Погледи форум

.
КРИЗА ВЕРЕ У БОГА У СВЕТУ


Иако је атеизам заправо настао као последица убијања аутентичног разумевања Бога на хришћанском западу и претварања хришћанства у хуманизам и разне "изме", занимљиво је да је управо свој највећи процват атеизам у 20. веку доживео у комунистичким режимима, на просторима где живе већином православни народи. Ова идеологија није, међутим, проистекла из православног хришћанства, већ је била увезена у православне земље од стране тзв. просвећене интелигенције, која ју је наметнула народу под видом наизглед колективно-усрећитељског комунистичког система, који је по својој суштини био анти-Црква и аутократска диктатура. Литургије су замењене великим јавним митинзима, свете мошти балзамованим телима комунистичких вођа, иконе свуда-присутним паролама. Вера није укинута, али је само преусмерена у погрешном смеру, као нова религија. Међутим, након пада комунистичке идеологије, видимо у земљама православне прошлости значајан повратак хришћанском предању.

Развија се литургијски живот, посебно међу младима, обнавља се монаштво упркос томе што је након периода атеизма у тим друштвима било дошло до неконтролисаног продора западне културе и начина живота, који су суштински неускладљиви са православним вредностима. Текст у Тајму из 1966 (http://www.valleybeitmidrash.org/wp-cont...d-dead.pdf ) је у неким елементима временски превазиђен, иако су кључна питања и даље актуелна, посебно за западни свет.


Он се бави проблемом "смрти Бога" о коме су још у 19. веку писали Кјеркегард и Ниче, али из перспективе времена након Другог светског рата, када долази до интензивног развоја науке и савремене културе, које су тада већ биле потпуно одвојене од хришћанске традиције. У тој ситуацији пред савременог богослова су се по овоме тексту постављале четири опције: 1) да престане да говори о Богу барем неко време, 2) да се држи само онога шти стоји у Библији, 3) да формулише нову слику и концепт Бога користећи се савременим језиком и мисаоним категоријама и 4) да једноставно укаже на пут људског искуства који указује да постоји нешто изнад човека у животу. Све четири опције су дубоко стране православном богослову и хришћанину и осликавају веома сужен избор, који је резулатат специфичне кризе вере у Бога у западном свету. У тексту се индиректно помиње и, рекао бих фаворизује, могућност да се формулише ново богословље без Бога, ново Еванђеље људског хуманизма без Богочовека Христа. Управо у овоме и лежи главни разлог духовне и сваке друге кризе која потреса наш свет који данас као већ глобално друштво почива на вредностима те и такве западне цивилизације.


Правога атеизма, заправо никада није ни било, већ више анти-теизма. Човек је природно биће вере и не може да постоји без односа према Богу, како га год разумевао и дефинисао. Највећи проблем јесте управо у оној помисли коју је сам ђаво подстакао у Адамовом уму, да је човек сам по по својој природи (а не по заједници са Богом) бог и да треба да се ослободи Бога: "Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега (дрвета) отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло" Пост. 3.5. То је оно исто искушење које је некадашњег архангела збацило са неба у дубине мрака и мржње. Зато је читава историја човечанског рода након пада у сталним и грчевитим покушајима да се човек и поред свих својих ограничености афирмише као бог по себи, односно да Бога обликује на своју слику и прилику. То видимо у свим религиозним и философским системима у историји. Само су методи различити, али је циљ је увек исти. Без обзира како се божанство звало, из које митологије долазило или да ли се уопште Бог називао Богом или је једноставно замењен човечијом идеологијом, порекло и циљ су исти - човекова исконска жеља која га је извела из заједнице са живим и истинитим Богом и самообожење.

Развој људског друштва и цивилизације усмерен је увек директно или индиректно ка покушају стварања новог Еденског врта на земљи, али не онаковог каквог га је створио Бог, већ онаквог каквог га сада ствара човек. Ова трагична жеља редовно је завршавала са још трагичнијим расплетима јер је сваки покушај афирмације човека као бога по себи тј. ЧОВЕКОБОГА (анти-Христа, уместо-Христа), доводио до урушавања свих овосветских вавилонских кула, као и огромних људских трагедија. То видимо да се дешава и са саврменом цивилизацијом коју често зовемо западна, иако је данас проширена о целом свету и гурнула је у сенку све локалне културе и традиције које су постојале или преживеле до ње.


Оно што је нарочито трагично у западној цивилизацији јесте да је она у великом делу настала у споју јудеохришћанске традиције и античке хеленистичке-римске цивилизације и да је, иако носећи једно време хришћанство као своју заставу заправо на крају дошла у ситуацију да се ослободи Христа и врати својим паганским коренима у виду савременог хуманизма. Том хуманизму Бог није извор добра, већ сам човек по себи, а Бог је само пројекција човекове тежње ка добру, те је сувишан, непотребан. Брак између Цркве и државе који је започео у времену Константина Великог имао је свог смисла само у оној мери и околико колико интерес Цркве није подређен интересима државе.


Цезаропапизам и папоцезаризам само су две стране истог новчића. Два искушења источног и западног хришћанства. Једно је Цркву подређивало световној власти, а друго је Цркву претварало у световну институцију. Док је хришћански Исток с временом, изгубио државу и пао у ропство, на хришћанском Западу Црква је постала папска држава на челу са новим цезаром (папом) са неограниченом влашћу и над световним владарима (и отуда толики развој папске власти и моћи). Док је римокатоличанство дало идеју непогрешивог папе-императора, протестантизам је увео идеју мноштва непогрешивих папа - хришћана који су прихватили идеју да свако може да буде тумач богооткривене истине по свом разуму и нахођењу.


Идеја симфоније Цркве и државе, колико год она имала свог смисла након ранохришћанског страдања и колико год је допринела мисији Цркве у свету, на крају се показала као мач са две оштрице и дан данас представља једно од највећих и најтежих искушења за Цркву. Данас се тешко може говорити о обнови овог модела јер савремени политички системи код историјски православних народа припадају више пост-хришћанској ери и ако се приближавају Цркви, то чине искључиво ради користи коју имају у циљу сопствене стабилности и моћи.


Какав је одговор Православне Цркве на проблем кризе вере у Бога у свету? За сада је све у приличној конфузији. Борба Цркве против атеизације и западног расхристовљеног хуманизма често се води управо методима традиције западног хришћанства, које је само својим одвајањем од аутентичног разумевања богооткривене истине у Христу генерисало ово стање.

Ригидно схватање хришћанских догми као рационалних дефиниција које стављају Бога у оквире палог човековог ума, што је карактеристично за римокатоличку традицију, тешко да је у могућности да нађе излаз из овог ћорсокака. Покушаји од Другог ватиканског концила и разних папских енциклика до данас не дају суштинског резултата и просек у РКЦ поправља једино успех римокатоличке мисије у Јужној Америци, Азији и Африци, док некада стамена римокатоличка Европа масовно затвара своје цркве и суочава се са недостатком свештенства.

С друге стране протестантском свету, који је највише подржао развој науке, сада се њихово слободоумље враћа као бумеранг јер је кључни принцип "sola scriptura" недовољан да увери данашњег човека да библијска учења треба прихватати дословно, како су протестанти упорно учили, посебно у светлу савремених научних достигнућа. Зато је примена римокатоличког модела прилагођавања духу времена тј. "aggiornamento" погрешан избор, исто толико као и савремена протестантска апологетика, која се креће било у скученим оквирима креационизма или, пак с друге стране, у правцу релативизације свега уз редефинисање или чак потпуно напуштање појма личног Бога кога нам је јавио Богочовек Христос (уп. Јн 1.18).


Православна традиција никада није имала суштински конфликт са науком јер су познање Бога и познање света који је Бог створио два различита искуства. Бога пре свега упознајемо у личној заједници са Њим кроз евхаристијско општење, сталну борбу са страстима и грехом тј. борбом (аскезом) да превазиђемо свој егоизам и отворимо ум (срце) за заједницу са другим. Ми зато и не упознајемо Бога аналитички, већ бивамо познати од Бога тако што у Христу постајемо нови човек и у нама се обликује лик Христов који Бог препознаје и прихвата нас као синове Божије по благодати. То је суштинска разлика наше праволславне "обрнуте перспективе". Када будемо познати од Бога и уђемо у заједницу са њим, створени свет разумевамо искључиво у контексту опита заједнице са Богом, а не анализирајући сваку појаву рационалним путем.


Православно богословље је у православној традицији увек било пре свега реч (логос) човеку од Бога, а не реч човека о Богу. Православни човек, како је говорио Св. старац Силуан не тежи да позна како је створено сунце или шта је сунце, већ КО ЈЕ ОНАЈ који га је створио. Резултат нису томови књига и студија, већ преображај божанским нетварним енергијама којим непрестано узрастамо у пуноћу раста Христовог. Онај који познаје Бога и бива препознат од њега, бива преображен, постаје боговидац и Црква га као таквог (светитеља) препознаје.


Овај приступ је фундаментално другачији од онога који нуди западно хришћанство, које је још од почетка Средњег века помешало елементе аутентичног богопознања са елементима људског знања, што је повело западно хришћанство на пут без повратка. Од богонадахнуте речи која долази од Бога, богословље на западу је постало не само човекова реч о Богу, већ фантазирање о Богу, што је и резултирало мењањем лика Божијег по слици палог човека и фалсификовања хришћанске истине.


Још од 11. века у римокатоличком свету почела је да преовладава теорија да је Христос страдао на крсту да би "задовољио" човековим грехом увређено достојанство Божије. С временом погрешно разумевање Бога довело је до постепене колизије између Бога Оца и Бога Сина, па је, читао сам сада већ доста давно, један француски проповедник у 18. веку на Велики петак упутио следеће речи Богу: "Боже зар ти више није довољно колико се твој Син мучи на крсту?" Наравно ова духовна шизофренија изродила је идеју Христа хуманисте, младог јеврејског рабина, револуционара, Jesus Christ Superstar-a са којим се ми људи можемо идентификовати по својим слабостима и искушењима, и који нам је донео слободу од Бога као некада Прометеј огањ са Олимпа. Ова слобода од Бога је данас схваћена као афирмација човекове слободе, хуманизма, људских права. У простору те "слободе" Бог уопште није ни потребан, јер смо сами себе идентификовали са Христом - не са Христом Богочовеком, већ Исусом човеком или једним од многих просвећених људи који су у разним религиозним и философским системима на свој начин чинили исто. Зар није Буда исто тако донео слободу од ригидног система хиндуистичких божанстава, зар то није учинио и Мухамед који је као "једини који је чуо речи Божије" изградио систем који данас руководи животима милиона људи? Уосталом зар то нису учинили бројни философи који су нам "помогли" да разумемо да смо ми сами богови са својим умом и да то само треба да схватимо и онда нам религија неће бити потребна?


Коначно, ова идеја је нашла место и у политичком животу, и то не само у комунизму где је Бог замењен комунистичком партијом и њеним "обоготвореним" вођама, који се још могу видети као страшила по својим маузолејима, него и у претварању посветовњаченог хришћанства у опијум за народ, при чему религија треба да држи милионе у покорности аутократским системима у којима елита, по неком погрешно схваћеном божанском праву, може да терорише своје поданике, док се сама гуши у богатству и греху. Слично касније видимо у савременом потрошачком и капитализму и либералној демократији за коју је Францис Фукојама не тако давно рекао да представља крај историје, својеврсну сублимацију људског генија (али све паде у воду са Трампом. Наш Бог није такав Бог, нити има икаве везе са оваквим веровањима. И зато је ортодоксија, као што је говорио о. Шмеман, парадоксија за овај свет. Ако се у православним друштвима хришћанство икада историјски постављало на овај погрешан начин начин било, је то одступање од аутентичне традиције коју је Црква и поред свих својих овоземаљских искушења успела да сачува и увек налазила снаге да се врати себи.


Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на све кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или "смрти Бога" или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању.


Сваки покушај да се православље "осавремени" извуче из "ригидних, петрифицираних форми" и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ОРТОПРАКСИЈЕ главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу - Цркви) Духом Светим.

Суштина оног што желим да кажем јесте да се против "атеизма" боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.


АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

.
УТИЦАЈ ДУХА ЗАПАДА КАО ГЛАВНИ УЗРОК СЛОВЕНСКОГ НЕЈЕДИНСТВА

Протојереј Јован Пламенац



На Јубиларном свесловенском сабору, Москва-Санкт Петербург, који се одржава од 26. мај – 3. јуна, протојереј Јован Пламенц дао је излагање на тему утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства.


Словенски народи су један етнос, једна крв, једна језичка групација. Али, предуслов њиховог јединства је један дух.

Још од времена када су примили хришћанство, када су прихватили Христово учење за основу свог духовног живота, словенски народи су ушли у међусобно духовно јединство. Али, кроз историју, то јединство нарушено је прво одвајањем Рима, као његове највеће гране, од стабла следовања за Христом и, касније, њеним даљим распарчавањем, али и исламизацијом дјелова више словенских народа.

Јединство духа словенских народа нарушено је, првенствено, духом Запада.

Карактер духа Запада је рационалистички приступ животу, који је у центар стварности узнио човјека (створење) умјесто Бога (Створитеља). Посљедица човјекоцентричности је материјализам као смисао живота. Дух материјализма превладао је Европом након злочиначке Француске буржоаске револуције. Свргавањем Руског цара, које је организовао Запад, словенски народи су остали без Христовог бранича и, као на отвореној ледини, препуштени су идеологији (идологији), коју им је сервирао такође Запад.

Посљедице идеологије која је у име добра без Бога изњедрила братоубиство, које је иза себе оставило десетине милиона лешева, толико су велике да нам и данас тај облак заблуде заклања сунце – Христа.

Посљедице сљедовања идеологијама, укључујићи и данашљи мондијализам, биле су „бијели“ и „црвени“, „четници“ и „партизани“, данас сукоби Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, однос црногорског режима према Русији… То је оно што видимо, што је уписано у историографију.

Оно што историографија никада неће забиљежити, а што је дубоко урезано у наше душе је – наш однос према Богу, из којег проистиче словенско нејединство.

Геније Достојевски предвидио је да ће словенски народи, када их Русија ослободи, хрлити Западу. Словенски народи под дух Запада потпадају добровољно.

Тај дух има своју еволуцију и он данас носи богоодступништво и богоборство, лажна учења и лажне вриједности живота, умјесто свевјечног ововјечно, умјесто бесмрног трулежно, умјесто духовног материјално.

Посљедично, дух Запада нуди умјесто културе антикултуру, умјесто лијепог демонско, умјесто чедности разврат, умјесто истине медијску индустрију лажи, умјесто образовања (његовања лика Божијег у човјеку) учење које од човјека ствара и духовне и материјалне зависнике од њега, умјесто пристојности раскалашност, умјесто стицања својим рукама финансијске малверзације, умјесто задовољства у Божијем дару живота дрогу као симулацију задовољства.

Тај дух растаче породицу, чини људе убицама своје дјеце коју нијесу ни видјели, јер им нијесу дозволили да се роде. Тај дух стицања материјалног без моралних обзира учинио је храну отровом, медицину и фармацију индустријом.

Дух Запада прокламује демократију као владање народа, а она је у стварности владање народом, прокламује људска права, а у стварности она су средство којим поробљавају народе, прокламују права жена, а у стварности она су средсво против материнства и породице, прокламују сексуалну равноправност, а у стварности она је промоција и наметање сексуалне изопачености.

Дух Запада довео је човјека на мјеру да вриједи онолико колико служи његовом капиталу.

Успостављање словенског јединства, у историји цивилизације било би, безмало, равно смјени превласти империја.

Њега је могуће остварити искључиво постављањем словенског заједништва на добар темељ. Тај темељ зове се – Крајеугаони камен. Христос!

Словенски народи данас доминантно припадају православној цивилизацији и, православна цивилизација данас доминантно сушчествује у словенским народима.

Истинско, трајно јединство словенских народа могуће је једино њиховим сабирањем око Христа, као апостола на Тајној вечери. Рачунајући, наравно, у на Јудину издају.

Сабрање око Христа је сабрање око Свете тајне евхаристије. Оно значи не само форму хришћанског живота, него његову суштину; не само градњу цркава, цјеливање икона и моштију, узимање благословâ, него пост, молитву, труд и жртву и, надасве, искрено покајање кроз исповијест.

Сабрање око Христа могуће је само уз љубав која је одговор на Његову љубав. Љубав према Христу за посљедицу има – човјекољубље. Из љубави према Христу рађа се љубав према породици, према ближњем, према брату Словену, али и према осталим људима, које је створио такође Бог, и то једном једином љубављу коју има, којом је створио нас православне хришћане.

Словенско јединство не може бити јединство само православних Словена. Онда не би ни било словенско јединство. Однос православних Словена према неправославним Словенима мора да проистиче из човјекољубља, које исходи из богољубља.

Није овдје ријеч о клерикализацији. Ријеч је о – животу! Свесловенски сабор на броду символизује пут у Нојевој барци. То је символични пут избављења словенских народа од потопа дехристијанизованог духа Запада.

Шумадинац, ти рече да не треба да кривимо Запад за наше невоље али ти постави предавање проте Пламенца који је окривио Западну цивилизацију за међусобну сукобе и нетрпељивост међу Словенима. То није далеко од истине. Као што није далеко од истине Протина тврдња "да је свргавање руског цара оранизовао Запад". Да ли из незнања или из страха прота Пламенац није споменуо улогу Јевреја у Октобарској револуцији, односно Жида како је те суштински богоборачке Јевреје назива Св. владика Николај.

.
Александар Ђаковац

Православни богословски факултет, Универзитет у Београду

АБОРТУСНА КУЛТУРА У СРБИЈИ

БИОЕТИЧКИ, РЕЛИГИЈСКИ И НАЦИОНАЛНИ АСПЕКТИ


Сажетак

Србија је земља са великим бројем абортуса због чега неки истраживачи сматрају да се може говорити о абортусној култури. Различите либералне групе непрестано наглашавају „право жене“ на абортус, при чему се занемарује чињеница да су многе жене принуђене на абортус. Због тога би било добро да се почне говорити о праву на материнство.

То право би морало да буде значајно материјално подржано, пошто заустављање негативног прираштаја представља најзначајнији национални и друштвени интерес. Право на живот нерођеног детета тако мора бити узето у обзир. Пошто би криминализација абортуса довела до многих негативних последица, аутор предлаже да одлуку о дозвољавању легалног абортуса доноси етички одбор формиран од стручњака, који би обавио консултације са трудницом, испитао разлоге и дозволио абортусе који су оправдани, пре свега ради заштите живота жене.

Кључне речи: абортусна култура, биоетика, религија, право на материнство.



Питање абортуса има много различитих аспеката, и може се посматрати као биоетички, социјални, национални и религијски проблем. Они који се залажу за слободни приступ абортусу, свој став углавном аргументују позивањем на право жене на располагање сопственим телом из чега произилази њено право да суверено одлучује о томе да ли хоће или неће да задржи трудноћу. Иако они који заступају Pro-Choice опцију желе да покажу како читав проблем нема посебне етичке импликације, или да су оне ирелевантне, јасно је да то није тако.

Штавише, разноликост законодавстава у свету, као и немогућност Европске уније да та законодавства усклади, показује степен етичке амбиваленције. Нис (Nys) описује ситуацију следећим речима: „Несумњиво да постоје одређене узнемирујуће теме у медицинским законима, као што су абортус и еутаназија – где су идеје различитих држава чланица (али и унутар самих држава) веома подељене због религијских, филозофских, етичких и других разлога, тако да је заједничка европска регулација једноставно незамислива.“

Проблем абортуса није само етички. То је истовремено и друштвени проблем, пошто његова масовна примена значајно утиче на друштво у целини. Социјалне импликације су разноврсне, а највише се огледају у депопулацији, што за последицу има старење становништва, смањивање броја радно способних, смањивање економских потенцијала, слабљење одбране итд. Посебно је забрињавајућа чињеница да се стопа укупног фертилитета смањује још од 1971. када је била 15% нижа од потребне за просто обнављање популације, док је тај проценат за 2006. износио 30%. Овакав тренд несумњиво води физичком нестанку становништва на овим просторима.

Све традиционалне монотеистичке религије имају негативан став према абортусу и сматрају га убиством. Православна Црква је много пута износила овакву квалификацију абортуса. Према Митрополиту Хаџиниколау, „ембрион има почело и човечанску перспективу. Његове ћелије, његов генетски материјал, морфологија и физиологија, све је људско. Такође, и његова способност да израста једино у савршеног човека и ни у шта друго, потврђује његов људски идентитет“. Римокатоличка црква се јасно изразила по овом питању у Социјалним основама учења, које представља званични документ. Ту се у члану 553 каже да „унапређење људског достојанства значи пре свега поштовање неповредивог права на живот, од зачећа до природне смрти, што је прво и основно људско право које условљава сва остала“. Верска аргументација је у основи једноставна – ембрион је ембрион човека, и стога треба да подлеже заштити права на живот. Сва остала права, као право на избор, аксиолошки су испод права на живот.

Негативан став хришћанства према абортусу је опште познат, због чега ћемо овде навести само неколико примера из првих векова. Ови примери су посебно занимљиви пошто намерни побачај наводе заједно са праксом убијања већ рођене деце, због тога што је повезаност ових пракси била позната у антици и темељила се на истим основама. Тако у Посланици Диогнету читамо да хришћани: „У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају“. У Учењу дванаесторице Апостола, спису познатом и под називом Дидахи, стоји: „Не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди“. Слично читамо и у Посланици Варнавиној: „Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди“. У каснијој традицији може се пронаћи обиље сличних ставова код великих црквених Отаца као што је Св. Јован Златоусти, Блажени Августин, Кирило Александријски и многи други. У истом правцу се развијало и канонско право које прописује значајне епитимије за жене које намерно побаце, као и за оне који им у томе помажу.

Схватање да абортус представља цивилизацијски напредак, док његова забрана, која се поклапа са ширењем хришћанства, представља израз ретроградности и мрачњаштва, стога је врло неутемељено. Абортус је био забрањиван заједно са праксом убијања тек рођене деце. Те забране су проистицале из уверења да је људски живот светиња и да стога мора да подлеже заштити друштва. Сам концепт људских права и слобода почива управо на таквим схватањима, која се у случају абортуса пренебрегавају и проглашавају дискриминаторским.

1. АБОРТУСНА КУЛТУРА

Иако су социјални, национални, биоетички и религијски приговори против абортуса веома снажни и имају велики број присталица, чињеница је да већина тзв. демократских земаља дозвољава абортус. Изузетака има, попут Ирске, где је абортус забрањен уставом. У Србији је закон по овом питању веома либералан још из времена комунизма. Абортус не само што је један од најзаступљенијих начина планирања породице, већ је толико раширен, да се с правом може говорити о абортусној култури и абортусној ендемији. Упркос констатацији да је абортус цивилизацијски „најмање прихватљив начин контроле рађања“, он се званично сврстава у корпус људских права, уз констатацију да овај метод у Србији деценијама представља „доминантни метод контроле рађања“.

Поражавајућа је чињеница да у Србији, већ дуго времена, не постоје валидни статистички подаци о укупном броју извршених абортуса због чега се њихов број само процењује, а процене су веома различите. Према подацима која даје Институт „Батут“, у Србији је 2010. године извршено 17.466 намерних прекида трудноће.13 Међутим, ови подаци су далеко од стварних, и односе са само на пријављене абортусе, док је њихов укупан број далеко већи. На основу спроведених истраживања, Мирјана Рашевић закључује да је „евидентирани број абортуса по свему судећи озбиљно потцењен“. Упркос законској обавези, извесно је да приватне ординације нису довољно мотивисане да пријаве све абортусе које врше. Пресељење абортуса из државних у приватне клинике и ординације доводи у сумњу да се и она упозорења на опасности од абортуса са којима трудница мора да буде упозната износе само формално, пошто за приватну клинику обављени абортус значи наплаћена интервенција. Интересантан је податак да је око 60% гинеколога или њихових партнера било подвргнуто абортусу, што иде у прилог тези да они сами не увиђају у довољној мери значај медицинских последица, а још мање етичку проблематику везану за овај поступак. Ове чињенице говоре у прилог да није само недовољна информисаност разлог великог броја нежељених трудноћа, већ да узроке треба тражити у абортусној култури која се код нас створила. Застрашујуће статистике о паду наталитета су познате, али је добро да их поменемо и у овом контексту. У Србији је 2015. рођено 65.657 људи, а умрло 103.67817 што значи да је умрло 38.012 више него што се родило. Уколико се томе дода исељавање, јасно је да су резултати катастрофални.

2. КОРЕНИ АБОРТУСНЕ ЕТИКЕ

Основни аргумент Pro-Life опције је у суштини једноставан – право на живот је претежније од права на избор. Након овакве поставке, долазимо до расправе о томе да ли је ембрион/фетус живо биће, може ли се посматрати као посебно људско биће или представља само „део тела“ жене? Иако је позивање на биологију и медицину када је о овом питању реч веома често, ове науке заправо не могу да дају недвосмислен одговор на ово питање, пошто разилажење не почива на чињеницама као таквим већ на њиховој интерпретацији. Када којим случајем абортус не био медицински изводљив, када таква опција не би постојала, готово је извесно да нико не би доводио у питање чињеницу да људски биолошки живот почиње зачећем и завршава се смрћу. Само питање које је постављено пред биологију заправо је интенциозно. Оно је постављено баш због тога да би се абортус етички оправдао.

Међутим, за дефиницију човека, и с тим у вези његових права, уопште није релевантно у каквом су стању његове биолошке функције, бар када је у питању право на живот. Нико данас не заступа тезу да особе које живе са различитим инвалидитетима, чак и када је он апсолутан, немају право на живот или њихов живот није вредан живљења. Међутим, такво становиште се заступа када су у питању медицински индуковани побачаји. Људско биће, у првој фази свог биолошког живота се лишава заштите права на живот, а вредност његовог живота се одређује мерилима која не важе и не могу да важе за људска бића. Деформитет нерођеног детета се сматра довољним разлогом за одобравање чак и касних абортуса. Овакав приступ води савремену цивилизацију на само корак од еугеничких пракси нацизма које су с правом осуђене и над којима се сви згражамо.

Ипак, закони већине земаља, које дозвољавају намерни прекид трудноће на основу захтева жене, постављају ограничење до око десете недеље фертилитета. Разлози овог ограничења никако нису само медицински, у смислу да је каснији побачај ризичнији по саму жену, већ садрже и етичке разлоге, на основу прихваћеног становишта да важност живота нерођеног детета расте с протоком времена. Овакво становиште са гледишта етике тешко је брањиво, иако оно јесте засновано на древним традицијама.

У античком свету абортус је практикован, мада су одређене етичке дилеме јасно уочљиве. Хипократ забрањује лекарима да га врше, а у појединим периодима римске републике је оштро кажњаван, мада се та забрана више тицала права оца на своје потомство. У различитим цивилизацијама и у различитим временима, абортус се различито третирао. Најстарији документовани абортус је обављен пре око 4.500 година у Кини, сачуван је и египатски папирус из 1.550 пре Хр., који описује технику поступка абортуса. Знамо да су и Грци и Римљани практиковали абортус. Иако се дете није сматрало људским бићем, или барем не људским бићем које треба да ужива заштиту друштва, ипак су и поборници абортуса, као на пример лекар Соран, тражили постојање ваљаних разлога, забрањујући абортус због тривијалних разлога као што је очување лепоте. Услед великог морталитета новорођенчади, било је уобичајено да се родитељи превише емотивно не везују за своју децу док не поодрасту. Такође су још од античких времена постојали обичаји убијања деце која су рођена са недостацима или родитељи нису хтели да их прихвате. У античком свету, не само да нерођено дете није имало никаква права, већ их није имало ни рођено дете, све док га родитељи званично не прихвате. Због таквог становишта, не само абортус, него ни инфантицид, најчешће нису сматрани етички неприхватљивим и нису били законски санкционисани. Изгледа да су управо овакве традиције послужиле као основ уверењу да је живот нерођеног детета у првом триместру трудноће мање важан него касније, као што је и живот новорођенчета био друштвено признат тек када га родитељи прихвате. Након свега изнесеног можемо да закључимо да основни разлог због кога је у античко доба дозвољаван абортус није почивао на уверењу да нерођено дете још није живо или да још није човек, већ на уверењу да право на живот почиње друштвеним признањем које се огледало у прихватању детета од стране родитеља. Оваква схватања су у складу са цивилизацијским степеном развоја ондашњих друштава. Интересантно је да савремена друштва, која су по питању односа према немоћнима и слабима толико напредовала у односу на антику, по питању односа према нерођеној деци задржавају ставове као у древној Кини, Египту или Риму.

Разлози због којих се настоји да се уз помоћ биологије и медицине докаже како нерођено дете није живо, или како се не може сматрати посебним људским бићем, већ само делом тела мајке, нису утемељени на научним чињеницама већ на утилитарном тумачењу тих чињеница, како би се на тај начин пружила основа за настављање праксе вршења абортуса. Идеолошка основа порицања субјективности нерођеног детета заснива се на древним патријархалним схватањима према коме дете стиче право на живот признањем од стране родитеља, пре свега оца, да га желе и прихватају. Парадоксално је да је абортус, који је некада заједно с инфаницидом, представљао екстремни израз патријархалног друштвеног устројства, данас промовисан у нарочито право жена и представља израз њихове еманципације.

3. АБОРТУС: ЕМАНЦИПАЦИЈА ИЛИ ПРИНУДА?

Абортус се, од стране заговорника, обично означава као право, као израз еманципације жене и уопште као цивилизацијско достигнуће. Изоставља се или маргинализује чињеница да многе жене абортусу прибегавају не као жељеном решењу, већ као нужном злу на које су често принуђене. Та принуђеност често бива због лоше материјалне ситуације и немогућности да се детету омогући нормалан живот и да се задовоље његове потребе. Такође су присутни и други видови принуде, како од стране мужа или партнера, тако и од стране породице. Разлози су разнолики, али поред социјалних, можемо навести и еугеничке, када се жели дете одређеног пола, по правилу мушког, када постоји сумња да дете има или ће имати неку аномалију и слично. Проблем фемицида се све више уочава и присутан је како у неразвијеним земљама тако и у оним које су економски најнапредније.

Иако су познате многе негативне последице абортуса, о њима се недовољно говори, и као да постоји тенденција да се оне минимализују. Поред тога што абортус може у значајној мери да наруши здравље жене, да доведе то трајног стерилитета или умањења репродуктивне способности, а у неким случајевима и до смртног исхода, абортус изазива и значајне психичке тегобе. Иако су неки од ових проблема познати и испитани, проблем жаљења, које траје деценијама након обављеног абортуса и у значајној мери негативно утиче на жену, није довољно испитан.

4. ЗАКЉУЧАК

И поред тога што са биоетичког, религиозног, социјалног и националног становишта, абортус не може бити оправдан, осим у случајевима када је угрожен живот мајке, овај проблем се не може решити једноставном забраном. Криминализација би вероватно дала одређене резултате, али би произвела и низ озбиљних последица. Повећао би се морталитет жена које би прибегле илегалном абортусу, као и њихова општа медицинска угроженост. Таква ситуација би била неправедна према женама слабијег материјалног положаја пошто би оне боље ситуиране одлазиле у иностранство да тамо побаце.

Оно што би било неопходно учинити јесте промоција права на материнство, при чему би се читаво друштво нарочито ангажовало на задатку да жени, и уопште породици, обезбеди све неопходне услове за подизање детета без нарочитих условљавања. Феминистички аргументи, према коме је право на избор у погледу абортуса гарант да жена неће бити сведена на биолошку репродукцију и машину за обнављање нације није убедљив. Већина жена жели да се оствари и кроз материнство (а већина мушкараца кроз очинство). Наравно, постоје и жене које то не желе. Али, да ли је због тога потребно свим женама и читавом друштву наметнути такав дискурс, и уверавати их да између абортуса и слободе стоји знак једнакости, док са друге стране, огроман број жена које би желеле да се остваре и као мајке, то нису у могућности због тога што је друштвена брига о њима и њиховом потомству недовољна?

Поред озбиљне материјалне подршке, која је оправдана чињеницом да је заустављање демографског пада најважније друштвено и национално питање, било би потребно формирати етичке одборе, састављене од стручњака, који би савесно испитали сваки случај, и одобрили легалан абортус онда када је живот мајке угрожен или кад је озбиљно угрожено њено физичко и метално здравље. Такви одбори би такође у обзир морали да узму и право на живот нерођеног детета. Истовремено би било неопходно интензивирати едукацију читаве популације о другим начинима планирања породице, али пре свега о чињеници да и сексуална активност, као и многе друге активности човека, може да доведе до настанка одговорности која није била планирана. Д ругим речима, човекова сексуалност повлачи одговорност. Управо овај моменат недостаје код оних који предлажу увођење сексуалног васпитања у школе, при чему се акценат ставља на контрацепцију, док се аспект настанка могуће одговорности игнорише или маргинализује.


https://www.academia.edu/33854663/Аборту...ни_аспекти

.
ПРАЗНИК - РАДОСТАН ИЛИ ПРАЗАН ДАН?




За православну филозофију, празник је РАДОСТ. Кроз литургијско славље појављује се и небеска радост, освећује се вријеме, људи и сва творевина, цио космос. Тада се Бог спушта на земљу, а човјек подиже на небо. Но, постмодерни свијет се све мање радује. Модерна, секуларизована цивилизација све више разара човјека као црквено биће, као homo adoransa, биће славља и радости

Пише: Димитрије М. Калезић



Празнични дан – људи данас доживљавају као „празан дан“, као дан разбибриге, доколице, релаксације, досаде, опуштања, забаве и неограничене потрошње. Није мали број људи који користе и пилуле да би „убили“ то празнично вријеме. Уочава се нека закономјерност – рад престаје бити задовољство, а празник престаје бити радост.

Све напетости незадовољства свакодневног времена преносе се и у празнично вријеме. У свакодневици, човјек се осјећа уплашен, забринут, усамљен, несигуран. Стално је у страху и стрепњи, егзистенцијалном вакууму. За вријеме празника код њега се јавља нека чудна потреба за трошењем, иза чега се скрива нека дубока несмиреност, латентно безнађе, разочараење у свијет и скривени пориви насиља.

Чак и за вјерујуће људе – црквени дани славља су све мање дани радости. Неки празнике празнују због обичаја, традиције, националног идентитета и следовања „славним прецима“. Просто – „ваља се“. У храм оду да задовоље тренутне вјерске потребе, да нађу индивидуалну утјеху и „олакшају душу“. Једва чекају да се заврше дуга празнична богослужења па да се оређе на „главно“ – на забаву, разоноду, опуштање, јело и пиће.

Истина, празник губи животност ако је отргнут од обичаја, игре, забаве, народног предања и весеља. Али и губи свој смисао ако се сведе смао на то.

Црквени празник има дубљу димензију. За православну филозофију, празник је РАДОСТ. Празновање је начин давања смисла и значења властитој егзистенцији, трансформација свеукупног живота и рада у радост. Празник је догађај црквене заједнице, израз човјекове потребе за другим, сусрет са њим и искорак из природног проетка ствари, ишчекивање новог а не само бољег свијета и живота.

Нови живот и свијет, неисказана радост, манифестују се кроз литургијско славље. Зато је празник без литургије лишен своје онтологије и смисла или му је смисао пак превреднован. Кроз литургијско славље појављује се и небеска радост, освећује се вријеме, људи и сва творевина, цио космос. Тада се Бог спушта на земљу, а човјек подиже на небо.

У том контексту, празници нијесу „сјећања“ на оно што се догодило, већ искуство онога што тек треба да се догоди. То је виђење „новог неба и земље“.

Кроз празнично литургијско славље, вјерујући стичу Духа Светог, упијају божанске силе и енергије, Његову радост и славу, добијају чудесни дар који има преображавјућу снагу и моћ. Успоставља се нови ритам времена и радосно осјећање живота.

Повратак црквеном празнику и ритму времена, узрокује доживљај живота као радости, славља и игре. Шта има значајније од тога за човјека који се све мање радује?


СПЦ