Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале – светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас.
Ава Јустин Ћелијски
1. Жичка беседа о Правој Вери (1220 г.)
Свети Сава:
Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.
Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:
„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.
И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер “друге основе“, као што рече Апостол, “нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.
После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да “савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, “вера је спасоносна“, као што рече Апостол, “која кроз љубав дела“ (Гал 5,6).
Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.
И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.
Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).
Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.
Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: “Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).
Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.
Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.
А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.
Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.
Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:
“Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: “Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер “вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.
Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: “Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8, 51).
Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: “Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!
Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.
Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас “љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).
И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему “од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је “пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и “јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и “узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он “Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да “држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, “да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.
Има је овде, већ је окачена. Па не мора да се понављамо!
СВЕТИ САВА СРПСКИ- ЗАДАТИ ОТАЦ, ДАРОВАНИ БРАТ
Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! – пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу – о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Свети Сави:
„Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“
1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас са́мӣх. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца, а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светог Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа:
„И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“.
Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети – до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитетљем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао:
„Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече?“.
Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу гре̂ха̄, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића:
„… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“
2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу – другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од у̂за̄ богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења.
3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића:
„Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“.
Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела – ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности – а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава:
„Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“.
Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву:
„… резаће свети оци моје власи;/и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“.
Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан:
„гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“.
4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свешетене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава:
идентитет и пажњу – од Христа
светост и брижност – од Христа
утемељење и верност – од Христа:
дао нам је очишћење, просветљење, обожење
одговорност и одговор – од Христа
завет и обећање – од Христа:
дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље,
наду и будућност – од Оца кроз Христа Духом Светим
дао нам је себе,
а ми смо себи додали себе и своје без Христа
неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа,
како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови.
Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, не седећи макар у овом часу пред Тобом:
„… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“.
Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин!
ДР. БОГДАН ЛУБАРДИЋ
СВЕТИ САВА У ТОКОВИМА ЋИРИЛО-МЕТОДИЈЕВСКОГ ПРЕДАЊА ПОЈАМ И ТАЈНА ПРЕДАЊА
Веома је захвално говорити о токовима светог ћирилометодијевског Предања у животу и делу Светога Саве. Нарочито је то захвално у наше дане, када народ којем припадамо, заједно са својом Црквом и културом, преиспитује свој идентитет, своје историјско и духовно памћење, своје Предање. Захвално је и због тога што се ове 1985. године навршава хиљаду и сто година од престављења Светога Методија и седамсто педесет година од престављења Светога Саве. Да подсетимо само: од Христа до Светога Методија протекло је око 850 година; од Светога Методија до Светога Саве протекло је око 350 година и од Светога Саве до данас протекло је неких 750 година. Другим речима, Свети Методије и његов брат Свети Кирил налазе се негде на средокраћи времена од Христа до данас, а Свети Сава се налази, опет приближно, на средокраћи од Свете Браће до нас. Ове бројке саме по себи нису толико важне, него их наводимо само узгред да бисмо, узевши их као повод и почетак, проговорили о ћирило-методијевској и светосавској традицији, о хришћанском Предању Свете Браће и Светога Саве... Нема сумње да су и Света Браћа, Ћирило и Методије, и за њима Свети Сава, били људи хришћанског Предања, његови живи сведоци и носиоци. Ово још не значи да им олако можемо придати назив "традиционалисти", иако смо уобичајили да брзоплето дајемо називе, епитете или етикете на основу нашег доба и његовог менталитета. Можемо их, дакле, слободно и с правом назвати живим сведоцима и носиоцима хришћанског Предања, а да их при том не назовемо "традиционалистима". Али шта је то Предање у хришћанском животу, искуству, историји? Ово питање је постављено већ код Апостола Павла, тог изразитог јеврејског "традиционалисте",
бар док је био Савле и док је у име своје јудејске "традиције", у име "предања отаца", прогонио хришћанство и хришћане као "новину" и "новаторе". Али после
се Савле обратио и постао Павле. Тада је прихватио Христа за Бога Истинитог, за Пут и Истину живота свог и живота свега света. Да ли је он тиме сасвим напустио своја "отачка предања", своју јудејску библијску традицију? По његовом сопственом признању - није! Напротив, нашао је то предање у Христу, али сад оживљено, оистињено и осмишљено, и зато је могао да каже управо у Посланици Јеврејима: "Исус Христос је исти јуче и данас и у векове. " Затим је нашироко развио мисао о истинском хришћанском јудеохришћанском) предању и поистоветио га са Јеванђељем Христовим, тачније речено са Самим Христом. Зато је био изразити апостол хришћанскога Предања, мада не и "традиционалист". Јер, управо је он, тај исти Павле, био такав, рецимо слободно, "новатор", тачније речено обновитељ и препородитељ хришћанског живог Предања, да је собом и својом проповеђу Јеванђеља дао печат читавоме хришћанству. Једноставно речено, показао је да хришћанско живо Предање надилази уобичајено схваћену "традицију", као што Христов Нови Завет надилази сва предања и традиције Старог Завета. Надилази, али не укида. Испуњава осмишљајем, освећењем, препородом, преображајем увек живе Истине која је Живот, Живот вечни и Божански, Богочовечански. Само старозаветно Предање могло је бити, и често је постајало, притисак "слова које умртвљује", а потребан је "Дух који оживљује". Тај Дух и јесте Дух Живота, Дух Христов. Он је истовремено постао Предање Живота, Предање Истине, Пута и Живота, Који је Христос Исус - јуче и данас и довека исти. Да се разумемо: свако предање, било какво и било чије, постаје, кад-тад, притисак и терет ако није Предање живог Живота и Истине, вечног Живота и вечне Истине. Зато је у хришћанству божанско, тачније богочовечанско, Предање недељиво повезано са Личношћу Живога Богочовека Христа. Без Њега оно може бити, и бива, "слово које убија", "традиција" која умртвљује уместо да оживљује. Све ово што рекосмо о предању још не значи да Предање не постоји или да није потребно у хришћанској Цркви, посебно у Православној као јединој истинитој Реци или Извору Живог Предања. Напротив, Православна Црква је одувек била, а и данас је означена као Црква Предања, али Живог и Истинитог Предања, Предања као Истине и Живота. Та предањска особина и јесте оно што чини њу Једном, Светом, Саборном (Католичанском) и Апостолском Црквом Христовом.
СВЕТА БРАЋА И СВЕТИТЕЉ САВА - ЉУДИ ПРЕДАЊА
Све ово што је до сада речено односи се најпре на Свету Браћу, Ћирила и Методија, а онда, за њима и са њима, и на Светога Саву. Као људи живог и истинитог хришћанског, црквеног Предања - које је Исус Христос, јуче и данас и довека један те исти - они нису били "традиционалисти" него изразито активни ствараоци, или, још боље, оствариоци хришћанске новине, "новозаветне новине Духа", како је говорио још свети Иринеј у ИИ веку, то јест носиоци обновљења и новитета Духа Светога, Који и јесте једина жива и свагда оживљујућа Сила хришћанске Истине и Живота. Можемо са сигурношћу рећи - а то се да и историјски проверити и потврдити по писаним сведочанствима о делатности и Свете Браће и Светога Саве - да су они, истовремено и у подједнакој мери, били како изразити приврженици, верни сведоци и носиоци Светога Предања Цркве Христове, тако и живи ствараоци јеванђеоске новине, новозаветне обнове, светодуховског обновљења увек новога живота у Христу, у Православној Цркви Христовој. А тај живот и јесте једини истински обновитељски елеменат - да се тако изразим - за људско биће и за његову судбину на земљи, у историји, и на небу, у вечности. Живо предање значи, дакле, живљење и стваралаштво у Духу Светоме, "делање дела која не пролазе", пливање у токовима "живе воде" која "тече у живот вечни". Оно је у Цркви почело догађајем силаска Духа Светога од Бога на Свете Апостоле и остале хришћане у сионској "горњици", на дан Свете Педесетнице, и од тада се продужава кроз непрекидну благодатну Педесетницу у телу, бићу и животу Цркве Христове на земљи, у историји, односно кроз стално присуство и дејство Духа Светог у Цркви. Ово што говорим може се текстуално потврдити из списа - истина малобројних, али зато аутентичних - везаних за Свету Браћу и за Светитеља Саву, као што су њихова житија (животописи), чију пуну историјску вредност и веродостојност савесни научници у новије време, Богу хвала, све више признају и потврђују. Узмимо само, примера ради, краћи почетни део Житија Константина-Кирила или опширније прво поглавље Методијева Житија, па ћемо видети да се на оба места провлачи једна основна мисао и истина - мисао и истина о јединственом божанском Домостроју (Икономији), о јединственом божанском плану и промишљању управљеном на спасење света и рода људског: у тај Домострој улазе и Стари и Нови Завет, то јест Савез Божји са родом људским, склапан и одржаван преко изразитих и зато изабраних представника његових, пророка, апостола и светитеља; у тај живи и стваралачки поток спасења ушли су и Свети Ћирило и Методије... Исту мисао истиче као главну и Свети Сава у својој познатој Жичкој беседи о правој вери. При том он дословно наводи речи Светог Апостола Павла и Светог Иринеја Лионског о живом Предању Истине и благодати Божје у Цркви Христовој и наглашава да је оно исто од Светих Апостола па до дана када је он - то јест сам Свети Сава - ушао у тај живи поток живога благодатнога Предања у Цркви. То живо Предање Цркве Христове дошло је до Светога Саве кроз свето ћирилометодијевско Предање, а оно, опет, није ништа друго до апостолско Предање или предавање једне исте Истине. (Плеоназам је, видите, када ми Словени кажемо једна иста Истина. Јер, реч истина већ значи истост, истоветност, непатворени идентитет. Па ипак, ко сме рећи да Истина, ако је Истина, не значи и Живот? Не каже наш народ тек тако за истину да је жива истина...) Основно што превладава у текстовима, и код Свете Браће и код Светога Саве, јесте уверење и искуство да живо Предање у Цркви Христовој није ништа друго до истиновање и живот у Христу Богочовеку, силом и дејством Духа Светог, а садејством, то јест стваралачком и препорођајном сарадњом, самих људи. Јер, људи су, својим живљењем и делањем, Божји сарадници и, на неки начин, сатворци у делу спасења света и човечанства. У том смислу Света Браћа и Свети Сава су били Пророци и Апостоли свога доба и својих народа, равни ранијим Пророцима и Апостолима Божјим. Живо и истинито Предање Јеванђеља Христова чинило је и Свету Браћу и Светога Саву причасницима (учесницима, заједничарима) Господа Христа, истог јуче, данас и довека. Али то њихово учествовање у Једноме Путу, Истини и Животу човечанства и света, било је изворно, стваралачко, јер није било просто шаблонско понављање ранијих клишеа него је било доживљајно, лично-битијно ("егзистенцијално"). Уосталом, живот у хришћанском подвигу вере и препорода у Духу Светоме никада није нити може бити шаблон. Јер, жива и света личност увек је оригинална, изворна, непоновљива. То нам сведоче животи ових трију светитеља Божјих, а сведочи и искуство сваког истинског хришћанина - јучерашњег, данашњег и сутрашњег... Зато је погрешно свако шаблонизирање Свете Браће и Светога Саве, било према ранијим обрасцима, било пак према мерама и мерилима новијег и нашег доба.
УНУТРАШЊИ СМИСАО ПРОСВЕТИТЕЉСКЕ МИСИЈЕ СВЕТЕ БРАЋЕ И СВЕТОГА САВЕ
Требало би да и мало конкретније проговоримо по чему се то Свети Сава налази у токовима светог ћирилометодијевског Предања, као његов верни сведок, али и као живи и стваралачки настављач. Није потребно подсећати на све оно што је до сада откривено и написано по многим питањима из живота и рада Свете Браће Ћирила и Методија и Светог Саве. Још мање је у једном овако кратком предавању потребно критички се освртати на многе изнете ставове и приступе личностима и делу Свете Браће и Светога Саве. Откако је у прошлом веку оживела такозвана ћирилометодијевска идеја, и то код многих словенских народа, као и идеја Светосавља код Срба, много је штошта изречено и написано и још ће се сигурно много тога написати и објавити, вероватно већ у овој, двоструко јубиларној, години. Ја бих вечерас хтео да задржим вашу пажњу на неколико чињеница из светог ћирилометодијевског Предања, чији су живи токови дошли до Светог Саве и које је он наставио и обогатио обилним даровима Духа Светог у Живом Телу Живога Христа. Прво, познато је да су Света Браћа послата, иако пореклом Јелини, да као Апостоли Христови мисионаре у словенском народу, да том народу дају сопствену, народну Цркву, сопствену, народну службу, своју Литургију. То изгледа врло мало ако се гледа само из културолошке или пак само из конвенционалне теолошке перспективе, како се током прошлог века, па и до половине нашега века, и гледало на "ћирилометодијевску идеју", коју су проучавали многобројни научници са Истока и са Запада, или како смо и ми, од XVII века па донедавно, тумачили Светосавље, а оно је било дубље и шире од тог нашег тумачења. Наиме, стварање народног богослужења на народном језику за изворно јеванђеоско искуство значи нешто далеко више него само омогућити народу да има службу Божју на свом језику. То значи укључити један народ у Цркву, омогућити му да јој се приопшти, да комуницира, да партиципира, да заједничари, да се причешћује у заједници Тела Христовог, са свима осталим народима, на свој живи, лични и непоновљиви начин. То заиста значи афирмисање, потврђивање непоновљивог, јединственог идентитета сваког народа и сваког човека. Зато је борба Свете Браће за словенску Литургију изнад проблема онога доба, изнад проблема Истока и Запада, Рима и Цариграда. Исто тако је и борба Светога Саве изнад проблема његовог доба, изнад цариградске идеје, крсташа, Балкана, Рима, Мађарске... Борба за народни језик у Литургији означава да се дотични народ и сваки човек у њему оспособљава да приноси Богу словесну службу, а то значи - да свим својим бићем учествује у благодати Благе Вести, Јеванђеља, или, литургијским речима, у даровима Духа Светога, који су разноврсни и непоновљиви, али који дарују човеку живот вечни. За Свету Браћу словенско богослужење је повратак самој литургијској суштини Православне Цркве. Не бих хтео да улазим у полемику са оним научницима који су покушали да Свету Браћу припоје или приброје било грчком Истоку и цариградском патријарху, било латинском Западу и римском папи. Јер, са литургијског, евхаристијског становишта, које је у суштини јеванђеоско, предањско, црквено, а отуд и ћирилометодијевско и светосавско, цело то питање о њиховој "припадности" постаје беспредметно или, у сваком случају, другостепено. Они су у самој ствари били за самосвојност и самосталност Народа Божјег и сваке душе људске - да свако слободно, пуним плућима, целим срцем, душом, умом, речју (словом), може да приноси Богу "словесноје служеније", како су они на дивном словенском језику називали хришћанско свето богослужење, и да на тај начин може да учествује, у свако време и на свакоме месту, у животу Свете Тројице, у Телу Христову, благодаћу Духа Светога. Дакле, свети Кирил и Методије се нису борили за народни језик у богослужењу из превасходно културних или пак националних побуда, него управо из литургијских разлога. Исто то важи и за црквено-политички подвиг нашега Светога Саве. Ову истину ваља нарочито нагласити у данашње време када се развија екуменизам (ми бисмо, следећи традиционални грчки изговор, пре казали икуменизам) као настојање разједињених хришћана да се зближе, да се међусобно боље упознају и да се истински сједине, и то полазећи са литургијскога становишта, то јест од евхаристијских стварности и истина, како су их доживљавала и исповедала Света солунска Браћа и, доцније, Свети Сава. Они као богослови, хвала Богу, пружају најбољим представницима Православне Цркве, осталим хришћанским учесницима у икуменском дијалогу и, у крајњој линији, свима нама пуну могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христову и у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као предокушању Царства небеског. Ако бисмо сву Цркву - тако нас својим животима, делима и речима уче Света Браћа и Свети Сава - свели на једно језгро, онда би то била "словесна служба", словесна Литургија, наше постојање и живљење у заједници са Оцем, Сином и Светим Духом и у заједници "са свима светима" свих нараштаја и свих географских ширина. Управо кроз ту заједницу ми већ овде, у историји, предокушамо ("антиципирамо") Тајну есхатологије - Тајну Царства небеског и живота вечног. Зато Света Браћа и Свети Сава и јесу били људи тако историјски обележени, уграђени у свој народ и у своје време, али у исто време и "надисторијски" људи, сведоци есхатолошких стварности, људи Царства небескога. Многима од нас, ускогрудим хришћанима, а и још ускогрудијим тумачима хришћанства који се сами налазе изван хришћанства, чини се да опредељење или за историју, за "царство земаљско", или за есхатологију, за Царство небеско, представља једину алтернативу. За Свету Браћу и за Светог Саву, односно за истинско јеванђеоско Предање, уопште не постоји дилема ове врсте: постоји само једна историја, само једна творевина Божја, само једно Царство, само једна икономија Божјега Промисла и нашега спасења, и у овој, оваквој историји, у овом, оваквом свету бије се битка за Царство небеско, живи се подвигом за живот вечни... То је истина јеванђеоскога казивања о зрну горушичином (Мат. 13, 31-32; Мар. 4, 30-32; Лука 13, 18-19), о квасцу (Мат. 13, 33; Лука 13, 20-21; уп. И Кор. 5, 6 и Гал. 5, 9), о рибарској мрежи (Мат. 13, 47-50)...
ЗАКЉУЧАК
Носиоци, тумачи и обновитељи тога јеванђеоскога казивања, те јеванђеоске истине, била су Света Браћа у своме времену и Свети Сава у своме. Данас, на празник Светога Саве, прослављајући заједно са њим и Свету Браћу, ми се радујемо што припадамо живом и непресушном ћирилометодијевском и светосавском Предању. Јер, оно нас ослобађа од везаности за историјске услове, од окованости одређеним раздобљем, без обзира на то што не можемо да живимо и да стварамо мимо историје, ван свога времена и свега сложенога комплекса околности у којима живимо. Не можемо да их мимоиђемо, али као хришћани можемо да се угледамо на Свету Браћу и на Светитеља Саву, па да историју осветљавамо есхатологијом, "царство земаљско" - Царством небеским, и да се истовремено и подједнако боримо за правду Божју и за Царство Божје, а све остало нам се придодаје у овоме свету, у овоме времену, у овоме "царству"; не одузима се... Треба да се надахњујемо ширином духа којим су зрачили Свети Кирило и Методије и Свети Сава, иако су по призвању били монаси или, рекао бих, управо зато што су били прави монаси. Као есхатолошки опредељени људи, они су се уздигли изнад свога времена и простора. Али превазилазећи своје време и свој животни, историјски простор, самим тим су га спасавали, јер су га истински хуманизовали или, боље речено, теохуманизовали, обогочовечивали. Радујемо се што можемо, и то опет на личан, изворан и непоновљив начин, да оживљујемо и себе уколико живимо у Предању Свете Браће и Светога Саве јер се оно потпуно поклапа са Предањем Светих Апостола, са Предањем Господа Исуса Христа, Који је исти јуче, данас и довека. Амин.
ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
Алекса Шантић
СВЕТИ САВА НА ГОЛГОТИ
Са овога мјеста, ђе грешни људи
Распеше тебе, о Христе наш!
Молим се теби из чистих груди
Да моме роду покоја даш!
Штити га, крепи; на сваком дјелу
Милости твоје даруј му моћ!
Води га миру и среће врелу,
Разгони таму и мрклу ноћ.
Жаром прегнућа, вјере и нада
Његовог духа рашири лет!
Не дај му клонут` у сили јада –
За славу нек је слободан мрет!
Љубављу, слогом, напој га, крепи,
И благослови сав народ мој!
А дивљи душман нек муком стрепи
Кад Српство стане у један строј!
БЕСЕДА О СВЕТОМ САВИ
Историја једнога човека се не може лако описати и разумети. Ми сви живимо, али све оно што обухвата сам живот ми понекад само интуитивно схватамо.И највећи књижевници су после свих својих описа живота и човека у њему говорили да живот и човек јесу тајне постојања.
Па како је онда могуће описати једнога човека и све оне бездане живота и смрти кроз које он пролази?! То описати је слично као када би телескопом желели да видимо рај или пакао, то је апсурдно. Човек је тајна понекад и за оне који живе са њим, за његове најближе, браћу, сестре, родитеље, пријатеље. Често кажемо за некога,тек када он умре, какав је то човек био. На жалост често га не упознамо потпуно, јер и јесте трагедија човека што он ни самога себе не познаје, макар не довољно.Онај који спозна себе је већи од онога који је видео анђеле, записао је Свети Исаак Сиријски.То би била историја једног обичног човека,често необухваћена и несхваћена. Тако је то у животу,човек поред нас остане тајна.
Међутим, има људи који својим разумом, умом и интелектом превазиђу време у коме јесмо и постану део будућег времена, које још није, али јесте у њима.Они су често носиоци будућих схватања. То су велики људи овога света:научници, уметници, философи, књижевници.Они као да живе у надвремену и својим погледом обухватају историју и човека у њему. Они говоре језиком технологије и рачунарских система или пак несхваћених уметности и симбола.То су људи ванредни и вреде више од обичног човека, јер му они осветљавају пут својим достигнућима и тумаче му космос и њега у њему. То су велики људи који се ретко рађају, али када се роде увек нешто ново донесу у овај свет:нову идеју,нову мисао, , нову слику или нову науку. Зато су они драгоцани бисери који се чувају у меморији света и негују. Такве људе појмити је још теже, јер , како сам рекао, они увек превазилазе простор и време у коме смо.
А сада остаје оно нејтеже. Како описати светитеља? Којим речима, којим језиком? Чини ми се једино анђелским.Они не само да превазилазе простор и време у коме смо, већ живе вечношћу у овом животу. Вечност са њима путује и раздељује земљу пастирским штапом на два дела, како је речено у песми Васка Попе.Они не говоре језиком науке, уметности и технологије не зато што су против тога, већ зато што сведоче да је љубав једина права реалност у овом свету.Међутим, не љубав себична,већ љубав која се даје не тражећи ништа! Они су весници не будућег времена,које је опет ограничено простором, већ вечности и Царства Божијега.
И шта сада да кажем о Светом Сави,оснивачу наше просвете, културе и државности?Шта рећи о ономе кога је Бог прославио и на Небу међу анђелима,и на земљи међу људима? Рећи да је био велики или највећи у Србији није довољно. Можда би се могло рећи да је био анђео у телу и небески човек. Али, мислим да када је у питању Свети Сава треба да узљубимо ћутање!
Када су питали Господа о Светом Јовану ,ко је он, Господ је рекао да је највећи рођен од жене. Међутим, када бисмо питали Господа ко је највећи у српском роду; сигурно би одговор био Свети Сава. Ретко који народ је имао у једној личности толику свестраност служби које је испунио Свети Сава. Он није био само монах и подвижник, који је мало спавао и јео, а непрестано се Богу молио од своје испоснице у Кареји, преко Студенице и Жиче, па све до Јерусалима. Није био ни само свштеник и првосвештеник свога народа који је приносио Богу народне дарове, а од Бога добијао дарове за народ. Није био ни само апостол који је издејствовао самосталност како Српске,тако и Бугарске Цркве.Није био ни само свети човек,како га је назвао један муслимански старешина у Египту. Није био ни само дипломата и државник који је преговарао са непријатељским војскама када су хтели да нападну његову отаџбину. Није био ни само оснивач наше просвете и творац наших првих књижевних дела. Није ни само оснивач наше медицине, јер је први оснивао болнице код нас , као што их је оснивао и у другим земљама. Не,он је много више! Његово дело за српски народ се само може упоредити са Божијим стварањем света. Он нас је уобличио, просвети и научио како да живимо и да љубимо једни друге!Оно што су Авраам и Мојсије за цео свет то су Свети Симеон и Сава за Србе. Једном приликом је Владика Атанасије рекао да када бисмо пресекли најмањи делић космоса нашли бисмо исписани Име Господа нашега Исуса Христа. Могло би се рећи да када бисмо узели зрно песка Србије нашли бисмо у њему овековечено име Светога Саве. Или, када бисмо ослушнули природу одјекивало би ускликнимо са љубављу Светитељу Сави!
СЛОВО О СВЕТОМЕ САВИ
Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.На почетку српске средњовековне повести стоји Стефан Немања, велики рашки жупан. Уз њега његов најмлађи син, принц Растко, у монаштву с именом Сава. Први је симбол владарске моћи, самодржац и ујединитељ српских земаља, други просветитељ и велики духовник. Ако су Срби, древан европски народ, имали срећан тренутак у својој повести, онда је то несумњиво онај када је на њену сцену ступио моћни жупан Немања, родоначелник светородне династије. У разгранатој и златом извезеној Лози Немањића, на фресци у Дечанима, он је њен корен и исходиште.
На почетку српског средњег века стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом. Раскошну принчевску одежду заменио је принц Растко монашком ризом.
Кад се говори о осниваоцу Српске православне цркве, њеном првом архијереју, онда је то прича о Светоме Сави, који је написао први манастирски типик, прву службу једном немањићком свецу, свом оцу, Светом Симеону.
Прво житије, први црквени закон, прве хрисовуље потичу од њега. Све што је касније у том облику код нас написано, каже Павле Поповић, написано је по његовом обрасцу. Тај светосавски образац следили су највећи српски духовници, од првих архиепископа српских, до светог аве Јустина Ћелијског и светог Николаја Жичког. До наших дана.
Почетак српске просвете находи се у Савином учењу. Изворна српска култура, прожета византијским духом – мудрошћу, складом, симетријом и мером – почиње од њега. Не рачунајући Летопис попа Дукљанина, који слови као прво српско оригинално књижевно дело, Савино Житије Светога Симеона Немање је први српски роман.
И пре крштења у 9. Веку, Срби су постојали као народ, али без пуне свести о себи. Имали су своје жупане и краљеве. Христијанизацијом постављени су основи српском националном и државотворном идентитету. Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.
Свети Сава је први српски задужбинар и неимар. Градио је манастире и цркве широм српских земаља и ван њих, од Дунава до Јадрана, од Паноније до Палестине и од Сент Андреје до Хиландара.
Све што је потребно једном народу, пре свега свест о себи, потиче од њега. Све што је потребно једној држави, он је градио и изградио. Моћ средњовековне Србије Немањића заснивала се на хармонији између државе и цркве.
По свему судећи, како каже Павле Поповић, први је Србин који је посетио Свету Земљу и ишао Спаситељевим стопама. Био је, при крају живота, два пута на Христовом гробу, где му је одржао службу. Ишао је Спаситељевим путем, који је пут истине, као његов највернији следбеник. Тим путем, којим и ми данас идемо, он нас је повео. Славећи и хвалећи његово име, славимо и хвалимо име Господа Исуса Христа.
На почетку свих антологија српског песништва стоји име Светог Саве, јер му је он први и дао национално обележје. Милан Кашанин сматра да Савино Житије светог Симеона „није само од најлепше казиваних него и од најсавршеније компонованих прича на српском језику”. То Житије, с правом истиче Кашанин, има светску вредност, као што светску вредност имају и манастири које је Сава градио и о чијем је живописању бринуо. Почетком тринаестог века Свети Сава је приредио Номоканон, тзв. Законоправило. Овај правни зборник састоји се из два дела, од којих први садржи норме канонског, а други јавног и приватног права. Захваљујући Светом Сави, Србија је добила кодификовано право још почетком тринаестог века.
Савино Законоправило је прихваћено као обавезни зборник прописа у Бугарској, а 1274. године, на Сабору у Владимиру, проглашен је за општеобавезни зборник црквених закона Руске цркве, у којој званично и данас важи као извор црквеног права.
Како је српски народ полицентричан, расут на широком простору од Беча и Трста до Цариграда и од Сент Андреје до Хиландара, то је и српска култура полицентрична, сложена и вишеслојна. Сваки од тих центара, кроз повест, имао је у одређеним околностима доминантну, а каткад и одлучујућу улогу, свој златни тренутак. У том сложеном народном бићу, личност Светога Саве била је духовни стожер који је обједињавао расуте српске земље у једну духовну целину. Храм Светога Саве на Врачару има данас апостолску мисију – да обједини расуто, да просветли затамњено, да уздигне посрнуло и пало српство.
Просветитељем Светога Саву називају први његови биографи Доментијан и Теодосије. То одређење има своје изворно значење. Православна просвећеност из времена земаљског живота и просветитељства Светога Саве не велича само знање већ и познање истине. Наше доба, у коме су нагомилана огромна знања и умећа, али и све чешће злоупотребе тих, у основи, вештина, сведочи о неопходности постојања свести о истинским вредностима. Људско понашање не сме бити вођено и усмеравано знањем и вештином као самосталним циљевима, већ мора служити што бољем животу који се управља према духовним лествицама вредности.
Читаво дело Светога Саве прожето је идејом хармоније, како је то формулисао др Марко Марковић, између акције и контемплације, родољубља и љубави према човечанству, Истока и Запада, аутокефалије и универзалности изражене у равнотежи и симфонији између цркве и државе, црквеног ауторитета и слободног стваралаштва, божанског и човечанског. Све происходи једно из другога и ништа се међусобно не потире већ чини целину, јер је „све и у свему Христос”, како је рекао апостол Павле. Ту равнотежу у подвижништву Светога Саве изразио је владика Николај Велимировић речима: „У њему су се Исток и Запад сједињавали кроз хармонију која задивљује. Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак”.
Могли бисмо да кажемо „вечни Свети Сава”, али и да га у овим временима великих искушења сматрамо нашим савремеником. Јер нам је данас потребан, као путоказ и духовна светлост, и на просветитељском, и на црквеном, и на државном, и на политичком, и на националном, и на дипломатском, и на законодавном, и на моралном плану. Како бисмо се без њега препознали ко смо? Иако имамо хиљадугодишњу државну традицију и народ историјски и древан, налазимо се опет, по ко зна који пут, на још једном новом почетку. Али тај почетак може бити само са Светим Савом и његовим учењем које исходи из учења Господа Исуса Христа.
Доба Немањића с разлогом се означава као златни период српске историје и може се равноправно уцртати у мапу европске и светске цивилизације. Толико је човек немањићког доба узвишен, његова цивилизација згуснута и на високом нивоу, да се каткад са сетом упитамо јесмо ли онај исти народ који је градио Ђурђеве Ступове, Студеницу, Хиландар, Жичу, Сопоћане, Милешеву, Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку, Тавну, и многе светиње од Тврдоша у Херцеговини до Пећке Патријаршије у Метохији, од Крке до Мораче, од Ломнице у Доњем Бирачу до Леснова, од Сент Андреје и Базјаша до Хиландара, од Трста до Јерусалима.
Светородна династија Немањића није нам оставила велелепне дворове и градове, као сведочанство своје моћи и богатства, већ манастире и цркве, поезију и сликарство – данас иконе наше духовности и самосвести. А изнад свега вредније, оставила нам је, као завет, живо предање Светога Саве које је он уткао у српски народни дух и идентитет. Зато свој идентитет, ма колико то било тешко, треба са поносом да носимо.
Нашег злосрећног врeмена, националних пораза и моралних посрнућа постајемо свеснији када се суочимо са Светим Савом, јер тек пред његовом иконом ми упознајемо себе, своје трагично доба, пустош и губитке. Али, и једино пред иконом Светога Саве можемо да одговоримо на суштинска питања ко смо, одакле смо и куда идемо. У Светом Сави сажет је дух српске нације, а у његовом делу налази се све оно што представља суштински и највиши израз православља и изворних начела Христовог учења.
Косовски завет и косовско опредељење, који происходе из суштине учења Светога Саве, подразумевају вечност као меру времена. У учењу првог српског светитеља народна традиција не види симболе смрти већ живота, вечног живота. Као што хришћанско учење у Христу види васкрслог живог Бога.
Светосавље је особени вид православља код Срба. У средишту светосавља је богочовечност. Учење Светог Саве истиче, како је о томе писао свети ава Јустин Поповић, да „божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој“. Свети Сава је, по писању његовог биографа и ученика Доментијана, прошао исток и запад, југ и север да би „као пчела свом отечеству сабрао мед благоразумности“.
Ни за једног Србина, из било ког времена, не може се рећи да је по свему био Европејац, као што је то Свети Сава. Иако је био утемељивач српског националног идентитета, он је патриотска осећања испољавао скромно и ненаметљиво. Био је светски путник. Космополита у модерном смислу. На повратку из Свете Земље, умро је изван своје отаџбине, у Трнову у Бугарској, која га је сматрала својим духовним оцем. Обишао је најудаљеније крајеве, не само српских земаља, проповедајући јеванђеље и градећи цркве. Свему што је радио и изградио, Свети Сава је дао печат своје личности. Био је у свом времену изнад и испред свог времена.
Највише ћемо волети, поштовати и славити Светога Саву ако волимо и носимо у себи, као највишу духовну вредност, његово дело, његово учење и његове законе, јер су то закони Господа нашег Исуса Христа. Ако буде у нашим срцима, у породици, у школи, у нашим прегнућима, он ће бити наш савременик, а његово дело живо. Тако ћемо и ми бити испред свог времена, као што је он био. Нема личности у читавој српској историји која је толико присутна и жива, као што је то Свети Сава, иако је прошло 836 година од његовог рођења, 776 година од представљања у Господу и 417 година од спаљивања његових моштију на Врачару.
У незапамћеном националном полому, који је задесио српски народ у последњој деценији 20. века, окупацијом Косова и Метохије, затирањем и прогоном из области на којима је вековима живео, угрожено је његово постојање и опстанак. Последице тог полома још се не могу сагледати.
Спас је у опредељењу за пут Светога Саве. А шта данас, после толико векова, значи бити на том путу? Све што је радио Свети Сава, у свом времену, било је испред времена, као што је и Христово учење било испред времена. На нама је да следимо Светога Саву, да будемо такође испред свога времена. Само тако ћемо имати и прошлост и будућност у свом времену, у својој садашњости.
Према Светоме Сави треба да се управљамо и владамо, јер се он сам управљао и владао према најчудеснијем бићу у свим световима, Господу Исусу Христу. Докле год смо на његовом путу, ми смо на путу светосавља, а то значи на путу спасења. Тек са њим можемо издржати сва искушења у којима смо се нашли и на почетку трећег миленијума хришћанства.
СЛОБОДАН РАКИТИЋ
Цртани филм, врло вјероватно први такве врсте, скроз домаћи са Хришћанском, дакле Православном тематиком.
.
МОЈ СВЕТИ САВА
Мој Свети Сава није препарирана личност из историје, није заробљен у 13. веку. Мој Свети Сава није светосавска академија и аплаузи званица које га се ретко сете у свакодневном животу. Мој Свети Сава није изгребана плоча на грамофону која као папагај понавља исте тонове и досадно шкрипи из године у годину док сви око ње покушавају да ишчупају гајтан из утикача. Мој Свети Сава није неко због кога се гледа на сат да би се установило још колико је остало до јела, пића и кич музике. Мој Свети Сава није монотон израз на лицу ученика који из године у годину понављају исте песмице гледајући у лице учитеља и директора који им узвраћају осмехом и тупо говоре - Браво! Мој Свети Сава није на приредбама које величају народне обичаје. Мој Свети Сава свакако није ни међу политичарима којима је он, као светитељ, потпуна непознаница. Мој Свети Сава не говори срБски јер је, за живота, био прогресиван фактор који је померао границе тако да сам сигуран да би, у контексту нашег времена, засигурно знао шта је једначење сугласника по звучности. Мој Свети Сава није ни ви-ај-пи црквеног естаблишмента. Зауставићу се овде јер бих иначе могао овако бар до Часних верига апостола Петра тј. прексутра. Видите, данас је у Србији много лакше описати шта тј. ко Свети Сава није. Речи саме извиру. Мој Свети Сава је Христов Свети Сава. Он зна да је центар светосавских свечаности Христос а не Сава. Мој Свети Сава живи у мени и само заједно са Христом и уз Христа добија своје назначење и пуноћу. Како ћеш празновати Светог Саву ако не познајеш Христа, Србине?!!! Без Христа, Свети Сава је још један у низу Сава, Србин сигурно а православац вероватно али и даље само обичан Сава. Упознај Христа и Свети Сава ће ти сам прићи и целивати те - обрнуто не иде, посебно не једном годишње.
Сви данас ко славе Св. Јована желим вам Сретна и Сречна Слава! Да вам Господ донесе добро здравље, весеље, љубави, среће, и мир!