеривања хришћана за време свих нерона и диоклецијана (или – сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшна ни опасна за Цркву, као њени унутарњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звери могу да зарасту и да се зацеле, а ујед притајене змије скоро увек доноси смрт. Зато је грех раскола по својим последицама погубнији него злочини Тамерлана, који је подизао хумове од одрубљених глава хришћана и пировао на подијумима, под којима су лежала смрскана деца.
Гонитељи убијају тело, али су немоћни да причине штету души. Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у обличју Анђела светлости, демон може да говори о миру и истини, али то је завођење: оружје кнеза таме су “ласкаво-лажљиве речи”, његова змијска “песма” доводи у заблуду “неопрезне и лаковерне”. Ђаво је препирач и дијалектичар. Његов ум – после пада – претворио се у неисцрпни извор подмуклости и лукавства. Надговорити демона је тешко, али он нема срца, он је празан изнутра. Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом “доброг Анђела”, вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца.
Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају “духом Прометеја”).
ЕПИСКОП КИПРИЈАН
Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и незлобивошћу „сједине мудрост“ и умеће да се предвиђају лукавства демона, који као паук паучину, плете мреже хришћанима, тежећи да уплете сав свет. Светитељ говори да се тајних непријатеља треба бојати више него јавних, раскола – више него гоњења. У дане гоњења “лакше је сачувати се”, јер је очевиднија “опасност” и непријатељ “оглашава себе”, а кроз раскол демон се “тајно прикрада” скривеним прилазима, “неприметно се подвлачи пузећи”, због чега је, узгред речено, и добио “име гмизавац или змија” . На тај начин, гоњења и протеривања хришћана за време свих нерона и диоклецијана (или – сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшна ни опасна за Цркву, као њени унутарњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звери могу да зарасту и да се зацеле, а ујед притајене змије скоро увек доноси смрт. Зато је грех раскола по својим последицама погубнији него злочини Тамерлана, који је подизао хумове од одрубљених глава хришћана и пировао на подијумима, под којима су лежала смрскана деца.
Гонитељи убијају тело, али су немоћни да причине штету души. Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у обличју Анђела светлости, демон може да говори о миру и истини, али то је завођење: оружје кнеза таме су “ласкаво-лажљиве речи”, његова змијска “песма” доводи у заблуду “неопрезне и лаковерне”. Ђаво је препирач и дијалектичар. Његов ум – после пада – претворио се у неисцрпни извор подмуклости и лукавства. Надговорити демона је тешко, али он нема срца, он је празан изнутра. Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом “доброг Анђела”, вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца.
Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају “духом Прометеја”).
ЕПИСКОП КИПРИЈАН
20-02-2015, 02:04 AM
О ЗИЛОТСКИМ ПРОПАГАНДАМА-- ЛИЧНЕ КАРТЕ И ПАСОШИ, ПЕЧАТ АНТИХРИСТА, О КАНОНИМА
Ја сам разговарао са грчким стручњацима. Никаквих тајни у тим бројевима нема и никаквог демонизма. До тога се може доћи тако што је потребно да се избаци целокупна техника, компјутери, и све остало. У Грчкој је био постављен проблем да се у пасошима и личним картама наведе припадност Православљу као религији. У овом тренутку та прича није завршена. Лични бројеви - то је нешто сасвим друго.
Ми морамо да штитимо личну слободу човечје свести. Треба истински штитити слободу човека, како унутрашњу тако и спољашњу. Наравно, потребна је и гаранција личног живота човека. Не сме све да се износи на длану, не сме се мешати у породични живот као сто је радила ЦК (совјетска тајна полиција, нап. прев.). То, вероватно, у Америци ради ЦИА, меша се директно у приватни живот људи. То је исто као када бисмо ми, хришћани, откривали грехе једни другима и износили их у јавност. У Европи постоји тенденција, и уопште, у слабом човеку постоји тенденција ка томе. Неопходно је да се Црква, колико год може, са тим избори.
Ако посматрамо реално ствари, да ли Црква може да избегне обавезна правила и норме масовне регистрације? Мислим да то није наша ствар. У Грчкој су и они, нема их баш много, који су почели да говоре да је то број антихриста - 666, и да ће овај број свима бити утиснут. Значи, то ће печат антихриста да буде на нама… Али, ја мислим да су то бесмислице. Зар би нас демон на тај начин саблажњавао - преко компјутера, преко бројева? То је сувише примитивно. Међутим, нама може да се деси још гора ствар - што дубље и јаче губимо осећања, демону шире отварамо врата. Он може дубље да делује. Ето, рецимо, одобрава се све сто се ради с Бин Ладеном. И Буш нас води ка тој смешној супротности: или с Америком или с Бин Ладеном. А ја нећу ни са Бин Ладеном, ни са Америком! Нека ме оставе! Није ми ни до њих, ни до Бин Ладена! Кажу: “А, па ви сте за тероризам.” Ја нисам за тероризам. Али, зар су у Авганистану само терористи, ти који пате и гину од најужаснијих америчких бомби? То, уствари, страда јадни народ. Зашто страда народ у Ираку? Само због Садама. Страда цео народ. А шта то Американци имају са ирачким народом?
Морамо да будемо опрезни, морамо да будемо пажљиви, но треба отворених очију посматрати живот, морамо према свему да се односимо реалистично. Ако сутра почну да ме контролишу - ја нећу моћи да отпутујем, на пример, у Шведску или неку земљу, па шта? Они могу да уведу међународни полицијски систем, преко Шенгенског споразума могу да контролишу улазак и излазак, могу да кажу да је, на пример, руски Патријарх опасан и да му нареде да се врати.
У Грчкој је Црква поставила питање да се у пасоше унесе реч “православни”. Црква је сакупила три милиона потписа да би добила у пасошима ознаку о православној веросповести, а држава је то игнорисала. А видите, то је половина становништва које има право гласа! Ту се налазе људи, којима су платили из иностранства, како би се показало да су Грци неправославни.
Многи људи у Православљу имају склоност ка томе да лако направе раскол међу собом. Али, не воде рачуна о томе да се тако губи саборни дух, да Дух Свети тада не силази на разједињен народ. Он силази код свих, али немогуће је разделити Свети Дух, и немогуће га је “приватизовати”. На Атонској гори постоје зилоти. Они су на манастиру написали: “Православље или смрт!” То је на црној застави и - “Православље или смрт!” Зашто то? И чак су донели бензин да, ако их неко силом буде терао, запале манастир. То су фанатици - то није вера. Али, њих је мало, и то није карактеристично за Атос. Има много светих отаца на Атосу, има људи који живе прави духовни живот, то је живи живот.
Немогуће је живот тако поједноставити да све буде без проблема и без саблажњавања. “Тешко свијету од саблазни”, тако је рекао Спаситељ (Мт. 18, 7) и у историји је то тако. Али, не треба се бојати саблазни, “јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан” (Мт.18, 7), као и оном који је подржава, саблажњавајући друге. Велика одговорност за то увек постоји, међутим, никада не треба да се намеће своје мерило, да неко одређује себе као меру, као канон.
Сећам се да су ми причали како су се старице у Петрограду љутиле на митрополита Никодима. И ништа, Никодим је био онакав какав је био. Он није мерило за Цркву, као што сада нисам мерило ја, или неко други. Христос је мерило за Цркву. Не треба да се плашимо, али треба да стражимо да се душа не саблажњава - ето у чему је проблем! Ја нисам против зилота. Бог је сведок. И те дипломате које се баве црквеном политиком, или пак светском, и уопште људи од великог значаја, заборављају да је њихова ревност као хришћана такође потребна. Тело Цркве се увек штитило својим верницима, међутим, на челу верника су увек били њихови пастири. Пастири су свештеници, владике, где је најважнија сопствена црквена организација. Канон Цркве - такође је светиња. Међутим, ако се одреди икономија, ако је нешто потребно да се уради из нужде, па и када се преступи канон, то је искључиво ради спасења људи, а не само да би се кршили канони… Не треба их се држати слепо, формалистички. Сваки канон - да ли треба увек да буде догма? Видите шта се десило са Грцима, поштоваоцима старог стила, јадни - хтели су пошто-пото да сачувају стари стил, али тада се догодило велико зло - већ су се поделили на пет делова. Није добро што је промењен стил, али нема у календару догме. Јерусалимска патријаршија, Руска патријаршија, Српска, Синајска, Атонска, чувају календар, и шта… Отац Јустин, мој духовни отац, био је такав човек да је за сваку реч канона био спреман да умре, али чак и у то време, да би се спасила макар и једна душа, морао се жртвовати ма који канон… То је слобода Отаца.
Постоји акривија Цркве, постоји икономија, али, то одређује Дух Свети и Он има коначну реч - као Утешитељ Цркве. Када је потребна икономија (снисхођење, нап. прев.), а када акривија (строго држање канона)? У Цркви не сме да се негира ни једно ни друго. Свети Симеон Нови Богослов каже да је у Цркви много дарова, али прави знак за свакога је онај када један знак признаје други. На пример, ја волим молитву, ти волиш милостињу, онај је активиста, онај проповедник, други штампа књиге, онај је богослов, а овај је обичан радник, један више воли богослужење, други више воли хуманитарну делатност - све су то дарови Духа Светога, све је то потребно Цркви. Али одрећи се једнога и рећи - ето, ја сам тако добар молитвеник, ја ревнујем, а он је безбрижан, незаинтересован… Има ли таквих? У Цркви има свакаквих. То је као њива Господња на којој нису само пшеница и летина. Господ неће одмах да је очисти.
У 2. и 3. веку у Цркви се појавио покрет под називом монтанисти. Много зла су наносили Цркви. Тертулијан је био велики теолог, касније је пресао монтанистима. Светогорци кажу: постоје зилоти - то је добро, а постоје “зуроти” - то су они који су сасвим отишли… Постојали су и катари. Они су говорили: “Ми смо - чисти!” Григорије Богослов каже да су они дозвољавали покајање само на крају живота. Било је и других, разних…
У Цркви су били разни покрети, и данас је велики притисак, али ја се тога не плашим. По мом мишљењу, то је нормално. Има неких епископа који кажу: “Ево, код нас је дошао зилот с Атоса и узнемирава народ!” Па, нека. Ко хоће да га слуша, нека га слуша. Ја ћу о томе да причам, а ко хоће да чује, он ће да чује. А тај зилот је отишао са Атоса да би спасио друге, а не, првенствено, да спаси себе. Прво што је урадио - то је његова непослушност. Неки зилоти с Атоса су се чак поново крстили, као да нису крштени. То је такво непознавање Цркве, саборности Цркве… Неопходно је да се сачува саборност са свима, са свима Светима, а пре свега у свом срцу, затим у својој кући, у својој парохији, свом манастиру, својој епархији, својој Цркви, у целом свету. Саборност Православља - то значи слушати мишљење свих Отаца, не само аскета - па макар они били и свети, не само мученика. Може се рећи: “Будимо сви мученици!” А шта ће бити са слабима који то не могу да издрже? То је такође саблазан. Или, хајде да народу само проповедамо Свето Писмо. А шта је Свето Писмо? Протестанти су од њега направили идола, па се формирало више од 300 секти. Али Свето Писмо није криво за то.
ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
Ја сам разговарао са грчким стручњацима. Никаквих тајни у тим бројевима нема и никаквог демонизма. До тога се може доћи тако што је потребно да се избаци целокупна техника, компјутери, и све остало. У Грчкој је био постављен проблем да се у пасошима и личним картама наведе припадност Православљу као религији. У овом тренутку та прича није завршена. Лични бројеви - то је нешто сасвим друго.
Ми морамо да штитимо личну слободу човечје свести. Треба истински штитити слободу човека, како унутрашњу тако и спољашњу. Наравно, потребна је и гаранција личног живота човека. Не сме све да се износи на длану, не сме се мешати у породични живот као сто је радила ЦК (совјетска тајна полиција, нап. прев.). То, вероватно, у Америци ради ЦИА, меша се директно у приватни живот људи. То је исто као када бисмо ми, хришћани, откривали грехе једни другима и износили их у јавност. У Европи постоји тенденција, и уопште, у слабом човеку постоји тенденција ка томе. Неопходно је да се Црква, колико год може, са тим избори.
Ако посматрамо реално ствари, да ли Црква може да избегне обавезна правила и норме масовне регистрације? Мислим да то није наша ствар. У Грчкој су и они, нема их баш много, који су почели да говоре да је то број антихриста - 666, и да ће овај број свима бити утиснут. Значи, то ће печат антихриста да буде на нама… Али, ја мислим да су то бесмислице. Зар би нас демон на тај начин саблажњавао - преко компјутера, преко бројева? То је сувише примитивно. Међутим, нама може да се деси још гора ствар - што дубље и јаче губимо осећања, демону шире отварамо врата. Он може дубље да делује. Ето, рецимо, одобрава се све сто се ради с Бин Ладеном. И Буш нас води ка тој смешној супротности: или с Америком или с Бин Ладеном. А ја нећу ни са Бин Ладеном, ни са Америком! Нека ме оставе! Није ми ни до њих, ни до Бин Ладена! Кажу: “А, па ви сте за тероризам.” Ја нисам за тероризам. Али, зар су у Авганистану само терористи, ти који пате и гину од најужаснијих америчких бомби? То, уствари, страда јадни народ. Зашто страда народ у Ираку? Само због Садама. Страда цео народ. А шта то Американци имају са ирачким народом?
Морамо да будемо опрезни, морамо да будемо пажљиви, но треба отворених очију посматрати живот, морамо према свему да се односимо реалистично. Ако сутра почну да ме контролишу - ја нећу моћи да отпутујем, на пример, у Шведску или неку земљу, па шта? Они могу да уведу међународни полицијски систем, преко Шенгенског споразума могу да контролишу улазак и излазак, могу да кажу да је, на пример, руски Патријарх опасан и да му нареде да се врати.
У Грчкој је Црква поставила питање да се у пасоше унесе реч “православни”. Црква је сакупила три милиона потписа да би добила у пасошима ознаку о православној веросповести, а држава је то игнорисала. А видите, то је половина становништва које има право гласа! Ту се налазе људи, којима су платили из иностранства, како би се показало да су Грци неправославни.
Многи људи у Православљу имају склоност ка томе да лако направе раскол међу собом. Али, не воде рачуна о томе да се тако губи саборни дух, да Дух Свети тада не силази на разједињен народ. Он силази код свих, али немогуће је разделити Свети Дух, и немогуће га је “приватизовати”. На Атонској гори постоје зилоти. Они су на манастиру написали: “Православље или смрт!” То је на црној застави и - “Православље или смрт!” Зашто то? И чак су донели бензин да, ако их неко силом буде терао, запале манастир. То су фанатици - то није вера. Али, њих је мало, и то није карактеристично за Атос. Има много светих отаца на Атосу, има људи који живе прави духовни живот, то је живи живот.
Немогуће је живот тако поједноставити да све буде без проблема и без саблажњавања. “Тешко свијету од саблазни”, тако је рекао Спаситељ (Мт. 18, 7) и у историји је то тако. Али, не треба се бојати саблазни, “јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан” (Мт.18, 7), као и оном који је подржава, саблажњавајући друге. Велика одговорност за то увек постоји, међутим, никада не треба да се намеће своје мерило, да неко одређује себе као меру, као канон.
Сећам се да су ми причали како су се старице у Петрограду љутиле на митрополита Никодима. И ништа, Никодим је био онакав какав је био. Он није мерило за Цркву, као што сада нисам мерило ја, или неко други. Христос је мерило за Цркву. Не треба да се плашимо, али треба да стражимо да се душа не саблажњава - ето у чему је проблем! Ја нисам против зилота. Бог је сведок. И те дипломате које се баве црквеном политиком, или пак светском, и уопште људи од великог значаја, заборављају да је њихова ревност као хришћана такође потребна. Тело Цркве се увек штитило својим верницима, међутим, на челу верника су увек били њихови пастири. Пастири су свештеници, владике, где је најважнија сопствена црквена организација. Канон Цркве - такође је светиња. Међутим, ако се одреди икономија, ако је нешто потребно да се уради из нужде, па и када се преступи канон, то је искључиво ради спасења људи, а не само да би се кршили канони… Не треба их се држати слепо, формалистички. Сваки канон - да ли треба увек да буде догма? Видите шта се десило са Грцима, поштоваоцима старог стила, јадни - хтели су пошто-пото да сачувају стари стил, али тада се догодило велико зло - већ су се поделили на пет делова. Није добро што је промењен стил, али нема у календару догме. Јерусалимска патријаршија, Руска патријаршија, Српска, Синајска, Атонска, чувају календар, и шта… Отац Јустин, мој духовни отац, био је такав човек да је за сваку реч канона био спреман да умре, али чак и у то време, да би се спасила макар и једна душа, морао се жртвовати ма који канон… То је слобода Отаца.
Постоји акривија Цркве, постоји икономија, али, то одређује Дух Свети и Он има коначну реч - као Утешитељ Цркве. Када је потребна икономија (снисхођење, нап. прев.), а када акривија (строго држање канона)? У Цркви не сме да се негира ни једно ни друго. Свети Симеон Нови Богослов каже да је у Цркви много дарова, али прави знак за свакога је онај када један знак признаје други. На пример, ја волим молитву, ти волиш милостињу, онај је активиста, онај проповедник, други штампа књиге, онај је богослов, а овај је обичан радник, један више воли богослужење, други више воли хуманитарну делатност - све су то дарови Духа Светога, све је то потребно Цркви. Али одрећи се једнога и рећи - ето, ја сам тако добар молитвеник, ја ревнујем, а он је безбрижан, незаинтересован… Има ли таквих? У Цркви има свакаквих. То је као њива Господња на којој нису само пшеница и летина. Господ неће одмах да је очисти.
У 2. и 3. веку у Цркви се појавио покрет под називом монтанисти. Много зла су наносили Цркви. Тертулијан је био велики теолог, касније је пресао монтанистима. Светогорци кажу: постоје зилоти - то је добро, а постоје “зуроти” - то су они који су сасвим отишли… Постојали су и катари. Они су говорили: “Ми смо - чисти!” Григорије Богослов каже да су они дозвољавали покајање само на крају живота. Било је и других, разних…
У Цркви су били разни покрети, и данас је велики притисак, али ја се тога не плашим. По мом мишљењу, то је нормално. Има неких епископа који кажу: “Ево, код нас је дошао зилот с Атоса и узнемирава народ!” Па, нека. Ко хоће да га слуша, нека га слуша. Ја ћу о томе да причам, а ко хоће да чује, он ће да чује. А тај зилот је отишао са Атоса да би спасио друге, а не, првенствено, да спаси себе. Прво што је урадио - то је његова непослушност. Неки зилоти с Атоса су се чак поново крстили, као да нису крштени. То је такво непознавање Цркве, саборности Цркве… Неопходно је да се сачува саборност са свима, са свима Светима, а пре свега у свом срцу, затим у својој кући, у својој парохији, свом манастиру, својој епархији, својој Цркви, у целом свету. Саборност Православља - то значи слушати мишљење свих Отаца, не само аскета - па макар они били и свети, не само мученика. Може се рећи: “Будимо сви мученици!” А шта ће бити са слабима који то не могу да издрже? То је такође саблазан. Или, хајде да народу само проповедамо Свето Писмо. А шта је Свето Писмо? Протестанти су од њега направили идола, па се формирало више од 300 секти. Али Свето Писмо није криво за то.
ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
23-02-2015, 06:37 PM
„Имају ревност за Бога, али не по разуму.
Јер не познајући правде Божије
и гледајући да своју правду утврде
не покоравају се правди Божијој“
(Римљанима 10:2-3)
Јер не познајући правде Божије
и гледајући да своју правду утврде
не покоравају се правди Божијој“
(Римљанима 10:2-3)
25-02-2015, 10:00 PM
ШТА ЈЕ РАСКОЛ, КО СУ РАСКОЛНИЦИ?
Земаљска Црква не може бити подељена, расцепкана или измењена, јер је она уједињена са Црквом Небеском. Расколници кажу: "Ми желимо да сачувамо чистоту вере".
Pасколник не поштује Закон Божји, јер је јединство Цркве - Закон Божји, дат на Синају и у Сиону. Начело и центар тог Јединства у Старом Завету је био Јерусалимски храм, једини у свету храм Истинитог Бога.
У Новозаветној Цркви основу тог јединства представља јединство јерархија, које се нарочито пројављује у литургијском општењу. Расколник не чува веру у Оца и Сина, јер не верује у Бога Сина, Који је рекао: "Ад неће надвладати Цркву"; Он не верује у Духа Светога, Који обитава у Цркви, па самим тим одбацује веру у Свету Тројицу. Ако су "врата ада(пакла)" надвладала Цркву, значи да су она надвладала обећање Божије, значи да су победила Онога, Који је обећао да чува Своју Цркву. А Оснивач Цркве је - Христос.
Расколници говоре: "Ми смо остали са Црквом, а ви сте отпали од нас". Кап кише виче облаку: "Ти си се одвојио од мене". Камичак, који се скотрљао са планине, рече: "Стена се одвојила од мене".
Почетак раскола је - хаос. Споља се он пројављује као рушење црквене структуре, и као дељење јерархије.
Господ је молио Оца Небеског, да Његови ученици буду једно, и та молитва је испуњена у Јединству Цркве. Видљиви принцип јединства је црквена јерархија, која је "суштина Божија и Исуса Христа, тих који су са епископом (св. Муц. Игњатије Богоносац).
А ... долама не бјеше шивена, него изаткана изједна (Јн. 19, 23). "Изаткана изједна" - Јединство Цркве, које долази с Неба од Бога Оца, јер долама не може бити расцепљена од стране људи - то јест јединство и непроменљивост Цркве су дати једном и за свагда. То је дар Свише, дар од Бога Цркви Својој. Ко дели Цркву не може имати Благодат.
"... И биће једно стадо и Један Пастир" (Јн. 10, 16).
Земаљски лик Христа је - епископ који се налази у нераскидивом савезу са другим епископима.
Јован Златоуст каже: "Док си у огради Цркве, ти си у дворишту овчијем; тамо си безбедан, а ако изађеш ван ограде, ухватиће те дивља животиња".
Ван Цркве нема и не може бити Тајинстава. Имитација Тајинстава, коју чине расколници је - богохуљење, супротстављање Духу Светоме, који обитава у Цркви.
Апостол Павле позива: "Молим вас, да ... не буду међу вама раздори" (Кор. 1, 10). "Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира" (Еф. 4, 3). "Од нас изиђоше, али не беху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас" (1 Јн.2, 19).
Постоји невидљива граница, прешавши коју, људи већ не могу да доживе морални препород (то стање је - смртни грех). У срцу је сконцентрисан цео људски живот. "Лик" срца, невидљив за свет, а можда и за самог човека, одређује његове поступке, па самим тим и - избор између останка у Цркви и раскола.
Да би отпао од Цркве човек прво треба да изгуби Благодат, формално се још налазећи у Цркви. Љубав и смирење иду заједно. Гордост издваја човека. За спасење је потребна не само спољашња припадност Цркви, већ и Црквени живот. "Одвајају се они, који без законске посвете постављају себе за вође. Расколници су искусни у извртању истине (јер је њихов отац - ђаво). Речи расколника се шире као рак.
У Светом Писму код апостолских мужева, појам "јерес" је укључивао и раскол.
Јерес - је вера у своје мишљење, које се разликује од мишљења Цркве. Расколници се позивају на Господње речи: "Где је двоје или троје сабрано у Име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Али како могу да се сабирају у Име Господње они који се сабирају на борбу са Црквом Христовом? Како Христос може бити међу расколницима, кад је Он у Својој Цркви, као у Царству Свом? Први расколник на Небу је био - сатана, а на земљи - Каин. Узрок раскола на небу - је гордост, а на земљи - завист, која је довела до братоубиства. У сваком расколу је присутан дух братоубиства, јер је раскол - убиство љубави и рушење јединства. Расколник не може да воли оне који се налазе у Цркви, јер су они - живо разобличавање њиховог одступништва. Не може бити мученик онај, ко се не налази у Цркви, не може достићи Царство онај, ко оставља Цркву, којој је обећано то Царство.
Христос се може познати само у Цркви - Духом Светим. Ко се бори са Црквом, тај се бори са Духом Светим. "Нерешено" у духовном свету не постоји. Ко се подвизава незаконито, тим пре против самог закона, тога сам сатана венчава Каиновим жигом.
Ако је највећа заповест - љубав према Богу и људима, онда је највећи грех - подела, јер она унистава љубав.
Духовна љубав је могућа само у Цркви, као одсјају Небеског Царства и путу ка Њему.
Раскол је - грех против Христове љубави.
"Ако имам веру, тако да могу и горе преместати, а љубави немам, ниста сам ..."
Апостол Павле је набројао главне особине љубави:
1. Љубав дуго трпи. "До када треба да трпимо" ? - Упитао је ученик свога авву. - "Зар постоји рок трпљењу? Морамо трпети до смрти?.
2. Љубав је - милосрдна. Раскол је - бунт. Где је бунт, тамо нема милосрђа. Милосрдни воли чак и непријатеље своје и жели њихово спасење.
Расколници сматрају својим непријатељима све, који нису са њима, па самим тим и своје очеве и мајке и сестру, уколико они не деле њихова убеђења. Свој протест расколници називају истином, али нема истине без љубави. Расколници су спремни да предају цео свет анатеми.
3. Љубав се не узноси. Расколници се узносе над Црквом, јер им се она чини као мравињак; они маштају да изграде величанствени храм на основу своје "мудрости" и својих "добродетељи". Раскол је - скривена освета Богу преко борбе са Црквом, Невестом и Љубави Бога.
4. Љубав ... не чини што не пристоји. Чин је - закон и структура, систем, ван кога не постоји ни Црква, ни држава.
Структурни принцип Небеске и земаљске Цркве је - јерархија. Због тога се Благочестивост пројављује пре свега у јерархијски односима, који треба да остану трајни и неповређени, како би Црква остала жива.
5. Љубав се не раздражује. Раскол се не бори са метафизичким светом зла, већ са људима, приписујуци им све нереде и несреће.
6. Љубав никад не престаје. Она ће остати заувек у Царству Небеском.
Раскол(Раздор) не може бити удостојен Царства Небеског.
Фарисеји су себе сматрали оскрнављеним уколико је у њиховој секти био само један човек који им није припадао. Расколници (новозаветни фарисеји) сматрају себе оскврњенима већ самом Црквом Христовом, која освећује свет. Расколници су изгубили најважније - љубав, која представља срце Јеванђеља. Милосрђе расколника је увек ограничено на њихову заједницу. Њихово добро је - разумско-прорачунато. Када расколници убеђују у то да човек не пристаје на наговоре, онда њихово "добро" прелази у хроничну злобу или равнодушност ("Нека вам помогне васа Црква", - злурадо кажу они). Благодат је могуће изгубити. Црква поседује Христов Дух, Који обитава у њој, као у Његовом тајанственом Телу, и зато они који одбацују Цркву, одбацују Тело Христово. Заповести се не смеју испуњавати ван Цркве.
Расколници су спремни да дају свој живот за свој лажни олтар, лажном богу, који се налази ван Царства Цркве, али притом поседују најпогубнију страст - а то је гордост.
Како је немогуће спасти се без Христа, тако је немогуће спасти се и без Цркве. Свето Писмо открива морални бездан раскола. У расколу нема и не може бити љубави, јер дугогодишња љубав тежи јединству. Расколник је поставио себе као судију над Црквом, уневши у њу страшну осуду. Недавна браћа по вери су за њега одједном постали "незналице и заблудели".Грех не може да уједињује, он само разједињује, раздељује, и отуђује људе једне од других.
Нарочито много раскола ће бити на крају века: "Наступају тешка времена ... људи ће бити самољубиви ..." сваки расколник, који предводи своју групу, сматра, да је он неправедно заобиђен, понижен, и да му његови сјајни таланти дају право на посебно место у Цркви - права којег су га тобоже неправедно лишили.
Вера није само "збир теологије", Већ пре свега способност општења са Божанством, што је могуће само у Цркви и кроз Цркву.
Из Светог Писма знамо за два потопа: водени - у време Ноја и огњени - на крају света. Али овим потопима претходи потоп непоштења и греха, који су достигли непојмљиве размере. Потоп греха се материјализује светским катастрофама и катаклизмама. Православне Цркве су - острвца у том потопу, буквално врхови планина, који још надвисују мрак надолазеће стихије. Зато демон-стратег хоће да разруши зидове тврђаве Православља изнутра, и раскол је - збрка у обезбеђеној тврђави: њени заштитници се боре са спољашњим и унутрашњим непријатељима.
Апостоли су нам заповедали: "Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових". (2 Тим. 3, 5). "Клоните се, молим вас, од таквих људи, као од смртне заразе, удаљујте од себе и од слуха вашег њихове пагубно разговоре према Писму: ... не слушај језик нечастан". (Сир. 28, 28).
Свети Кипријан каже: "Не само да се треба удаљити, већ треба и побећи од сваког који се одвојио од Цркве. Расколник је - непријатељ олтара, бунтовник против Христове Жртве, издајник у верским односима, у односима благочестивости, непокорни слуга, који је презрео епископе и оставио Божије свештенике, дрзнувши се да устроји други олтар лазним жртвоприношења, осквернивши истину Жртве Господње. Казна за њих је: разјапљена земља (преисподњу) и пламен (вечне муке у аду).
Ко је до јуче био пријатељ, данас је постао непријатељ. Онај, који је до јуче стајао поред Престола, напушта га, као што кукавица у време боја оставља пуковничку знаку. Тај, с којим смо се недавно причешћивали из исте Чаше, сада одриче Тајинства Цркве, и за њега та страшна Тајинствена Чаша већ није ништа више света од кухињске посуде. Савремени расколници изјављују: "У Цркви нема Благодати" и постају екуменисти.
Одричући Цркву, они одричу Благодат, која делује у њој, и одвојивши се од Престола, одбацују Оног, Који пребива на Њему.
"Змијска песма" раскола је опаснија од "лавље рике" многобоштва. У многобоштву се захтева - одрицање Христа или следи гоњење и смрт. У расколу се одрицање од Христа врши у Име Христа. Раскол је обавијен привидном праведношђу, у којој се задовољавају тајне страсти: гордост, непокорност, метеж и завист.
Црква је - Мајка, која на својим грудима држи људску душу, буквално бебу, хранећи је својом Благодаћу, буквално млеком. Расколници отимају дете из мајчинског загрљаја, хранећи га са жучи. Расколници се боје истине: одвајају се несаслушавши, одричу - не прочитавши.
Јединство се не сме делити - не сме се раздвајати једно тело. Све што се одвојило од корена живота, не може да живи и да дише сопственим животом и постаје леш који се распада.
Нека се нико не чуди што чак и неки од исповедника долазе до раскола. Прошле заслуге не спашавају расколника од казне, већ је само повећавају.
Слуга свог језика налази у расколу целу кухињу злословља, где се буквално у котловима кувају, месо, туђи греси, обилно зачињени клеветом.
Јеванђелску заповести су: чувајте мир међу собом и јединство. "Мир вам остављам, мир свој дајем вам". (Јн. 14, 27).
АНАТОЛИЈ ПОПКОВ АСТРАХАН
Земаљска Црква не може бити подељена, расцепкана или измењена, јер је она уједињена са Црквом Небеском. Расколници кажу: "Ми желимо да сачувамо чистоту вере".
Pасколник не поштује Закон Божји, јер је јединство Цркве - Закон Божји, дат на Синају и у Сиону. Начело и центар тог Јединства у Старом Завету је био Јерусалимски храм, једини у свету храм Истинитог Бога.
У Новозаветној Цркви основу тог јединства представља јединство јерархија, које се нарочито пројављује у литургијском општењу. Расколник не чува веру у Оца и Сина, јер не верује у Бога Сина, Који је рекао: "Ад неће надвладати Цркву"; Он не верује у Духа Светога, Који обитава у Цркви, па самим тим одбацује веру у Свету Тројицу. Ако су "врата ада(пакла)" надвладала Цркву, значи да су она надвладала обећање Божије, значи да су победила Онога, Који је обећао да чува Своју Цркву. А Оснивач Цркве је - Христос.
Расколници говоре: "Ми смо остали са Црквом, а ви сте отпали од нас". Кап кише виче облаку: "Ти си се одвојио од мене". Камичак, који се скотрљао са планине, рече: "Стена се одвојила од мене".
Почетак раскола је - хаос. Споља се он пројављује као рушење црквене структуре, и као дељење јерархије.
Господ је молио Оца Небеског, да Његови ученици буду једно, и та молитва је испуњена у Јединству Цркве. Видљиви принцип јединства је црквена јерархија, која је "суштина Божија и Исуса Христа, тих који су са епископом (св. Муц. Игњатије Богоносац).
А ... долама не бјеше шивена, него изаткана изједна (Јн. 19, 23). "Изаткана изједна" - Јединство Цркве, које долази с Неба од Бога Оца, јер долама не може бити расцепљена од стране људи - то јест јединство и непроменљивост Цркве су дати једном и за свагда. То је дар Свише, дар од Бога Цркви Својој. Ко дели Цркву не може имати Благодат.
"... И биће једно стадо и Један Пастир" (Јн. 10, 16).
Земаљски лик Христа је - епископ који се налази у нераскидивом савезу са другим епископима.
Јован Златоуст каже: "Док си у огради Цркве, ти си у дворишту овчијем; тамо си безбедан, а ако изађеш ван ограде, ухватиће те дивља животиња".
Ван Цркве нема и не може бити Тајинстава. Имитација Тајинстава, коју чине расколници је - богохуљење, супротстављање Духу Светоме, који обитава у Цркви.
Апостол Павле позива: "Молим вас, да ... не буду међу вама раздори" (Кор. 1, 10). "Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира" (Еф. 4, 3). "Од нас изиђоше, али не беху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас" (1 Јн.2, 19).
Постоји невидљива граница, прешавши коју, људи већ не могу да доживе морални препород (то стање је - смртни грех). У срцу је сконцентрисан цео људски живот. "Лик" срца, невидљив за свет, а можда и за самог човека, одређује његове поступке, па самим тим и - избор између останка у Цркви и раскола.
Да би отпао од Цркве човек прво треба да изгуби Благодат, формално се још налазећи у Цркви. Љубав и смирење иду заједно. Гордост издваја човека. За спасење је потребна не само спољашња припадност Цркви, већ и Црквени живот. "Одвајају се они, који без законске посвете постављају себе за вође. Расколници су искусни у извртању истине (јер је њихов отац - ђаво). Речи расколника се шире као рак.
У Светом Писму код апостолских мужева, појам "јерес" је укључивао и раскол.
Јерес - је вера у своје мишљење, које се разликује од мишљења Цркве. Расколници се позивају на Господње речи: "Где је двоје или троје сабрано у Име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Али како могу да се сабирају у Име Господње они који се сабирају на борбу са Црквом Христовом? Како Христос може бити међу расколницима, кад је Он у Својој Цркви, као у Царству Свом? Први расколник на Небу је био - сатана, а на земљи - Каин. Узрок раскола на небу - је гордост, а на земљи - завист, која је довела до братоубиства. У сваком расколу је присутан дух братоубиства, јер је раскол - убиство љубави и рушење јединства. Расколник не може да воли оне који се налазе у Цркви, јер су они - живо разобличавање њиховог одступништва. Не може бити мученик онај, ко се не налази у Цркви, не може достићи Царство онај, ко оставља Цркву, којој је обећано то Царство.
Христос се може познати само у Цркви - Духом Светим. Ко се бори са Црквом, тај се бори са Духом Светим. "Нерешено" у духовном свету не постоји. Ко се подвизава незаконито, тим пре против самог закона, тога сам сатана венчава Каиновим жигом.
Ако је највећа заповест - љубав према Богу и људима, онда је највећи грех - подела, јер она унистава љубав.
Духовна љубав је могућа само у Цркви, као одсјају Небеског Царства и путу ка Њему.
Раскол је - грех против Христове љубави.
"Ако имам веру, тако да могу и горе преместати, а љубави немам, ниста сам ..."
Апостол Павле је набројао главне особине љубави:
1. Љубав дуго трпи. "До када треба да трпимо" ? - Упитао је ученик свога авву. - "Зар постоји рок трпљењу? Морамо трпети до смрти?.
2. Љубав је - милосрдна. Раскол је - бунт. Где је бунт, тамо нема милосрђа. Милосрдни воли чак и непријатеље своје и жели њихово спасење.
Расколници сматрају својим непријатељима све, који нису са њима, па самим тим и своје очеве и мајке и сестру, уколико они не деле њихова убеђења. Свој протест расколници називају истином, али нема истине без љубави. Расколници су спремни да предају цео свет анатеми.
3. Љубав се не узноси. Расколници се узносе над Црквом, јер им се она чини као мравињак; они маштају да изграде величанствени храм на основу своје "мудрости" и својих "добродетељи". Раскол је - скривена освета Богу преко борбе са Црквом, Невестом и Љубави Бога.
4. Љубав ... не чини што не пристоји. Чин је - закон и структура, систем, ван кога не постоји ни Црква, ни држава.
Структурни принцип Небеске и земаљске Цркве је - јерархија. Због тога се Благочестивост пројављује пре свега у јерархијски односима, који треба да остану трајни и неповређени, како би Црква остала жива.
5. Љубав се не раздражује. Раскол се не бори са метафизичким светом зла, већ са људима, приписујуци им све нереде и несреће.
6. Љубав никад не престаје. Она ће остати заувек у Царству Небеском.
Раскол(Раздор) не може бити удостојен Царства Небеског.
Фарисеји су себе сматрали оскрнављеним уколико је у њиховој секти био само један човек који им није припадао. Расколници (новозаветни фарисеји) сматрају себе оскврњенима већ самом Црквом Христовом, која освећује свет. Расколници су изгубили најважније - љубав, која представља срце Јеванђеља. Милосрђе расколника је увек ограничено на њихову заједницу. Њихово добро је - разумско-прорачунато. Када расколници убеђују у то да човек не пристаје на наговоре, онда њихово "добро" прелази у хроничну злобу или равнодушност ("Нека вам помогне васа Црква", - злурадо кажу они). Благодат је могуће изгубити. Црква поседује Христов Дух, Који обитава у њој, као у Његовом тајанственом Телу, и зато они који одбацују Цркву, одбацују Тело Христово. Заповести се не смеју испуњавати ван Цркве.
Расколници су спремни да дају свој живот за свој лажни олтар, лажном богу, који се налази ван Царства Цркве, али притом поседују најпогубнију страст - а то је гордост.
Како је немогуће спасти се без Христа, тако је немогуће спасти се и без Цркве. Свето Писмо открива морални бездан раскола. У расколу нема и не може бити љубави, јер дугогодишња љубав тежи јединству. Расколник је поставио себе као судију над Црквом, уневши у њу страшну осуду. Недавна браћа по вери су за њега одједном постали "незналице и заблудели".Грех не може да уједињује, он само разједињује, раздељује, и отуђује људе једне од других.
Нарочито много раскола ће бити на крају века: "Наступају тешка времена ... људи ће бити самољубиви ..." сваки расколник, који предводи своју групу, сматра, да је он неправедно заобиђен, понижен, и да му његови сјајни таланти дају право на посебно место у Цркви - права којег су га тобоже неправедно лишили.
Вера није само "збир теологије", Већ пре свега способност општења са Божанством, што је могуће само у Цркви и кроз Цркву.
Из Светог Писма знамо за два потопа: водени - у време Ноја и огњени - на крају света. Али овим потопима претходи потоп непоштења и греха, који су достигли непојмљиве размере. Потоп греха се материјализује светским катастрофама и катаклизмама. Православне Цркве су - острвца у том потопу, буквално врхови планина, који још надвисују мрак надолазеће стихије. Зато демон-стратег хоће да разруши зидове тврђаве Православља изнутра, и раскол је - збрка у обезбеђеној тврђави: њени заштитници се боре са спољашњим и унутрашњим непријатељима.
Апостоли су нам заповедали: "Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових". (2 Тим. 3, 5). "Клоните се, молим вас, од таквих људи, као од смртне заразе, удаљујте од себе и од слуха вашег њихове пагубно разговоре према Писму: ... не слушај језик нечастан". (Сир. 28, 28).
Свети Кипријан каже: "Не само да се треба удаљити, већ треба и побећи од сваког који се одвојио од Цркве. Расколник је - непријатељ олтара, бунтовник против Христове Жртве, издајник у верским односима, у односима благочестивости, непокорни слуга, који је презрео епископе и оставио Божије свештенике, дрзнувши се да устроји други олтар лазним жртвоприношења, осквернивши истину Жртве Господње. Казна за њих је: разјапљена земља (преисподњу) и пламен (вечне муке у аду).
Ко је до јуче био пријатељ, данас је постао непријатељ. Онај, који је до јуче стајао поред Престола, напушта га, као што кукавица у време боја оставља пуковничку знаку. Тај, с којим смо се недавно причешћивали из исте Чаше, сада одриче Тајинства Цркве, и за њега та страшна Тајинствена Чаша већ није ништа више света од кухињске посуде. Савремени расколници изјављују: "У Цркви нема Благодати" и постају екуменисти.
Одричући Цркву, они одричу Благодат, која делује у њој, и одвојивши се од Престола, одбацују Оног, Који пребива на Њему.
"Змијска песма" раскола је опаснија од "лавље рике" многобоштва. У многобоштву се захтева - одрицање Христа или следи гоњење и смрт. У расколу се одрицање од Христа врши у Име Христа. Раскол је обавијен привидном праведношђу, у којој се задовољавају тајне страсти: гордост, непокорност, метеж и завист.
Црква је - Мајка, која на својим грудима држи људску душу, буквално бебу, хранећи је својом Благодаћу, буквално млеком. Расколници отимају дете из мајчинског загрљаја, хранећи га са жучи. Расколници се боје истине: одвајају се несаслушавши, одричу - не прочитавши.
Јединство се не сме делити - не сме се раздвајати једно тело. Све што се одвојило од корена живота, не може да живи и да дише сопственим животом и постаје леш који се распада.
Нека се нико не чуди што чак и неки од исповедника долазе до раскола. Прошле заслуге не спашавају расколника од казне, већ је само повећавају.
Слуга свог језика налази у расколу целу кухињу злословља, где се буквално у котловима кувају, месо, туђи греси, обилно зачињени клеветом.
Јеванђелску заповести су: чувајте мир међу собом и јединство. "Мир вам остављам, мир свој дајем вам". (Јн. 14, 27).
АНАТОЛИЈ ПОПКОВ АСТРАХАН
25-02-2015, 10:43 PM
ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА. ЗБОГ ЧЕГА СУ ОПАСНЕ РЕЧИ ''ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ''
Његовој Светости су саслуживали митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналије, архипастири Руске Цркве, представници Помесних Православних Цркава при Московској Патријаршији, духовништво Москве. После читања Јевандјеља Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил обратио се окупљеним богомољцима следећом проповеди.
Његова Светост је окупљенима у храму испричала о историјату борбе Цркве са иконоборачком јереси и о томе како је као ради коначне осуде те јереси донета одлука у првој Недељи Великог поста, у први недељни дан да се слави Тријумф Православља – као победа на иконоборством, а заједно са тим и – победа над свим јересима, које су потресале живот Цркве у првих хиљаду година.
Представник Руске Православне Цркве је са жаљењем напоменуо да су се и у другом хиљадугодишту после Христовог Родјења појавили покушаји да се подели Црква, и изопачи православно учење. Слични покушаји не престају ни данас и ето због чега је за верне празник Тријумфа Православља «не толико подвлачење неког сума сумарума борбе са јересима у првих хиљаду година, колико повод да се обратимо Господу са пламеном молитвом, како никакве јереси, поделе и одступања од истините вере не би поколебали јединство Божије Цркве».
«Сваки православни човек треба да разуме шта заиста лежи у основи црквених подела, - рекао је даље његова Светост. – У нашој обичној представи реч «јеретик» представља синоним за разбојника. Тако је било и у старо време: један од јеретичких сабора, који је негирао присутност људске природе у Сину Божијем, ушао је у историју Цркве као «разбојнички сабор». Медјутим без обзира на то што је јеретик за верујуће – разбојник, треба напоменути: медју јеретицима је увек било много благочестивих људи, пламених у вери, ревносних. И у ствари, зар би хиљаде пошле за правим разбојником, грешником? Људи иду за јаким вождом, који уме да убеди и који може да показује пример у животу. Већина јеретика су били тако јаки црквени вождови, и имали су огроман ауторитет у народу». «Са малим изузетком јеретичких покрета из првог и другог века, као и новијих секти, главни јеретички покрети у старо време били су повезани са покушајима да се заштити Православље, сачува његова чистота и људима пружи јасније схватање догмата», - приметио је Свјатијејши Патријарх Кирил.
«Тако се Арију чинило неопходним да приближи схватање Христовог Оваплоћења менталитету, знањима тадашњих људи, - додао је његова Светост. – Он је сматрао да ако се о Христу говори као о твари, то ће више одговарати Светом Писму и народ ће то прихватити, а значи и вера ће постати јача». Подвукавши то да је Арије био покренут добрим намерама – да заштити веру, Његова Светост је рекао да су и сви наредни покрети тежили да заштите веру, сачувају њену чистоту.
«Несторије, који је веровао у то да се од Дјеве Марије није родио Бог, већ човек, постепено се уздигао до Божанских висина, и говорио и учио тако убедљиво, да и дан - данас постоје његови следбеници, - наставио је Свјатијејши Владика. – Нама, православним људима, који живимо у Русији, то име је познато само из узбеника историје, и никоме не долази у главу да мисли о Несторијевој јереси. А када сам био у Ираку још пре последњег страшног рата, сретао сам локалне хришћане и схватио: већина од њих поштује Несторија».
Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил је рекао како је у таксију неочекивано ступио у богословски спор са ирачким водичем, који је тврдио неправичност наше употребе речи «Богомајка» за Дјеву Марију, како је то тврдио Несторије у далеком ИВ веку. «Да су му речи биле неуверљиве, а живот греховни, људи не би следили Несторија» - приметила је његова Светост. «Шта је то јерес? Како се јерес може разликовати од у Цркви дозвољеног различитог мишљења? Како разликовати јеретика од ревносног православног хришћанина, који жели да заштити и чува чистоту своје вере», - пита Свјатијејши Патријарх Кирил и даје одговор: «Постоји само један начин. Свака јерес радја раскол, а где је раскол тамо нема љубави. То ми добро знамо из нашег живота: породица се распада, супрузи се разилазе, деца се одвајају од родитеља тада, када из породице нестаје љубав... Тамо где нема љубави, нема чистоте односа и нема јединства.
То се исто дешава и у Цркви». «Ако се сретнемо са човеком, који тврди да се бори за чистоту Православља, али је у његовим очима опасни огањ гнева, њему се чуде јеретици, он је спреман да иде у бој и за поделу Цркве, спреман је да поколеба основе црквене заједнице, тобоже ститећи Православље; када у човеку... Не налазимо љубав, већ само гнев, - то је први знак јеретика, «вука у овчијој кожи», сличног Арију, Несторију и многим другима, који су пламено проповедали немајући љубави у срцу и који су били спремни да ради доказивања своје исправности иду на поделу црквеног живота», - рекао је даље Представник Руске Православне Цркве. «Ако од таквог човека чујемо много тога прљавог, што се обрушава на Цркву и њене служитеље, уколико чујемо пламене позиве на борбу, поделу и спасавање Православља чак до смрти, када чујемо слоган: «Православље или смрт! », - «треба да се пазимо сличних проповедника», - уверен је Свјатијејши Владика. «Никада Господ није говорио: «Моје учење или смрт! ».
Ниједан апостол није узвикивао: «Православље или смрт! » јер је Православље – живот вечни, радост у Светом Духу, лепота живота. Смрт је – трулеж, последица греховног пада и дјаволског деловања», - подвукао је Представник Руске Цркве и додао да се у наше дане с времена на време појављују лажни учитељи, који саблажњавају народ позивима да се спасава Православље и његова чистота и понављају ту опасну, лажну и унутрашње противуречну лозинку: «Православље или смрт! ». «У очима тих људи нећете наћи љубав, тамо гори дјаволски огањ гордости, тежње ка црквеној власти, рушењу црквеног јединства, иако споља све може да се одене у добре одежде, благочестиву спољашност», - наставио је његова Светост приметивши да некада и на парохијама настају поделе измедју духовништва и мирјана; они су често повезани са борбом за неко првенство и власт у парохији: «Знамо како могу да се раздвоје верници групишући се око једног или другог свештеника. Поштовање овог или оног пастира и љубав према њему је законска, али подела у име љубави је – греховна, јер тамо где има љубави не може да буде подела». «Треба да чувамо не само јединство Васељенског Православља од неких јереси и раскола, и не само да као зеницу ока треба да чувамо јединство наше Помесне Цркве - мученице, већ и јединство наших парохија, манастира, имајући на уму најважнији критеријум оцене делатности било ког црквеног делатеља од Патријарха до мирјанина – љубав. Ако постоји љубав – ту је и Христос.
Ако нема љубави – нема Христа», - рекао је Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил. У закључку његова Светост је пожелео богомољцима да се поучавају примерима из прошлости, надахњујући се подвигом светих Отаца седам Васељенских Сабора, који су штитили и подржавали јединство Христове Цркве, и позивали све да чувају јединство Цркве, учвршчујући у основи црквеног живота Богом одредјени закон љубави.
СВЕТИЈЕЈШИ ПАТРИЈАРХ КИРИЛ
Његовој Светости су саслуживали митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналије, архипастири Руске Цркве, представници Помесних Православних Цркава при Московској Патријаршији, духовништво Москве. После читања Јевандјеља Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил обратио се окупљеним богомољцима следећом проповеди.
Његова Светост је окупљенима у храму испричала о историјату борбе Цркве са иконоборачком јереси и о томе како је као ради коначне осуде те јереси донета одлука у првој Недељи Великог поста, у први недељни дан да се слави Тријумф Православља – као победа на иконоборством, а заједно са тим и – победа над свим јересима, које су потресале живот Цркве у првих хиљаду година.
Представник Руске Православне Цркве је са жаљењем напоменуо да су се и у другом хиљадугодишту после Христовог Родјења појавили покушаји да се подели Црква, и изопачи православно учење. Слични покушаји не престају ни данас и ето због чега је за верне празник Тријумфа Православља «не толико подвлачење неког сума сумарума борбе са јересима у првих хиљаду година, колико повод да се обратимо Господу са пламеном молитвом, како никакве јереси, поделе и одступања од истините вере не би поколебали јединство Божије Цркве».
«Сваки православни човек треба да разуме шта заиста лежи у основи црквених подела, - рекао је даље његова Светост. – У нашој обичној представи реч «јеретик» представља синоним за разбојника. Тако је било и у старо време: један од јеретичких сабора, који је негирао присутност људске природе у Сину Божијем, ушао је у историју Цркве као «разбојнички сабор». Медјутим без обзира на то што је јеретик за верујуће – разбојник, треба напоменути: медју јеретицима је увек било много благочестивих људи, пламених у вери, ревносних. И у ствари, зар би хиљаде пошле за правим разбојником, грешником? Људи иду за јаким вождом, који уме да убеди и који може да показује пример у животу. Већина јеретика су били тако јаки црквени вождови, и имали су огроман ауторитет у народу». «Са малим изузетком јеретичких покрета из првог и другог века, као и новијих секти, главни јеретички покрети у старо време били су повезани са покушајима да се заштити Православље, сачува његова чистота и људима пружи јасније схватање догмата», - приметио је Свјатијејши Патријарх Кирил.
«Тако се Арију чинило неопходним да приближи схватање Христовог Оваплоћења менталитету, знањима тадашњих људи, - додао је његова Светост. – Он је сматрао да ако се о Христу говори као о твари, то ће више одговарати Светом Писму и народ ће то прихватити, а значи и вера ће постати јача». Подвукавши то да је Арије био покренут добрим намерама – да заштити веру, Његова Светост је рекао да су и сви наредни покрети тежили да заштите веру, сачувају њену чистоту.
«Несторије, који је веровао у то да се од Дјеве Марије није родио Бог, већ човек, постепено се уздигао до Божанских висина, и говорио и учио тако убедљиво, да и дан - данас постоје његови следбеници, - наставио је Свјатијејши Владика. – Нама, православним људима, који живимо у Русији, то име је познато само из узбеника историје, и никоме не долази у главу да мисли о Несторијевој јереси. А када сам био у Ираку још пре последњег страшног рата, сретао сам локалне хришћане и схватио: већина од њих поштује Несторија».
Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил је рекао како је у таксију неочекивано ступио у богословски спор са ирачким водичем, који је тврдио неправичност наше употребе речи «Богомајка» за Дјеву Марију, како је то тврдио Несторије у далеком ИВ веку. «Да су му речи биле неуверљиве, а живот греховни, људи не би следили Несторија» - приметила је његова Светост. «Шта је то јерес? Како се јерес може разликовати од у Цркви дозвољеног различитог мишљења? Како разликовати јеретика од ревносног православног хришћанина, који жели да заштити и чува чистоту своје вере», - пита Свјатијејши Патријарх Кирил и даје одговор: «Постоји само један начин. Свака јерес радја раскол, а где је раскол тамо нема љубави. То ми добро знамо из нашег живота: породица се распада, супрузи се разилазе, деца се одвајају од родитеља тада, када из породице нестаје љубав... Тамо где нема љубави, нема чистоте односа и нема јединства.
То се исто дешава и у Цркви». «Ако се сретнемо са човеком, који тврди да се бори за чистоту Православља, али је у његовим очима опасни огањ гнева, њему се чуде јеретици, он је спреман да иде у бој и за поделу Цркве, спреман је да поколеба основе црквене заједнице, тобоже ститећи Православље; када у човеку... Не налазимо љубав, већ само гнев, - то је први знак јеретика, «вука у овчијој кожи», сличног Арију, Несторију и многим другима, који су пламено проповедали немајући љубави у срцу и који су били спремни да ради доказивања своје исправности иду на поделу црквеног живота», - рекао је даље Представник Руске Православне Цркве. «Ако од таквог човека чујемо много тога прљавог, што се обрушава на Цркву и њене служитеље, уколико чујемо пламене позиве на борбу, поделу и спасавање Православља чак до смрти, када чујемо слоган: «Православље или смрт! », - «треба да се пазимо сличних проповедника», - уверен је Свјатијејши Владика. «Никада Господ није говорио: «Моје учење или смрт! ».
Ниједан апостол није узвикивао: «Православље или смрт! » јер је Православље – живот вечни, радост у Светом Духу, лепота живота. Смрт је – трулеж, последица греховног пада и дјаволског деловања», - подвукао је Представник Руске Цркве и додао да се у наше дане с времена на време појављују лажни учитељи, који саблажњавају народ позивима да се спасава Православље и његова чистота и понављају ту опасну, лажну и унутрашње противуречну лозинку: «Православље или смрт! ». «У очима тих људи нећете наћи љубав, тамо гори дјаволски огањ гордости, тежње ка црквеној власти, рушењу црквеног јединства, иако споља све може да се одене у добре одежде, благочестиву спољашност», - наставио је његова Светост приметивши да некада и на парохијама настају поделе измедју духовништва и мирјана; они су често повезани са борбом за неко првенство и власт у парохији: «Знамо како могу да се раздвоје верници групишући се око једног или другог свештеника. Поштовање овог или оног пастира и љубав према њему је законска, али подела у име љубави је – греховна, јер тамо где има љубави не може да буде подела». «Треба да чувамо не само јединство Васељенског Православља од неких јереси и раскола, и не само да као зеницу ока треба да чувамо јединство наше Помесне Цркве - мученице, већ и јединство наших парохија, манастира, имајући на уму најважнији критеријум оцене делатности било ког црквеног делатеља од Патријарха до мирјанина – љубав. Ако постоји љубав – ту је и Христос.
Ако нема љубави – нема Христа», - рекао је Свјатијејши Патријарх Московски и целе Русије Кирил. У закључку његова Светост је пожелео богомољцима да се поучавају примерима из прошлости, надахњујући се подвигом светих Отаца седам Васељенских Сабора, који су штитили и подржавали јединство Христове Цркве, и позивали све да чувају јединство Цркве, учвршчујући у основи црквеног живота Богом одредјени закон љубави.
СВЕТИЈЕЈШИ ПАТРИЈАРХ КИРИЛ
26-02-2015, 08:05 AM
(20-02-2015, 11:54 AM)smederevo Пише: [ -> ]ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?Глувом шаптати...
Када би избацили Зизијуласа, ти неби више имао
разлог да се за нешто бориш, тотално би изгубио смисао живота.
Пао би у тешку депресију и бедак, јер би коначно морао да
почнеш да размишљаш о својој души и својим гресима,
о њиви запуштеној и заборављеној у непрестаној бризи
да се извади трун из свачијег ока.
Чак би ти можда пало на памет да Бог воли све људе,
чак и Зизијуласаи да "ревнитељи" нису разрешени на оговарање и осуживање.
Пошто би ти такво сазнање тешко преживео, онда држе Зизијуласа
да би те сачували у животу.
26-02-2015, 04:22 PM
Зашто је увођен и ЧИЈОМ ВОЉОМ????
Његово учење излази из оквира ПРАВОСЛАВЉА!!!У томе је и поента!!!
Његово учење излази из оквира ПРАВОСЛАВЉА!!!У томе је и поента!!!
07-03-2015, 01:48 PM
БУГАРСКИ РАСКОЛНИЦИ МОЛЕ ЗА ОПРОШТАЈ
Чланови тзв. „алтернативног Синода митрополита Инокентија", расколничке групе у Бугарској, обратили су се патријарху бугарском Максиму тражећи опроштај и молећи да буду примљени у канонско јединство са Бугарском Православном Црквом. По ријечима расколничког епископа Јована, на последњем засиједању „алтернативног Синода" донијета је одлука о помирењу са Светим Синодом Бугарске Православне Цркве. Одлуку су подржали митрополит Инокентије, епископ Јован и о. Николај Николов, док су преостала два члана била против.
„Алтернативни Синод" је о својој одлуци обавијестио и Министарство вјера, као и министра за Бугаре у расијању, г. Божидара Димитрова. Бугарски раскол настао је 1996. године, формирањем тзв. „алтернативног Синода" на чијем челу се, са титулом патријарха, нашао дотадашњи митрополит Пимен. Након његове смрти 1999, Пимена је замијенио митрополит Инокентије. Расколници су у почетку уживали подршку државе, да би након доношења Закона о вјерским заједницама у децембру 2002. били маргинализовани, а 2004. исељени из цркава, манастира и других посједа Бугарске Православне Цркве, које су незаконито заузели. У јануару 2009, након тужбе расколничког митрополита Инокентија, Европски суд за људска права у Стразбуру је изгласао да признавањем само Бугарске Православне Цркве и патријарха Максима, држава Бугарска крши вјерска права тзв. „алтернативног Синода" и њихових присталица. У марту исте године, на заузимање свих помјесних православних Цркава, које су пружиле подршку патријарху Максиму, власти Бугарске су уложиле жалбу на ову одлуку.
Бугарски „алтернативни Синод" је од свог оснивања општио са сличним расколничким и неканонским заједницама у Украјини, Италији и Црној Гори. Поглавара тзв. Црногорске православне цркве, распопа Мираша Дедејића, 1998. је у Софији „хиротонисао" расколнички патријарх Пимен, са својим „алтернативним Синодом".
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Чланови тзв. „алтернативног Синода митрополита Инокентија", расколничке групе у Бугарској, обратили су се патријарху бугарском Максиму тражећи опроштај и молећи да буду примљени у канонско јединство са Бугарском Православном Црквом. По ријечима расколничког епископа Јована, на последњем засиједању „алтернативног Синода" донијета је одлука о помирењу са Светим Синодом Бугарске Православне Цркве. Одлуку су подржали митрополит Инокентије, епископ Јован и о. Николај Николов, док су преостала два члана била против.
„Алтернативни Синод" је о својој одлуци обавијестио и Министарство вјера, као и министра за Бугаре у расијању, г. Божидара Димитрова. Бугарски раскол настао је 1996. године, формирањем тзв. „алтернативног Синода" на чијем челу се, са титулом патријарха, нашао дотадашњи митрополит Пимен. Након његове смрти 1999, Пимена је замијенио митрополит Инокентије. Расколници су у почетку уживали подршку државе, да би након доношења Закона о вјерским заједницама у децембру 2002. били маргинализовани, а 2004. исељени из цркава, манастира и других посједа Бугарске Православне Цркве, које су незаконито заузели. У јануару 2009, након тужбе расколничког митрополита Инокентија, Европски суд за људска права у Стразбуру је изгласао да признавањем само Бугарске Православне Цркве и патријарха Максима, држава Бугарска крши вјерска права тзв. „алтернативног Синода" и њихових присталица. У марту исте године, на заузимање свих помјесних православних Цркава, које су пружиле подршку патријарху Максиму, власти Бугарске су уложиле жалбу на ову одлуку.
Бугарски „алтернативни Синод" је од свог оснивања општио са сличним расколничким и неканонским заједницама у Украјини, Италији и Црној Гори. Поглавара тзв. Црногорске православне цркве, распопа Мираша Дедејића, 1998. је у Софији „хиротонисао" расколнички патријарх Пимен, са својим „алтернативним Синодом".
Извор: Митрополија црногорско-приморска
26-05-2015, 01:01 AM
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА''. О ЕКУМЕНИЗМУ