Васкршњи пост
Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.
Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
Начин поста
Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).
Историјат
Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο "пасхалном посту у спомен страдања Христових", који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.
Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.
Пост Страсне седмице
Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."
Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."
ПРАШТАЈТЕ БРАЋО!!!
ПОСНИ «СТИЛ ЖИВОТА»
Не исцрпљује се подвиг поста ни посјећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било дјелотворно и осмишљено мора бити подржано цјелокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противрјечити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској ријечи «быт», а дјелимично ријечју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.
За вријеме Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсјећала поједине чланове друштва да је вријеме поста. На примјер у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју дјелатност. Све ове спољашњости нису могле да човјека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извјесну атмосферу - неку врсту посне климе - у којој је човјеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разумије се, увијек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и умјесто да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замјењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумију, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.
Ми не живимо у православном друштву ис тога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свијет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмјењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «схизофренију» - расцијепљеност нашег живота на два дијела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо промјенили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.
По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примјену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, - кућа, а не школа, чак не ни Црква - која формира наш основни поглед на свијет, која у нама ствара ону основну опредјељеност, које, можда, нисмо ни свјесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У дјелу Достојевског старац Зосима у Браћа Карамазови каже: «Човјек који може да се сјети свих добрих ствари из дјетињства, спасао се за цијели живот». Карактеристично је да он прави ову примједбупошто се сјетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, љепоту ове службе, и сјетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју». Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио коријен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за вријеме Великог поста? Пошто је немогуће да овдје обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се на неке од њих.
Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално измјенили цјелокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цијели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човјек «негдје био». Цијели свијет је непрестано овдје, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег свијета, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човјека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мјери живјели у свијету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за вријеме поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «посљедњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вјероватно, да ће «посљедњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овдје да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи прије свега промјену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на примјер, вијести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За вријеме поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човјека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дијете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за вријеме прве, четврте и седме недјеље Великог поста. Овога се сјећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за вријеме Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сјећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дјечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вјечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.
Тишина створена одсуством свјетске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човјеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугерирамо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дјела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унаријед да састављамо листу књига које треба да прочитамо за вријеме поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извјесна литерарна дјела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вриједности. Четврта и пета недјеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Љествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за вријеме поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свијет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свијет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човјека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свијет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумјевања Великог поста као путовања у дубину наше човјечности, пост губи свој утицај.
Друга је ствар какав може бити значај поста за вријеме дугих часова које проводимо ван куће - путујући на посао, сједећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овдје као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом мјесту, Велики пост је погодно вријеме да измјеримо невјероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповјести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мјешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим ријечма, буди дио свијета који стално употребљава ријечи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човјек оно што једе!
Велики пост је вријеме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вриједности. Овдје је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свијет. Ако наша вјера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промјене долазе само споља, од револуција и промјене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра - из вјере и из живота сагласног са вјером. Када се Црква укључила у грчко-римски свијет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вјера, њена нова визија човјека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих - а овдје се под светим подразумјева човјек који своју вјеру увијек озбиљно узима - учиниће више за промјену свијета него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свијету је - човјек светог живота.
И на крају још једна примједба: Велики пост је вријеме за контролу нашег говора. Наш свијет је невјероватно рјечит и ми смо непрестано......
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН
Свети Велики Пост
После сиропусне недеље, или, једноставно речено после поклада, од понедељка почиње први вишедневни пост. То је пролећнипост и назива се великим због особене важности његовог установљења. Састоји се од поста Свете Четрдесетнице и Страсне Седмице. У Апостолским установама о Великом посту се каже: „Нека се овај пост (тј. Четрдесетница) врши пре поста Пасхе (тј. Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (тј. понедељка), а завршавајући је у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (тј. страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у све њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења“…
У овим одредбама велики пост је назначен као св. Четрдесетница и као пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски пише: „Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе (тј. до Страсне седмице) Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (тј. Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједенију“.
Број дана Свете Четрдесетнице
Сагласно предању и устројству првоначалне хришћанске Цркве света Четрдесетница, по уставу Цркве Православне, све до данас почиње од понедељка после Сиропусне недеље изавршава се у петак шесте седмице када Црква поји: „Савршивши душеспасоносну Четрдесетницу…“. Предстојећи дани до Пасхе такође су посни, али сада због почетка и трајања Господњих страдања. На тај начин, по рачунању Православне Цркве, из броја посних дана св. Четрдесетнице не изузимају се суботни и васкрсни дани пошто се у њима пост не разрешава, него само слаби. Оволико трајање св. Четрдесетнице, сагласно посту Исуса Христа, без прекида траје четрдесет дана. „Ми држимо пост који је држао Господ свету, како именом тако и делом, Велику Четрдесетницу, каже св. Симеон Солунски, ради свога очишћења и умилостивљавања Бога и тиме као да приносимо првину и десетак Богу од година нашег живота. Пост почиње од другог дана седмице и завршава се у петак (шесте седмице). И Спаситељ наш је постио четрдесет дана и исто толико ноћи“. И Климент, наследник Петра у Риму, пише о томе у Апостолским установама. Ово су нам предали и св. Оци, и божанствени Сава Освећени, и Јован Дамаскин у јерусалимском Уставу, а браћа-исповедници – Јосиф Солунски и Теодор Студит, у својим песмама на св. Четрдесетницу. Оци који написаше химне предадоше нам стихове уочи Лазареве суботе: душеспасоносну савршивши Четрдесетницу!
„Но, Латини и овде уносе новине противне правилу те одвајањем два дана од поста кваре сав пост. Наиме, западни хришћани Четрдесетницу броје од средине прве седмице па до Пасхе, изузимајући васкрсне дане. Изостављањем васкрсних дана они ипак набројавају четрдесет дана не остављајући тако ни једнога дана поста ради часних страдања Господњих, као што је то предано; затим кваре Четрдесетницу тиме што у васкрсне дане одобравају употребу сира и меса. Имали смо прилику да питамо неке од њих: какав пост ви држите ради спаситељних страдања и испоставило се да нису знали шта да одговоре. И пошто они набројавају четрдесет дана изузимајући при том васкрсне дане, ми смо их опет запитали: због чега ви не постите, по предању, и у васкрсне дане? Они се опет нађоше у недоумици“
Чиста недеља
ЧИСТА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА (грч: Κυριακή της Ορθοδοξίας), прва недеља Васкршњег поста, слави победу над иконоборцима и успомену на поновно успостављање поштовања икона 843. године, у време царице Теодоре и Патријарха Методија, а после гоњења икона у VIII и IX веку. Међутим, празник посвећен враћању икона установљен је нешто касније, јер је још у IX и X веку прва недеља поста била посвећена старозаветним пророцима Мојсију, Арону и Самуилу.
Успомена на њихово празновање још и данас је сачувана у српском народу, јер неки Срби славе Св. Мојсија као Крсну славу у Недељу Православља, а неки 4. септембра. У неким Православним црквама у Недељу Православља врши се Чин православља с литијом у којој се носе иконе.
А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју.
А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,
Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. (Мат. 6, 16-16)
Важно је запазити овде, да Христос прво помиње главу, па онда лице, то јест прво душу, па онда тело. Лицемери су постили само телом, и свој пост телом људима показивали. Насупрот томе Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни, па онда спољашњи, телесни, но не зато, да би потценио телесни пост – гле, и он је сам постио телесно – него да почне од почетка, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора умом и срцем и вољом да усвоји пост, па онда и телом драговољно и радосно да га испуни. Као што један уметник прво душом уобличи једну слику, па је онда хитно и радосно руком изводи. Тако и пост телесни треба да је радост а не жалост. Зато Господ и употребљава речи: мазање и умивање; јер као што ово двоје ствара пријатност и радост физичком човеку, тако пост – пост душевни и телесни – треба да ствара пријатност и радост човеку душевном.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
О покајању и исповести
Мисли о Богу, о покајању и о страшном суду на самртном часу или у болести својој, а тако исто мисли о томе свакога часа. Један калуђер одликовао се чистотом и светошћу живота, па пошто умре сахрањен је са великом свечаношћу. Сви су плакали што губе таквог светитеља. Преподобни Јефтимије дође у ћелију и отпоче сс молити Богу. Тада виде ђавола, који је у рукама држао тророгу вилу (трозубац) којим је пробадао срце умирућег монаха и истргнувши га – са муком се одели душа од тела. Ово је било зато што ће подједнако бити мучени са блудницима они, који на самртном часу мисле о блуду.
Ако те смућују зле помисли или си учинио какав грех, не сакривај га у себи, него све одмах покажи духовнику (свештенику, монаху или ономе ко те учи и руководи духовном савршенству). Јер у колико више скриваш зле мисли, жеље и дела своја у себи, у толико више оне се у теби множе и јачају. Као што змија, коју су истерали из трња, жури да се сакрије од погледа гониоца, тако и зле мисли и жеље, када их исповедамо нашем духовном учитељу, одмах ишчезавају из срца и разума. Ако овако не поступиш појешће твоје срце док год су у њему, као што црв изгризе дрво док год се у дрвету налази. Онај, који исповеда своје рђаве мисли, жеље и дела одмах се ослобађа њих, а који их не исповеда обузет је гордошћу (епископ Теофан).
Преподобни Нифонт једанпуг уђе у цркву и дуго се мољаше са сузама Богу као велеки грешник, који се из дубине душе каје, и просаше од Господа опроштај грехова…
Наједанпут он чу хуку с неба од које се занесе (паде у занос) и виде у облаку лице светлога човека чије руке беху наднесене над њим. Овај човек загрли преподобног Нифонта и, као отац блудног сина, љубљаше га говорећи: О, кад дође овде, јадно моје дете! Ја сам много уздисао и бринуо се за тебе. Колико је срце моје чезнуло, чекајући те када ћеш да се обратиш мени: вечером или јутром. Сада се радујем и веселим видећи, да си ми се обратио свим срцем. После тога, јави се анђео Господњи, држећи у руци чашу пуну мириса, коју изли на главу преподобног Нифонта. Од тога напуни се мирисом цело оно место (Духовна башта).
Молитва покајања св. Јефрема Сирског: Пред славом Твојом, Христе Спаситељу наш, казујем све немоћи моје и исповедам све грехове моје. Од утробе матере моје отпочео сам Те гневити и ни зашто не сматрах благодат Твоју, не радећи за душу. Ти, Владико, по великој милости Твојој трпељиво си гледао на сву злоћу моју. Главу моју китила је Твоја благодат, но њу су свакога дана унижавали греси моји. Зле навике свезују ме као мрежа, а ја се радујем што сам свезан. Понирем у саму дубину зла и то ме весели. Сотона свакодневно обнавља везе на мени зато што види колико ми је мило да на мени има разних веза.
То и јесте достојно ридања и плача; у томе и јесте срамота и стид што сам свезан мојим жељама. Но још ужасније је то што сам свезан оним везама, које баца на мене враг, и умртвљавам себе оним страстима, које њега радују.
Знајући, колико су страшне ове мреже, ја их ипак брижљиво скривам од гледаоца уљудном спољашношћу. Споља сам обучен у дивну хаљину побожности, а душа ми је везана срамним помислима. Пред светом сам побожан, а душа ми је пуна сваког неваљалства.
Савест ме укорава зато а ја, мада и желим да се ослободим од веза својих, жалим и уздишем сваки дан зато, но још увек остајем у овој мрежи.
Бедни ја, жалосно је и свакодневно моје покајање зато што није на камену основано. Сваки дан постављам темељ покајању, али га својим сопственим рукама разрушавам.
Покајање моје нема још доброг почетка; лењости мојој не знам још где је крај. Заробљен сам страстима и злом вољом врага који хоће да ме погуби.
Ко ће дати воде глави мојој, а очима мојим да буду извори сузни, да плачем свагда пред Тобом милосрдни Боже, да би Ти пославши благодат Твоју, избавио мене грешника из мора грехова које свакога часа запљускује душу моју. Јер су жеље моје горе од рана, које не трпе да се на њих превија мелем.
Очекујући у нади покајања, варам самог себе сујетним обећањем. Свагда говорим: покајаћу се, – а никако се не кајем. Речима се кајем, а делима сам веома далеко од покајања.
Шта ће бити са мном у дан судни, када Бог изнесе све пред суд Свој? Сигурно, бићу осуђен на муке ако овде не умилостивим сузама Тебе, Судију мога.
Уздајући се на милосрђе Твоје, Господе, Теби припадам и Тебе молим, дај ми дух покајања и изведи из тамнице безакоња душу моју. Господе Спаситељу мој, зашто си ме оставио? Умилостиви се нада мном, Ти једини Човекољупче. Спаси ме грешнога, Ти једини безгрешни. Амин.
Преподобни Памво. Видећи жену распусну и рашкошно одевену преподобни Памво отпоче да плаче. Кад га упиташе, што плаче, он одговори: Плачем из два узрока; прво, због душевне пропасти ове жене; друго, због тога, што се ја мање бринем о својој души него она о телу. Она, желећи да угоди људима веома лепо се обукла и накитила, а ја се толико не старам да украсим душу да би угодио Богу. (Цветник)
Ако паднеш у какав било мањи грех, а теби каже неко од људи, или ти дођу мисли (од ђавола или лично твоје): не жалости се због тога; труди се да оставиш крупније грехе а то није ништа, – не слушај и такав савет одбацуј, јер он уништава добру намеру дела, одгони од човека благодат Божју и чини да се лако пада у велике и смртне грехе. Ко не може угасити једну свећу, како ће спасти кућу или шуму кад се запали? Ми још видимо да и мали дарови, често пута ублажују велики гњев судије, а на против, дешава се, да и мали преступи њега гњеве. То исто бива и са милосрђем Судије и Цара нашега Господа Исуса Христа. У осталом, то можемо видети и на себи. Ми се често пута саблажњавамо, не само због великих узрока него и због мањих. Зато научимо се побеђивати мале грехе ако желимо да победимо и велике (Лествица).
Покајање разбојника. Антиохијски разбојник Јован својим злочинима изазва једнога дана целу Антохију да пође у потеру за њим. Дуго су га гонили докле га, најзад, не пристигоше. Он, кад већ није имао места где би се сакрио од казне, коју је заслужио, дотрча стубу преподобног Симеона Столпника и ухвати се обема рукама за њега. Гониоци дођоше и хтедоше да га ухвате и баце зверовима за храну (тигровима и лавовима), али преподобни Симеон им рече: Ја га нисам довео овде него Бог, који жели да се овај разбојник покаје. Ако можете уђите унутра и ухватите га, ја не могу да га изведем. Бојим се онога који га је мени послао. – После тих речи гониоци одоше. Разбојник је, међутим у току седам дана плакао код стуба, кајао се и најзад ту умро. По речима преподобнога Симеона Бог са много небесних војника дошао је и узео га себи, очишћеног покајањем. (Цветник)
Свети Јован Лествичник. У својој знаменитој књизи Лествица износи се један веома редак пример покајања једног разбојника. У манастиру, где се он највише духовно научио беше игуман веома духован старац, но уз то и доста строг. Једнога дана овом игуману дође неки разбојник и рече да жели ступити у монаштво. Игуман му остави седам дана да разгледа манастир и монахе како је уређење и правило живота. Осмога дана игуман га дозва и упита га: жели ли остати у манастиру и живети са њима. И видећи да се он тврдо одлучио да остане у манастиру опет га упита: шта је учинио зла живећи у свету. Разбојник му јасно и усрдно исповеди све своје грехове. Тада игуман искушавајући га рече му: Хоћу да све твоје грехе објавиш пред свом браћом! – Разбојник, у истини омрзнувши на грех, презревши сваки стид, непоколебљиво обећа да испуни ово, додавши: Ако хоћеш ја ћу то објавити на сред Александрије (велике вароши). – После тога игуман скупи све монахе у храм и по свршетку читања св. Јеванђеља заповеди да уведу оног разбојника. Неки од браће вукли су га и позади мували, а руке му беху свезане наопако. Од одеће на њему беше кострет, а глава му беше посута пепелом. Кад га видеше сви се ужаснуше и узвикнуше с плачем, јер не знађаху шта то значи. Кад га беху довели близу царских двери (олтарска врата средња) игуман му викну громко: Стани, јер ти ниси достојан да уђеш овуда. Поражен гласом из олтара (јер сам после увераваше са клетвом, како му се учинило да је чуо гром а не глас човечији), разбојник паде на земљу дрхћући од страха. Потом отпоче да лије горке сузе и да се каје, а тада му игуман заповеди да исприча свима шта је учинио. Разбојник са страхом исказиваше један за другим све грехе које беше страшно слушати, не само телесне по природи већ и против природе, учињене са животињама, потом и врачање, убијства и друга рђава дела, која не треба ни слушати а камо ли писати. После исповести идгуман заповеди да га пострижу за монаха.
Дивећи се премудрости овога преподобног игумана, св. Јован Лествичник упита га насамо, због чега он захтева тако чудни начин за покајање. – Из два разлога, – одговори игуман. – Прво, зато да би онога ко се исповеда садашњим посрамљењем, избавио од будућега посрамљења, што се и догодило. Јер он, брате Јоване, није устао са патоса док није добио опроштај за све грехе. За ово не сумњај, јер један од браће видео је некога страшнога човека како држи написану хартију и трску, па како би разбојник исповедио који грех, он га је одмах трском брисао; друго, због тога што у броју браће овде има и таквих који имају грехове неисповеђене. А ја сам хтео овим примером да их побудим на исповест без кога нико не може добити опроштај.
Смрт без покајања. Једнога дана виде свети Андрија јуродиви, како неког богатог покојника много народа и свештеника прати на сахрану. Око његовог сандука он виде ђаволе како иду (испред и позади) и узвикују: Јаох њему. И из неких црних мехова сипали су на народ неку тамну смесу, скакали су, лајали, смејали се и нешто смрадно сипали на мртваца.
Тревивши једанпут једног развратног богаташа св. Аидрија га укори за грех блуди. После тога богаташ се разболе. Свети Андрија потом виде једне ноћи близу својих врата једнога анђела, који тек што беше дошао са запада, како држи, стојећи као пламен огњени, јаку усијану даску у руци. Потом анђео оде болесном богаташу. Када приђе богаташу чуо се глас одозго: Удри хулиоца, тога мрског содомљанина. – При бијењу анђео говораше: хоћеш ли још да грешиш и да прљаш различна лица; хоћеш ли још да говориш онима који иду на јутрењу: идете на ђаволско безакоње? – Отпоче анђео да га бије и оно што му је заповеђено да говори. Тако је тај човек на мукама душу испустио.
Змија изобличује грех. Један калуђер када је слат из манастира ради разних послова, много пута свраћао је у крчму где је се опијао и блудствовао. После једног таквог свраћања, кад се враћао кроз неку шуму у манастир на њега изненада нападе велика змија и мада се он са сваке сране уклањао од ње; она га је са сваке стране пресретала. Тада се он сети цара Давида и рече змији: Ради молитава цара Давида одступи од мене. – Змија се по Божјој заповести заустави и проговори гласом човечијим: Како да те поштедим кад ми је анђео Господњи заповедио да те уједем због блуди и греха твојих, јер си се ти обећао да ћеш служити Господу у чистоти, а опоганио си тело и ожалошћаваш Светога Духа. – Калуђер чувши змију како говори и изобличује његова дела отпоче да је моли са преклињањем да га поштеди. Змија му рече: Што ме ти заклињеш? Боље је да се сам закунеш да нећеш више извршивати погане телесне жеље и ја ћу те оставити. – Калуђер се закле говорећи: Заклињем се Богом, који живи на небесима, да нећу више гневити Бога мојега кога разгневих нечистотом мојом. – Рекавши то, у тај час сиђе огањ са неба и сагоре змију пред монахом.
Кад би неко напунио мешину песком и запливао са њом у дубоку воду исто тако може потонути као кад би носио само један тежак камен. Тако и од малих грехова, кад год их је много, чине велико бреме као и велики грех, па чак можда и веће, може се погинути као и због великог греха. (Епископ Петар Томск.)
Један старац рекао је: Заиста чудно је! Ми приносимо молитве Богу представљајући да је Он пред нама и чује наше речи, а када грешимо то чинимо тако, као да нас Он не види. (Патерик)
Шта има жалосније од греха, који је извор свих невоља? Он одваја човека од Бога, оставља непријатељство међу људима. Грех лишава душу мира, ум лишава чистоте, земљу лишава благодати, сваку твар лишава сваке доброте. Грсх почиње тиме, што усељује пакао у човека, а свршује се тиме, што човека усељује у пакао (Филарет Московски).
Један војник упита оца Миоса: прима ли Бог покајање? – Старац му одговори: Кажи ми, љубазни, када се твој плашт исцепа хоћеш ли га бацити? – Не, – одговори војник. – Ја ћу га зашити и опет употребљавати. – Па кад ти чуваш и штедиш своју одежду, – рече старац, – зар у толико више неће Бог поштедети своје створење.
Лакоумно грешник замишља да ће добити по милосрђу Божјем то, што је Бог заповедио да се заслужи; то јест, нада се да уђе на небо путем који води у пакао. Такав човек сличан је ономе који усред воде не мисли да је потребно да плива, а нада се да ће га таласи сами собом однети обали. Како је чудно ово расуђивање? (Тертулијан)
Одлажући до сутрашњега дана или, тачније речено, до неизвеснога времена, исправљање свога живота, грешник као да овако расуђује сам у себи: Да би почупао страсти из мога срца, чекаћу док оне не пусте још дубље корен у мени: да би угасио ватру која ме потпаљује, оставићу је да она постане неугасива; да би се избавио од окова који ме везују, чекаћу док још буду тежи; да би се ослободио од бремела греха, оставићу га дотле док потпуно не огрезнем у њему. – На тај начин грешник посвећује Богу своје неиспуњиве жеље, а у греху проводи цео свој живот.
Не одлажи испраљање (покајање) до сутрашега дана, зато што не знаш хоћеш ли га дочекати, а смрт која виси над главом твојом, не знаш да ће наступити можда овога часа. Не говори: Данас сам грешио, а сутра ћу се покајати, – јер не знаш хоћеш ли сутра живети. Некоме старцу монаху говориле су помисли његове: остави за данас, а сутра ћеш се латити да принесеш покајање. – Он одговори у својим мислима: Не! Данас ћу се латити да принесем покајање, а сутра шта Бог да (Свети Јефрем Сирин).
Љубав ме побуђује да говорим о Богу, а ништавност моја нагони ме да ћутим. Болести које муче душу моју принуђују ме да говорим, а греси ме задржавају у ћутању. Душа моја болесна је, очи моје жељне су суза. Сагрешила си ти, душо, покај се, јер ево дани пролазе као сенке. Поћићемо кроз страшна и ужасна места по смрти, зато не одлажи обраћење твоје Господу дан за даном, него дођи у скрушење духа, душо моја. Дођи у скрушеност при помисли о добрима која си добила од Господа а ниси их сачувала; скруши се при помисли о томе шта си учинила ти и како је Бог био дутотрпељив према теби; скруши се да те на страшном суду не би предали најдубљој тами.
Тешко мени грешноме! по слабости својој испрљах и непрестано прљам чистоту срца свога. Нерад и лењост сузбили су храброст срца мога; лукаве жеље и таште мисли заповедају са мном као господар над робовима и ја као дете са страхом покоравам им се. Оне ме воде у грехе, и ја се тиме наслађујем. Јаох, Господе, благодат Твоја вуче ме животу, а ја њој претпостављам смрт. Ти бринеш о томе да ја постанем раван анђелима, а ја по покварености својој унижавам самог себе. Умножише се греси моји, Господе, непрестано се множе и нема границе њиховом множењу. О, ко ће плакати за мене и умолити за мене? Погледај, Господе, на унижење и уздисање недостојне моје душе. Нека дође милост Твоја и покрије ме пре него што дође смрт и затече ме неприправнога и неочишћенога. Даруј ми по благодати Твојој времена за покајање и приведи ме животу и спаси ме. (Св. Јефрем Сирски.)
Светн Амвросије (епископ у Милану.)Свети Амвросије још као дете повит у пеленама једнога дана лежао је на леђима. На једанпут долете рој пчела на његово лице и напуни му уста; неке су излазиле а неке улазиле у уста и остављале мед на језику његовом. Чуварка његова хтеде да одагна пчеле, али је његов отац задржа чекајући да види крај. Мало после све пчеле одлетеше. Ово је његовог оца зачудило. Рој пчела био је претеча његовог слатког и дивног учења чије је саће имало да услађује срца људска.
Један јеретик уђе у цркву где је свети Амвросије служио и поучавао народ. Он виде анђела Божјег како шапће на ухо Амвросију шта ће да говори.
Када је неко прилазио светом Амвросију да исповеда грехе своје, он је тако умилно говорио и тако усрдно плакао заједно са грешником, који се исповеда, да је најокорелији човек омекшавао, кајао се и исправљао свој живот. Говорећи са браћом ти увек приписуј самоме себи оне грехе, које је потребно да изобличиш код некога од њих. На тај начин ти ћеш увек бити слободан од сувишне стидљивости, која нагони да се ћути и онда кад не треба ћутати.
Немогуће је лав (тигар, вук) да пасе овце. Исто тако опасно је ономе ко је страстан да буде учитељ оних који живе у страстима. Немогуће је да лисица живи међу кокошима, но још опасније је видети свештеника и духовног учитеља гневљивога. Јер као што лисица дави кокошке, тако и гневљиви духовник смућује и баца у пропаст разумне душе. Прави духовни учитељ је тај, ко може залутале у греху наћи и исправити својим некористо-љубљем, брижљивошћу и молитвом.
Не бој се ако и свакн дан падаш, али не одступај од путева Божјих, но бори се храбро, јер анђео који те чува поштује твоје трпљење.
Ђаволи у случају да неко падне у грех наводе душу на тугу и уливају у разум безнадежност покајања. Ту злу мисао треба одбацити крепком надом на милосрђе Божје. Ако си побеђен опет устани и поново почни борбу до краја твог живота и имај на уму речи пророка Михеја: Не радуј се о мени, противниче мој, јер и ако падох опет ћу устати. (Михеј 78) (Св. Јован Лествичник.)
Ти си грешан? Не очајавај, јер се тиме никада не можеш излечити од грехова. Имаш ли много грехова? Не очајавај, јер се тако од њих никада ослободити нећеш. Ако свакога дана грешиш, свакога дана се и кај, јер човекољубљу Божјем нема мере. Грех твој има границе и мере, а леку духовном мере нема. (Златоуст.)
- Каква је корист теби, ако погине моја душа? – упита једанпут преподобни Нифонт ђавола. – Немамо од тога никакве користи, – одговори ђаво, – али имамо заповест од нашега цара и кнезова, који над нама владају, да се боримо са људима, јер ако би нас наши кнезови нашли да се са хришћанима не боримо, страшно би нас казнили.
Несумњиви знак да смо оставили раније грехе јесте, не само уклањање од њих у делу, но и непрекидна борба са жељама према гресима, сједињених са грехом, да опет не паднемо под власт греха и сатане. Дужни смо своје грехе непрестано да помињемо, да би се самим тим сачували да их не понављамо. Но, и при помињању грехова не треба их се сећати како смо их учинили – то је штетно, већ да се сећамо само толико да смо велики грешници пред Богом (Духовни Маргарит).
Ако те смућују зле помисли, не сакривај их него их одмах изобличи и искажи своме духовном учитељу. Јер у колико дуже човек скрива зле помисли своје у себи, у толико више оне се множе и јачају. Као што змија, истерана напоље из рупе, жури да се сакрије од погледа гониоца, тако и зле помисли када се исповедају и откривају одмах ишчезавају из срца и ума. Као што црв, који дрво изнутра гризе – обара дрво, тако и зле помисли докле год се у срцу скривају – једу (гризу) срце. Онај који открива своје мисли одмах се исцељује, а онога, који их скрива, свезује гордост.
Преподобни Јефрем Сирски. Једанпут свети Јефрем Сирски изиђе из града Едеса и мољаше се Богу да му Он пошаље некога ради поуке. Наједанпут он срете блудницу која га је гледала отворено и слободно. Њему то би чудно, па је упита: Зашто ме ти гледаш? Она му одговори: Ја на тебе гледам зато што сам ја, жена, узета од мужа, али ти не гледај на мене већ у земљу, јер си од ње и узет. Свети Јефрем одмах увиде да је блудницу сам Бог послао ради његове поуке.
Путеви провиђења покривени су мраком и непостижни су за разум човеков, но човек, који се труди да угоди Богу и у добрим делима живи, познаје их (Ава Евагрије).
Све што видиш, било људе или животиње, дрвеће и биље, појаве или радње у себи и око себе – код других, нека те учи о Господу и нека ти буде за поуку. Оно, што видиш зла код људи, видео си зато, да би га умео избегавати и чувати се од њега. Оно што си видео добра, видео си да би на то могао да се угледаш.
У кући где је живео преподобни Јефем Сирин, живела је у оближњој соби и нека блудница. Једанпут, када он спремаше храну за себе, она отвори прозор и рече му: Шта ти још треба па да јело твоје буде укусније? – Три камена и мало земље да затворим окно кроз које ти гледаш, – одговори св. Јефрем. Она после тих речи поче да се смеје и да га зове на грех са њом. Свети Јефрем одговори јој да је готов да је задовољи у том ако она пристаје да се грех учини на пијаци (међу људима). – Тамо ме је стид грешити, јер виде људи, – рече му она. – Ако се ми стидимо људи, – одговори он, у толико више морамо се стидети Бога, који зна све људске тајне и свакоме ће судити и дати плату по делима. – Посрамљена његовим речима блудница се покаја и исповеди грехе, после чега није више грешила.
Јеси ли исповедао грехе своје, ревнуј у добрим делима. Јеси ли добио разрешење од грехова путем покајања и исповести, не свезуј себе опет грехом. Јеси ли се очистио, не прљај се више.
Када видиш необичну лепу жену, девојку или младића и човека, још више прослави Творца који је такву лепоту створио, а немој се распаљивати страшћу. Исто тако поступај и кад чујеш песме светске које певају дивни гласови, јер само тако можеш се сачувати од духа блуда и од духа сујете.
Не задржавај се на нечистим страстним сећањима да не би нечисте успомене произвеле у теби жељу да се њима наслађујеш.
Лица жена (женска) у колико се више носе и пропуштају кроз срце и ум у толико више се распаљује похота. Бегај од дружења са неваљалим женскињама, јер ће дружење са њима за тебе бити уже (ланац) које ће те одвући у пропаст. Боље је приближити се пламену него жени (девојци) младој а неваљалој, јер она је као смртноносна стрела. Чувај се да те не занесе лепота лица женина, јер ће те гурнути у дубоке таласе бездана. Не говори дуго са неваљалом женом, да не би запалила у теби пламен похоте и не сагори душу твоју, јер као што варница у слами производи пожар тако и сећање (размишљање) о женама запаљује похоту.
Када покајањем положиш добар почетак добром животу, труди се да га тако и довршиш. Нека не буде код нас сада уздржање и кротост, а сутра преједање и гњев; сада бдење и смирење, а сутра сано-љубље и славо-љубље. Ништа тако не радује Бога као наше обраћење и прелаз од зла ка добру.
Свети Јован Кронштатски:
О молитви
Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У п очетку то пада тешко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша.
Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег,Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном страхопоштовању, а при најобилнијој свести о својој слабости и ништавности, при
најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божијој помоћи.
Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку ријеч искреним срцем искажете.
Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страшноузбудити, или се удаљити. Срце морате даобуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изоворених, речи ми сенаслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви.
При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које Га искрено воли,као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: „Сине, дај ми твоје срце“, јер срце је наше средиште, да
– сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли.
Пажљива, искрена молитва сједињује вас с Богом и испуњава Његовим даровима – истином миром и радошћу, смирењем и љубављу.
Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак,времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно.
Гони ли те жеља твојим дневним задацима – приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.
СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
Беседа на Теодорову суботу 1974. године у манастиру Ћелије
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Прва блага вест, прва радосна вест Светог Еванђеља Спасовог, јесте да је овај свет Бог створио кроз Господа Исуса Христа Сина Свог. А друга, као допуна те прве благе вести, свеобухватна блага вест и радосна вест, то је да сви људи и сва бића треба да се обуку у Господа Христа – да себе испуне Њиме.
Зашто је Бог створио свет? Бог је створио свет да ми сви људи испунимо и сјединимо себе с Господом Христом и тако живимо у овоме и у ономе свету. Шта је то? То је план о теби и о мени и о сваком људском бићу. Бог је створио и тебе и мене да се за навек сјединимо с Њим, да увек живимо с Њим и у овоме и у ономе свету. А то значи, Бог нас је створио за Вечни Живот. Тако је човек велико и драгоцено биће, тако је овај свет заиста велика драгоценост, велико благо Божије. Само, ми људи – ми смо то заборавили. Ми људи – ми смо унели грех у овај свет, а тиме смо унели ђавола. И ђаво кроз нас ради против Бога, кроз сваки грех мој и твој, кроз сваку нашу страст, кроз свако наше зло дело ђаво се труди да нас одвоји од Господа, да нас испуни собом, ођаволи.
А Господ је дошао у овај свет да нас обожи, то јест, да нас испуни Божанским силама, да ми помоћу њих живимо у овоме свету. Тако је, браћо, пред сваким од нас велика и необична дужност, судбоносна дужност. Ако не испунимо себе Богом, ми морамо испунити себе ђаволом. Јер, човек који се одвоји од Бога, он вољно и невољно сједини се са ђаволом. Не заборавимо никада да сваки грех личи на ђавола. Завист има свог ђавола, пакост има свог ђавола, мржња има свог ђавола, свако зло има свог ђавола. И ми ако се предамо злу, наша боголика душа постаје мрачна и црна, ођавољује се, губи свој божански сјај, своју божанску светлост. Ми тонемо у земаљски мрак, а испод тог земаљског мрака је паклени мрак.
Када Свети Апостол Павле упућује нама хришћанима Еванђеље Господа Христа, он вели и наређује: „Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама“. Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама. Ето, то је план живота. То је план који и ти и ја треба да испунимо, и свако људско биће. Не испунимо ли, тешко нама. А како ми можемо обући себе у Господа Христа? Прво, ми се сви облачимо у Господа Христа Крштењем Светим – вели Апостол Павле. Када се крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми у ствари облачимо себе, своју христолику, своју боголику душу у Господа Христа, а то и јесте циљ нашега живота. Како се облачимо у Господа Христа? Апостол је казао: „Не угађајте телу по жељама његовим“. То значи: тело наше треба да се обуче у Господа Христа, али услов је да не испуњује његове (тј. своје телесне) жеље. То значи: тело жели безбројне насладе, уживања овога света, а ми смо као хришћани дужни да не задовољавамо те телесне жеље, јер тиме убијамо себе, тиме прљамо себе. То значи: треба да ударимо пост на тело своје и душу своју. Господ је зато и установио пост, да нам олакша, да нам да средство да помоћу њега ми обучемо себе у Господа Христа, чинећи Његову вољу, творећи Његове заповести, а не угађајући телу које жељама својим одваја нас од Бога.
Тако је цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа; цео живот наш је ништа друго но подвиг, подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа, да себе охристовимо. То значи да ми цео свој живот посвећујемо томе да Њега стекнемо – Господа Христа у души својој. А кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и сва блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у Тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у ономе свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (чинимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господом Христом који је у Светом Причешћу него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије. Зато је Господ установио пост као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и од страсти.
Сетите се да је безгрешни Господ Христос четрдесет дана постио у пустињи, четрдесет дана пре него што је пошао на проповед Свога Еванђеља. Зашто је Он то урадио? Да нам покаже да и ми то исто треба да радимо, да се ми друкчије не можемо ослободити нечистоте и грехова својих, него помоћу поста. И кад је Господ хтео да у неколико речи каже у чему се састоји Његово Еванђеље, у чему се састоји наше спасење, Он је рекао да се сваки грех, свака нечистота, изгони из душе човекове „једино молитвом и постом“. Запамтите то: једино молитвом и постом. И када човек не пости, он умножава у себи свако зло, и ђаво дела кроз њега и врши своја зла дела. А човек који не пости не може да се моли Богу. А молитва је небеска Божанска сила, огњена сила која спаљује у свакој души сваки грех. Јер, када се кроз молитву сједињујеш с Господом – како може грех остати у твојој души? Зато свако од нас, ако жели спасење својој души, ако жели Вечни Живот у ономе свету, ако жели блаженство, нека држи пост и молитву.
Ми имао рђав обичај у новије доба, нажалост, да постимо недељу дана пред Свето Причешће и онда опет тонемо у непост. А тиме, шта тиме чинимо? Ми тада личимо на човека који је почео да зида мост преко реке, па када је метар два озидао, он сам сруши. Он и не доспе до циља, то јест, не премости реку. Тако и ми постимо ка Васкрсењу Господа Христа, ка пресветом Празнику којим је Господ спасао цео свет од смрти, од ђавола и греха. И ако ми по нехату свом и не жељи својој не одржимо пост цео, ако не постимо цео пост – тешко нама! Причешћујемо се Господом Христом, Господа Христа примамо у себе, а одбацујемо Његово Васкрсење.
Зато, браћо моја, нека сваки од нас пригрли пост, то је основна врлина, прва врлина еванђелска, прва света врлина. Кад њу имамо, имамо и све остале врлине, јер пост нам даје и молитву, даје нам и милостивост, даје нам и љубав, даје нам и наду и све остале еванђелске врлине. Никада да не заборавимо ако смо хришћани, а јесмо хришћани, никада да не заборавимо да је наша дужност да себе, кроз Свето Причешће и кроз вршење светих еванђелских врлина, испунимо Господом Христом, и тиме оспособимо себе за све што је бесмртно и вечно и у овоме и у ономе свету.
И данас, када сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је (Он) и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету – а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим. Не реци и не гледај на оне који не посте, они су сами себе осудили.
А ти, ако си хришћанин, ако си макар једним делом душе своје везан за Господа Христа на Небу, онда потруди се да Њега придобијеш, да Њиме живиш у овоме свету. Не реци: немогуће! Погледај на Светитеље Божије. Чује се и данас на свакој Светој Литургији и Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа, без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер, Господ ништа немогуће не тражи од нас, Он зна шта ми можемо учинити, и зна да ми можемо сваки дан провести без зла, без греха, ако ми то желимо и хоћемо.
Драги Господ, Којим се ми данас сви причешћујемо, нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другог, као и децу своју. Да васпитавамо децу од малена за те велике и свете тајне. Учите их да је човек Божанско биће, не од животиње постао, него свето биће, Божанско биће, које је одређено за Живот Вечни и бесмртни.
Нека би дао Господ, молитвама Пресвете Богородице, и данашњег Великомученика Светог Теодора Тирона, и Свих Светих, да сваког од нас и све наше, и у овом и у оном свету, води ка Небеском Царству и усели нас у Њега, како бисмо вечно служили Господу Христу. И тако достигли циљ Божанског Живота дарованог нам од Господа, од Свете Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Амин.
Пачиста недеља
ПАЧИСТА НЕДЕЉА, ХРОМА НЕДЕЉА (грч: Β' Κυριακή των Νηστειών), друга недеља Васкршњег поста, добила је назив зато што је после Чисте недеље (па-чиста тј. после чисте). У VII веку, на ову недељу, читало се Јеванђеље ο блудном сину (Лк 15,11-32), а у XIV веку ова недеља посвећена је успомени на Св. Григорија Паламу, Архиепископа солунског и чудотворца (†1359), који је учио да људи постом и молитвом могу постати учесницима нестворене божанске енергије. Службу Григорију Палами написао је Патријарх цариградски Филотеј (†1368). Народни назив Хрома недеља долази од хромих коња Св. Теодора.
О ПОКАЈАЊУ И ИСПОВЕСТИ
Пут у Живот Вечни
У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога. Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.
Иако у Светој Тајни Крштења Хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки Хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.
ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ?…
Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.
Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству – убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).
Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?
Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у удши изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и т. сл. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), после на Страшном суду Божијем.
КАКО СЕ СПРЕМАТИ ЗА ИСПОВЕСТ?
Момент покајања – Време је благопријатно и дан је очишћења. То је време када ми можемо да одложимо тешко бреме огреховљености, покидамо ланце греха и нашу душу угледамо светлу и очишћену. Али до тог блаженог очишћења не води лак пут.
Ако си решио да постиш. Да се кајеш и да исповедиш своје грхе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они исчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама.
Често се догађа да кад још нисмо приступили исповест, а душа наша слуша искушавајући глас: “Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често? ”. Нужно је чврсто се одупрети овим сумњама.
У Светом Писму читамо: “Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се на послетку уздигао” (Сир. 2, 1-3)
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе иумеђу исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца.
Разумевајући морално стање своје душе, треба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно – расејаност на молитви, не пажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма…
А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?!
Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост… много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу.
Ако ми примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.
Има још једно помоћно средство, које нас води к познању својих грехова – чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас – наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.
Пре исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се , по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређоности, озбиљности и молитве, при којем као при светлости постану видни наши греси.
Истинско покајање и исповест имају велику моћ.
Тако, “Ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост”, вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту: У стању је исповест и огањ вечни да угаси.
Исповест је почетак спасења, речи су светог Атанасија Великог:
Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински:Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу. А за успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији, вели свети Василије Велики, него драговољну и од срца истинску исповест, која је једнако доступна свима који хоће.
Крстопоклона недеља
КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА (грч: Κυριακή της Σταυροπροσκυνήσεως), трећа недеља Васкршњег поста посвећена Часном крсту. Износећи на крају јутрења у Недељу крстопоклону Часни крст из олтара на средину храма ради поклоњења, Црква подсећа верни народ, у средини поста, да иду за распетим и васкрслим Господом (Мт 10,38) носећи свој крст који је знак Христове победе над смрћу.
Часни крст бива изложен све до петка ове седмице. Сведочанства ο Крстопоклоној недељи постоје већ у XII веку, а песме за службу Крстопоклоне седмице писали су Јосиф и Теодор Студит, а такође и Теофан Исповедник.
СВЕТИ ИСАК СИРИН (ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ):
6630
ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ
Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе…
Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.
Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.
Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.
Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.
И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.
Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.
Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.
Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“.
Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је „недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.
После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе – а никада друге.
Средопосна недеља
СРЕДОПОСНА НЕДЕЉА (грч: Δ' Κυριακή των Νηστειών - Четврта недеља поста); Посвећена је успомени на Св. Јована Лествичника, игумана манастира Свете Катарине на Синају (VI век). Као аутор Лествице, Св. Јован истиче напор који је неопходно потребан да би се задобило Царство Божије (Мт 10,12). Служба Св. Јована Лествичника четврте недеље Васкршњег поста спомиње се у српском Романовом типику из 1331. године. Иначе, успомена на њега слави се и 30 марта.
ОТАЦ НАУМ МИРКОВИЋ ПОСТ
СНО СРБИ НА ОКУП! и ЕКОЛОШКИ ПОКРЕТ су у Новом Саду организовали духовно вече на којем је протосинђел Наум Мирковић, настојатељ катакомбног манастира Свети Јустин Ћелијски код Барајева, ЕРП и КМ у егзилу, одржао предавање на тему "ПОСТ - смисао и значај"
https://www.youtube.com/watch?v=WCc58i5-r4U