.
КОЛИКО ЈЕ ЉУБАВ ВАЖНА У ЖИВОТУ
Било једном једно острво, на којем су живела сва осећања и људске вредности: Срећа, Туга, Знање… и међу осталима и Љубав.
Једног дана су схватили да ће њихово острво потонути и зато су припремили своје бродове како би га напустили. Једино је Љубав желела остати до последњег тренутка. Када је острво било на трен до потонућа Љубав је одлучила потражити помоћ.
Богатство је пролазило у близини и Љубав је упитала: “Богатство, можеш ли ме повести са собом?”
“Не могу, много је злата и сребра на мом броду, немам места.”
Љубав тада одлучи питати Понос који је пролазио на величанственом броду. “Поносе, преклињем те, можеш ли ме повести са собом?”
“Не могу ти помоћи, Љубави”, одговори Понос. “Овде је све тако савршено, могла би ми уништити брод.”
Тада Љубав угледа Тугу како пролази крај острва те је замоли: “Туго, молим те поведи ме са собом.”
“Ох, Љубави”, одговори Туга, “тако сам тужна, да не могу.”
Када је Срећа пролазила крај острва, толико је била задовољна да није ни чула Љубав како је дозива.
Тада Љубав зачује неки глас: “Дођи, Љубави, ја ћу те повести са собом.” Био је то старац у маленом чамцу.
Када су стигли до копна Љубав се искрца, а старац оде. Љубав је била толико срећна да је заборавила питати старца за име. Љубав схвати колико му дугује, те упита Знање: “Знање, ти сигурно знаш ко ме је спасао?”
“То је било Време”, одговорило је Знање. “Време?” упитала је Љубав. “Па зашто би ме Време спасило?”
Знање одговори: “Зато што је само Време способно да процени колико је Љубав важна у животу.”
О. Гаврило Лепавински
.
БЕСЕДА АРХИМАНДРИТА АНДРЕАСА KОНАНОСА
Kроз шалу провукао је све наше мане. Посебно људе који посте, исповедају се , причешћују а после , у кући , кад се врате загорчавају живот породици својој сталним замеркама, контролом туђих живота...
Kако је рекао архимандрит Kонанос : "Ако би Господ поново дошао, дружио би се са "αλήτες όχι σα Αρχιμαντριτες''.
''Са пропалицама а не са архимандритима."
Јер смо уверени да смо свети, само што поштујемо правила а покајања нигде, што смо у цркви и не видимо себе и шта дајемо. Да ли дајемо љубав, трпљење или контролу људи око себе, исправљање њихових грешака... даћу вам примере које је споменуо.
Чујемо за комшију да је учинио недело или злочин или крађу, цокћемо устима... Боже шта је урадио, а ми безгрешни, то се нама никад не може десити, ми смо изнад.
Сви смо у цркви са осмехом, осмехом и побожним изгледом... Излог!Претварање!! Лажним осмехом а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да спасемо децу, мужа. Kреће гунђање, обуци џемпер хладно је, видиш да сам се прехладила.. "Али мени је топло" .. контрола, контрола.
Да пазимо шта радимо, ван наших молитви и разговора са Богом. Исувише смо сигурни. Можда ипак грешимо. Можда онај што пуши је бољи, можда му је срце чистије.
Исувише смо сигурни, да поштујући правила ,да смо срели Господа'.
Имао сам беседу у храму. Била је чудотворна икона Пресвете Богородице. СВИ СУ СЕ ГУРАЛИ. Једна жена стајала је иза једног стуба, и чекала. Целивала је последња. Приметио сам је. На излазу ми је рекла: "Није требало да приђем, мени је пришла Богородица ушла ми је у срце, разговарале смо, дала ми је савет, утешила ме је.
То да тражите. Не гледајте децу шта раде, шта греше, тражите своје грешке а за њих се само молите. Никакве примедбе.
Ти постиш и једеш пасуљ, муж ти је дошао са посла, уморан, и једе крменадлу и ти га једеш, једеш му душу уморног и исцрпљеног својим придикама. То је твоја духовност. Уместо да мy додаш сенф, бибер да га услужиш . Дошла си и кажеш ми, да ти је све живце уништио. То је твоја духовност. Муж ми каже да није знао шта једе, од притиска од гунђања њеног, никакав укус, ма каква крменадла, само је мислио кад ће престати.
Или ти је син имао удес са мотором. И ти му кажеш "зато што си јеο месо у среду, зато си имао удес у четвртак." Зар је Бог казна?
Такође одлуке морају бити наше. Ми морамо бити одговорни. А некад долазе ми и кажу "оженио сам се , јер ми је рекао мој духовник. Па зашто то мени говориш? Не могу више у браку, била је грешка, а мој духовник је умро."
Па шта ја сад да радим?" Питаш да би могао да одговорност скинеш са себе, и да окривиш другога, ако не иде. Ја могу да се молим, да Господ уклони облак, који ти заклања видик, да те просветли да можеш правилно да видиш. Само то, а одлука је твоја. Ни ја, некад не знам да одлучим. Грешим, то учимо док смо живи."
Сретнем младића, вози леп ауто. "Оче радим, лепо зарађујем, купио сам ауто. Има 34 г. "А да ли си се оженио?"
"Не, мрзи ме да излазим, гледам тв и серије.. Помолите се Оче, да нађем девојку и да се оженим "
''Да ли наручујеш брзу храну, док гледаш серије?''
"Да, Оче"
"Па могу да се помолим само, да деливери бој буде девојка твог живота "
Пише ми муж: "Оче грешим стално, молите се за мене "
А његова супруга ми пише четири стране и завршава: "Оче, остатак кад се видимо''
Нигде покајања. Признај , погрешио сам .
Толике године идеш на литургије, исповедаш се и исти си. Никакве промене. Гледај у себе, промени се. Да виде сви, да си одласком у цркву, постао нови човек, бољи, да кад умреш, кажу: " диван човек, светог живота, за пример, да пусте сузу јер си их напустио."
Док се народ тискао, гурао око Господа као и ви сад, само је једна жена оздравила, само је једна жена додирнула његове скуте и он је осетио силу да излази. Само је једна излечена од хиљаде и хиљаде. Да ли ће данас бар један од вас отићи промењен, да ли ће један од вас променити живот постати нов човек.
Само ваша промена може утицати на вашу децу, вашег супруга. Ви као ново биће које носи љубав и радост, које мења себе и другима оставља слободу и простор.
.
Један човек упао у једну дубоку јаму и викао за помоћ.
Пролазили тако многи људи поред те јаме и нико се није обазирао нити чуо вапај овог јадног човека.
Наједном појави се Сократ. Стаде, те поче говорити човеку: "Да си ово и овако поступио и радио не би доспео у ту јаму. Избави се како знаш и умеш!"... и продужи даље.
После њега наиђе Буда. Сажали се и поче говорити човеку у невољи како да поступи и шта да уради да би се могао сам избавити из јаме.... те и он продужи даље.
Најзад се појави Христос. Чу јауке човека у невољи те брже-боље некако склепа мердевине од околног дрвећа и направи уже од прућа. Онда баци мердевине у јаму и пружи уже доле те на крају пружи руку и избави невољника из јаме.
.
ОГЛЕДАЛО
На самрти позва стари Јерменин свога сина, па га доведе до прозора и упита шта види.
– Људе, одговори он.
Затим му пружи огледало да се погледа и упита га шта види.
– Видим себе, одговори син.
– Ето, сине! И прозор и огледало направљени су од истог стакла, с том разликом што се на стаклу од огледала налази танки слој сребра. И у животу је тако: где год се сребро нађе између људи, ту човек види само себе.
.
ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ
"Прича нам данас један свештеник београдски, необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече прошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: “Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом”.
Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: “О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?” Мало потом опет узвикне: “О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја!” И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. – Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе! "
Св. Владика Николај.
.
У једном селу срете неки човек на улици свештеника и упита га:
- Оче, ако је Бог свуда присутан, зашто је потребно да идем у Цркву?
- Читава атмосфера је испуњена водом, али кад хоћеш да пијеш воду идеш на извор - одговори му свештеник.
.
"НЕВЕРНИК"
Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа Га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да Га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи, не пропушта.
Поваде Петру све зубе. Мисли, то је од зуба. Али није од зуба. Јер се Онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре. А Онај исти Бог дође му и у тај последњи сан. Узе скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме Архангеле и Серафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.
Душко Радовић
.
БОГОМОЉАЦ И ЂАВО
Учинио ђаво, да се људи моле пред једном палмом. Један прави и искрени богомољац, рано изјутра устане, и узме секиру са намером да одсече ту палму и учини крај ђавољем послу. Али, ђаво стане испред њега да га спречи у томе. И они се побију, и цео дан су се борили, и на крају богомољац надвлада ђавола, ухвати га за рогове, и седне му на груди. Ђаво призна пораз, а богомољац превише исцрпљен, оде кући, са намером да изјутра рано устане, и да дође и заврши посао, и одсече палму.
Али сутра се опет ђаво испречи пред њега, и опет су се борили цео дан, и опет богомољац надвлада, и опет исцрпљен оде кући, па да следеће јутро, када се одмори, дође и заврши посао. Но, и сутрадан се ђаво појави, и опет он пред вече победи и седне ђаволу на груди. Овај пут ђаво му понуди да више не долази да одсече дрво, а да ће му за узврат он, ђаво, сваки дан стављати по два златника под јастук изјутра, када устане да их нађе. И богомољац пристане. И сваки дан узимаше по два златника, пресрећан што је надмудрио ђавола. Али после само месец дана, он не нађе једно јутро ништа под јастуком. Сав бесан, богомољац дохвати секиру и потрчи ка палми да је одсече.
Искочи опет ђаво пред њега и рече му подругљиво: Кренуо си да одсечеш палму јер сам ти престао давати златнике, зар не?
Богомољац сав бесан, нападе ђавола, али врло брзо, надвлада га ђаво, и седе њему на груди, држећи га чврсто за врат. Богомољац поче да кркља и упита ђавола: Не разумем, како си ме сада успео победити, када сам до сада увек ја био јачи. Ђаво му одговори: „Када си беснео зарад самог Бога, победио си ме, а када си се жестио себе ради – ја сам те надјачао…Када си се борио бранећи своје уверење, бацио си ме на земљу, а када си се тукао због личне користи и златника, ја сам те треснуо о земљу.
.
.
ЈАГЊЕШЦЕ
Живела сирота удовица која је имала три сина. Били су велике сироте, зато им мати каже једнога дана: „Драга децо, сами видите како смо сиромашни. Један од нас мора ићи по свету да тражи срећу. Можда ће нам помоћи милостиви Бог“.
Најстарији син оде од куће. Иде три дана и три ноћи и дође до једне кућице. Виде пред колибом једног старца. Седам пута га је обавила бела брада.
„Куда ћеш тако жалостан?“ пита га старац.
„По свету, оче, по свету. Знајте да смо велики сиромаси, па ме је послала мати удовица да потражим службу“.
„Ако је тако, не иди даље. Ја те узимам у службу. Код мене траје година само три дана, а ипак добићеш као плату три пуне котарице златника, ако добро вршиш своју службу“.
Пристане заиста најстарији син и други дан потера стадо оваца на пашу. Пре него што пође, дa му старац једно стакленце и кутијицу па му каже:
„Пази добро на овце и пођи за њима куда оне иду. Напуни кутијицу оним што моје овце једу, а стакленце оним што оне пију. Све ћеш ми то предати вечерас кад се вратиш с паше“.
Добро. Овце иду напред, пастир за њима. Тако пређу на свилен пашњак. Овце не пасу, него иду даље. Дођу на сребрни пашњак. Ни на сребрном пашњаку овце не пасу, него хитају даље. Тако се десило и на златном пашњаку. Иза златног пашњака текла је широка вода, на којој није било никаквог моста него само једно труло брвно (греда).
Још на свиленом пашњаку опазио је нови пастир мало, сухо јагњешце са каљавом вуном. То ружно јагње непрестано се тискало око пастира, гледало у њега и умиљавало се. Пастир се стидео мршавог и упрљаног јагњешцета и одгонио га је палицом од себе. Кад су овце дошле к води, прелазиле су једна по једна преко трулог брвна на другу страну. Мршаво и ружно јагњешце било је последње међу њима и срећно је прешло преко брвна. Пастир није смео стати на брвно, него је остао с ове стране воде и премишљао шта да ради.
„Најбоље је да седнем, једем и пијем“, помисли пастир. „Не марим да се утопим“.
Сео је, јео па и заспао. Пробудиле су га овце кад су се враћале с паше преко истог брвна. Пастир је пошао за њима. На свиленом пашњаку сети се кутијице и стакленцета, па и старчеве наредбе. Зато брзо ишчупа свилене траве па је стави у кутијицу, а стакленце напуни водом.
„Три дана си ишао, синко“, рече му старац пред вратима. „Па како си извршио моју наредбу?“
,,Добро, оче. Пуни су и кутијица и стакленце. Па погледајте шта су јеле и пиле ваше овце“.
Старац отвори најпре кутијицу. Погледа и рече: „Заслужио си да те поштено казним, јер лажеш. Но нећу то учинити. Иди збогом, мени није потребан лажљивац.
Код куће каже најстарији син све како је у истини било.
„Мати, идем ја у службу истом старцу“, јави се средњи син.
Мати га благослови и да му пуну торбу за пут. Син иде, иде и дође трећи дан к истом старцу. Погодили су се брзо и сутрадан већ и он пође са стакленцем и кутијицом на пашу.
И с њим је било све што и с најстаријим братом. И њега старац отера.
,,Идем ја да покушам“, каже најмлађи брат, мали Јанко, пошто је средњи брат испричао шта му се десило. Старија двојица су га одвраћала, јер шта ће он учинити кад они нису могли уговети старцу. Ни мати га није хтела пустити. Јанко каже да ће ићи, јер зна да пастир мора да послуша старца. И отишао је. Браћа су му се смејала, а мати је плакала.
Треће вече дође Јанко к старцу, погоди се с њим и сутрадан потера весело овце на пашу.
Дође на свилен пашњак. Мека трава, као да идеш по душеку. Али ниједна овца ни да је дотакне. Далеко напред ишао је ован са звонцетом на врату, а за њим овце. Само оно исто мршаво и прљаво јагњешце заостајало је за другим. Храмало је, јадниче, и умиљато погледало на Јанка.
„Но, шта је мали?“ пита га пастир. „Шта ти је те храмљеш, сироче? Дођи к мени, ја ћу те понети, да се не мучиш много. Иначе ћеш заостати за сестрицама“.
Јагњешце га захвално погледа и лиже му руку. Јанко га метну на раме и понесе га весело звиждућући за стадом.
Дођу на србрн пашњак. Свака травчица, свака ружа је од чистог сребра. Посреди тече сребрна водица и губи се међу сребрним грмљем и дрвећем. Но ту овце нити пију нити једу. Такође ни на златном пашњаку, где је све блистало од чистог злата, не дотакне се ни једна овца ни траве ни воде. Све хитају напред за овновим звонцетом преко брвна. Кад Јанко с јагњешцетом на леђима дође до брвна, одмах увиде да није поуздано стати на труло брвно.
„Моје мало јагњешце, рече Јанко ожалошћен, овде те морам оставити, и ти пођи само преко брвна за сестрицама, а ја ћу почекати, јер то брвно није за људе“.
„Досада си ти мени помогао, Јанко, а сад ћу ја теби, рече му јагњешце. Седи на мене, ја ћу те пренети преко брвна“…
Јанко се с неверицом осмехне, јер му није ишло у главу: како би га могло тако мало и слабачко јагњешце пренети на другу обалу. Али ипак седе на њега и пређоше на ону страну.
На другој страни потока био је опет леп свилен пашњак. Али овце и не погледају на меку, свилену траву, него хитају из све снаге ка капелици која је стајала насред пространога свиленог пашњака.
У истој капелици служио је Божју службу један свештеник. Јанко је похитао за овцама колико су га ноге носиле. Кад приђе до капелице, види да овце иду ка капелици. Чим која дође на праг, стресе се и од ње постане анђео. А тако учини и мало мршаво јагњешце и од њега постане први анђео.
Сваки се анђео лепо помоли Богу па потом приђе к светом причешћу. Јанко учини тако. Малу мрвицу нафоре стави у кутијицу, а у боцу кане кап вина.
Кад се свршила служба, пођу анђели из цркве, па се на прагу опет преобрате у овце и упуте се дому.
„Јеси ли добро напасао моје овце?“, упита старац с дугом брадом Јанка.
„Ваше овце, господине, не једу траве. Погледајте у кутијицу, па ћете видети каква је њихова храна“.
Кад Јанко то изрече, погледа старца па виде да је пред њим сам – Бог.
„Три пуне котарице злата обећао сам ти, мој добри и поштени синко. Дајем ти још једну одозго, јер ниси онакав као твоја браћа лажљивци“.
Четири котарице самог сувог злата донео је добри Јанко матери. Отада су заборавили шта је сиромаштина. Живели су срећно, па живе и сад, ако нису давно умрли.
.
САВА И МИЛИЦИОНЕР
МИЛИЦИОНЕР: Шта радиш то, Саво?
САВА: Скупљам стари хлeб. За свињe.
МИЛИЦИОНЕР: Држиш свињe?
САВА: Нe држим, издржавам их. Послe продајe издржавају онe мeнe... Тако, издржавамо сe.
МИЛИЦИОНЕР: Хм... Мала ти плата, Саво.
САВА: Мала... Помажeм сина, кћeрку, сeстру, брата и мајку.
МИЛИЦИОНЕР: Пуно их јe.
САВА: Нијe њих пуно, мој Вулe, нeго јe мeнe мало. Да мe има вишe, било би ми лакшe. А њих хвала Богу, никад прeвишe.
...
МИЛИЦИОНЕР: Да... а ја мислио да бацаш ђубрe, па сe баш обрадовао што тe видим.
САВА: Прe пола годинe сам прeстао да плаћам комунално. Кад су мe тужили, рeкао сам судији: Нeћу да плаћам, јeр ја нeмам шта да бацим... А малопрe сe нeшто мислим да сам, ипак, погрeшио. Морао би да им плаћам, али нe зато што нe бацам, вeћ за оно што узимам... А тeби јe мало криво што видиш да скупљам хлeб?
МИЛИЦИОНЕР: Јeстe... И да знаш, има да ти помогнeм... Има да прeђeш да радиш код мeнe. Нeћeш ти мeни да прeкопаваш туђe ђубрe.
САВА: Свe зависи, мој Вулe, шта јe ђубрe... Јeдан мој комшија, иначe баш господин човeк, крeнуо уочи Новe годинe да баци ђубрe. Лифт сe заглавио, а ови што га одглављују отишли на дочeк. Кад су га ослободили послe два дана, човeк појeо свe што јe понeо да баци.
МИЛИЦИОНЕР: Ђубрe?
САВА: Било ђубрe док нијe огладнио. Сутрадан, по заглављивању, почeо да прeбира по кeсама: ово још можe да сe јeдe, ово нијe ђубрe, ово јeстe, ово нијe... Први дан. Други дан свe појeо. Нашли га с празним кeсама. Још сe извикали на њeга: Што си пошао да бациш кад нијe било за бацањe! Возаш сe из луксуза! Морао човeк да сe извињава што јe два дана провeо у лифту и јeо ђубрe.
МИЛИЦИОНЕР: Да... свeга има.
САВА: А јeдан мој комшија, пeсник, кад јe чуо ово, рeкао ми јe: Знаш, Саво, нeко јeдe ђубрe у заглављeном лифту, а вeћина у заглављeној држави. Вeли, док нам нe одглавe државу, сити ћeмо сe најeсти ђубрeта.
http://perasikirica.blogspot.com/2019/12...ost_5.html
.
О НЕПРЕСТАНОЈ БОЖИЈОЈ БРИГИ ЗА ЧОВЕКА
Једна жена је проучавала Књигу пророка Малахије. Када је она дошла до треће главе, код ње се појавила недоумица на трећем стиху: "И сјешће као онај који лије и чисти сребро" Малахија 3. 3.
Реши она да посети мајстора који ради са сребром да би се боље упознала за његовим радом. Мајстору није ништа рекла о разлогу свог доласка, изговарајући се обичним интересовањем за његов рад. Када је дошла затекла је златара на послу. Он је држао комад сребра над огњем загревајући га. Објаснио је да се на тај начин сребро чисти: он га држи на најјачем пламену, да би у њему сагореле све примесе. Жена се сетила стиха из пророка Малахије и размислила, како Господ као златар нас држи у очишћујућем огњу. Она је упитала:
- Ви морате сво време тако седети и држати сребро у пламену док траје процес чишћења?
- Да. Ја не морам само седети и држати сребро у пламену, ја не смем спустити поглед са њега, јер ако сребро буде предуго у огњу оно се упропасти и штета буде непоправљива.
Жена је не размишљајући дуго запитала:
- А како ви одређујете моменат, када је метал достигао потребну чистоћу?
Он се намејао и одговорио:
- Ох, то је лако. Чим у њему видим свој одраз.
.
СТОЛИЦА
Једна девојка је замолила свештеника да дође и да се помоли за здравље њеног болесног оца који је био на постељи. Ушавши у собу, свештеник је приметио столицу поред кревета и помислио је да су се спремали за његов долазак.
Очекивали сте ме? – упита свештеник.
Не, а ко сте ви? – упита га болесни човек.
Ја сам свештеник. Ваша кћерка ме је замолила да се помолим за ваше здравље. Када сам видео празну столицу поред кревета претпоставио сам да сте знали за моју посету.
Ах, да, столица… – рече болесник и настави тихим гласом: – Никоме нисам причао о томе…
Сав живот сам ишао у цркву и тамо сам увек слушао како треба непрестано да се молимо, да молитва човеку даје пуно и да грије његово срце. Но све молитве су ми улазиле на једно ухо а излазиле на друго. Нисам могао да их запамтим, можда и због тога што ме нису дотицале. А потом сам престао да се молим. И тек пре неколико година један добар другар ми је рекао да је молитва просто разговор са Богом. Посаветовао ме је да седнем на једну столицу а на другој да замислим Исуса Христа који седи. Јер Он је рекао: „Ја сам са вама до свршетка света.“ – „А онда Му испричај све што те мучи и пажљиво слушај као што мене сада слушаш,“ – рече ми. Испробао сам и толико ми се то допало, да сам свакодневно по два сата почео да тако чиним. Но, трудио сам се да то не види моја кћерка која би могла помислити да сам полудео.
Свештеник се обрадова за болесника и посаветова га да не престане да води такве разговоре са Богом, затим се помоли за њега, благослови га и оде.
Кроз неколико дана после тог догађаја кћерка је поново дошла и рекла је да јој је отац умро.
Свештеник ју је упитао:
Како се упокојио?
Око два сата поподне отац ме је позвао ближе кревету, – одговорила је девојка. – Рекао ми је да ме веома воли и пољубио ме је. Отишла сам у продавницу а када сам се вратила више није дисао. Но, нешто у његовој смрти ми се чини као чудно. Изгледа да је последњих секунди скупио сву снагу, одмакао се од јастука и пришао ка столици која је била поред његовог кревета и на њу положио главу. Управо тако сам га пронашла. Шта мислите, шта би то могло да значи?!
Дај Боже свакоме такву кончину, – одговорио је свештеник, бришући сузе. – Столица није била празна.
.
Нисам знао на ком форуму да ставим ову вест, али ево овде може одлична вест из археологије у вези са Назаретом
Нови археолошки докази из Назарета откривају верско и политичко окружење у Исусово доба
Детаљна нова истраживања указују на то да је Назарет, који је према хришћанској традицији тамо где је Исус одрастао, био знатно већи него што се претходно мислило, религиозно веома конзервативан и политички веома антиромански настројен.
Археолошки рад, који је водио британски археолог, др Кен Дарк са Универзитета Рединг, сугерише да је постојала веома суштинска разлика између верских вредности којих се су држале Јевреји који живе у Назарету и оних који живе у суседном граду Сефорису.
Познато је да су становници Сефориса, укључујући и велики део његове јеврејске популације, водили животе који су били под великим утицајем грчке и римске културе. Насупрот томе, нови докази врло јасно сугеришу да су људи из Назарета живели искључиво јеврејске животе - и да се држе свих главних ритуалних закона.
Чини се да је то подручје било анти-римско. Године 4. пре нове ере, на том подручју се зна да је избио антиримски устанак - побуњеници су напали војни арсенал и владину ризницу у центру оближњег Сефориса.
Заиста, археолошка истраживања открила је да су у самом Назарету, средином првог века нове ере, антирежимски побуњеници створили значајну мрежу подземних скровишта и тунела испод града - довољно велике да прихвате најмање 100 људи.
Верски Јевреји су римски и грчки утицај видели као озбиљну и директну претњу њиховој вери. Тако су побожна религиозност и анти-римска политика често ишли заједно.
Ново археолошко истраживање - највеће икад спроведено које се односи на римско доба Назарета - открило је да ће Исусов родни град вероватно бити знатно већи него што се раније мислило. Вероватно је имало до 1.000 становника (уместо да буде само село мале и средње величине од 100 до 500, како се раније мислило).
https://www.independent.co.uk/news/scien...70716.html
Др Кен Дарк каже да је ново археолошко истраживање трансформисало знање о Назарету. А и даље постоје интернет скептици који кажу да Назарет никада није ни постојао.
Како се сећам, прво су нађена гробља око Назарета, а онда је једна кућа ископана. За ту кућу се може видети у прилогу од Асошиејтед Преса. Тај прилог је објављен још пре 10 година
https://www.youtube.com/watch?v=lTxd_qebujY