1. УВОД
ПРЕТХОДНЕ НАПОМЕНЕ
Божанствена литургија је најважније хришћанско богослужење, средиште свих других црквених служби дневног круга, у односу на које све оне служе као припрема. Но, Литургија није обично богослужење, као све друге службе дневног круга, него Света Тајна, то јест таква свештена радња у којој се верујућима даје освештавајућа благодат Духа Светога. У њој се не само узносе молитве и песме Богу, него се приноси и тајанствена, бескрвна Жртва за спасење људи, и под видом хлеба и вина верујућима се предаје истинско Тело и истинска Крв Господа нашег Исуса Христа. Стога се она назива "Божанском службом", или "Божанственом литургијом" (грчки Λειτουργία, од λειτος - друштвени и έργον - дело), као служба која има важан друштвени значај.
Као благодарно сећање на Божанску љубав Господа према палом људском роду, израженој нарочито у приношењу Себе на жртву за грехе људи, Литургија се назива још и "Евхаристијом" (ευχαριστία), што у преводу са грчког значи "благодарење". Главни део Литургије, такозвани "канон Евхаристије", управо и почиње од позива свештенослужитеља: "Заблагодаримо Господу".
У обичном, разговорном језику Литургију често називају "Обедња", јер се обично савршава у време пре обеда. У старини после Литургије приређиване су "вечере љубави", такозване "агапе" на којима су верујући јели остатке хлеба и вина које су по древном обичају сами хришћани доносили за савршавање Литургије.
ПОРЕКЛО ЛИТУРГИЈЕ
Божанствена литургија, на којој се савршава Света Тајна Причешћа Телом и Крвљу Христовом, води порекло од последње Тајне Вечере Господа Исуса Христа са ученицима, уочи Његових крсних страдања за спасење света. Свету Тајну Причешћа установио је Сам Господ Исус Христос, како о томе сагласно приповедају сва четворица јеванђелиста Матеј, Марко, Лука и Јован, а такође и свети апостол Павле у својој посланици Коринћанима (1.Кор. 11,23-32). Узевши хлеб, благословивши и преломивши, Господ је, дајући га ученицима, рекао: Узмите, једите; ово је Тело Моје, а потом, дајући им чашу са вином, заблагодарио је Богу и рекао: Пијте из ње сви ;јер ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26,26-28; Мк. 14,22-24; Лк. 22,19-20). Свети јеванђелист Јован, изостављајући по обичају оно што је описано код прве тројице јеванђелиста, детаљно нам показује учење Самог Господа Исуса Христа о неопходности причешћивања Његовим Телом и Крвљу за вечни живот (Јн. 6,39-48). А свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (11,23-32) наведеном додаје још и заповест Господа: Ово чините у Мој спомен, и објашњава значење Свете Тајне, као сталног подсећања на спасоносну смрт Господњу, указујући уједно и на неопходност побожне припреме за достојно примање ове велике Свете Тајне.
Професор В. Н. Покровски истиче да "Литургија представља средиште целокупног хришћанског богослужења: са њом су повезане не само редовне, него и посебне црквене службе; прве, као што су вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење и часови, као да представљају припрему за њу, док се друге, као Свете Тајне и остале службе, обављају, или су макар у старини обављане, у вези са Литургијом. Тако је крштење у старини било праћено причешћем новокрштенога на Литургији, која је следила одмах након што се обави крштење. Миропомазание је било сједињено са крштењем, па сходно томе и са Литургијом. Света Тајна Покајања вршена је на Литургији, када су над покајником читане нарочите молитве. Света Тајна свештенства се и до данас обавља на Литургији. Света Тајна брака је у старини била праћена причешћем и чак је неко време обављана за време Литургије, па је зато задржала у своме саставу неке елементе Литургије (од "Оче наш" до краја). Јелеосвећење је такође било праћено причешћем. Овако велик значај Литургије у општој целини хришћанског богослужења објашњава се њеном суштинском важношћу и тиме што ју је установио непосредно Сам Спаситељ, као што је познато из Јеванђеља и Апостолских посланица".
Већ су први хришћани понављање опроштајне вечере Господа доживљавали као највећу светињу. Тако древни споменик са краја првог века "Учење Дванаесторице Апостола" заповеда: "Нико да не једе и не пије од ваше Евхаристије, осим крштених у име Господње. Јер у вези са тим Господ је рекао: не дајте светиње псима". Свештеномученик Игњатије Богоносац у својим посланицама пише: "Трудите се да се чешће сабирате ради Евхаристије и славословља Бога" (Еф. гл. 13). А у посланици Филаделфијцима, гл. 4, речено је: "Старајте се да учествујете у једној Евхаристију (Литургији), јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење Крви Његове, један (је) Жртвеник, као што је и један епископ, заједно са свештенством и ђаконима, саслужитељима мојим - да би сте све што чините, чинили по Богу". Свети мученик Јустин Философ средином другог века пише: "Ова храна се код нас назива Евхаристијом, и нико не треба да једе од ње осим ко верује у истинитост онога што учимо, и ко се окупао у води ради остављења грехова и препорода, и ко живи онако како је Христос заповедао. Јер ми ово не примамо као обичан хлеб или обично вино. Него слично као што је, по речи Божијој, Исус Христос постао наше тело, и примио тело и крв ради нашег спасења, тако управо и храна која поставе Евхаристија кроз речи молитве, и која узлази ка Њему, јесте тело и крв ваплоћеног Исуса - томе су нас учили".
Из књиге Дела апостолских видљиво је да су се апостоли, по силаску Духа Светога на њих, свакодневно састајали са верујућима у Терусалиму ради савршавања Свете Тајне Причешћа, које она назива "ломљењем хлеба" (Дап. 2,42). Наравно, на самом почетку није било тако строго установљеног чина какав је наша савремена Литургија, али несумњиво је да су већ у апостолско време били установљени одређени поредак и форма овог свештенодејства. Најстарији чин Литургије који је до нас дошао води порекло од првог епископа јерусалимског светог апостола Јакова, брата Господњег. Апостоли и први пастири Цркве су поредак Литургије својим наследницима преносили усмено, пазећи да тајне свога богослужења не би открили пред незнабошцима који су гонили хришћане, и да Свету Тајну не изложе њиховим подсмесима.
У старини су различите помесне Цркве имале своје чинове Литургике. Да бисмо стекли представу о древним Литургијама, навешћемо, примера ради, кратак опис Литургије Апостолских Установа, који даје професор ?. В. Покровски у својим "Предавањима из Литургике".
"У Апостолским Установама чин древне Литургије изложена је два пута - у другој и у седмој књизи. У првој од њих излаже се само поредак или схема, док друга садржи поредак Литургије са детаљним текстом молитава. Будући да Апостолске Установе представљају зборник, који, иако има врло стару основу, ипак, у свом коначном облику није састављен одједном, сасвим је могуће да су две целине о чину Литургике у њихов састав ушле из два различита извора: у једном спису који је дошао до руку састављача, налазило се кратак опис Литургије у вези са излагањем права и обавеза епископа, презвитера и ђакона, док је други садржао опширан опис, али већ у другом контексту. Општи поредак Литургије и тамо и овде једнак је и подсећа нас на Литургије најстаријег типа, али не западне, него источне... он има карактеристике антиохијских Литургија... У 67. глави друге књиге, после општег описа... непознати аутор говори о читању Светог Писма Старог и Новог Завета. Читање из Старог Завета било је праћено певањем псалама Давидових уз припевање народа. После читања Новог Завета почињу проповеди презвитера и епископа; за то време ђакони, привратници и ђаконисе строго пазе на ред у Цркви. После проповеди, које су слушане седећи, сви устају и, окрећући се ка истоку, по изласку оглашених и покајника, моле се Богу. Потом неки од ђакона припремају евхаристијске дарове; аједан ђакон, стојећи поред архијереја, говори народу: нека нико нема ништа против било кога, нека нико не буде лицемеран; затим следи братско целивање мушкараца са мушкарцима, а жена са женама, молитва ђакона за цркву, читав свет и власти, благослов епископа, узношење Евхаристије и коначно - причешће. Општи саставни елементи Литургије овде су исти као и код других Литургија, и у многоме подсећају на древни поредак Литургије, изложен у првој апологији Јустина Мученика. Ти елементи су: Читање Светог Писма Старог и Новог Завета, антифоно певање псалама, проповед, братско целивање, молитве, узношење Дарова и причешће...".
Дакле, тек у четвртом веку, када је хришћанство у Римском царству већ однело победу над незнабоштвом, чин апостолске Литургије, дотле чуван у усменом предању, био је записан. Како примећује архимандрит Гаврило, "Свети Прокло у своме трактату о Литургији пише да су апостоли и њихови прејемници Божанску службу обављали веома подробно, са жељом да у Евхаристији изразе целокупно дело нашег искупљења и спасења. Они су хтели да се на Евхаристији сете свега и да не пропусте ништа од доброчинстава Божијих, или од потреба хришћана. Одатле се у Литургији појавило мноштво молитава, од којих су неке прилично дугачке. Међутим, касније се побожност хришћана охладила, па су престајали да долазе на Литургије због њиховог дугог трајања. Свети Василије Велики је, снисходећи људској слабости, скратио Литургију, а свети Јован Златоуст ју је у своје време даље скратио, из истог разлога. Осим ове побуде, која је натерала светог Василија Великог и светог Јована Златоустог да скрате литургијске форме богослужења и да начин њиховог савршавања изложе писмено, постојала је још и та, што су недобронамерност и лажна начела лажних учитеља могли да искриве сам садржај молитава и да замрсе њихов садржај и поредак обављања Литургије, услед слободе која је постојала по питању обликовања богослужења. Даље, приликом усмене предаје начина служења Литургије, током векова и нехотице су могле да се појаве многе разлике у форми молитава и обреда, које нису биле суштинске, али су у свакој цркви могле да доведу до појаве додатака или изостављања у поретку савршавања Литургије, према нахођењу предстојатеља дотичне цркве".
Ово је дакле било учињено ради уређивања и увођења једнообразности у савршавање Литургије. Прво је то урадио свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске, упростивши и скративши палестинско-сиријску Литургију, која је носила име светог апостола Јакова, а затим је, нешто касније, чин Литургије поново прерадио свети Јован Златоуст, у време док је био архиепископ Константинопољски. Ауторитет великих васељенских учитеља и светитеља Василија Великог и Јована Златоустог помагао је у ширењу ових двеју Литургија по читавом свету, међу хришћанима који су веру Христову примили од Грка. У називу поменутих Литургија, које су, да се изразимо савременим речником, биле редиговане од стране ових светитеља, сачувала су се њихова имена. Сама јерусалимска Црква ове Литургије увела је у сталну употребу још у седмом веку. Оне су сачуване до нашег времена и све до данас се служе на читавом православном Истоку, уз сасвим малобројне измене и додатке.
ВРЕМЕ СЛУЖЕЊА ЛИТУРГИЈЕ
Литургија може да се служи свим данима у години, осим у среду и петак Сирне седмице, у обичне дане Свете Четрдесетнице и на Велики петак. Током једног дана на једном Престолу и од стране једног свештенослужитеља Литургија може да се служи само једном. По узору на Тајну Вечеру, у апостолско доба Литургија је почињала обично увече и понекад је трајала до поноћи (Дап. 20,7), али од времена цара Трајана, који је забранио било какве ноћне скупове, хришћани су ради Литургије почели да се састају у освит дана. Од четвртог века установлено је да се Литургија служи дању, у време пре ручка, и, изузев неких дана у години, не после поднева.
МЕСТО СЛУЖЕЊА ЛИТУРГИЈЕ
Литургија не може да се служи у капелама, келијама или кућама, него обавезно у освештаном храму (Прав. 58. Лаодик. сабора), где је подигнут трајни Престо и где се налази антиминс освећен од стране архијереја. Само у изузетним ситуацијама, када нема освештаног храма, па и то само уз посебну дозволу архијереја, Литургија може да се служи на неком другом месту, али обавезно на антиминсу који је освештао архијереј. Без антиминса савршавање Литургије је недопустиво.
ЛИЦА КОЈА СЛУЖЕ ЛИТУРГИЈУ
Литургију може да служи само правилно рукоположени свештенослужитељ (то јест онај ко има канонско рукоположење, односно исправно апостолско прејемство) - епископ или презвитер. Ђакон или други клирик, а тим пре лаик, нема права да служи Литургију. За служение Литургије како епископ, тако и презвитер, треба да буде обучен у комплетну богослужбену одежду која одговара његовом чину.
ВРЕМЕ ЛИТУРГИЈЕ
У данашње време у Православно) Цркви служе се четири врсте Литургије:
1. Литургија светог апостола Јакова, брата Господњег служи се на Истоку, као и у неким нашим парохијама на дан његовог спомена, 23. октобра;
2. Литургија светог Василија Великог служи се десет пута годишње: на дан његовог спомена 1. јануара, уочи или на сам дан празника Рождества Христовог и Богојављења, у пет недељних дана Великог поста, у велики Четвртак и Велику Суботу;
3. Литургија светог Јована Златоустог служи се током читаве године, осим у дане за које је одређена Литургија светог Василија Великог, затим у среду и петак Сирне седмице, у обичне дане Великог поста и на Велики петак;
4. Литургија Пређеосвећених Дарова служи се средом и петком током Великог поста, у четвртак Великог канона у петој седмици Великог поста, у дане празника Обретења главе светог Јована Претече 24. фебруара и Четрдесет мученика 9. марта, када падну у радне дане Великог поста, као и у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду.
Сталне, непромењиве литургијске молитве и песме за свештенослужитеље налазе се у Служебнику, а за појце у Ирмологиону; сада се текст Литургије понекад налази и у Часослову, док се променљиви делови налазе у Осмогласнику, Минеју и Триодима. На Литургији се такође чита из Апостола и Јеванђеља.
2. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. УВОД
Литургија светог Јована Златоуста је, као што смо видели, најчешће употребљавана Литургија у нашој цркви, зато ћемо изучавање најузвишенијег хришћанског тајнодејства почети управо од ње.
"Литургија - како каже архимандрит Гаврило - према Типику Источне Цркве представља једно велико, складно и деловито богослужение, које је, по заповеди Исуса Христа, од почетка до краја прожето успоменом на Њега. Но, ова јединствена целина, са своје стране, по спољашњој форми може да се подели на три главна дела:
1. ПРОСКОМИДИЈУ,
2. ЛИТУРГИЈУ ОГЛАШЕНИХ и
3. ЛИТУРГИЈУ ВЕРНИХ.
Дакле, Литургије светог Василија Великог и светог Јована Златоустог деле се на три дела, а то су:
Проскомидија (што, према грчком пореклу речи προσκομιδή, од προσκομίζω - "приносим", значи "приношење"), на којој се од дарова које су донели верујући, хлеба и вина, припрема материја за савршавање Свете Тајне;
Литургија оглашених, састоји се од молитвословља, читања и певања који служе као припрема за савршавање Свете Тајне; тако се назива зато што ]е на њој дозвољено присуство "оглашених", то јест оних који још нису крштени, него се само спремају за примање крштења;
Литургија верних на којој се савршава сама Света Тајна; њој могу да присуствују само "верни", то јест крштени, они са правом да приступају Светој Тајни Причешћа.
ПРИПРЕМА ЗА СЛУЖЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ
Свештенослужитељи који намеравају да служе Литургију, претходног дана треба да учествују и да се моле на свим богослужењима дневног круга. Уколико из неког разлога немају могућности да присуствују тим службама, онда је неопходно да их све прочитају. Дневни круг почиње од Деветог часа, затим иду Вечерње, Повечерје, Полуноћница, Јутрење, Први, Трећи и Шести час. Свештенослужитељи су обавезни да присуствују свим овим службама. Осим тога, свештенослужитељи који служе Литургију дужни су да се на њој обавезно причесте Светим Христовим Тајнама, те су стога обавезни да претходно прочитају "Молитвено правило пред Свето Причешће". На крају Служебника обично се налази Упутство које указује како на састав овог правила, тако и на друге услове чије је испуњавање неопходно за достојно савршавање Литургије. Сваки свештенослужитељ треба да буде добро упознат са садржајем ових за њега изузетно важних упутстава. Осим читања "Правила", свештенослужитељ треба да приступа Светој Тајни у чистоти душе и тела, удаљивши од себе све духовне препреке за савршавање овако велике и страшне Тајне, то јест разлоге за грижу савести, непријатељство и чамотињу; такође, он треба да буде измирен са свима; још од вечери неопходно је да се уздржава од непотребног узимања хране и пића, а од поноћи апсолутно ништа да не једе и не пије, јер по канонским правилима наше Цркве Литургију треба да савршавају "људи који ништа нису јели".
Када дођу у храм ради служења Литургије, свештенослужитељи се, пре свега, припремају молитвама. Они стају пред Царске двери и читају такозване "Улазне молитве", не облачећи на себе још увек никакве свештене одежде. Те молитве се састоје од уобичајеног почетка - Благословен Бог наш, Царју Небесниј, Трисвето, Оче наш - и покајних тропара: "Помилуј нас, Господи, помилуј нас", Слава... "Господи, помилуј нас" И ниње... "Милосердија двери отверзи нам..." ("Отвори нам двери милосрђа"). Потом се свештенослужитељи клањају пред иконама Спаситеља и Мајке Божије, целивају их и говоре тропаре: "Пречистому образу Твојему поклањајемсја Благиј..."("Клањамо се пречистом лику Твоме, Благи...") и "Милосердија сушчи Источник, милости сподоби нас, Богородице..." ("Богородице, Ти си извор милосрђа, удостој нас самилости..."). У дане празника или попразништва клањају се обично још и пред иконом празника, изговарајући празнични тропар. Затим свештеник непокривене главе тајно чита пре Царским дверима молитву у којој тражи од Господа да Он пружи руку Своју са висине светога станишта Свога и да га укрепи за предстојећу службу. После тога свештенослужитељи се клањају један другоме, тражећи узајамно опроштај, клањају се појцима и народу и улазе у олтар, читајући у себи стихове 5. псалма, од осмог до тринаестог: Ући ћу у дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме... Ушавши у олтар они чине три поклона пред светим Престолом и целивају га. После тога скидају са себе расе и камилавке, или клобуке, и почињу да облаче свештене одежде које одговарају њиховом чину.
ОБЛАЧЕЊЕ ПРЕ ЛИТУРГИЈЕ
Ово облачење обавља се свечаније него пред било коју другу службу, јер је праћено читањем нарочитих молитава над сваким делом одежде. Док обично свештеник само благосиља своју одежду и при томе облачи само епитрахиљ и наруквице, а у свечанијим тренуцима још и филон, пре Литургије он се облачи у комплетну одежду, која се састоји од стихара, епитрахиља, појаса, наруквица и фелона, а ако је награђен набедреником и палицом, онда облачи и њих. У потпуно одјејаније свештеник се облачи још и:
1. На Васкршњем јутрењу ("најсвечаније, потпуно одјејаније", како се каже у Цветном Триоду),
2. на вечерњу за први дан Васкрса,
3. на вечерњу Великог петка и
4. на три јутрења у години пред изношење крста: на Воздвижење Крста Господњег 14. септембра, затим 1. августа, и у недељу Крстопоклону.
Али у свим овим случајевима свештеник само благосиља делове одежде и ћутке их облачи. Пре Литургије он за сваки део одежде произноси нарочите молитвене речи, на које се указује у служебнику. Ако са свештеником служи и ђакон, онда обојица узимају у руке своје стихаре и чине три поклона ка истоку изговарајући речи "Боже, милостив буди мени грешном", након чега ђакон узима од свештеника благослов да се обуче, целива му руку и крст на стихару, и облачи се, изговарајући молитву која је одређена у Служебнику. Свештеник пак облачећи се узима у леву руку сваки део одежде, десном га благосиља, изговара одговарајућу молитву, па га целива и облачи.
Када се обуку, свештеник и ђакон умивају руке, изговарајући 25. псалам, од 6. до 12. стиха: "Умију в неповиних руцје моји..." (Умићу са невинима руке своје...). Ово символизује очишћење себе од сваке прљавштине тела и духа. Затим ђакон на Жртвенику припрема све што је неопходно за служење: ставља свештене сасуде - дискос лево, а путир десно, поред њих ставља звездицу, копље, сунђер, покриваче и воздух, пали свећу или кандило, ставља просфоре и вино разблажено невеликом количином воде. Ове просфоре и вино ни у ком случају не могу бити исти они који су били освештани на свеноћном бденију после литије, јер то строго забрањује нарочито "упутство" служебника.
3. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ПРОСКОМИДИЈА
Приликом саборног служења целу проскомидију од почетка до краја савршава само један свештеник и при томе, како је прихваћено, најмлађи од оних који служе. Проскомидија се обавља тајно у олтару, уз затворене Царске двери и навучену завесу. За певницом се у то време читају Трећи и Шести час. Прилазећи Жртвенику на коме се савршава проскомидија, свештеник и ђакон пре свега прегледају матерку за Свету Тајну: просфоре и вино. Просфора треба да буде пет. Оне треба да буду добро испечене, од чистог пшеничног брашна, умешеног са чистом, природном водом, а не са млеком, не треба да буду премазане маслом или јајима, не треба да буду од плеснивог или ужеглог брашна, и не треба да буде "много тврда и стара". Тесто треба да буде заквашено квасцем, јер хлеб за Свету Тајну треба да буде квасан,какав је благословио Сам Господ на Тајној Вечери, и какав су употребљавали свети Апостоли (грчки: άρτος, "артос" - подигнути хлеб, од αιρειν или αρειν - подизати горе, то јест квасни, - ускисли хлеб). На просфоре се ставља печат у виду крста са словима ИС ХС НИ КА. Вино треба да буде чисто, од грожђа, црвене боје попут крви и не сме се мешати да било каквим другим пићем. За проскомидију се не сме употребљавати сок од јагода или поврћа. Вино не треба да буде кисело, претворено у сирће, или плесниво.
Пошто су припремили и прегледали све што је неопходно, свештеник и ђакон чине пред Жртвеником три поклона, говорећи: "Боже, милостив буди мени грешном и помилуј ме", а затим читају тропар Великог петка: "Искупил ни јеси од кљатви законија..." ("Искупио си нас од клетве законске..."). Ђакон тражи благослов речима: "Благослови, владико", а свештеник започиње проскомидију возгласом: "Благословен Бог наш..." Држећи затим левом руком просфору (која треба да буде дводелна, као слика две природе у лицу Исуса Христа), а десном свето копље, он њиме три пута чини крени знак над печатом просфоре и при томе говори: "У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа..." Потом забадајући копље вертикално реже просфору са све четири стране, произносећи при томе пророчке речи светог пророка Исаије о страдању и смрти Господа (Ис. 53,78). Овде треба имати у виду да се десна и лева страна на које се у служебнику указује одређују у односу на просфору, а не у односу на свештеника. Ђакон, гледајући побожно на овај чин и држећи орар у руци при сваком резању говори: "Господу се помолимо". Затим каже: "узми, владико", а свештеник, забадајући свето копље косо, с десне стране просфоре, вади свети Хлеб (део просфоре изрезан у облику коцке), изговарајући речи: "Јер се узима од земље живот Његов", чиме се указује на насилну смрт Господа. Овај део просфоре правилног коцкастог облика носи назив "Агнец" ("Јагње"), јер представља слику страдајућег Исуса Христа, као што Га је у Старом Завету представљало пасхално јагње. Остатак те прве просфоре назива се "Антидор", од грчког αντί (анти), што значи "уместо" и δωρον (дорон), што значи "дар". Антидор се ломи на на делове и свештеник га на крају Литургије дели верујућима који нису приступили Светој Тајни Причешћа, као какву замену за причешће, услед чега антидор (нафору) могу да узму само они који ништа нису јели.
Агнец (или "свети Хлеб") извађен из просфоре, свештеник полаже на дискос са печатом на доле, док ђакон говори: "Жртвуј, владико". Свештеник га копљем крстолико расеца, представљајући тиме заклание - смрт Спаситељеву на крсту. Агнец се расеца са меке стране све до корице, тако да се не распадне на четири дела, а да на крају Литургије буде лако да се преломи на четворо. При томе свештеник произноси: "Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот и спасење света". Затим свештеник полаже Агнец на дискос тако да стоји печатом на горе и кад ђакон каже: "Прободи владико", пробада копљем горњи десни део светог Хлеба (Агнеца), испод самог натписа ИС, изговарајући јеванђелске речи: "Један од војника прободе Му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и сведочанство је његово истинито". ? ђакон на делу показује догађај кога се сећамо: узевши благослов свештеника, он улива у свети путир вино помешано са веома малом количином воде. У том тренутку, и касније по освештању дарова, уочи причешћа, воде треба уливати толико "да се вину својствени укус не измени у водени" (види Упутство из Служебника). Даље свештеник наставља проскомидију без без учешћа ђакона, који за то време може да припрема читање јеванђеља и спискове за помињање, а поново прикључује тек при крају проскомидије. Припремивши тако Агнец, свештеник вади частице из преостале четири просфоре. Једне частице се узимају "у част и спомен" оних људи који су се креним заслугама Господа удостојили да стану поред Јагњетовог престола. Друге частице се ваде зато да би се Господ сетио живих и упокојених.
Пре свега из друге просфоре вади се троугаона частица "У част и спомен преблагословене славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марине..." Ова частица се ставља "одеснују Агнца" ("са десне стране светог Хлеба"). Затим свештеник узима трепу просфору и вади из ње девет троугаоних частица у част девет зборова светих који су се удостојили небеских обитавалишта, попут девет анђеоских чинова. У част Анђела частица се не вади, јер они, будући да нису сагрешили, нису имали ни потребе за искупљењем Крвљу Христовом. Ових девет частица полажу се са леве стране Агнеца у три реда: у првом реду прва частица је у име Јована Претече, друга испод ње у име Пророка, трећа још ниже, испод друге, у име Апостола; у другом реду прва у име Светитеља, друга испод ње у име Мученика, а трепа у име Преподобних; у трећем реду прва у име Бесребреника, друга испод ње у име Богоотаца Јоакима и Ане, светога коме је посвећен храм, светога који се слави тог дана и свих светих, и на крају трећа и последња у име састављача Литургије, у зависности од тога чија се Литургија служи, светог Јована Златоустог или светог Василија Великог. Дакле, друга и трепа просфора посвећене су светима. А четврта и пета просфора посвећене су свим осталим грешним људима којима је потребно омивање њихових грехова пречистом Крвљу Христовом, при чему се из четврте просфоре узимају частице за живе, а из пете - за упокојене. Најпре се ваде частице за духовне и светске власти, а затим за остале верујуће. Све ове частице полажу се испод Агнеца, најпре за живе, а потом за упокојене. Код сваког имена, вадећи частицу, свештеник каже: "Помени Господе слугу Божијег (име)". При томе, прихваћено је да свештеник прво треба да помене архијереја који га је рукоположио. Свештеник овде такође помиње (то јест вади частице из просфора) за здравље и за покој душе. На крају проскомидије, из просфоре која је намењена за помињање живих свештеник вади частицу за самога себе, уз речи: "Помени, Господе, и моју недостојност, и опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотимично". Са окончањем проскомидије требало би да се заврши вађење частица, и на Истоку се тога строго придржавају. Али код нас (у Русији) је, на жалост, постао обичај да мирјани који закасне на почетак Божанствене литургије дају спискове за помињање са просфорама и онда када се проскомидија већ заврши, често и до саме Херувимске песме, па свештеник наставља са помињањем и вађењем частица, одлазећи за време саме Литургије од Престола ка Жртвенику, иако то, строго говорећи, више не би требало да се чини, јер проскомидија је окончана и неправилно је поново се враћати на њу након што је произнесен отпуст; осим тога, одласци свештеника који служи од Престола ка Жртвенику и натраг за време трајања Литургије уносе непожељни неред и пометњу, нарочито ако се доноси много просфора, што свештеника узнемирава и одвлачи његову пажњу. Учешће у вађењу частица свештеника који не служи, него је само присутан у олтару, потпуно је неправилно и никако се не би смело допустити. У сваком случају, било какво вађење частица мора безусловно да се прекине после херувимске песме и преношења Светих Дарова на Престо.
На архијерејској Литургији архијереј који служи савршава још проскомидију за себе, помињући кога хоће у време Херувимске песме, уочи самог Великог входа.
Извадивши из просфора све предвиђене частице свештеник покрива дискос и путир покривачима, окадивши их претходно тамјаном над кадионицом коју му приноси ђакон, а ако нема ђакона онда прислужник. Пре свега тога благословивши кадионицу која му је принесена свештеник говори молитву: "Кад тамјана Ти приносимо..." а затим над кадионицом кади звездицу и поставља је на дискос, изнад дарова, како да би придржавала покривач над њима, тако и ради представљања оне звезде која се јавила приликом Спаситељевог Рођења. У знак тога свештеник говори: "И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете". Затим свештеник кади тамјаном покривач и њиме покрива дискос, изговарајући речи псалма: "Господ се зацари, у красоту се одену..." Потом кади други покривач и њиме покрива путир, произносећи речи: "Врлина Твоја, Христе, покри небеса..." И на крају, окадивши велики покривач који се назива "воздух" полаже га одозго на дискос и путир заједно, уз речи: "Закрили нас, Господе, окриљем крила Твојих..." Приликом ових радњи ђакон који држи кадионицу говори: "Господу се помолимо" и "Покриј, владико". Покривши свети дискос и путир свештеник узима из ђаконових руку кадионицу и три пута их кади, произносећи при томе три пута хвалу Господу због установљења ове велике Тајне: "Благословен Бог наш, који је тако благоволео; слава Ти". Тђакон пак сва три пута додаје: "Свагда, сада и увек и у векове векова. Амин". При томе се обојица три пута клањају пред светим Жртвеником. Затим ђакон, узевши од свештеника кадионицу, позива га да се помоле над предложением часних Дарова, на шта свештеник чита такозвану "Молитву предложена" која почиње речима: "Боже, Боже наш, Који си послао Небесни Хлеб..." Проскомидија се завршава обичним отпустом на коме се спомиње свети чија се Литургија служи. После отпуста ђакон кади свето предложение, повлачи завесу са Царских двери, кади око светог Престола, затим кади олтар и читав храм, говорећи (у себи) васкрсне тропаре: "У гробу телесно..." и 50. псалам.
Вративши се у олтар поново кади Престо и свештеника, након чега одлаже кадионицу.
Као што видимо, проскомидија символизује Рождество Христово. Просфора из које се узима свети Агнец означава Пресвету Дјеву "из Које се роди Христос", Жртвеник представља пећину, дискос јасле у које је био положен младенац Исус, звездица представља звезду која је мудраце довела у Витлејем, а покривачи - пелене у које је повијен Новорођени Младенац. Чаша, кадионица и тамјан подсећају на дарове које су донели мудраци: злато, тамјан и смирну. Молитве и славословља представљају поклоњење и славословље пастира и мудраца. Поред пророчких речи о Христовом рођењу, присећамо се и Његових крсних страдања и смрти.
У данашње време код нас се готово сасвим изгубило оно због чега се први део Литургије назива "проскомидијом", то јест доношење од стране верујућих свега што је неопходно за савршавање Божанствене литургије. Све се то сада купује за црквени новац. А просфоре за помињање живих и умрлих парохијани купују у киоску за свеће. Но, на Истоку се све до данас донекле сачувао древни обичај да верујући сами пеку просфоре и доносе их на Литургију, баш као што доносе и вино, уље за кандила, и тамјан, предајући све то уочи Литургије свештенику, за здравље и покој душа својих сродника и ближњих. У старини ово није доношено у олтар, него у посебну просторију у храму која се звала "протхесис" (προθεσις), што значи "предложение", где су то распоређивали ђакони, који су најбоље од донетог одвајали за савршавање Божанствене литургије, док је остало употребљавано на такозваним "агапама" или "вечерама љубави" - братским трпезама древних хришћана. Древни хришћани су агапе (од грчког αγάπη - љубав), односно "вечере љубави", приређивали у спомен на Тајну вечеру, и на њима су савршавали Свету Тајну Евхаристије. Касније су се агапе претвориле у гозбе на којима је понекад долазило до нереда, па је Картагински сабор из 391. године донео одлуку о издвајању Евхаристије из агапа, а низ других сабора забранио је одржавање агапа у храмовима (види на пример 74. правило Трулског сабора). Тако су агапе постепено ишчезле.
4. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ
Други део Литургије, који се већ савршава јавно пред народом присутним у храму, назива се "литургијом оглашених", пошто је на њему било дозвољено присуство "оглашених" то јест оних који су се тек припремали за примање Христове вере, али још увек нису били крштени. Завршивши кађење, ђакон заједно са свештеником стаје пред Престо. Обојица се клањају три пута и моле да им свише буде послата благодат Духа Светога за достојно обављање величанствене службе. Подигавши руке увис, свештеник чита "Царе Небесни", док ђакон стоји десно од њега, са подигнутим ораром. Свештеник се затим осени креним знамењем и поклони се, па исто тако два пута чита песму коју су певали анђели приликом Рождества Христовог: "Слава на висинама Богу..." и на крају, трећи пут "Господе, отвори усне моје..." Након тога свештеник целива Јеванђеље, а ђакон свети Престо. Потом се ђакон три пута обраћа свештенику, подсећајући га да је наступио тренутак за започињање свештенодејства и тражећи благослов за себе. Када добије благослов, ђакон излази кроз северне двери олтара на амвон, стаје напрам Царских двери и три пута говори у себи клањајући се: "Господе, отвори усне моје..." а затим возглашава: "Благослови, владико".
Свештеник започиње Литургију свечаним прослављањем благодатног царства Свете Тројице, указујући тиме да Евхаристија отвара улаз у ово царство: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова". Појци певају: "Амин". Истим свечаним возгласом започињу још само Свете Тајне Крштења и Венчања, што указује на њихову везу са Литургијом у старини. На Истоку је уобичајено да се при том возгласу скидају клобуци и камилавке. Произносећи овај возглас, свештеник подиже престоно Јеванђеље, чини њиме знак крета над антиминсом и након што га целива, полаже га на пређашње место. Даље се Литургија оглашених састоји од смењивања јектенија, певања углавном псалама, и читања Апостола и Јеванђеља. Њен општи карактер је дидактички, поучни, док Литургија верних има светотајински, мистични карактер. У старини, осим Апостола и Јеванђеља, на Литургији оглашених читане су још и старозаветне књиге, али ово је постепено изашло из употребе: паримеји са сада на Литургији читају само онда када се она, у одређене дане током године, спаја са вечерњем које јој претходи. Друга карактеристична црта Литургије оглашених, у поређењу са Литургијом верних, јесте та, да се она одликује већом променљивошћу свога садржаја: у њен састав улазе антифони, тропари, кондаци, читање Апостола и Јеванђеља, и још неке песме и молитвословља - дакле, саставни делови који нису увек исти, него се мењају у зависности од празника и дана у који се Литургија савршава.
После почетног возгласа следи ВЕЛИКА (ИЛИ "МИРНА") ЈЕКТЕНИЈА, којој се понекад, у зависности од ове или оне потребе, додају посебне прозбе (и то обично после молитве "за оне који плове"). Ова јектенија завршава се тајном молитвом свештеника, која носи назив "МОЛИТВА ПРВОГ АНТИФОНА", и возгласом свештеника: "Јер Теби приличи свака слава..." Затим следе три антифона, односно два изобразительна псалма и "блажена", међусобно раздвојени двема малим јектенијама, на Чијем се крају читају тајне молитве, које носе назив "МОЛИТВА ДРУГОГ АНТИФОНА" и "МОЛИТВА ТРЕЋЕГ АНТИФОНА". ПРВА МАЛА ЈЕКТЕНИЈА завршава се возгласом свештеника: "Јер је Твоја моћ, и Твоје је Царство, и сила, и слава..." а друга: "Јер си благ и човекољубив Бог..." Антифонима на Литургији и томе када се који антифон пева посвећена је посебна глава Типика (гл. 21).
У све обичне дане, када нема никаквог празника, певају се такозвани "свакодневни антифони", који почињу речима: први - "Добро је исповедати се Господу..." са припевима: "Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас"; други - "Господ се зацари, у лепоту се обуче..." са припевима: "Молитвама светих Твојих, Спасе, спаси нас"; и трећи - "Ходите, обрадујмо се Господу..." са припевом: "Спаси нас, Сине Божији, дивни у светима, нас који Ти певамо: Алилуја".
У дане шестиричних празника, празника са славословљем, полијелејем и бденијем, укључујући и дванаест Богородичиних празника, певају се такозвана такозвана "Изобразитељна" и "Блаженства", то јест: 1. Псалам 102: "Благослови, душо моја, Господа", 2. Псалам 145: "Хвали, душо моја, Господа" и 3. Заповести Блаженства, које почињу молитвом благоразумног разбојника: "У Царству Твоме помени нас, Господе", уз додатак тропара. Ови тропари штампају се у Осмогласнику и носе технички назив "Блажени", при чему се указује после које заповести блаженства почиње њихово певање: "Блажени на 6, или на 8". У Осмогласнику то су посебни тропари, но у Минеју посебних тропара нема, већ се позајмљују постојећи, при чему се на одговарајућем месту увек каже одакле тачно треба узети ове тропаре.
На дванаест Господњих празника: Рождество Христово, Богојављење, Преображење, Улазак Господњи у Јерусалим, Васкрс, Вазнесење, Педесетницу и Воздвижење Часног Крста певају се нарочити празнични антифони у виду стихова из псалама који садрже пророштва или наговештаје о датом празнику. При томе је првом антифону припев увек: "Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас", другом: "Спаси нас, Сине Божији, рођени од Дјеве, или: преображени на гори, или: телом распети - нас који Ти певамо: Алилуја". Трећи антифон представљају стихови из псалама који се смењују са певањем празничног тропара.
У свим горе наведеним случајевима после првог антифона, на "Слава, и ниње" увек се пева свечана химна Ваплоћеном Сину Божијем, коју је по предању саставио цар Јустинијан: "Јединородни Сине и Речи Божија, бесмртан си, а изволео си да се ради нашег спасења ваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непроменљиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас".
Антифоно певање у нашем богослужењу је веома старог порекла. Тош је свети Игњатије Богоносац, будући узнет на небо, видео анђелске хорове како се наизменично смењују у певању, па је, по угледу на анђеле, увео антифоно појање у своју Антиохијску Цркву.
Ђакон све јектеније говори пред Царским дверима, при чему по окончању велике и прве мале јектеније не улази у олтар, него се за време певања антифона помера мало у страну и стаје испред иконе Христа Спаситеља (постоји и таква пракса да после велике јектеније ђакон стаје код Спаситељеве иконе, а после прве мале јектеније код иконе Мајке Божије). После друге мале јектеније он улази у олтар, осени се креним знамењем и поклони према горњем месту, а затим се поклони свештенику.
Ради правилног разумевања израза "тајна молитва" треба знати да се оне називају "тајним" не зато што њихов садржај треба да буде скривен од мирјана - никако, јер у нашој Цркви, сходно самој идеји богослужења, народ који се моли узима најактивније учешће у богослужењу, и у старини су ове молитве често изговарали наглас - него зато што је сада постао обичај да се ове молитве не читају гласно, да народ чује, него тихо, за себе. У нашој Цркви постоје Свете Тајне, али нема тајни, које би требало да се од било кога скривају.
МАЛИ ВХОД. По окончању другог антифона и друге мале јектеније за њим, отварају се Царске двери ради обављања входа са Јеванђељем, или такозваног "малог входа". Сам мали вход одвија се за време певања трећег антифона, и треба да крене тако, да би се окончао до краја певања трећег антифона. Пре входа свештенослужитељи чине три поклона пред светим Престолом. При томе, постоји обичај да свештеник целива Јеванђеље, а ђакон свети Престо. Свештеник предаје Јеванђеље ђакону, који, узевши га обема рукама, целива свештеникову десну руку. Обојица обилазе свету Трпезу са десне стране, пролазе покрај горњег места, излазе на северне двери и заустављају се пред Царским дверима. Испред њих иде свећеносац. Ђакон носи Јеванђеље обема рукама "уз прса" и иде напред, а свештеник га прати позади. Ђакон обично још код Престола, или док иду, произноси: "Господу се помолимо", на шта свештеник чита "Молитву входа": "Владико Господе, Боже наш..." Садржај ове молитве сведочи о томе да са свештеником приликом служења Божанствене литургије саслужују Анђели, и да је то "страшно и велико и самим небеским силама". Прислонивши затим Јеванђеље на груди и показујући десном руком којом држи орар ка истоку, ђакон тихим гласом говори свештенику: "Благослови, владико, свети вход" Свештеник као одговор благосиља руком на исток, говорећи: "Благословен Вход Светих твојих, свагда, сада и увек и у векове векова". Ђакон Каже: "Амин". Затим ђакон прилази свештенику, дајући му да целива Јеванђеље, а сам за то време целива десну руку свештеника. Окренувши се ка истоку и сачекавши крај певања, ђакон подиже Јеванђеље и, изображавајући њиме знак крста, возглашава: "Премудрост, смерно стојмо!" након чега први улази у олтар и полаже Јеванђеље на Престо, док свештеник прво целива Спаситељеву икону, затим благосиља свећеносца, па целива икону Мајке Божије и тек тада улази за ђаконом. Ушавши у олтар обојица целивају Престо. О великим празницима, када се певају празнични антифони (и на Сретење, а такође и на духовски понедељак), после возгласа "Премудрост, смерно стојмо" ђакон изговара још и "Входноје" или "Входни стих", који се узима из псалама и тиче се догађаја који се празнује.
Порекло малог входа је следеће. У далекој прошлости Јеванђеље није чувано на Престолу, него у нарочитој просторији за чување сасуда. Древни храм је имао посебна одељења која нису била повезана са олтаром: προθεσις "протхесис" - предложение, где се налазио Жртвеник, и "ђаконик" - или ризницу. Када би наступио тренутак читања Јеванђеља, свештенослужитељи су га свечано износили из просторије за чување сасуда, где се оно стално налазило, како би га пренели у олтар. У данашње време мали вход са Јеванђељем више нема свој пређашњи практични значај, али зато има велико символичко значење: он представља излазак Господа Исуса Христа у свет, на јеванђелску проповед и јавно служење људском роду. Свећа која се носи испред Јеванђеља символизује светог Јована Претечу. Возглас "премудрост, смерно стојмо" значи следеће: "премудрост" означава излазак Господа Исуса Христа на проповед, односно јављање Премудрости Божије свету, а услед посебне побожности пред тим догађајем ми треба да "стојимо смерно", то јест да једноставно, побожно, сабрано, смирено и усрдно проничемо у ово велико дело Божанске премудрости.
У недељне и обичне дане, као и о Богородичиним празницима, када се не певају празнични антифони, као "входни стих" служи песма која се онда и пева одмах после ђаконовог возгласа "Премудрост, прости": "Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу..." чему се придодаје припев антифона који одговара дану - радним данима: "Спаси нас, Сине Божији, дивни у светима, нас који Ти певамо: Алилуја", на Богородичине празнике: "Спаси нас, Сине Божији, молитвама Богородице, нас који Ти певамо: Алилуја", а у недељне дане: "Спаси нас, Сине Божији, васкрсли из мртвих, нас који Ти певамо: Алилуја". Ако постоји входни стих, онда у таквом случају појци одмах певају тропар празника (Уколико је реч о архијерејској служби, архијереј стоји на катедри, а почев од малог входа улази у олтар и даље учествује у служењу Литургије).
ПЕВАЊЕ ТРОПАРА И КОНДАКА. Одмах након входа и входног стиха почиње певање тропара и кондака, према посебном поретку на који се указује у Типику, посебно у 52. глави. Ово место, готово јединствено на Литургији, посвећено је спомену дана. Трупа тропара и кондака треба да обухвати све спомене везане за дан савршавања Литургије, у знак тога што се Литургија савршава за све и сва. Стога се обичним данима на Литургији певају тропар и кондак дана у седмици, који се не певају ни на вечерњу, ни на јутрењу, ни на часовима. Осим тога, на овом месту певају се тропар и кондак храма, који се такође не певају на другим дневним службама.
Тропари и кондаци певају се овим редом: најпре се певају сви тропари, а потом за њима сви кондаци. Пре претпоследњег кондака увек се пева "Слава", а пре последњег кондака пева се "И ниње". На крају се увек пева кондак Богородичан, или пак кондак претпразништва или празника.
Поредак овог певања је следећи: на првом месту пева се тропар у част Господа; јер тамо где је храм посвећен Господу, говори пре свега тропар храма, који се у недељне дане замењује васкрсним тропаром, у среду и петак - тропаром крста: "Спаси Господи људи Твоја..." а у дане претпразништва и попразништва Господњих празника - тропаром претпразништва или празника. Након тропара у част Господа следи тропар у част Пречисте Мајке Божије. Ако је храм посвећен Богородици, онда се пева тропар храма, ако је претпразништво или попразништво Богородичиног празника, онда се пева тропар претпразништва или празника. После тропара у част Мајке Божије пева се тропар седмичног дана - понедељка, уторка итд. Након дневног тропара пева се тропар светоме чији се спомен слави тога дана. У суботу се најпре пева дневни тропар - свим Светима, а потом светоме дана. Кондаци се певају по истом редоследу као и тропари, с том разликом што се они завршавају или, према изразу Типика, "покривају" богородичним: "Предстатељство христијан непостидноје..." У храму који је посвећен Господу уместо овог богородична пева се кондак храма, а исто тако у храму који је посвећен Пресветој Богородици пева се кондак храма, док се у дане претпразништва или попразништва увек пева кондак претпразништва или празника. Радним данима, када је обична служба, на Славу се увек пева кондак "Со свјатими упокој..." У суботу се на крају обично пева кондак: "Јако начатки јестества...".
Ипак, треба знати да се ни изблиза не певају увек, свакога дана у години, сви горе набројани тропари и кондаци.
Храмовни тропари и кондаци не певају се чим је у другим тропарима и кондацима, који падну у тај дан, садржано исто прослављање као и у храмовним. Тако, у уторак "не певамо кондак храма Претече, јер се пева кондак дана, такође Претечин". Где је храм посвећен Апостолима, тамо им у четвртак не певамо (храмовни) тропар и кондак. У суботу не певамо храмовне тропаре и кондаке где је храм посвећен светоме, јер су сви свети споменути у тропару дана. У среду и петак се не пева тропар храму Господњем, јер се пева тропар Спаситељу: "Спаси, Господи, људи Твоја..." Недељом се не певају тропари храму Христовом, "пошто претходи васкрсан", то јест пева се васкрсни тропар, у коме се такође прослава Христос. Исто тако тропар храма Христовог не пева се у дане претпразништва и попразништва Господњих празника, баш као ни кондак. На претпразништво и попразништво Богородичиних празника не пева се тропар храма Богородици и кондак храма. Тропари и кондаци храмова посвећених светима не певају се када спомен светога који има бденије (али не полијелеј), падне у недељни дан и у седмичне дане.
Дневни тропари и кондаци певају се по један свакога дана изузев четвртка и суботе. У четвртак се певају два дневна тропара - Апостолима и светитељу Николају Чудотворцу, а суботом Свима Светима и за покој. Но, дневни тропари и кондаци се уопште не певају, ако се не пева Осмогласник. У дане претпразништва и попразништва уместо дневних тропара певају се тропари и кондаци претпразништва, празника или светога са бденијем или полијелејем.
Тропари и кондаци за покој не говоре се недељом и седмичним данима, осим суботом, ако се слави спомен светога који има славословља, полијелеј или бденије. Заупокојни тропар "Помјани, Господи..." пева се у суботу само онда када нема тропара обичном светом.
ТРИСВЕТА ПЕСМА. За време певања тропара и кондака свештеник тихо говори "Молитву Трисвете песме", завршавајући је, по окончању певања последњег кондака, возгласом: "Тер си свет, Боже наш, и у светима обитаваш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек". Ова молитва се налази у непосредној логичкој вези са идејом входа и молитве входа, у којој се говори о саслуживању самих небеских сила са свештеником. Непосредно уочи овог завршног возгласа ђакон узима благослов од свештеника и излази кроз Царске двери на амвон, где чека крај возгласа: "сада и увек", после чега возглашава, показујући ораром ка икони Христовој: "Господи, спаси благочестивија и услиши ни" ("Господе, спаси благочестиве и услиши нас"). Појци понављају ове речи. Затим се ђакон окреће са ораром, показујући ка народу, лицем окренут западу, и довршава возглас свештеника, громогласно објављујући: "И у векове векова", након чега улази на Царске двери у олтар. Возглас: "Господи, спаси благочестивија" сачувао се до нашег времена из церемонијала византијске царске службе, када су Литургији присуствовали византијски цареви, на које се овај возглас и односио. (Ако свештеник служи без ђакона, онда не возглашава "Господи, спаси благочестивија", него одмах закључује возглас.) Као одговор на возглас: "и у векове векова", пева се Трисвета песма, то јест: "Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј, помилуј нас" ("Свети Боже, Свети Силни, Свети Бесмртни, помилуј нас"). Трисвета песма се на обичној Литургији пева три пута, а затим се пева "Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Свјатиј бесмртниј, помилуј нас". И у закључку се још једном пева у целини, повишеним гласом. На архијерејској Литургиji Трисвета песма се пева укупно седам и по пута, и то наизменично од стране појаца и свештенослужитеља у олтару, при чему после трећег пута архијереј излази на амвон са дикиријом и трикиријом у рукама, и произноси нарочиту молитву за присутне у храму: "Призри с небесе, Боже, и вижд, и посјети виноград сеј и утверди и, јего же насади десница Твоја" ("Погледај с небеса, Боже, и види, и посети виноград овај, и утврди га, њега кога засади десница Твоја") и на три стране осењује дикиријом и трикиријом оне који се моле, након чега се враћа у олтар.
Певање Трисвете песме постало је уобичајено од петог века. У време цара Теодосија Другог, како саопштава преподобии Јован Дамаскин у својој књизи "О вери православној", и архиепископа Прокла у Константинопољу је дошло до силног земљотреса. Хришћани су изашли из града заједно са својим архиепископом и тамо су служили молебан. За то време један дечак је био подигнут горе (у ваздух) а затим јепричао народу како је чуо дивно анђеоско појање: "Свјатиј Боже, Свјатиј Крјепкиј, Свјатиј Бесмертниј". Када је народ сазнао за ово откривење дечаку, одмах је запевао поменуту песму са додатком речи "помилуј нас" и земљотрес је престао. Од тог доба ова химна је ушла у чин Божанствене литургије. За време певања Трисвете песме и свештенослужитељи у олтару, три пута се клањајући пред Престолом, изговарају за себе исте ове молитвене речи.
Неким данима црквене године певање Трисвете песме замењено је певањем других песама. Тако се у дане изношења крста на празник Воздвижења 14. септембра и у трећу недељу Великог поста која се назива Крстопоклоном на Литургији уместо Трисвете песме пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим" ("Крсту се Твоме клањамо, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо"). На празник Рождества Христовог, Богојављења, у Лазареву суботу, у Велику суботу, током свих седам дана празновања Васкрса и у први дан празника Педесетнице, уместо Трисвете песме пева се стих: "Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Алилуја" ("Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја"), у спомен на то да је у ове дане у старини обављано крштење оглашених. Молитва Трисвете песме, међутим, остаје једна иста.
На архијерејској Литургији "Јако свјат јеси, Боже наш" први је возглас архијереја, који дотле ћути.
Прочитавши Молитву Трисвете песме, свештенослужитељи приликом последњег певања "Свјатиј Боже" од стране појаца одлазе на Горње место иза Престола. Ђакон се обраћа свештенику речима: "Заповеди, владико". Свештеник целива Престо и одлази са десне стране Престола ка Горњем месту, изговарајући речи: "Благословен грјадиј во имја Господње" ("Благословен који долази у име Господње"). Ђакон такође целива Престо и иде нешто испред свештеника. Прилазећи Горњем месту ђакон се обраћа свештенику речима: "Благослови, владико, Горње место", на шта свештеник благосиља Горње место речима: "Благословен си на престолу славе Царства Твога, Ти Који седиш на Херувимима, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин". На само Горње
место свештеник нема права да седне, јер оно првенствено представља место где седи епископ, него седа на "сапрестоље", "поред Горњег места, са јужне стране", то јест са десне стране, ако се гледа спреда, док ђакон стаје са леве.
ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ПИСМА. Одлазак на Горње место обавља се ради слушања Светог Писма, што представља најважнији тренутак Литургије оглашених. У нашој савременој Литургији се из Светог Писма чита се Апостол, коме претходи певање Прокимена, и Јеванђеље, коме претходи певање Алилује.
На крају певања Трисвете песме на средину цркве излази чтец, који стаје пред Царске двери и чини поклон, држећи Апостол "затворен". Ђакон прилази Царским дверима, окреће се према чтецу и показујући ораром ка њему возглашава: "Пазимо!" то јест: "пажљиво слушајмо читање прокимена које претходи Апостолу, а одмах потом и читање самог Апостола". Свештеник са Горњег места предаје "Мир свима" на шта му чтец у име свих присутних одговара: "И духу твоме". Ђакон возглашава: "Премудрост", чтец говори: "Прокимен, глас..." и произноси стих, а појци поново певају речи прокимена. Затим чтец произноси прву половину прокимена, а појци довршавају другу половину. Када се поклопе два празника, произносе се два прокимена: најпре чтец произноси први прокимен, а појци га певају; затим се произноси стих, а појци опет понављају прокимен; потом чтец произноси други прокимен у целини, без стиха, а појци га читавог певају једном. Више од два прокимена се не пева, чак ни када се поклопе три или више празника у једном дану. У старини певан је читав псалам, али су, по мишљењу литургичара, касније, од петог века, почели да певају само два стиха из сваког псалма: један од њих постао је прокимен, то јест "претходни", јер претходи читању "Светог Писма", а други стих уз њега.
ПРОКИМЕНИ се певају по следећем правилу:
У обичне дане, ако се чина један обичан Апостол, пева се један прокимен дана, то јест понедељка, или уторка, или среде итд.
Ако се обичним даном чита и други Апостол, свецу, онда се, осим суботом, пева најпре прокимен дана, а потом прокимен светоме. У суботу ту бива обрнутим редом: прво прокимен светом, а потом прокимен дана (види Типик, 12. и 15. глава).
У дане попразништва (али не и претрпазништва, када се прокимен дана не изоставља) уместо прокимена дана пева се прокимен празника три пута, док се прокимен дана сасвим изоставља, и тако се чини све до оданија празника.
Ако је у дане попразништва одређено посебно читање светоме, онда се пева најпре прокимен празника, а потом прокимен светоме.
На сам дан великог празника пева се само прокимен тог празника, као и у дан оданија.
Недељом се пева нарочити прокимен васкрсни гласа (укупно их је осам, према броју гласова), а на другом месту - ако има другог прокимена - прокимен празника Богородице или светог који падне у тај недељни дан. Ако у недељу падне оданије некога од дванаест великих ' празника, свеједно Господњег или Богородичиног, онда се пева најпре прокимен васкрсни, а затим празника.
После прокимена ђакон опет возглашава: "Премудрост", то јест објављује да ћемо сада чути велику мудрост. Чтец саопштава из које ће Апостолске посланице или Дела апостолских читати: "Читање Саборне посланице Јаковљеве", или "Читање Посланице Римљанима светог апостола Павла", или .Читање Дела светих апостола". Ђакон возглашава: "Пазимо!" и чтец почиње да чита. Док се чита Апостол, свештеник седи са десне стране Горњег места, показујући тиме равноправност свог чина са светим Апостолима, који су проповедали Христово учење по читавом свету; ђакон пак кади читав олтар, иконостас и народ са амвона, при чему кађење тамјаном символизује ширење апостолске проповеди. Седење верног народа за време читања Апостола ничим се не може оправдати. У старини кађење је обављано непосредно након читања Апостола, за време певања "Алилује". До промене је дошло зато што су "Алилују" почели да певају скраћено и брзим темпом, па за кађење више није остајало довољно времена.
Уосталом, наш служебник прописује кађење само "свете Трпезе, читавог олтара и свештеника" пре читања Јеванђеља, а сада је постало уобичајено да се то чини за време певања прокимена. Архијереј, у знак смирења пред јеванђелским речима Самог Христа, скида са себе омофор, који се носи пред Јеванђељем, док се оно износи на амвон уз певање "Алилује". Читање Апостола символизује апостолску проповед. Који се апостол чита ког дана, указано је на крају богослужбене књиге Апостол. Тедно упутство дато је по недељама и данима седмице, почев од Недеље Свете Пасхе, док друго представља Месецослов, који указује на читање апостола у празничне дане и дане спомена светих, према датумима и месецима у години. Када се поклопи неколико празника, читају се један за другим неколико апостола, али не више од три, при чему се два читају "под зачало". Након читања Апостола свештеник говори чтецу: "Мир ти, читачу", а овај одговара: "И духу твоме". Онда ђакон возглашава: "Премудрост!", на шта чтец говори: "Алилуја" у одговарајућем гласу. Појци три пута певају: "Алилуја". Чтец изговара стих који се назива "Алилујар" појци поново певају "Алилуја". Чтец произноси други стих, а појци трећи пут певају трократно "Алилуја". "Алилујар" се као и прокимен узима из псалама и по садржају односи се на догађај који се празнује, или на светога. Ово певање "алилујара" представља припрему за Јеванђеље, стога се обично при једном Апостолу и једном Јеванђељу произноси један алилујар, а при два Апостола и два Јеванђеља - два алилујара. На Велику Суботу се уместо Алилује пева нарочита песма: "Воскресни Боже", са стиховима 81. псалма.
За време певања Алилује свештеник чита тајну "МОЛИТВУ ПРЕД ЈЕВАНЂЕЉЕ" - да Господ отвори очи нашег ума како бисмо разумели Јеванђеље и да нам помогне да живимо испуњавајући јеванђелске заповести. Даље свештеник, клањајући се са ђаконом светом Престолу, целива Јеванђеље и предаје га ђакону, а ђакон са Јеванђељем обилази Престо поред Горњег места и излази кроз Царске двери на амвон, где полаже јеванђеље на аналој и громогласно произноси: "Благослови, владико, благовесника светог апостола и јеванђелиста (име јеванђелисте чије се Јеванђеље чита)" Име јеванђелисте треба да се изговори у генитиву (нпр. Луке), а не у акузативу (нпр. Луку), како неки по неразумевању чине. Свештеник, или архијереј, благосиља (осењује креним знамењем) ђакона, уз речи: "Бог, молитвама светога славнога Апостола и Јеванђелиста (име), нека теби, благовеснику, да реч с великом силом, на испуњење јеванђеља љубљеног Сина Његова и Господа нашег Исуса Христа". Ђакон одговара: "Амин".
Пред Јеванђељем стоје упаљене свеће, које горе све време његовог читања, символизујући божанску светлост која се њиме распростире. Обраћајући се народу свештеник возглашава: "Премудрост, прости, услишим свјатаго Евангелија; мир всјем" ("Премудрост, смерно стојмо, чујмо свето Јеванђеље; мир свима"). Појци одговарају: "И духу твоме". Тада ђакон објављује које ће се Јеванђеље читати: "Читање светог Јеванђеља по Матеју (или име другог јеванђелисте)". Појци свечано певају: "Слава Теби, Господе, слава Теби". Свештеник говори: "Пазимо!" Ђакон почиње са читањем светог Јеванђеља, на које сви пазе, сагнувши главе. Ако у служењу учествују два ђакона, онда возгласе "Премудрост, смерно стојмо..." и "Пазимо" произноси други, млађи ђакон, који обично чита и Апостол, док старији чита Јеванђеље.
Правила о читању Јеванђеља, као и Апостола, излажу се у самом богослужбеном Јеванђељу, у нарочитим таблицама, по недељама и данима седмице, почев од празника свете Пасхе, и у Месецослову по датумима и месецима у години. За богослужбену употребу и Апостол и Јеванђеље подељени су на нарочите одељке, који се називају "зачала". Јеванђеље сваког јеванђелисте има своје сопствено рачунање зачала, док Апостол има заједничко рачунање, како за Дела апостолска, тако и за све Апостолске посланице. Читање ових зачала је тако распоређено, да током године буду прочитани цело Четворојеванђеље и читав Апостол.
Постоји двојак поредак читања ових зачала: 1. Читање током готово свих дана године оним редом којим зачала следе у свештеним књигама - то је такозвано "обично" или "дневно" читање: "Јеванђеље дана", или "Апостол дана"; 2. Читање за одређене празничне дане или дане спомена светих - то је "Јеванђеље или Апостол празника или светог". Читање Јеванђеља почиње у саму Недељу Пасхе (Васкрс), при чему се до Педесетнице прочита цело Јеванђеље по Јовану, затим се чита Јеванђеље по Матеју, до петка после Воздвижења Часног Крста (чиме је показана само граница пре које се читање Јеванђеља по Матеју не завршава). Али може се догодити да се зачала Јеванђеља по Матеју читају и после Воздвижења, кад Васкрс падне касно. Детаљно се о свему томе говори у Упутству које се налази на почетку богослужбеног Јеванђеља. Јеванђеље по Марку чита се обичним данима од једанаесте до седамнаесте недеље (по Духовима); после Воздвижења следи читање Јеванђеља по Луки, а затим се суботом и недељом током свете Четрдесетнице дочитава преостали део Јеванђеља по Марку.
Црквена година, онако како је прихваћено у распореду обичних читања, почиње на дан Васкрса и траје све до следећег Васкрса. Али пошто Васкрс из године у годину пада у различито време, и најраније бива 22. марта, а најкасније 25. априла, црквена година не траје увек једнако: некад има више недеља и седмице, а некад мање. Грађанска година има увек 365 дана (преступна 366), а црквена година, кад један Васкрс падне рано, а следећи касно, може да има значајно више дана, или обрнуто, кад један Васкрс буде касно, а следећи рано, може да има знатно мање дана. Први случај у Типику носи назив "Вње Пасха", а други "Внутр Пасха". Када се догоди "Вње Пасха", онда може недостајати обичних читања Апостола и Јеванђеља, и тада бива такозвани "Одступ", то јест треба се вратити на већ прочитана зачала и понављати њихово читање. Овај недостатак се примећује само у погледу обичних дана. Што се пак тиче недеља, недостатак се надокнађује тако, што постоје недеље за које су одређена посебна читања. Јер у години постоје: 1. недеље у које се читају посебна зачала, док се обична уопште не читају, и 2. недеље за које су посебна зачала одређена упоредо са обичним. Када дође до одступа, читају се само посебна зачала, а обична се изостављају.
Обична зачала се никада не читају: 1. у Недељу Светих Праотаца, 2. у Недељу Светих Отаца пред Рождество Христово и 3. у Недељу у коју падне Рождество Христово или Богојављење. Посебна зачала имају: 1. Недеља по Рождеству Христовом, 2. Недеља пред Богојављење и 3. Недеља по Богојављењу. У ове недеље читају се два Јеванђеља - празника и обично, али само у случају када нема одступа. Када пак има одступа, онда се обична Јеванђеља тих недеља читају читају у дане у које пада одступ. А код највећег одступа, када се појави недостатак једног јеванђелског читања, увек се чита 62. зачало Јеванђеља по Матеју, о Хананејки, и то тако да се ово Јеванђеље чита обавезно у недељу која претходи оној за коју је одређено да се чита Јеванђеље о Закхеју (пре Недеље о Митару и Фарисеју). Треба имати на уму да се пре Недеље о Митару и Фарисеју увек чита Јеванђеље о Закхеју (Лк. зч. 94). У таблици читања Јеванђеља оно се везује за 32. недељу по Духовима, али може да падне и раније или касније, у зависности од тога да ли ће бити "Пасха вње" или "Пасха внутр". Читав круг читања обичних зачала из Апостола и Јеванђеља у Типику се назива "Столпом".
Посебан положај има Недеља Светих Праотаца. За ту недељу прописано је да се увек чита само једно Јеванђеље, и то управо оно које је одређено за двадесет осму недељу по Духовима: Јеванђеље по Луки, 76. зачало, о позванима на вечеру. Уколико ова недеља заиста буде двадесет осма после Педесетнице, онда се поредак читања Јеванђеља ничим не нарушава, но ако Недеља Светих Праотаца не падне у двадесетосму недељу по Педесетници, него у двадесет седму, двадесет девету, тридесету или тридесет прву недељу, онда се ипак чита 76. зачало Јеванђеља по Луки, јер се оно тиче празновања спомена светих Праотаца, док се у двадесет осму недељу тада обично чита зачало које је на реду двадесет седме, или двадесет девете, или тридесете, или тридесет прве недеље. Иста таква замена догађа се и са читањем Апостола, јер је за Недељу Светих Праотаца прописано да се увек чита Апостол одређен за двадесет девету недељу.
У Типику постоје и упутства за читање посебних зачала у недељу после Рождества Христовог, у недељу пре Богојављења, а такође у суботу после Рождества Христовог и суботу пре Богојављења, услед тога што између Рождества Христовог и Богојављења има 11 дана, током којих могу да падну два недељна дана, и две суботе, а понекад и само један недељни дан и једна субота. У зависности од тога, Типик садржи нарочита упутства како да се уједном или другом случају читају Апостол и Јеванђеље. Неопходно је да се ово увек унапред установи, како не би долазило до грешака приликом читања.
О великим Господњим и Богородичиним празницима, као и о празницима светих за које одређено да се служи бденије, не читају се обични Апостол и Јеванђеље, него само Апостол и Јеванђеље датом празнику или светоме. Али ако велики Богородичин празник или празник светога са бденијем падне у недељу, онда се читају најпре обични васкрсни Апостол и Јеванђеље, па тек потом Апостол и Јеванђеље празника или светог. Обични Апостол и Јеванђеље се ипак сасвим не изостављају ни у дане великих празника и светих са бденијем: читају се у навечерје празника "под зачало" Црква жели да током године буде прочитан читав Апостол и читаво Јеванђеље, без икаквог изостављања.
За дане оданија Господњих празника није предвиђено да се чита нешто посебно, него је одређено да се чита исти Апостол и исто Јеванђеље које се чита и на сам дан празника.
У седмичне дане, осим суботе, читају се увек најпре обични Апостол и Јеванђеље, а затим посебни, одређени за светога чији се спомен тог дана празнује. Тако бива и у дане оданија Богородичиних празника: тада се читају прво обични дневни Апостол и Јеванђеље, а потом Богородици. Истим редом се Апостол и Јеванђеље читају и суботом, од Недеље о Митару и Фарисеју до Недеље Свих Светих. А суботом од Недеље Свих Светих до Недеље о Митару и Фарисеју читају се најпре Апостол и Јеванђеље светом, а тек потом обични, дневни Апостол и Јеванђеље.
Недељом прво иде све васкрсно. Али оних недеља, као и субота, за које су одређена посебна читања, на пример у суботу и недељу пре Воздвижења, у суботу и недељу после Воздвижења, у суботу и недељу пре и после Рождества Христовог, најпре се чита то што је посебно одређено за дати дан, па тек онда оно што се обично чита, и што се чита за спомен светога или за Богородичин празник. А у Недеље Светих Отаца у јулу и октобру (спомен Васељенских сабора) бива прво обично читање, па тек потом оно које је одређено за Свете Оце.
За све дане седмице осим недеље одређено је и посебно заупокојено Јеванђеље, као и апостол. На заупокојеној служби не читају се Апостол и Јеванђеље светима који се празнују, него само обични и заупокојени Апостол и Јеванђеље (тако бива у суботу, када се пева алилуја).
Након читања Јеванђеља свештеник говори ђакону који је читао: "Мир теби, благовеснику". Појци певају: "Слава Теби Господе, слава Теби". Ђакон долази до Царских двери и предаје Јеванђеље свештенику. Свештеник осењује Јеванђељем народ и ставља га на горњи део Престола, јер му ускоро предстоји да развије Антиминс, на коме Јеванђеље обично лежи. Према упутству Служебника Царске двери се након тога затварају, али у пракси обично их затварају каније, после сугубе јектеније и молитве. Ђакон пак стане на амвон и започиње сугубу јектенију.
У старини, а на Истоку и данас одмах после читања Јеванђеља следи проповед свештеника. Код нас проповед сада говоре обично при крају Литургије, за време причешћа свештенослужитеља, након певања "причасног", или пак после "Буди имја Господње". >>>
>>> ЈЕКТЕНИЈА ПОСЛЕ ЈЕВАНЂЕЉА. Након читања Јеванђеља следи СУГУБА ЈЕКТЕНИЈА која почиње речима: "Рецимо сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо". Ова јектенија, у поређењу са сугубом јектенијом која се произноси на вечерњу или јутрењу, има своје специфичности. Као прво, она садржи сасвим карактеристичну прозбу: "Још се молимо за браћу нашу, свештенике, свештеномонахе, свештенођаконе, и за све у Христу братство наше". Ово указује на то да је наш Типик јерусалимског порекла. Треба знати да се под овим "братством" подразумева јерусалимско братство Светог Гроба, док ми ове речи везујемо за нашу браћу свештенике. Као друго, прозба "Још се молимо за блажене и незаборавне..." на литургијској јектенији има додатак: "За свете патријархе православие, благочестиве Цареве и христољубиве царице". Понекад сугуба јектенија има и нарочите прозбе: "за болесне", "за путнике", поводом суше и томе слично, које се узимају из књиге молебних пјенија, или из посебног одељка који се налази на крају "Јерејског молитвослова". На литургијској сугубој јектенији обично се изоставља прозба "за милост, живот, мир..." која је увек присутна на вечерњу и јутрењу.
За време сугубе јектеније свештеник тихо чита нарочиту "МОЛИТВУ УСРДНОГ МОЉЕЊА". Након читања ове молитве и произношења прозби за надлежног архијереја обично се рашири илитон, а затим и сам Антиминс. Остаје склопљен само горњи део антиминса, који се рашири касније, за време јектеније за оглашене. Треба знати како се правилно слаже Антиминс: најпре се поклапа његов горњи део, потом доњи, затим леви и на крају десни. Приликом саборног служења у откривању Антиминса учествује предстојатељ са двојицом старијих саслужитеља: најпре предстојатељ са старијим саслужитељем открива десни део Антиминса, потом предстојатељ са левим, другим саслужитељем открива леви део, а затим се открива доњи део. Горњи део остаје покривен све до јектеније за оглашене. Такво откривање Антиминса озакоњено је нашом руском праксом. А према упутству Служебника читав Антиминс се "распростире" (односно "шири") одједном, уз закључни возглас јектеније за оглашене, што је на Истоку и сачувано.
По окончању сугубе јектеније понекад се чита посебна молитва. Ми сада читамо Молитву за спасење наше отаџбине.
Затим, ако се врши какав принос за упокојене, произноси се сугуба ЈЕКТЕНИЈА ЗА УПОКОЈЕНЕ, обично уз отворене Царске двери. Она почињеречима: "Помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој..." при чему се тајно чита молитва за упокојење починулих: "Боже духова и свакога тела..." која се завршава возгласом: "Јер си Ти васкрсење и живот и покој..." Неумесно је произносити заупокојену јектенију на Литургијама недељом и у дане великих празника.
Потом се Царске двери затварају и произноси се ЈЕКТЕНИЈА ЗА ОГЛАШЕНЕ, која почиње речима: "Оглашени, помолите се Господу". Ова јектенија представља мољење за "оглашене", то јест за оне који се спремају да приме свету Христову веру, али још нису крштени. Према установљеној традицији, код речи "Да им открије Јеванђеље правде" свештеник открива горњи део антиминса. Приликом саборног служења ово чине истовремено двојица свештеника који саслужују: један са десне, а други са леве стране. Уз закључне речи ове јектеније: "Да и они с нама славе..." свештеник узима пљоснати сунђер који лежи унутар антиминса и њиме крстолико осењује Антиминс, а онда га побожно
полаже у горњи десни угао Антиминса. Овим потпуним отварањем Антиминса припрема се место за Свете Дарове и за погребење Тела Господњег, будући да постављање Светих Дарова на Престо символизује погребење Тела Господњег скинутог са крста. Док се произноси јектенија за оглашене, свештеник чита нарочиту тајну "МОЛИТВУ ЗА ОГЛАШЕНЕ пре светог Узношења". Овде ћемо да приметимо још и то да се почев од ове молитве текст тајних молитава на Литургији светог Јована Златоустог разликује од текста тајних молитава на Литургији светог Василија Великог.
После закључног возгласа ове јектеније ђакон позива оглашене да напусте молитвено сабрање три пута понављајући возглас: "Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите..." Када у служби учествује неколико ђакона, онда редом произносе тај возглас. У старини су сви оглашени пре изласка из цркве добијали нарочити благослов епископа. По изласку оглашених започиње трећи и најважнији део Литургије, коме могу да присуствују само верни, то јест већ крштени хришћани, који се не налазе под забраном или одлучењем. Зато се тај део Литургије назива Литургијом верних.
5. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА. ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ
Литургија верних данас почиње одмах након Литургије оглашених, без икаквог прекида, возгласом ђакона: "А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо". Затим се произносе једна за другом две мале јектеније, а уз сваку од њих чита се посебна молитва: "МОЛИТВА ВЕРНИХ ПРВА, коју свештеник говори тихо, пошто распростре антиминс" и "МОЛИТВА ВЕРНИХ ДРУГА". Свака од ових малих јектенија завршава се возгласом ђакона: "Премудрост", што треба да нас подсети на нарочиту важност предстојеће службе, то јест на Премудрост Божију, која треба да се пројави кроз најузвишенију хришћанску Свету Тајну - Евхаристију. Возглас "Премудрост" произноси се уместо уобичајеног позива да себе и сав свој живот предамо Богу, којим се у другим приликама обично завршавају мале јектеније.
Непосредно након возгласа "Премудрост" следи возглас свештеника којим се јектенија завршава. После прве јектеније свештеник возглашава: "Јако подобајет Тебје всјакаја слава, чест и поклоњеније..." ("Јер Теби приличи свака слава част и поклоњење..."), а после друге следи нарочити возглас: "Јако да под державоју Твојеју всегда храними, Тебје славу восилајем, Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње, и присно, и во вјеки вјеков" ("Да свагда чувани влашћу Твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова"). Постоји разлика у произношењу друге од ових јектенија у случају када свештеник служи са ђаконом, и када служи сам. У првом случају ђакон осим уобичајених прозби мале јектеније произноси још и три прве прозбе велике јектеније и прозбу: "О избавитисја нам..." ("Да се избавимо..."). Кад свештеник служи сам, он ове прозбе не произноси. У првој молитви верних свештеник благодари Богу зато што га је Он удостојио да и сада стане пред Његов свети Жртвеник. Ова молитва подсећа нас на то да је у старини Литургија оглашених служена изван олтара и да је тек на пометку Литургије верних свештеник улазио у олтар и прилазио Престолу, благодарећи Богу за то што га удостојава да стане пред Његов свети Жртвеник, како је у оно време називан Престо, јер то што ми данас називамо Жртвеником у старини је носило назив "предложение". У другој молитви верних свештеник моли Бога за очишћење свих присутних од сваке нечистоте телесне и духовне, за духовни напредак оних који се моле и да буду удостојени да се свагда неосуђено причешћују светим Христовим Тајнама.
ХЕРУВИМСКА ПЕСМА. После возгласа друге мале јектеније одмах се отварају Царске двери и појци почињу да спорим и отегнутим напевом певају такозвану Херувимску песму. Њене речи су следеће:
"Иже херувими тајно образујушче, и животворјашчеј Тројицје трисвјатују пјесњ припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије - Јако да Царја всјех подимем, ангелскими невидимо дориносима чинми; алилуја, алилуја, алилуја".
У преводу на српски језик:
"Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо - као они који ће примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја".
Ова песма је, према сведочанству Георгија Кедрина, састављена и уведена у употребу у шестом веку, за владавине благочестивог цара Јустина Другог, како би током преношења Дарова са Жртвеника на Престо испуњавала душе оних који се моле најпобожнијим осећањима. У овој песми Црква као да нас позива да се угледамо на херувиме, који, стојећи пред Престолом Господа славе, непрестано певају и прослављају Га трисветом песмом: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот", и да оставимо све мисли и бриге о било чему земаљском; јер у то време Син Божији уз свечану пратњу Анђела невидљиво улази у олтар како би на часној Трпези принео Себе Богу Оцу на жртву за грехе људског рода и понудио Своје тело и крв за храну вернима. Ова херувимска песма у суштини представља скраћену верзију древне песме која је раније свагда певана на најстаријој Литургији светог апостола Јакова, Брата Господњег, а сада се код нас пева само на Велику Суботу, на Литургији светог Василија Великог која се служи тога дана: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себе да помишљајет, Цар бо царствујушчих и Господ господствујушчих приходит заклатисја, и датисја в сњед верним. Предходјат же сему лици ангелсти со всјаким началом и властију: многоочити херувими и шестокрилати серафими, лица закривајушче и вопијушче пјесњ: алилуја, алилуја, алилуја" ("Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и нека ништа земаљско не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела, са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: алилуја алилуја, алилуја").
А у Велики Четвртак, на Литургији светог Василија Великог, уместо Херувимске, пева се песма која изражава идеју празника, замењујући многе песме за тај велики дан, када је Господ установио саму Свету Тајну Причешћа.
"Вечери Твојеја тајнија днес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају тја: помјани мја Господи, јегда придеши во цартвији Твојем; алилуја, алилуја, алилуја" ("Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Твоје Тајне вечере, јер нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, када дођеш у Царству Твоме; алилуја, алилуја, алилуја").
За време певања херувимске песме свештеник стоји пред Престолом и чита нарочиту тајну молитву која почиње речима: "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Цару славе..." у којој моли да Господ, "ношен на престолу херувимском", очисти његову душу и срце од зле савести, и удостоји га да свештенодејствује свето и пречисто Тело Његово и пречасну Крв, и да ови дарови буду принесени преко њега, грешног и недостојног слуге. За то време ђакон, који је на самом почетку Херувимске песме узео од свештеника благослов за кађење, кади читав олтар и свештеника, а затим са свете иконе, појце и народ, при чему је прихваћено да прво окади олтар, па изађе да би окадио иконостас, а онда се врати у олтар како би окадио свештеника, након чега поново излази на Царске двери и кади појце и народ. На крају, када окади Царске двери и иконе Спаситеља и Мајке Божије, ђакон улази у олтар, кади Престо само спреда и свештеника, а онда се заједно са њим клања пред Престолом. Свештеник са рукама подигнутим увис три пута говори прву половину Херувимске песме, а ђакон је сваки пут завршава, говорећи другу половину, након чега се клањају по једном. Када три пута изговоре Херувимску песму, поклоне се један другоме и целивају Престо, они одлазе, не обилазећи Престо у круг, лево ка Жртвенику, како би започели Велики вход. Када ђакона нема, свештеник кади сам, након што прочита тајну молитву. За време кађења и он и ђакон говоре у себи педесети псалам.
ВЕЛИКИ ВХОД. Након што буде отпевана прва половина Херувимске песме, закључно са речима: "Сваку сада животну бригу оставимо", обавља се такозвани Велики вход, то јест свечано преношење припремљених Светих Дарова са Жртвеника на Престо, где се они постављају на раширени антиминс. Историјски, Велики вход се објашњава тиме што се у старини "предложение" где су на проскомидији припремани Свети Дарови, налазило изван олтара, па су зато, када би се приближило време претварања Светих Дарова, они свечано преношени у олтар, на Престо. Символички, Велики вход представља одлазак Господа Исуса Христа на добровольна страдања и крену смрт.
Велики вход започиње тако што свештеник и ђакон прилазе Жртвенику. Свештеник кади Свете Дарове три пута се молећи у себи: "Боже, милостив буди мени грешном". Ђакон Му говори: "Узми, владико". Свештеник узима воздух са Светих Дарова и полаже га на плећа ђакону, говорећи: "Подигните руке своје ка Светињи и благословите Господа". Затим, узевши свети дискос ставља га ђакону на главу, са сваком пажњом и побожношћу. При томе свештеник говори ђакону: "Свештено ђаконство твоје да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада, и увек, и у векове векова", а ђакон, прихватајући дискос и целивајући свештеникову руку говори: "Свештенство твоје да помене Господ Бог..." Узимајући дискос ђакон клечи десно од Жртвеника на једном колену, држећи о једном прсту десне руке кадионицу коју је претходно примио од јереја, тако да би му се она спуштала иза леђа након што му јереј преда дискос. Подигавши се са колена, ђакон креће први, излазећи кроз северне двери на солеју, а свештеник узима у руке свети путир и иде за њим. Ако служе два ђакона, на плећа једнога од њих полаже се воздух, и он иде напред са кадионицом, а старији по чину ђакон на глави носи дискос. Ако служи неколико свештеника саборно, онда други по чину свештеник носи крет, трећи копље, четврти кашичицу и тако редом. Испред њих иду свећеносци. По завршетку певања Херувимске песме, када вход већ крене, ђакон гласно изговара "помињање Великог входа", које за њим наставља и свештеник, а ако је служење саборно, онда и други свештеници, сви по реду, при чему је уобичајено да помињање заврши старији свештеник. Када заврши своје помињање ђакон улази на Царске двери у олтар и зауставља се код предњег десног угла свете Трпезе, где клекне на колено, држећи и даље дискос на глави и чекајући да у олтар уђе свештеник, који узима дискос и поставља га на Престо. Свештеник (ако је саборно служење онда и други свештеници) произноси помињање стојећи на солеји лицем окренут ка народу, а на крају помињања кретолико осењује народ предметом који држи у рукама. Пракса помињања у различитим периодима није увек била сасвим једнообразна. Помињане су и данас се помињу грађанске и духовне власти, а у закључку најстарији свештеник помиње: "Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Неправилно чине неки савремени свештеници који произвольно проширују ово помињање на Великом входу, убацујући читав низ разних помињања која нису наведена у Служебнику, нити прописана од стране црквених власти. Сваки самовољни додатак, а тим пре неуки, како сад често бива, у богослужењу је неуместан и недоличан. Ушавши у олтар свештеник ставља свети путир на раширени антиминс са десне стране, а онда узима дискос са ђаконове главе и ставља га са леве стране. Потом скида покриваче са путира и дискоса, узима воздух са ђаконових леђа, окади га и њиме покрике дискос и путир заједно. Постављање Светих Дарова на Престо и њихово покривање воздухом символизује скидање Господа са крста и Његово полагање у гроб. Док ово чини свештеник у себи (полугласно) говори тропар Велике Суботе: "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и благоуханијими во гробје новје закрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га"). А затим и друге тропаре који се певају на пасхалним часовима, који такође говоре о погребењу Господа: "Во гробје плотски, во адје же с душеју, јако Бог..." ("У гробу телесно, у аду с душом, као Бог" и: "јако живоносец, јако раја красњејши..." ("као живоносан, као лепши од раја...") Када окади воздух, покривајући њиме Свете Дарове свештеник опет чита "Благообразни Јосиф..." а затим три пута кади тако припремљене Свете Дарове, произносећи завршне речи 50. псалма: "Ублажи, Господи, благовољенијем Твојим Сиона..." ("По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону...") Под "Сионом" се овде подразумева Црква Христова, а под "зидовима јерусалимским" учитељи вере - епископи и презвитери, који чувају "град", то јест Цркву, од напада непријатеља; под "жртвом правде, приносима и жртвама паљеницама" подразумева се Бескрвна Жртва, која треба да се саврши током предстојећег тајнодејства, а чију су праслику представљале старозаветне жртве. После свега тога затварају се Царске двери и навлачи завеса, што символизује затварање Гроба Господњег великим каменом, стављање печата и постављање страже на Гроб. Уједно, ово показује да људи нису видели прослављено стање Богочовека у време Његовог страдања и смрти. После кађења Светих Дарова свештенослужитељи траже један од другога молитве за себе, како би били достојни да саврше тако велику Свету Тајну. Свештеник, пошто је дао кадионицу и спустио фелон (у старини, фелон је напред био дугачак, па је уочи Великог входа подизан и причвршћиван помоћу дугмади, а сада се спуштао), приклонивши главу, говори ђакону: "Помоли се за мене, брате и саслужитељу". На ову смирену молбу ђакон одговара јереју: "Да помене Господ Бог свештенство твоје у Царству Твоме" (односно "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те"). Потом ђакон, приклонивши и сам главу и држећи орар са три прста десне руке, говори свештенику: "Помени ме, владико свети". Свештеник говори: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те" (односно: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова").
Ђакон одговара: "Исти Дух помаже нам у све дане живота нашег. Помени ме владико свети". Свештеник благосиља ђакона руком говорећи: "Да те помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова". Ђакон одговара "Амин" и, целивавши руку свештенику, излази из олтара на северне двери како би произнео прозбену јектенију која следи по окончању Херувимске песме (У Архијерејском Служебнику изложен је другачији поредак обраћања архијереја саслужитељима и ђакону, и одговори ђакона).
Ако свештеник служи сам, без ђакона, онда носи путир у десној руци, а дискос у левој, и сам произноси сва уобичајена помињања у целини.
На архијерејског служби архијереј пре почетка Херувимске песме, након читања тајне молитве, умива руке на Царским дверима, а након читања Херувимске песме одлази до Жртвеника, и сам савршава проскомидију за себе, помињући све архијереје и све саслужитеље, који један за другим прилазе и целивају га у десно раме, говорећи: "Помени ме, преосвећени владико, тога и тога". Архијереј не излази сам на Велики вход, него прима код царских двери прво дискос од ђакона, а потом путир од најстаријег свештеника, при чему сам произноси читаво помињање, делећи га на две половине: једну говори са дискосом у рукама, а другу са путиром. Свештенство тада обично никога не помиње, само понекад ђакон на почетку помиње архијереја који служи. На архијерејској служби Царске двери и завеса се (од почетка Литургије) не затварају, него остају отворени све до тренутка причешћа свештенослужитеља.
Треба имати на уму да после Херувимске песме никакво вађење частица из просфора више није допустиво.
На покривач који је скинут са дискоса и положен на леву страну Престола полаже се обично престони крст, а покрај њега копље и кашичица који ће свештенику потом бити потребни ради ломљења Светих Дарова и причешћивања верних.
ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА. По завршетку читаве Херувимске песме ђакон излази кроз северна врата на амвон и произноси Прозбену јектенију која почиње речима: "Допунимо молитву своју Господу". За ову прозбену јектенију карактеристично је то, што се на самом почетку допуњава са три прозбе: "За предложене часне дарове..." "За овај свети храм..." "Да нас избави..." Ако се Литургија служи после вечерње, као на пример у навечерје Рождества Христовог и Богојављења, на празник Благовести кад падне у обичне дане Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу, онда ову јектенију треба започети речима: "Допунимо вечерњу молитву своју Господу"... За време прозбене јектеније свештеник у олтару тихо чита "МОЛИТВУ ПРИНОШЕЊА, која се говори после стављања Божанских Дарова на свети Престо". Ова молитва као да представља продужетак оне коју је свештеник читао на крају проскомидије пред Жртвеником. У њој свештеник моли Господа да га "оспособи" за приношење Дарова и духовних жртава за грехе свих људи и поново после проскомидије призива благодат Духа Светога "на ове предложене дарове". Крај ове молитве: "Милосрђем Тединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова" свештеник гласно произноси по окончању јектеније, а затим се окреће лицем народу и предаје "Мир свима", на шта му појци, у име свих присутних, као и обично одговарају: "И духу твоме". Овим се објављује опште помирење пре но што наступи тренутак савршавања велике Свете Тајне, и у знак тога потом бива целивање.
ЦЕЛИВ МИРА. Стојећи на свом уобичајеном месту на амвону ђакон возглашава: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали..." Продужавајући ђаконове речи, као да одговарају кога исповедамо, појци певају: "...Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и нераздељиву". Свештеник се за то време три пута клања пред светим Престолом и уз сваки поклон говори о својој љубави према Господу речима 17. псалма, стих 2: "Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште, и избавитељ мој", након чега целива покривене Свете Дарове, и то најпре врх светог дискоса, затим врх светог путира, и коначно крај свете Трпезе испред себе. Ако Литургију служе два или три свештеника, сви они чине исто, прилазећи Престолу спреда, а затим одлазе на десну страну и, стајући тамо у реду, узајамно се целивају, изражавајући тиме своју братску љубав један према другоме. Најстарији при томе говори: "Христос међу нама", а млађи одговара:
"И јесте и биће", па целивају један другога у оба рамена и у руку. Исто треба да чине и ђакони, ако их је више: они целивају крст на својим орарима, а потом и један другога у раме и изговарају исте речи.
Овај обичај међусобног целивања веома је древног порекла. Њега спомињу најранији хришћански писци, као на пример свети мученик Јустин Философ, свети Климент Александријски и други. У старини у овом тренутку и мирјани су целивали један другог: мушкарци мушкарце, а жене жене. Ово целивање требало је да означи потпуно унутрашње помирење свих присутних у храму уочи наступајућег страшног тренутка приношења велике Бескрвне Жртве, по заповеди Христовој: Ако, дакле, принесет дар свој Жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред Жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,2324). Ово целивање означава не само помирење, него и потпуно унутрашње јединство и јединомислије, услед чега се непосредно потом објављује Символ вере. Ту је и разлог због чега је немогуће заједничко савршавање Евхаристије са јеретицима, са којима нема таквог јединства и јединомислија. Међусобно целивање рамена означава да сви једнако подлажу јарму Христовом и једнако носе његов јарам на својим плећима. Није познато када је тачно изашао из употребе тај дирљиви обред узајамног целивања свих верних, али и сада кад чују возглас "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали", сви присутни у храму треба у мислима да се измире са свима и да опросте један другом све увреде. После овог целива мира и исповедана свога потпуног јединомислија и једнодушности логички следи исповедање своје вере.
СИМВОЛ ВЕРЕ. Ђакон се благо поклони на месту на коме стоји, целива свој орар онде где је слика крста, и подигавши мало десну руку, којом са три прста држи орар, произноси: "Двери, двери, с премудрошћу пазимо!" При томе се повлачи завеса на Царским дверима и народ изван олтара одмереним гласом говори исповедање вере: "Верујем у Једнога Бога Оца..." Возгласом: "Двери, двери..." ђакон је у старини давао знак ипођаконима и вратарима (привратницима) да пазе на двери храма, како не би ушао неко ко је недостојан да присуствује савршавању највеће хришћанске Свете Тајне које управо започиње. У данашње време овај возглас има само символичко, али ипак веома важно значење. Свети патријарх Герман Цариградски ово објашњава тако, да ми у том тренутку треба да затворимо двери свога ума, како у њих не би ушло ништа лоше и греховно, и да пазимо само на ону премудрост која ће се чути у речима Символа вере који се чита одмах потом. Завеса која се у том тренутку отвара символизује одваљивање камена са гроба и бекство страже која је била постављен код гроба, а такође и то да је тајинство нашег спасења, од века скривено, по васкрсењу Христовом открива се и постаје познато читавом свету. Речима: "...с премудрошћу пазимо!" ђакон позива оне који се моле да буду посебно пажљиви према целокупном свештенодејству које даље следи и у коме се исказала Божанска премудрост. Читање Символа вере није било уведено одмах. У старини на Литургији с га читали само једном годишње, на Велики Петак, а такође и приликом крштења оглашених. Од краја петог века у Антиохијској Цркви Символ вере почињу да читаку на свакој Литургији, а од 511. године патријарх Тимотеј је његово читање увео и у Константинопољској области. Код нас у руским црквама Символ вере се обично пева, понегде и од стране свог присутног народа, али на Истоку се чита, и то чини обично неко од старијих клирика или посебно заслужних мирјана.
На почетку певања или читања Символа вере свештеник скида воздух са Светих Дарова, како они приликом савршавања Евхаристије не би остали покривени, и при томе подиже воздух изнад Светих Дарова, где њиме лагано лелуја и говори исто што и народ. Ако служи неколико свештеника, сви они држе воздух за крајеве и лелујају њиме заједно са предстојатељем. Ако служи архијереј, онда он скине митру и сагне главу према Светим Даровима, а свештеници лелујају воздухом истовремено изнад Светих Дарова и његове сагнуте главе. Ово лелујање воздухом символизује осењивање Духом Божијим, а уједно подсећа на земљотрес до кога је дошло приликом Христовог васкрсења. Ова радња на Истоку је имала и практичан значај, да Свети Дарови буду заштићени од инсеката, којих је тамо нарочито много, услед чега је све време док су Свети Дарови остајали откривени, ђакон махао изнад њих покривачем или рипидом. Стога, према упутству служебника, свештеник престаје да лелуја воздухом онда када ђакон, после Символа вере и возгласа "Стојмо смерно..." уђе у олтар и замени свештеника, тако што "узевши рипиду, побожно лелуја над светињом". А свештеник, пошто је у себи изговорио Символ вере, побожно целива воздух, слаже га и полаже лево на светој Трпези говорећи: "Благодат Господа..."
КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ или АНАФОРА (Узношење). После Символа вере и неколико припремних возгласа започиње најважнији део Божанствене литургије који се назива "Канон Евхаристије", или "Анафора" (од грчког αναφέρω, што значи "узносим"), јер се у том делу Литургије и савршава сама Света Тајна Евхаристије, или претварања Светих Дарова у Тело и Крв Христову, кроз њихово узношење и освећење приликом читања нарочите евхаристијске молитве. Ова евхаристијска молитва је заправо једна, али се чита тајно и неколико пута прекида возгласима који се произносе наглас. У централном делу ове молитве савршава се "Узношење Светих Дарова", услед чега се тај најважнији део Литургије назива још и "Анафора".
После Символа вере ђакон, док још стоји на амвону, возглашава "Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру принесемо" (односно: "да свети Принос у миру узнесемо"), те одмах улази у олтар, и то не на јужне двери, као обично, него на северне - оне на које обично излази. Ове речи, по објашњењу светог Јакова, брата Господњег, и светог Јована Златоуста, означавају да треба да стојимо онако како се стоји пред Богом, са страхом, смирењем и љубављу, како бисмо у мирном расположену духа принели Богу "свето Узношење", то јест Свете Дарове. На ове ђаконове речи појци у име свих верујућих одговарају: "Милост мира, жртву хвале", то јест изјављујемо спремност да обавимо жртвоприношење Господу не само у миру и једнодушности са ближњима, него и са осећањем милосрђа према њима: по објашњењу Николе Кавасиле ми приносимо "милосрђе Ономе Који је рекао: Милости хоћу, а не жртве. А милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира, кад душу не узбуђују никакве страсти и када јој ништа не смета да се испуни милошћу и жртвом хвале". Другим речима, позив: "Стојмо смерно..." показује нам да треба да будемо у миру са свима - са Богом, са ближњима, и да у миру приносимо свету Жртву, јер "Милост мира, жртва хвале" - то је иста она жртва која нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Ми Богу у Евхаристији уједно приносимо и "жртву хвале" - израз благодарности и свештеног одушевљења због Његовог великог подвига искупљења људског рода.
Затим се свештеник окреће народу како би га припремио за предстојећу велику и страшну Свету Тајну, уз речи апостолског поздрава: "Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама (2. Кор. 13,13)". Архијереј код ових речи излази из олтара на амвон и осењује присутне дикиријом и трикиријом, док свештеник благосиља руком окренувши се на запад. Овим речима они који се моле траже од сваког лица Пресвете Тројице нарочити дар: од Сина - благодат, од Оца - љубав, од Духа Светога - општење или заједницу са Њим. На ову добронамерну жељу свештеника или архијереја, појци у име читавог народа одговарају: "И са духом твојим", што изражава братско јединство клира и народа. Свештеник потом возглашава: "Горе имајмо срца!" позивајући тиме оне који се моле да оставе све земаљско, да се мислима и срцем узнесу "горе", то јест ка Богу, и да се у потпуности посвете само размишљању о предстојећој великој Светој Тајни. Појци у име свих верујућих одговарају сагласношћу на овај позив: "Имамо их ка Господу", то јест ми смо се срцем већ обратили Богу, наравно не у духу гордости, него у смислу жеље да се ово оствари и да се заиста одвојимо од свега земаљског (Неки свештеници приликом произношења овог возгласа подижу руке. Архимандрит Кипријан Керн пише: "Поменуте речи по пропису јерусалимског Служебника треба да се произносе са подигнутим рукама. Наш служебник не прописује тако нешто, али ово је озакоњено готово општеприхваћеном праксом"). "Горе имајмо срца!" - то је један од најстаријих литургијских возгласа, који спомиње још свети Кипријан Картагински, који овако објашњава његов смисао: "(они који се моле) не треба тада да мисле ни о чему другом, него само о Господу. Нека се њихова прса затворе за противно, и нека буду отворена само за Господа. Да не допустимо непријатељу да уђе у нас за време молитве".
Одмах затим свештеник возглашава "Заблагодаримо Господу". Овим речима започиње сама Евхаристијска молитва, или Канон Евхаристије - та срж Божанствене литургије која води порекло из апостолских времена. Реч "Евхаристија" (ευχαριστία) у преводу са грчког значи "Благодарење". Сам Господ Исус Христос је, установљавајући на Тајној Вечери ову велику Свету Тајну, како о томе причају тројица првих јеванђелиста, почео од благодарења Богу и Оцу (Лк. 22,17-19; Мт. 26,27 и Мк. 14,23).
Све древне Литургије без изузетка, почев од "Учења Дванаесторице Апостола" и Литургије описане код светог мученика Јустина Философа, анафору почињу управо овим речима: "Заблагодаримо Господу". И све евхаристијске молитве које су до нас дошле, као садржај имају благодарење Господу за сва Његова доброчинства људском роду. Одговарајући на овај возглас свештеника појци певају: "Достојно је и праведно благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој". Свештеник у том тренутку почиње да чита Евхаристијску молитву, изговарајући њене речи тајно, за себе. Ова молитва се потом прекида возгласима који се произносе наглас, а завршава се призивом Духа Светога, претварањем хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и молитвом за живе и упокојене - "за све и сва" за које се приноси ова Велика Бескрвна Жртва.
У Литургији светог Јована Златоустог ова тајна молитва започиње речима: "Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити..." У њој свештеник благодари Богу за сва Његова доброчинства, како за она која су нам знана, тако и за незнана, а нарочито за стварање света, промишљање о њему, милосрђе према људском роду и, као круну свих доброчинстава Божијих - за искупљујући подвиг Јединородног Сина Божијег. На крају првог дела ове молитве свештеник благодари Господу зато што је изволео да прими ову службу из наших руку, иако пред Њим непрестано стоје анђелске силе које Му узносе хвалу и прослављају Га. Даље свештеник већ наглас возглашава: "Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи", а појци продужавају овај возглас свештеника свечано певајући: "Свети је, Свети, Свети, Господ Саваот; пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама". На тај начин, овај свештеников возглас, који изван контекста делује неразумљив онима што не познају текст Евхаристијске молитве, представља зависну реченицу којом се завршава први део молитве и започиње нарочита песма: "Свети је, Свети, Свети..." На овај возглас, ђакон, који је претходно ушао са амвона у олтар кроз северне двери (једини случај када ђакон улази кроз северне двери), и стоји са леве стране Престола, узима свету звездицу са дискоса, чини над њиме знак крста, целива је и оставља по страни, тамо где су и покривачи. Возглас нас подсећа на шестокриле серафиме који су се, узносећи непрестану хвалу Господу, како то описује тајновидац свети апостол Јован у Откривењу, а свети пророк Исаија у Старом Завету, јављали у виду тајанствених бића, од којих је једно било налик лаву, друго телету, треће човеку и четврто орлу. Сходно различитим начинима славословља које су користила ова тајанствена бића, употребљавају се изрази: "певајући" ("појушче"), који се односи на орла, "кличући" ("вопијушче"), који се односи на теле, "узвикујући" ("взивајушче"), који се односи на лава и "говорећи" ("глагољушче"), који се односи на човека (види: Отк. 4,6-8; Јез. 1,5; Ис. 6,2-3).
Овај први део евхаристијске молитве, који се завршава анђеоским славословљем, говори првенствено о творачкој делатности Бога Оца и носи назив "Префацио (лат. Praefatio - уводне речи)", други део евхаристијске молитве, који се назива "Санктус (лат. Sanctus - Свет)", прославља искупљујући подвиг ваплоћеног Сина Божијег, а трећи део, који садржи призив Духа Светога носи назив "Епиклезис", или Епиклеза.
Анђеоском славословљу Господа: "Свети је, Свети, Свети..." придодаје се свечани поздрав оних који су дочекали Господа са палмовим гранама, када је ишао у Јерусалим на добровольно страдање: "Осана на висинама..." (узето из 117. псалма). Ово је прави моменат да се поменуте речи присаједине анђеоском славословљу, јер Господ као да као да на свакој Литургији поново долази да би принео Себе на жртву и дао се као храна вернима. Он са небеса долази у храм као у тајанствени Јерусалим како би принео Себе на жртву на светој Трпези, као на новој Голготи, и ми истим овим речима прослављамо Његов долазак к нама. Ова песма се у том тренутку Свете Евхаристије употребљава још од апостолских времена.
Свештеник у том тренутку чита други део тајне евхаристијске молитве, Sanctus, који започиње речима: "Са овим блаженим силама..." Овај део молитве представља подсећање на искупљујући подвиг Христов, а завршава се возглашавањем самих установљујућих речи Свете Тајна из Јеванђеља: "Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова" и: "Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новог Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова" (Мт.26,26-28; Мк. 14,22-24 и Лк. 22,19-20). На сваки од ових возгласа појци одговарају: "Амин". Приликом произношења ових речи ђакон десном руком, држећи орар са три прста, показује свештенику најпре дискос, а затим путир. Истовремено и свештеник "сапоказује" руком. Ако саборно служи неколико јереја, они ове речи тихо изговарају заједно са предстојатељем. Појци певају "Амин", изражавајући тиме општу дубоку веру свих који се моле у Божанственост Свете Тајне Евхаристије и духовно јединство свих у овој непоколебљивој вери.
АНАМНЕЗА:Након произношења Христових речи, свештеник спомиње све оно што је Господ Исус Христос учинио за спасење људи, и на основу чега свештенослужитељи приносе Бескрвну, прозбену и благодарну Жртву. Ово чини у краткој, тајној молитви "Сећајући се дакле..." која се завршава возгласом: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све". Твоји дарови, Твоја Бескрвна Жртва, од Твојих, то јест од Твојих твари, од онога што си Ти створио, "Теби приносећи ради свих и за све", то јест "због свега" и "у погледу свега", у вези са свим делима нашег греховног живота, како би нам Ти узвратио не по нашим гресима, него по Твоме човекољубљу, "и за све" то јест за све што си учинио људима. Кратко речено: "приносимо умилостивљујућу жртву због грехова и благодарну жртву због спасења које нам је омогућено". У многим грчким служебницима, како древним рукописним, тако и савременим штампаним, уместо нашег "приносећи" стоји "приносимо" па тако наша зависна реченица код њих представља главну.
Приликом овог возгласа савршава се такозвано узношење (подизање) Светих Дарова. Ако са свештеником служи и ђакон, онда узношење врши он, а не сам свештеник, који само произноси возглас. Ђакон укрштеним рукама узима дискос и путир, при чему десну руку ставља изнад леве и њоме узима дискос који стоји лево, док левом узима Чашу која стоји десно, и подиже их изнад Престола. У служебнику се не каже да путиром и дискосом треба начинити знак крста у ваздуху, али то многи по обичају чине. Ако нема ђакона, онда сам свештеник подиже свети дискос и Чашу.
>>> ЕПИКЛЕЗИС (ЕПИКЛЕЗА, молитва призивања Духа Светога). Чин узношења Светих Дарова везује се за најстарија времена и заснива се на томе што је Господ, како вели Јеванђеље, на Тајној вечери "узео хлеб на Своје свете и пречисте руке, показавши га Теби, Богу и Оцу..." итд.
Ове речи свети Василије је за своју Литургију узео из Литургије светог апостола Јакова, а њихово порекло је старозаветно. У књизи Изласка (29,23-24) Господ је заповедио Мојсију: један хлеб, један копач и једну погачу... све метни на руке Арону и синовима његовим, и принеси машући пред лицем Господњим. Продужавајући возглас свештеника појци певају: "Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш". Док се ово пева, наставља се читање оног дела тајне евхаристијске молитве, на коме се савршава призив Духа Светога и освећење Светих Дарова - њихово претварање у истинско Тело и истинску Крв Христову. Ево речи те освештавајуће молитве - Επικλησις на Литургији светог Јована Златоуста:
"Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на и на ове предложене Дарове". Ова "разумна" ("словесна"), то јест духовна и уједно "бескрвна" служба, као да се супротставља материјалним и крвним жртвама пре доласка Христовог, које нису биле у стању да очисте људски род од греха, него су служиле само као подсећање на предстојећу велику жртву, коју ће за људски род принети Спаситељ света и Божански Искупитељ Господ Исус Христос (види: Јев. 10,4-5 и 11-14). Одмах затим свештеник и ђакон се три пута клањају пред светом Трпезом "молећи се у себи". Са рукама подигнутим ка небу свештеник три пута чита тропар трећег часа: "Господе, који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Свог, Њега, благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо". Након првог пута ђакон произноси 12. стих 50. псалма: "Срце ми чисто саздај Боже и дух прав обнови у мени", а након другог 13. стих: "Не одбаци мене од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене". Изговарајући тропар трећи пут свештеник руком благосиља најпре свети хлеб, потом свету Чашу и на крају хлеб и Чашу заједно. После ђаконових речи: "Благослови, владико, свети хлеб", свештеник над светим хлебом произноси следеће речи, које се сматрају тајносавршавајућим: "И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога", а ђакон говори "Амин", и даље: "Благослови, владико, свету Чашу". Свештеник говори над Чашом: "А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога". Ђакон: "Амин", а затим: "Благослови, владико, обоје". А свештеник благосиљајући обоје говори: "Претворивши их Духом Твојим Светим". У закључку ђакон, а ако њега нема онда сам свештеник, произноси: "Амин. Амин. Амин". Света Тајна је савршена: после ових речи на Престолу више нису хлеб и вино, него истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа, којима се указује част земним поклоном, изузев наравно у недељне дане и на дванаест Господњих празника, када се сви земни поклони замењују појасним, сходно 20. правилу Другог Васељенског сабора, 90. правилу Шестог Васељенског сабора, 91. правилу светог Василија Великог и 15. правилу светог Петра Александриског.
После тога ђакон тражи за себе благослов од свештеника, а свештеник над претвореним Светим Даровима чита молитву: "Да ове Свете Тајне...", у којој се моли да Тело и Крв Христова, који се сада налазе на Престолу, буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства Небескога, на смелост према Богу, а не на суд или осуду.
Молитва епиклезе која садржи призивање Духа Светога ради освештавања Светих Дарова, постојала је од дубоке старине, како је то несумњиво јасно из многих светоотачких сведочанстава, али на Западу, у чину латинске мисе коју употребљавају римокатолици, она се изгубила. Римокатолици су после измислили ученье да се претварање Светих Дарова врши без тог призивања Духа Светога, обичним изговарањем Христових речи: "Узмите, једите..." и "Пијте из ње сви..." На Истоку је молитва епиклезе увек постојала, али ту има разлике између Словена са једне стране, а Грка и Арапа са друге. Код Грка и Арапа молитва епиклезе се чита цела одједном, без прекида, док је код Словена, како се претпоставља од XI или XII века, уметнут додатак у виду трикратног читања тропара трећег часа "Господе, Који си у трећи час...". Међутим, постоје чињенице које указују на то да је и у Александријској Цркви постојао обичај да се у епиклезу убацује читање овог тропара.
Питање о молитви епиклезе и о призивању Духа Светога детаљно је разрадио архимандрит Кипријан (Керн) у својој студији "Евхаристија", где пише: "Молитва епиклезе Духа Светога на Литургији, која се понавља у свим Светим Тајнама, показује да Црква литургијски исповеда своју веру у Духа Светог, као у освештавајућу и савршујућу силу, и да се у свакој Светој Тајни понавља Педесетница. Молитва епиклезе је, као и целокупно наше литургијско богословље, молитвено исповедање познатог догмата о Духу Светом..." И даље, у одељку "Учење Цркве о освештању Светих Дарова", он каже: "Католичка Црква, као што је познато, учи да молитва призивања Духа Светога није неопходна за освећење евхаристијских елемената. По њиховом учењу, свештеник представља савршитеља тајне (minister sacramenti): он, као 'vice-Christus', као 'Stellvertreter Christi', поседује пуноту благодати као и Сам Христос; и као што Христу Спаситељу није неопходно да призива Духа Светога који је нераздељив од Њега, тако ово призивање није неопходно ни Његовом заменику, опуномоћеном савршитељу Свете Тајне. Од одређеног времена римска пракса избацује из мисе ту молитву... Освећење Дарова се по учењу католика савршава искључиво речима Господа: 'Accipite, manducate, Hoc est enim corpus Meum' ('Узмите, једите...')".
Настављајући молитву пред управо претвореним Светим Даровима свештеник помиње све оне за које је Господ принео умилостивљујућу Жртву на Голготи: прво свете, а после све умрле и живе. Он набраја разне зборове светих и то набрајање закључује возгласом:
"Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију". "Особито" значи да првенствено и нарочито помињемо Пресвету Дјеву Марију. На овај возглас појци певају песму у част Мајке Божије: "ДОСТОЈНО ЈЕ ВАИСТИНУ ДА БЛАЖЕНОМ ЗОВЕМО ТЕБЕ, БОГОРОДИЦУ..." У дане дванаест великих Господњих и Богородичиних празника до њиховог оданија уместо "Достојно јест" пева се "задостојник", то јест ирмос девете песме празничног канона, обично са припевом, а у недељне дане Великог поста на Литургијама светог Василија Великог, а такође и 1. јануара и обично у навечерје Рождества Христовог (тј. на Бадњи дан) и Богојављења пева се: "О Тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар..." ("Теби се, Благодатна, радује сва твар..."). Док се ово пева, свештеник наставља са читањем тајне, такозване "заступничке" молитве, јасно показујући да је Божанствена литургија жртва, као утемељена Голготском Жртвом и сећање на њу, да је то Жртва "за све и сва". После гласног молитвеног помињања Мајке Божије, свештеник сада тихо помиње светог Јована Претечу, свете апостоле, светога чији се спомен слави и све свете; затим се помињу сви упокојени, и на крају живи, почев од духовних и грађанских власти. Возглас "Особито за Пресвету..." свештеник произноси са кадионицом у рукама, након чега је предаје ђакону, који за време певања "Достојно јест..." или задостојника кади Трпезу са свих страна и свештеника. За то време, према упутству служебника ђакон треба да помиње у себи упокојене и живе које хоће (односно: "помиње из диптиха преминуле и друге упокојене које хоће").
Када се певање заврши, свештеник наставља ЗАСТУПНИЧКУ МОЛИТВУ гласно: "Најпре помени, Господе..." и помиње највише црквене власти, епархијског архијереја, за кога моли: "Даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине Твоје", на шта појци певају: "И све и сва", то јест "Помени Господе и све људе, како мушкарце, тако и жене". За то време свештеник даље (тихо) чита заступничку молитву: "Помени, Господе, град овај у коме живимо..."
Заступничка молитва сведочи о томе да света Црква својим молитвама освештава све стране људског живота, и као истинска мајка пред милосрђем Божијим брижно заступа људе у сваком њиховом делу и потреби. Ово се нарочито јасно види у заступничкој молитви Литургије светог Василија Великог, која се одликује нарочитом пунотом и дирљивошћу садржаја. Ова молитва се завршава возгласом свештеника. "И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова". На крају свештеник, окренувши се лицем на Запад и благосиљајући руком оне који се моле, возглашава: "И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама", на шта појци одговарају: "И са духом Твојим".
На архијерејској служби после возгласа архијереја "Најпре помени, Господе..." архимандрит или најстарији јереј полугласно помиње архијереја који служи, затим узима благослов од њега, целивајући му руку, митру и опет руку, а протођакон, окрећући се код Царских двери лицем према народу, произноси такозвану "ВЕЛИКУ ПОХВАЛУ" у којој спомиње архијереја који служи и "приноси ове Свете Дарове Господу Богу нашем", нашу Отаџбину, грађанске власти и у закључку: "Всјех људеј, предстојашчих и помишљајушчих кијждо их о својих си прегрешениях, и о вјсех и за всја", на шта појци певају: "И о всјех и за всја".
ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА и "ОЧЕ НАШ". По завршетку канона Евхаристије поново се произноси прозбена јектенија која има ту карактеристику да почиње речима: "Поменувши све свете, опет и опет у миру Господу се помолимо", а затим има још две, за прозбену јектенију необичне прозбе: "За принесене и освећене пречасне Дарове, Господу се помолимо" и "Да човекољубиви Бог наш, примивши их у свој свети и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то Божанску благодат, и дар Светога Духа, помолимо се". У овим прозбама ми се молимо очигледно не за саме Свете Дарове, који су већ освештани, него за нас саме и за достојно причешћивање њима. Код следеће прозбе, која је узета из велике јектеније: "Да нас избави од сваке невоље..." свештеник чита тајну молитву у којој моли Бога да нас учини достојним причасницима Светих Тајни, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, а не на суд или на осуду. Последња прозба ове јектеније такође је карактеристична и донекле измењена у поређењу са уобичајеном: "Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". Овде се сећамо оног јединства вере које смо исповедили изговарањем Символа вере пре канона Евхаристије. Јектенија се завршава такође необичним свештеничким возгласом, у коме свештеник, у име свих верујућих који су кроз крену Жртву Сина Божијег удостојени усиновљења Богу, моли да будемо удостојени да Бога призивамо као Оца: "И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога и Оца и говорите". Појци као да продужавају овај возглас и "говоре", односно певају Молитву Господњу: "Оче наш". На Истоку Молитва Господња се, као и Символ вере, чита, а не пева. Певање Молитве Господње завршава се уобичајеним свештеничким возгласом после ње: "Јер је Твоје Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова". "ђакон позива да се приклоне главе и, док појци отегнуто певају "Теби, Господе", свештеник чита тајну молитву у којој тражи да Господ Бог и Владика "светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро" (упор. Рим. 8,28), према свачијој потреби. Тајна молитва се завршава возгласом: "Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединородног Сина Твог, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова". Док појци отегнуто певају: "Амин", свештеник чита тајну молитву уочи узношења и ломљења светог Агнеца: ,Чуј Господе Исусе Христе, Боже наш..." у којој моли Бога да Он удостоји своје свештенослужитеље и преда Своје Пречисто Тело и Своју Часну Крв најпре самим свештенослужитељима, а преко њих и свим људима. За време читања ове молитве ђакон се, стојећи на амвону, кретолико опасује орарем и три пута се клања са речима: "Боже, милостив буди мени грешном", а онда возглашава: "Пазимо!" док свештеник, узносећи свети Агнец, произноси гласно: "Светиње светима".
Овим возгласом изражава се мисао да светиња Тела и Крви Христове може да се преда само светима. Ту треба приметити да су у старини сви верујући хришћани називани "светима" то јест освећенима благодаћу Божијом. Данас овај возглас треба да нас подсећа на то да Светом Причешћу треба приступати са осећањем дубоке свести о својој недостојности, што нас једино и чини достојнима да примимо велику светињу Тела и Крви Христове. На архијерејској Литургији уочи тога возгласа затварају се и Царске двери, које, кад служи архијереј, током читаве Литургије остају отворене, све дотле. Олтар у том тренутку постаје као она горња одаја у којој је Господ савршио Тајну Вечеру. Архијереј при томе представља Господа Исуса Христа, а свештеници апостоле. На возглас "Светиње светима" појци одговарају: "Један је свети, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин", изражавајући тиме да нико од присутних не може да достигне такву светост, која би му дозволила да смело, без страха приступи причешћивању Светим Тајнама Христовим. Ђакон затим улази у олтар на јужне двери.
ЛОМЉЕЊЕ СВЕТОГ АГНЕЦА и ПРИЧЕШЋИВАЊЕ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА. Пошто уђе у олтар и стане десно од свештеника, ђакон му говори: "Разломи, владико, свети Хлеб". Свештеник са великом побожношћу ломи свети Агнец, раздељујући га обема рукама на четири дела и полажући их на дискос у виду крета, тако да частица ИС буде горе, частица ХС доле, частица НИ лево и частица КА десно. У Служебнику се налази јасан цртеж који показује тај распоред. При томе свештеник говори: "Ломи се и раздробљује се Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују". У овим речима исповеда се та велика истина да Христос, Кога примамо у Светој Тајни Причешћа, остаје недељив и не нестаје, иако се Литургија вековима свакодневно служи на многим Престолима по целој васељени. Христос нам се предаје у Евхаристији, као источник вечнога живота који никада не слаби и не пресушује.
Ђакон се изнова обраћа свештенику речима: "Напуни, владико, свету Чашу". Свештеник узима частицу ИС, чини њоме знак крета над Путиром и спушта је у њега са речима: "Пунота Духа Светога". На тај начин он сједињује Тајне Тела и Крви Христове, што означава Васкрсење Христово, јер тело сједињено са крвљу означава живот. Ђакон каже "Амин" и приноси посуду са врућом водом ("теплота"), при чему говори свештенику: "Благослови, владико, теплоту". Свештеник благосиљајући говори: "Благословена теплота светих Твојих, свагда, сада и увек и у векове векова", то јест: благословена она теплота [топлота] коју свети имају у своме срцу - њихова жива вера, тврда нада и огњена љубав према Богу - топлота са којом они приступају причешћу. Ђакон крстолико налива теплоту у путир и при томе говори: "Топлота вере, пуна Духа Светога. Амин", то јест: топлота вере се у људима побуђује дејством Духа Светога. Ако нема ђакона, онда свештеник сам налива теплоту и произноси поменуте речи. Приликом наливања теплоте треба водити рачуна да њена количина не буде већа од количине вина претвореног у Крв Христову и да вино услед количине наливене воде не изгуби укус који му је својствен. Тумач богослужења из XV века, свети Симеон Солунски овако објашњава смисао наливања теплоте: "Теплота сведочи да је Тело Господње, мада умрло после одвајања од душе, ипак остало животворно и неодвојено ни од Божанства, ни од сваког дејства Духа Светога". Овде је садржано учење о непропадљивости Тела Господњег.
После наливања теплоте причешћују се свештенослужитељи. За свештеника и ђакона који служе Литургију причешће је безусловно обавезно (понекад се допушта изузетак, када ђакон служи "без припреме", али та појава никако није за похвалу и треба је на сваки начин избегавати). Причешћивање свештенослужитеља обавља се на следећи начин. Не само царске, него и бочне двери треба да буду затворене. Пред затвореним Царским дверима на амвону поставља се упаљена свећа. Појци за то време певају "Киноник" или "Причасни стих" [причастан] који одговара дану или празнику. Пошто се киноник сада обично брзо отпева (у старини је певан отегнутим напевом), да би свештенослужитељи имали времена да се причесте после киноника појци певају још неке одговарајуће песме, или се читају молитве пре причешћа, нарочито када има оних који су се припремали. Говоре се поуке. Појање такозваних "концерата" овде је неприлично, јер духовно расејава оне који треба да се причесте. Приликом саборног служења чува се поредак по коме се најпре причешћују старији, а потом млађи. Приликом служења ђакона са свештеником, најпре свештеник предаје Свето Тело ђакону, потом се сам причешћује Светим Телом, затим се он причешћује Светом Крвљу и потом предаје Свету Крв ђакону. Свештенослужитељи се причешћују од разломљене частице ХС, али ако ње нема довољно, наравно могу да разломе и частицу НИ или КА. Када улије теплоту и разломи частицу ХС, свештеник пажљиво отире сунђером своје прете и по обичају заједно са ђаконом чита молитву "Ослаби, остави..." после чега чини земни поклон. Затим се клањају један другоме и у правцу народа који стоји у храму, говорећи:
"Опростите ми, оци свети и браћо, све што сагреших делом, речју, мишљу и свим мојим чулима". Јереј позива ђакона: .Законе, приступи". Ђакон прилазећи Престолу са леве стране, чини земни поклон и изговара за себе тихим гласом по обичају речи: "Ево, приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашему" [овога нема у Служебнику]. А затим каже: "Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, за остављење грехова и живот вечни". Тело Христово треба узети на длан десне руке, испод кога се у виду крета полаже длан леве руке. Затим свештеник узима частицу светог Тела за себе са речима: "Пречасно и пресвето Тело Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени недостојном јереју (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни". Приклонивши свак своју главу над Телом Христовим које држе у руци, свештенослужитељи се моле изговарајући за себе уобичајено молитву пре причешћа: "Верујем, Господе, и исповедам..." Приликом саборног служења треба водити рачуна о томе да се свештенослужитељи, прилазећи са леве стране и узимајући Тело Христово, враћају натраг и иду око Престола на његову десну страну тако, да нико са Телом Христовим у рукама не пролази иза леђа других свештенослужитеља. Након причешћа Телом Христовим свештенослужитељи прегледају дланове својих руку да не би негде остала макар и најмања неупотребљена частица, а потом се причешћују из Чаше светом Крвљу, говорећи: "Ево приступам Бесмртном Цару и Богу моме" и даље свештеник узима обема рукама Чашу заједно са покривачем - свиленим убрусом за брисање уста и три пута се причешћује из ње рекавши: "Пречасном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни јереј (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни. Амин". Приликом самог причешћивања обично се три пута произноси: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин". Након причешћивања свештеник брише уста и крај путира убрусом и говори: "Ова се дотаче усана мојих, и узеће безакоња моја, и грехе моје очистиће". Целивајући путир затим три пута каже: "Слава Теби, Боже".
Упутство из Служебника скреће пажњу свештенослужитеља на "предуге бркове" и захтева да се они не умачу у Крв Христову, те због тога предуге бркове треба скраћивати и уопште пажљиво брисати бркове убрусом након причешћа, како на њима не би остала кап Крви Христове. Пошто се сам причестио Крвљу Христовом свештеник истим речима позива и ђакона: "Ђаконе, приступи". Поклонивши се (али сада више не до земље), ђакон прилази Престолу са десне стране говорећи: "Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. Дај ми, владико, пречасну и пресвету Крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа". Свештеник га сам причешћује из Чаше и каже: "Причешћује се слуга Божији ђакон (име)..." Т)акон брише уста и целива Чашу, а свештеник говори: "Ова се дотаче усана твојих, и узеће безакоња твоја, и грехе твоје очистиће". Причестивши се свештенослужитељи читају благодарну молитву која у Литургији светог Златоуста започиње речима: "Благодаримо Ти, човекољубиви Владико, Добротворе душа наших..." Затим свештеник ломи частице НИ и КА ради причешћивања верног народа, наравно, ако тога дана има причасника (а древни хришћани причешћивали су се на свакој Литургији), и у складу са бројем причасника ставља их у свету Чашу. Ако пак причасника нема, онда се читав садржај дискоса, то јест све частице у част светих, живих и умрлих сипају у свету Чашу приликом читања молитава на које се указује у служебнику: "Васкрсење Христово видевши..." итд. Приликом саборног служења, након причешћа свештенослужитеља, док један од њих ломи частице Агнеца намењене за причешће мирјана, други одлазе у страну, једу антидор, заливају га теплотом и перу уста и руке. Они који ће употребљавати Свете Дарове (обично ђакон, а ако ђакона нема онда свештеник), ово не чине после причешћа, него тек након што употребе Свете Дарове. После тога свештенослужитељи обично читају и друге благодарне молитве, којих је пет и у Служебнику се налазе после чина Литургије. Свештеник или ђакон који употребљава Свете Дарове ове молитве обично чита тек по окончању читаве Литургије, након што употреби Дарове, или их пак читају у певници наглас свима онима који су се тога дана причестили.
Причешће верног народа. После причешћа свештенослужитеља, по окончању певања киноника, причешћују се мирјани. Повлачи се завеса, отварају се Царске двери, ђакон узима из руке свештеника свети Путир, износи га на Царске двери и возглашава: "Са страхом Божијим и вером приступите". У најстаријим рукописима, као и у данашњим грчким служебницима, ми налазимо у суштини исправнију редакцију овог возгласа, коју је словенска редакција касније из неког разлога изгубила: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". На ово појци певају: "Благословен који долази у име Господње; Бог је Господ и јави се нама". Повлачење завесе, отварање Царских двери и појава Светих Дарова символизују јављање Господа Исуса Христа Његовим ученицима након васкрсења. Затим следи причешће мирјана.
У данашње време ПРИШЕШЋЕ МИРЈАНА обавља се помоћу нарочите кашичице, којом се право у уста дају и Тело и Крв Христова заједно. У старини мирјани су се причешћивали посебно Телом и посебно Крвљу, онако како се данас причешћују свештенослужитељи. Ово спомиње Тертулијан. Мушкарци су Тело Христово узимали право са длана, док су жене при томе покривале руку нарочитим платненим покривачем. Шести Васељенски сабор (Трулски), одржан у VII веку, спомиње још такво одвојено причешћивање, забрањујући у своме 101. правилу да се Свети Дарови примају у посебне посуде од племенитих метала, јер су "руке човека, који је образ и подобије Божије, часније од сваког метала". Верујући су Свете Дарове често носили код себе купи и постојао је обичај да се (у случају потребе) код куће причешћују таквим Светим Даровима. Убрзо после Трулског сабора уведена је кашичица за причешће, која символизује тајанствена кљешта за угљевље из виђења пророка Исаије (6,6). Причешће кашичицом уведено је услед примећених злоупотреба Светих Дарова.
Верни треба да приступају причешћу са рукама прекрштеним на прсима, и при томе никако да се не крсте, да не би случајно гурнули руком Свету Чашу. Свештеник им наглас чита молитву "ВЕРУЈЕМ, ГОСПОДЕ И ИСПОВЕДАМ...", коју они тихо понављају за њим. Причешћујући их, свештеник за сваког понаособ говори: "Причешћује се слуга Божији (име), пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни". Ђакон причаснику отире уста убрусом, а причасник је дужан да одмах прогута частицу и да затим целива подножје или крај Чаше, при чему устима влажним од причешћа никако не треба да целива руку свештеника. Затим одлази лево у страну и узима антидор (нафору).
Сада је, на жалост, причешћивање мирјана постало веома ретко. Многи се причешћују само једном годишње, у току Великог поста. Овим се и објашњава жалосна расцрквењеност нашег живота. Причешће представља најузвишенији моменат Свете Тајне Евхаристије. Претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову савршава се не ради самог тог прелагања, него управо ради причешћивања верујућих, како би им била дата могућност да стално пребивају у најтешњем општењу са нашим Божанским Искупитељем Господом Исусом Христом, и да у Њему пронађу извор вечног живота. Стога је неопходно да се пастири залажу за чешће причешћивање, али свакако уз одговарајућу припрему, како немарно г непобожно причешћивање не би било "на суд и осуду". На Истоку и код нас сачувао се древни и веома похвални обичај честог причешћивања деце. Деца која сисају и још не могу да једу тврду храну, причешћују се само Крвљу Христовом.
ПРЕНОШЕЊЕ СВЕТИХ ДАРОВА НА ЖРТВЕНИК. Причестивши верни народ свештеник уноси свету Чашу у олтар и опет је полаже на Престо. Ђакон (а ако њега нема, онда сам јереј) ставља у Чашу све преостале частице са дискоса (частице светог Агнеца се обично спуштају пре причешћа мирјана), трудећи се да ништа не проспе мимо Чаше, ради чега дискос са обе стране ограђује длановима руку. Потом, држећи дискос у руси, свештенослужитељ сунђером отире дискос. При томе се читају следеће молитвене песме: "Воскресеније Христово видјевше" ("Видевши васкрсење Христово"), "Свјетисја, свјетисја Новиј Ијерусалиме" ("Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...") и: "О, Пасха велија и свјашчењејшаја, Христе..." ("О, велика и најсветија Пасхо, Христе"). Затим се, у вези са спуштањем частица за живе и умрле у Чашу, произносе важне молитвене речи за све који су помињани на проскомидији: "Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих". Преко Чаше се ставља покривач, а на дискос се ставља воздух, сложена звездица, копље, кашичица и преко свега тога се такође полаже покривач. Када ово заврши (или док све то ради ђакон), свештеник излази кроз Царске двери на амвон и, благосиљајући народ руком, гласно говори: "Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје". Кад служи архијереј, он при томе осењује верне дикиријом и трикиријом, а појци певају: "Ис пола ети деспота" (грч. "На многаја љета, владико"). После овог возгласа појци, као да у име верних објашњавају зашто се називају "наслеђем Божијим", певају СТИХИРУ: "Видјехом свјет истиниј, пријахом Духа Небеснаго, обрјетохом вјеру истинују, Нераздјељњеј Тројицје поклањајемсја, Та бо нас спасла јест" ("Видесмо светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла"). Будући да се у овој стихири говори о примању Духа Светога, она се не пева у периоду од Васкрса до Педесетнице, него је од Васкрса до оданија замењује тропар "Христос воскресе", од Вазнесења до његовог оданија тропар "Вознеслсја јеси во славје...", а у Духовску заупокојену суботу тропар "Глубиноју мудрости". Свештеник три пута кади Свете Дарове, тихо (једном) произносећи: "Узнеси се на небеса, Боже, и по свој земљи слава Твоја". Потом даје ђакону дискос, који овај ставља на главу и "гледајући ка дверима и ништа не говорећи, одлази Предложењу, где оставља дискос на Жртвеник" (ђакон при томе носи и кадионицу). Свештеник одмах затим поклонивши се и узевши свети путир чини њиме над антиминсом знак крста и тихо говори: "Благословен Бог наш", а онда се окреће ка народу, високо подиже Свету Чашу (неки при томе чине Чашом знак крста) и возглашава: "Свагда, сада и увек и у векове векова". Након тога окреће се и полако носи Свету Чашу на Жртвеник, где га дочекује ђакон кадећи Чашу коју он носи. (Ако нема ђакона, свештеник узима и дискос и путир заједно). Затим свештеник узима кадионицу од ђакона и три пута кади Свету Чашу коју је поставио на Жртвеник, после чега кади ђакона и предаје му кадионицу, а ђакон са своје стране кади свештеника, одлаже кадионицу и излази на амвон где говори последњу БЛАГОДАРСТВЕНУ ЈЕКТЕНИЈУ. Појци на возглас свештеника певају: "Амин. Да исполњатсја уста наша хваљенија Твојего, Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил једи нас причаститисја свјатим Творим Божественим, Бесмертним и Животворјашчим Тајнам: собљуди нас во Твојеј свјатињи вес ден поучатисја правдје Твојеј. Алилуја, Алилуја, Алилуја" ("Амин. Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, да певамо славу Твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим Твојим, Божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у Твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди Твојој. Алилуја, алилуја, алилуја"). Показивање Светих Дарова народу, а затим њихово преношење на Жртвеник символизује Вазнесење Господње, а сам возглас, који свештеник при томе произноси подсећа нас на обећање Господа, дато Његовим ученицима приликом Вазнесења: Ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20).
БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ. После песме "Да исполњатсја уста наша..." ђакон излази на амвон и громко говори благодарствену јектенију која почиње речима: "Ми који смо примили Божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу". "Смерно" значи "усправно", "правог погледа", "чисте душе". Следи само једна прозба: "Заштити, спаси, помилуј..." а затим предавање себе Богу: "Измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". На Литургијама које почињу после вечерње уместо "сав дан" треба говорити "вечер целу савршену..." У то време свештеник, који је сунђером начинио знак крста изнад антиминса и положио сунђер на средину антиминса, слаже антиминс одређеним редом: најпре поклапа горњи део антиминса, потом доньи, леви и десни. Затим узима престоно Јеванђеље и чинећи њиме знак крста над сложении антиминсом, произноси закључни ЗАКЉУЧНИ ВОЗГЛАС ЈЕКТЕНИЈЕ: "Тер си ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова". Треба знати да приликом архијерејске службе архијереј даје путир најстаријем архимандриту или јереју да га односе на Жртвеник, а овај произноси возглас: "Свагда, сада и увек...", а антиминс заједно са саслужитељима савија сам архијереј, који произноси и завршни возглас благодарствене јектеније.
ЗААМВОНА МОЛИТВА. После возгласа благодарствене јектеније свештеник или архијереј говори: "У миру изиђимо". Појци одговарају: "У име Господње", молећи тиме благослов именом Господњим за излазак из храма. Ђакон позива. "Господу се помолимо", а свештеник излази из олтара и стаје иза амвона окружен народом, где гласно чита такозвану "Заамвону молитву", која почиње речима: "Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају..." која као да представља кратко понављање свих најважнијих прозби Божанствене литургије, нарочито тајних, које народ није могао да чује. Приликом саборног богослужења ову молитву излази да чита најмлађи по чину свештеник. Ђакон за време њеног читања стоји на десној страни пред иконом Спаситеља, држећи својој орар и сагнувши главу до окончања молитве, а затим улази на северне двери у олтар и погнуте главе прилази левој страни Престола, где свештеник за њега чита "МОЛИТВУ ПРЕ УПОТРЕБЕ СВЕТИХ ДАРОВА" која почиње речима "Христе Боже наш, Ти си пунота Закона и Пророка..." тако да је чује само ђакон. На крају молитве ђакон целива свети Престо и одлази до Жртвеника, где употребљава преостале Свете Дарове. Ако ђакона нема, свештеник ову молитву чита за себе, непосредно пре употребе Светих Дарова, тек након отпуста Литургије. Ради лакше употребе Светих Дарова ђакон завлачи угао убруса себи за врат и, држећи левом дуком његов други крај, узима истом руком Свету Чашу. Десном руком помоћу кашичице употребљава частице Тела Христовог и остале частице, а затим испија читав садржај Чаше. Потом испира Чашу и дискос топлом водом и испија ту воду пазећи да на зидовима Чаше и на дискосу не остане ни најмања частица. Затим сунђером или покривачем брише унутрашњост Чаше док се не осуши, брише дискос и кашичицу, и ставља посуде тамо где обично стоје. При томе је неопходна пажња, како се ништа од садржаја Чаше не би просуло или испало.
КРАЈ ЛИТУРГИЈЕ. По окончању Заамвоне молитве појци три пута певају: "Буди имја Господње благословено отниње и до вјека" ("Нека је благословено име Господње од сада и довека"). За време читања или певања овог псалма свештеник излази из олтара и верујућима дели антидор (нафору), то јест остатке оне просфоре из које је на проскомидији био извађен Агнец. Реч антидор је грчког порекла (αντιδωορον) и значи "уместо дара". Према објашњењу Симеона Солунског антидор се и даје уместо причешћа онима који се на тој Божанственој литургији нису удостојили светог Причешћа Телом и Крвљу Христовом. Антидор се даје за освећење душа и тела верујућих, па се стога назива још и "агиасма" ("светиња"). Обичај дељења антидора појавио се од оног времена када је ревност верујућих ослабила и када су они престали да се причешћују на свакој Литургији, као што је то било у првим вековима хришћанства. Уместо причешћа почели су да им дају антидор. Антидор узимају они који ништа нису јели, то јест на празан стомак.
После дељења антидора и по окончању читања 33. псалма јереј благосиља руком народ произносећи: "Нека благослов Господњи дође на вас, Његовом благодаћу и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова". Појци одговарају: "Амин". Окрећући се лицем Престолу, јереј возглашава: "Слава Теби, Хрисе Боже, надо наша, слава Теби". Појци продужавају ово славословља: "Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Господе, помилуј. Оче свети, благослови". Као одговор на ово тражење благослова, архијереј или свештеник се код Царских двери окреће лицем према народу и произноси ОТПУСТ (отпусти се штампају на одговарајућем месту у Служебнику), где после светих апостола на првом месту спомиње светог Јована Златоустог или светог Василија Великог, у зависности од тога чија је Литургија служена, а такође и светога коме је посвећен храм и светога који се тога дана слави. На Литургији увек буде велики отпуст, при чему су за дане дванаест Господњих празника одређени нарочити отпусти, дати на крају Служебника. Приликом произношења возгласа архијереј осењује народ дикиријом и трикиријом. Код нас је релативно однедавно постало уобичајено да се отпуст произноси са крстом у рукама, да се народ осењује тим крстом и да се он затим даје народу на целивање. Типиком је одређено да се ово чини само током Светле седмице и на Литургији оданија Васкрса, када је прописано да се отпуст произноси са крстом. На крају Литургије, према Типику, обично се само дели нафора, уз певање или читање 33. псалма, како је горе указано. Данас се у парохијским храмовима ретко где чита 33. псалам, но зато свештеник након отпуста сам дели комадиће освећених просфора и даје крст на целивање.
Јел могу да питам?
Шта је са "оним временима" кад Броз продаде милион (претежно) Срба по иностранствима... Цркве нигде, југословенских клубова на сваком ћошку по васцелој јЕвропи.
Дође један јеромонах у близину Ханофера и поче по пивницама позивати људе на Богослужење. Прво, као и многа касније, Богослужења, одржано је у школској сали, а понекад у гимнастичким дворанама, да би се касније прешло у лутеранске цркве.
Јесу ли то била правилна Богослужења или је народ био заведен?
Питам како не би остао у незнању.
Јер, од те шачице која је пошла на прву службу касни је се оформила читава ЦШО. После није било препрека за подизање наших храмова читавом западном Европом.
Видиш, када смо подигли храмове, саградили домове и постали своји на своме, тек тада долази владика.
За Западну Европу ономад беше епископ Лаврентије (Химелштир-Србско Епархијски Центар).
Кад читам твоје копи-пејст текстове стичем утисак како смо ми Срби пре четри и по деценије били у незнању, тј. сматрали смо да је довољно што смо нашли православног свештеника и окупили са на Литургији.
(03-03-2015, 05:17 PM)Јеремија Пише: [ -> ]Јел могу да питам?
Шта је са "оним временима" кад Броз продаде милион (претежно) Срба по иностранствима... Цркве нигде, југословенских клубова на сваком ћошку по васцелој јЕвропи.
Дође један јеромонах у близину Ханофера и поче по пивницама позивати људе на Богослужење. Прво, као и многа касније, Богослужења, одржано је у школској сали, а понекад у гимнастичким дворанама, да би се касније прешло у лутеранске цркве.
Јесу ли то била правилна Богослужења или је народ био заведен?
Питам како не би остао у незнању.
Јер, од те шачице која је пошла на прву службу касни је се оформила читава ЦШО. После није било препрека за подизање наших храмова читавом западном Европом.
Видиш, када смо подигли храмове, саградили домове и постали своји на своме, тек тада долази владика.
За Западну Европу ономад беше епископ Лаврентије (Химелштир-Србско Епархијски Центар).
Кад читам твоје копи-пејст текстове стичем утисак како смо ми Срби пре четри и по деценије били у незнању, тј. сматрали смо да је довољно што смо нашли православног свештеника и окупили са на Литургији.
Ово је поводом тога, што су неки и дан-данас заведени заблудама да је Литургија промењена, да постоје неке новотарије, итд. Па, сходно томе, поставих чисто Православно поимање и садржај Свете Литургије.
6. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ
У прва три века хришћанства чин Литургије није био записан, него је предаван усмено. О овоме јасно говори свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске (329-379): "Речи призивања у промени хлеба причешћа и чаше благослова (тј. молитве Свете Тајне Евхаристије), ко нам је од светих писмено оставио?" "Нико". И објаснио је зашто: "Јер како би се могло писмено објављивати учење о ономе што некрштени не смеју чак ни да погледају?" Тако је Литургија, прелазећи из века у век, из народа у народ, из Цркве у Цркву, добила различите облике; остајући у својим основним цртама непромењива, разликовала се по речима, изразима и обредима. Како саопштава свети Амфилохије, епископ Иконије Ликаонске, свети Василисе Велики је молио Бога "да му пода силу духа и разум, како би Литургију служио својим сопственим речима". После шестодневне усрдне молитве, Спаситељ му се на чудесан начин јавио и испунио његово тражење. Ускоро потом Василије је, обузет надахнућем и божанственим трепетом, почео да возглашава: "Нека се испуне уста моја хвале", "Чуј, Господе Исусе Христе, Боже наш, из светог обитавалишта Твога" и друге литургијске молитве. Литургија коју је саставио свети Василије Велики представља скраћење Литургије из апостолских времена. Ево како о томе говори свети Прокло, патријарх Константинопољски: "Апостоли и после њих Учитељи Цркве, служили су Божанску службу веома опширно; а хришћани потоњих времена, који су се охладили у својој вери, престали су да долазе на Литургију због њеног дугог трајања. Свети Василије је, снисходећи овој људској слабости, скратио Литургију, а после њега, још више (ју је скратио) свети Златоуст".
У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископа и других црквених старешина. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учителку и светитељу пре свега по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургија светог апостола Јакова, брата Божијег, и светог Јеванђелисте Марка.
Литургија светог Василија Великог била је прихваћена на читавом православном Истоку. Али ускоро је свети Јован Златоуст, снисходећи истој људској слабости, направио у њој нова скраћења, која се ипак тичу углавном само тајних молитава.
Особености Литургије светог Василија Великог, у поређењу са Литургијом светог Јована Златоустог, јесу следеће: Евхаристијска и заступничка молитва су много дуже, услед чега су и напеви који се за то време употребљавају отегнутији. Евхаристијска молитва Литургије светог Василија Великог одликује се нарочитом догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу. И неке друге тајне молитве имају другачије текстове, почев од молитве за оглашене.
Речи којима је Света Тајна Евхаристије установљена произносе се као возглас заједно са речима које им претходе: "Даде својим светим ученицима и апостолима рекавши: Узмите, једите..." и затим: "Даде својим светим ученицима и апостолима рекавши: Пијте из ње сви..."
Након призивања Духа Светога, свештеник над Светим Даровима изговара следеће речи - над светим Хлебом: "Хлеб овај самим пречасним Телом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа", а над светом Чашом: "А Чашу ову самом пречасном Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа". И затим: "Проливеном за живот света". Даље иде као и обично.
Уместо "Достојно јест" користи се песма "О Тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар" ("Теби се, Благодатна, радује сва твар"), коју у празничне дане, Велики Четвртак и Велику Суботу замењује задостојник.
Литургија светог Василија Великог у данашње време служи се само десет пута годишње: Први и други пут у навечерје Рождества Христовог и Богојављења, трећи пут на дан спомена светог Василија Великог 1. јануара, четврти, пети, шести, седми и осми пут у првих пет недељних дана Великог поста, почев од Недеље Православља, а девети и десети пут на Велики Четвртак и Велику Суботу током Страсне седмице. А све остале дане током године, изузев неколико дана када се не служи никаква Литургија, или је одређена Литургија Пређеосвећених Дарова, у данашње време служи се Литургија светог Јована Златоустог.
7. ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА
Још у древној Цркви постојало је предање о томе да је свети Јаков, брат Господњи, саставио Литургију која је првобитно служена у Јерусалиму. Свети Епифаније (+403) каже да се апостоли били проповедници Јеванђеља по васељени и да су они били установитељи Светих Тајни (αρχυγετα μυστιριων), при чему посебно наводи Јакова, брата Господњег. Свети Прокло, патријарх Константинопољски и ученик светог Јована Златоустог, у делу "О предању Божанствене Литургије" међу онима који су установили обреде савршавања Светих Тајни и писмено их предали Цркви наводи и Јакова, "који је у удео добио јерусалимску Цркву и постао њен први епископ"; даље, описујући како су састављене Литургије светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, он указује на Литургију светог Јакова као на основ из кога су обе Литургије произашле. Каснији црквени писци такође потврђују наведена сведочанства. Други сведоци указују на то да је ова Литургија у старини била распространена на Истоку, а делимично и на Западу и то приближно до IX века. Она се сачувала у Палестини, на Кипру, Закинту, на Синајској Гори и у Јужној Италији. Ипак, постелено је почела да излази из употребе, јер је Литургија светог Јована Златоустог, захваљујући уздизању Константинополе, временом постала опште прихваћена. Грчки преписи Литургије светог Јакова сачувани су до наших дана и она се једном годишње служи у Јерусалиму и Александрији, на дан спомена светог апостола Јакова, 23. октобра.
Источнословенски превод ове Литургије у Русији се појавио крајем XVII века. Претпоставља се да је то био превод Јевтимија Трновског, који је он начинио још у Бугарској у XIV веку.
Данашњи чин ове Литургије, који ми употребљавамо, превео је игуман Филип (Гарднер) са грчког језика, према Јерусалимском поретку. Отац Филип је превео текст, сам га сложио на словенској азбуци и одштампао на типографској машини у штампарији Преподобног Јова Почајевског на Карпатима. За овај посао добио је благослов Архијерејског Синода Руске Православие Заграничне Цркве.
Прву словенску Литургију светог апостола Јакова изван граница Русије служио је, по благослову митрополита Анастасија, сам игуман Филип, у Београду у Југославији, 18. јануара по старом календару, на дан спомена светих Атанасија Великог и Кирила Александруског, 1938. године, у руској цркви Свете и Живоначалне Тројице, у присуству митрополита Анастасија, архиепископа Нестора Камчатског, епископа Алексија Алеутског и Аљаског, и епископа Јована Шангајског, као и свештенства и верног народа.
Данас се у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу и у неким другим нашим парохијским храмовима, по благослову локалног архијереја, ова Литургија служи једном годишње, на дан спомена светог апостола Јакова, 23. октобра по старом календару.
АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ТАУШЕВ
О ЛИТУРГИЈИ
У Литургији учимо да пружамо али и да примамо љубав, јер бити у Рају, тј. бити на вјечном сабору Царства Небеског значи управо то: имати у себи Божанске љубави.
Света Литургија је простор слободе. Она је земља живих. Она је наша права отаџбина и једина која на овом свијету, створеном и смртном, има ону моћ и дејство које сви жељно траже и ишчекују: да се у њој и њоме јави Син Божији и да се сва творевина, у којој је човјек створен као најважније створење Божије, спасе и пронађе излаз из ропства гријеху и смрти.
Свето Јеванђеље, које је аутентична и увијек жива, увијек актуелна Ријеч Божија упућена овом свијету, права је ризница прича о догађајима који нису нешто давно прошло, за нас далеко и неважно, већ напротив догађаји који се суштински тичу нашег живота, који говоре о нашем спасењу. Прича о блудном сину, заблуделом и од оца одбјеглом, који се кроз покајање поново са оцем измирује и дому враћа, прича је која можда очигледније од свих осталих пројављује тајну Свете Литургије. Ријечи оца који хрли у сусрет покајаном сину: "Овај син мој изгубљен бјеше и нађе се, мртав бјеше и оживје", ријечи су које Бог упућује сваком истинском покајнику. A гозба о којој Свето Јеванђеље говори, гозба коју отац приређује у част синовљевог повратка дому своме, управо је Света Литургија у којој је оно теле "угојено" Сам Син Божији, Који се приноси за живот свијета.
Света Литургија је, како је неко рекао, увијек драма спасења која се завршава прослављањем и Бога и човјека. Но у исто вријеме она је и сабор, сабор на коме је Бог међу боговима и на коме сви који у њој учествују, кроз своје покајање и благодарност, постају судионици велике Тајне обожења. Зато литургијска молитва која нас уводи у најдубљу тајну богослужења каже: "Боже Свети Који у светима обитаваш, Ти онима који Те моле дајеш мудрост, а за спасење си одредио покајање." Свима нам је потребно покајање, како бисмо попут оног блудног сина упркос гријесима својим могли да примимо Очеву љубав. Он ју је примио срцем смиреним и духом скрушеним које Бог никада неће одбацити, јер једино се таквим срцем и духом може ући у ову велику Тајну, примити Лијек бесмртности и Хљеб вјечног живота, тј. вратити се из земље далеке, земље смрти, у земљу живота, земљу живих.
Света Литургија је највећи дар Божији паломе човјеку. У њој и њоме дарује нам се Сам Син Божији Који је Хљеб живота, а Који за себе каже: "Који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће ожедњети. (...) Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће." Тешко је људским језиком изразити ову велику Тајну спасења коју нам Света Литургија открива. О њој можемо свједочити једино непрекидно опомињући сами себе, и један другога, да је живот - дар. Рођењем сваког новог човјека, Господ Сведржитељ исповиједа Своју вјеру у човјека. A са своје стране, сваки је човјек призван да животом исповједи своју вјеру у Бога. Како то чинимо? Својим крштењем и облачењем у Христа, као што пјевамо на Св. Крштењу: "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте." A како се у Христа облачимо? Опет покајањем, опет смирењем.
Наша вјера јесте вјера у живот, и зато је главна карактеристика сваког истинског хришћанина, и доброг и грешног и праведног, да има живот у себи и да носи радост живота. Зато је Св. Литургија увијек радост, зато је она увијек тако величанствена. У њој је важно све, па и естетика, тј. благообразност мјеста на коме се служи, красота Дома Божијега, љепота свештеничких одежди, склад боја, звукова, покрета. Ово су знали наши стари па су увијек имали посебно, свечано црквено рухо. Они су знали, а и ми морамо научити, да се у Литургији збива најзначајнији од свих сусрета који се могу збити на земљи: сусрећу се Небо и земља, сусреће се човјек са Богом кроз Онога Који је сишао са Неба и испунио вољу Оца Небескога. Он је умро ради нас и ради нашег спасења, и васкрсао из мртвих васкрсавајући и нас са Собом. Литургија је дакле предворје вјечности, Дом Великога Цара у који смо позвани и у коме се збива наше сједињење са Њим те Његова смрт тако постаје наша смрт, Његово Васкрсење наше васкрсење, Његова Побједа наша побједа. Тако Његова слава постаје наша слава и Његово насљеђе наше насљеђе. У Литургији и кроз Литургију престајемо бити само синови овога вијека и постајемо синови Царства. A пошто смо синови, нисмо више најамници већ насљедници. Каква слава, каква част, какво богатство и достојанство! Постајемо једно са Сином Божијим, бивамо од Бога познати и возљубљени! Велика је ово тајна побожности.
У Литургији учимо да пружамо али и да примамо љубав, јер бити у Рају, тј. бити на вјечном сабору Царства Небеског значи управо то: имати у себи Божанске љубави. У Литургији исповиједамо: "Сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо", и то се уистину збива јер ми не можемо живјети једни без других. Наше постојање увијек је пуно чежње да буде потврђено од другог: ако неко други, нарочито неко до кога нам је стало, не каже да постојимо - онда ми и не постојимо. A Литургија је управо та вјечна, непролазна, оживљујућа и животворна потврда нашег постојања, кроз то што волимо и што смо вољени.
Велики је и неизрециви дар, али и позив на велику одговорност видјети свјетлост истиниту, примити Духа Небескога, постати духоносац и богоносац, и свједок чуда живота, спасења и преображења које се открива у Литургији. На том мјесту, на тај начин, у том чудесном догађају, већ сада и овдје у времену постајемо причасници вјечности. Зато је тако важно у том догађају учествовати, у ту се земљу вратити. Јер свака земља изван те земље је земља далека. У свакој земљи изван ове земље, завидићемо чак и свињама као што каже прича о блудноме сину. A унутра, у тој земљи гдје се служи Света Литургија примићемо дарове неизрециве, постаћемо синови и насљедници Царства, видјећемо свјетлост истиниту и обрадоваћемо се, и наћи ћемо радост живота.
ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ
УДАХЊУЈУЋИ ДУШУ ЕВРОПИ; БОРБА ВЕРУЈУЋЕГ У ЛИТУРГИЈСКОМ ПРОСТОРУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Велики је благослов и обавеза икуменска да неко буде православан. Православљу се не учимо толико из теолошких приручника колико из Свете Литургије и живота. Или, да тачније кажемо, православље упознајемо из Свете Литургије када она постане наш живот, и из живота када он постане Света Литургија.
Тако, тема је: Како можемо да се уградимо у Литургију, да се уграђујемо у Литургију и да Литургија нас изграђује: да напуштамо читаво своје биће, са његовим проблемима и болом, у благословеном царству Оца и Сина и Светога Духа . Ако се ово догоди, тада се сви наши проблеми разрешују.
У Старечнику се каже: ''Седи у својој келији, и твоја келија ће те научити свему''.
Можемо попут тога да кажемо: ''Живи Свету Литургију и она ће те научити свему''. Упознаћеш је као свету материцу која те рађа у животу, и као живу теологију која ти открива свештеност свецеле творевине.
Али, да бисмо то постигли, да бисмо се уградили у Литургију и да бисмо олитургисали живот, треба свештеник да нам помогне. Он треба да живи Свету Литургију, и да се преко њега њена благодат и благослов пренесу свим члановима Цркве.
Да би се то десило, треба свештеник да се уграђује у Литургију. Да за њега у том часу не постоји ништа. Да не види, да не чује, да не мисли ни на шта друго, осим на оно што изговара гласно, што чита тајно. И све то у сарадњи са народом, кога представљају појци за певницом. А да би свештеник могао да служи на тај начин, требало би да је уредио олтарски простор и цели храм по Православном богословском етосу.
Света Литургија, литургијски дух, уобличава архитектуру храма, унутрашњи простор и иконопис. У наставку, ово молитвено и живописно богословље помаже чланове цркве да се усредсређују, да учествују и да живе божанску мистагогију.
И још, требало би да знају они који прислужују у олтару, да од тренутка када свештеник возглашава ''Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа'' , не постоји ништа друго.
Свако ће радити само оно што предвиђа и изискује Света Литургија. Свештеник свештенослужи. Ђакон прислужује свештенику. Помоћници се старају о тамјану и свећама... и народ, заједно са певницом, учествује. Толико је неопходно присуство верног народа, да се без њега Света Литургија не служи.
Свештеник врши проскомидију, приноси часне дарове и сав верни народ Божијој вољи.
У најсвештенијем тренутку призива (=епиклезе), моли Бога Оца да ниспошље Духа Светог на нас и на предложене дарове.
И да учини хлеб часним телом, а вино часном крвљу Господа.
Присутна је делатно цела Света Тројица.
Приносе се верни и часни дарови.
Приноси се свештеник као живи човек, са својим проблемима, боловима, надањима и борбама.
Приноси и све чланове своје породице, служашчи који је обично ожењен (и то је објављивање истине Православне Цркве).
Приноси и све чланове своје шире породице, која је његова парохија.
Приноси се Света Литургија и за Васељену.
Откривају се праве димензије божанске мистагогије.Не ради се о делу релативном, ограниченом у простору и времену. Не ради се о људској иницијативи, са створеном и затвореном перспективом, него о делу богочовечанском. Богочовек Господ, који влада наднебесним и земаљским, јесте Велики Архијереј који врши тајну као онај који приноси и који се приноси.
Унутар Свете Литургије, кроз причешће живота, светотајински се уводимо у тајну стварања, у драму пада, у догађај спасења и у слободу есхатона.
***
Ако се заиста уграђујемо у Литургију и наш живот постане Света Литургија (што представља коначни циљ нашег постојања), тада измирујемо дуг љубави, који имамо према нашој браћи, било да су нам близу или далеко. Тада дајемо сведочанство Духа, или тачније, не спречавамо светлост Васкрсења да се рашири по целом свету, као сила живота и утехе.
***
Оно што ће бити речено у наставку открива, на неки начин, борбу коју воде сви који живе и боре се, као клирици и лаици, у литургијском простору Православне Цркве.
***
У време Херувимске песме свештеник тајно чита молитву: ''Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама''.
Скупљаш се, нестајеш, као најмањи и небиће, пред једном висином неусходивом и неприступном: Ако је велико и страшно и самим Небеским Силама, како или где ми можемо да станемо?
Не само наша беда или нечистота, него се и наша врлина и доброта растачу и нестају.
Само мртав, непостојећи, можеш да се приближиш његовом Светом жртвенику.
Али, у часу када кренеш да се расточиш пред неподносивим огњем, који открива и објављује сву твоју људску ништавност, одмах долази једна друга сила која те држи у животу.
Јер, постоји једно ''али ипак'', као интервенција неизрециве љубави Божије: ''Али ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве''.
Он неприступан, долази нама. Не да нам се само приближава. Не да нам приступа. Нити просто разговара са нама, него се поистовећује са нама, постаје неизменљиво и непроменљиво човек, остајући по суштини за нас неприступни Бог.
Остајеш потрвен, са једним пламеном наде да загрева срце твога бића.
Остајеш. Не коментаришеш оно што не може да се коментарише; само доживљаваш дејство ова два супротна искуства: неизмерна висина, хаос удаљености. И, неизрецива љубав, несмешиво сједињење.
Бог је страшан због његове љубави. Воли те. Воли сваког човека. Даје неизрецив смисао животу свакога.
***
Оспособи ме силом твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства... свештенодејствујем...
Силом Светог Духа, обукавши благодат свештенства, човек може да се приближи и да свештенодејствује пречисто тело и часну крв Господњу.
Без благодати свештенства свештеник не може ништа да уради. Обучен у свештенство, обучен у одежде, окружен сабранима. телом верујућег народа, Црквом, која је тело Христово, може да изврши приношење страшне и бескрвне жртве.
Народ Божији, сам Христос, Његово тело, које је Црква, даје моћи и могућности немоћном човеку да изврши страшне и самим небеским силама тајне.
Тако, у овом часу свештеник живи оно што се мало затим у истој молитви недвосмислено каже: Богочовек је једини који влада небеским и земаљским [тварима], једини свет и у светима почива, једини добар и спреман да чује. Он је ''све у свему'' . Он је који приноси и који се приноси и који прима и који се раздаје.
***
Достојно је и праведно Тебе певати... на сваком месту владавине твоје...
Увек. У свим приликама. У свим радостима, или несрећама; где год Ти владаш, како год Ти владаш.
Када Њему допустимо да буде Владика и Господ нашег живота, тада вреди и можемо да га певамо. Када чинимо вољу Његову; када тражимо да он чини шта хоће; када хотимично допуштамо да заиста влада у нашем животу; тада можемо достојно да му благодаримо. Тада из самог нашег живота излази, израња једно истинско славословље; читав наш живот постаје једно славословље.
Јер, Ти си нас из небића привео у биће. И пошто смо пали, све си чинио док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.
Непостојеће бива ипостазирано. Створено се узводи на небо. И од данас верни литургијски примају будуће царство.
За све то ми Ти благодаримо, Теби, Богу Оцу и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме.
Благодаримо Ти за све што знамо и што не знамо. И свесно Ти благодаримо за све што не знамо. Јер сами не познајемо истински оно што нам је знано. Не распознајемо оно што нам је видиво. Нити разумемо оно што је у творевини. Постајемо свесни само једног: да нас је Неко привео из небића у биће.
Ми нисмо успели, него смо се спотакли и пали. Он, Добротвор, није нас оставио у паду, већ нас је узвео на небо и ''казнио нас'' изобиљем свог божанског доброчинства. Дакле, за нас је једно сигурно - да, пре но што смо постали, пошто смо пали, пошто смо узнесени на небо, Неко, ко је љубав беспочетна и неиспитива, уређује све. И - на невидив, неизрецив и недоуман начин – чини ''све у свему'', мноштвом милости своје.
Ово недокучиво човекољубље Његово рађа у нама безгранично поверење.
Тако, кроз Њега упознајемо непознато, видимо невидиво и схватамо оно што је изнад сваког схватања.
***
Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове. И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога. А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.
Свештеник моли и одлази у крај. Скупља се. Повлачи се. Нестаје. И пушта Духа Светог да свештенодејствује свесвете тајне.
Света Литургија блиста као неогребани дијамант, присуством и блистањем Духа. Читав њен развој, израз, клима и етос јесу објављивање ове благодати.
Овде, на светој Трпези свештенодејствује се часно Тело и часна Крв.
Освештава се и цела творевина: боја и облик (живопис), нота и глас (појање), појмови и живот (богословље), покрети и дејства (литургијско свештенослужење).
Ту се врши васпитавање деце Божије. Образовање у Христу.
***
Молитве које се читају тајно, или гласно у Светој Литургији. Иконостас, који нешто скрива и открива. Олтарске двери, које се у једном тренутку затварају, па се се опет отварају. Све то говори о неким мистичним стварностима; о нечему што се налази изнад онога што се види и чује. Пошто тајна живота има стране видиве и невидиве, опипљиве и неопипљиве, зато и Света Литургија не говори монотоно и не покушава да увек на исти начин објасни све свима.
И Господ се, као што се говори у нашем богословском предању, често објављиван скрива, и сакривен објављује.
Дакле, треба да упознамо Бога богодолично; и човека, као икону божију, исто тако.
Некада се многе ствари откривају када се о њима говори, а друге када се о њима ћути. Понекад је некоме реч потребна, да би учинио један корак ка познању божанских ствари, а понекад је неком другом ћутање неопходно, да би достигао у зрелост духа.
Дакле, Света Литургија има разноврсне тренутке, начине и објављивања, који се смењују и који поштују човека и одговарају свим његовим потребама.
Тако, реч, икона, мелос, имају у Литургији дубину неизрециву, несагледну и неиспитиву.
И неисказив и неистражив Дух таинствено обасјава и тумачи оно што је видиво и схвативо.
У Светој Литургији биваш вођен, бива ти разјашњено оно што је невидиво код видивог. Неизрециво код изговореног. Несхвативо код свега онога што мислимо да схватамо и познајемо.
***
Сваку сада животну бригу оставимо.
Остављамо, напуштамо сваку бригу, старање и бол Христу Богу. Умирујемо се. Постајемо свесни да је ''Њему стало до нас''.
И у наставку, у животу, у пословима, у журби, не постоји тескобна брига. Отишла је. Остављена је литургијски. Сместила се у божанску вољу.
Налазимо се у безбрижној бризи .
И може читав живот, са својим напорима, да буде један други вид приноса Богу, вид молитве и продужетак литургије.
***
Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје.
Данас: овога дана, овога часа, у овом животу.
Данас значи: један тренутак, који је читав наш живот. Читав наш живот нека буде као овај трен; један принос (Теби поверавамо сав живот свој и наду) и једно божанско причешће.
Читава историја нека постане за нас једна Света Литургија.
Цели свет као један храм. ''Сав простор дом молитве постаде'' .
Тако, када свештеник моли за овај свети дом (=цркву, храм) и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, као да се моли за све који улазе у храм творевине; за све дошавше на светлост. Јер Он ''беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет'' .
***
Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену.
Природа Свете Литургије је саборна (католичанска), икуменска. Не моли за малобројне, за присутне, него за све, за оне који се налазе на сваком месту владавине Господње.
Не моли за оно што је мало и пролазно, већ за оно што је велико и вечно; и тако се удостојава и благосиља оно што је свакидашње и краткотрајно.
Открива почетак стварања и есхатон, други и страшни долазак.
Све се ово возглављује и сабира у једној личности, у Богочовеку Исусу, који ја Алфа и Омега.
***
Удостој нас да се причестимо небесним твојим и страшним тајнама са ове свете и духовне трпезе...
Осветио се читав живот и творевина. Води у освећење, Црква будући.
Удостој нас да се неосуђено причестимо, да постанемо причасници ове трпезе, свете, свештене и страшне; заправо, творевине, живота, тајне наших веза са Тобом, са свима другима и са васцелом творевином.
Удостој нас, Господе, тако да наше живљење и понашање у овој творевини и историји буде на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа, на смелост према Теби, не на суд или на осуду.
***
У часу освећења не износимо своје мисли нити своје речи. Понављамо тачно речи Светих Отаца. Говоримо оно што пише у литургијској књизи. Тако, литургијска реч има стваралачку силу. Личи на творачке речи, ''Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се'' .
У стварању Дух се ''ношаше над водом'' , и уобличава безоблично и неустројено. И сада молимо да се догоди претварање часних дарова Духом Светим.
Међутим, у колико добровољно тражимо да буде воља Његова; да Дух освети предложене дарове; у колико не говоримо своје речи, него речи Предања и Отаца; кроз овај начин ми смо истински присутни и делујући ''са свима светима'' , у име целе Цркве.
***
Предањске литургијске молитве стално су исте, а истовремено, нове и први пут чувене. Јер, њиховим подстреком, све се жртвује, и све васкрсава ново, сваког трена.
Тако, док стално исто говоримо и чинимо, налазимо се у новим изненађењима и непресушној светлости.
И у колико смо предањски, истински смо савремени и способни да се плодно суочимо са новим околностима и потешкоћама и да их прихватимо као благослов.
У колико смо одани предању и вери нашој, стичемо духовно стрпљење и разумевање љубави, да бисмо све прихватили као браћу.
И у колико смо заиста чисти у срцу, видимо све чистима и никога не сматрамо исквареним или нечистим .
***
Човек се храни Богочовеком, храном свега света, која је једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе.
Крштава се безметежно и спаситељно у дубини причајућег ћутања, где је све хармонија.
Ћутиш, и чујеш Логоса у себи. Крв Његова, као крв твоја, тече нечујно и на дар читавим твојим бићем. ''Тело Бога и обожује ме и храни. Обожује дух, а ум храни чудно'' .
Верујући се храни са свете Трпезе литургијског богословља. И дише слободно, живећи у слободи Будућег Века.
Будући Век се не чека временски, већ литургијски обасјава од данас историју и творевину.
Верујући у Литургији живи први дан стварања. Све израња из небића у биће. Све се устројава и одржава преукрашено истом животворном благодаћу Духа.
Човек и његов живот није створен једанпут од Бога. Сваког дана се ствара; зато је жив.
Живот у Христу јесте један бескрајан ход ка Њему који је ''пут, истина и живот'' .
***
Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.
Најсвештенији тренутак. Срце тајне. Свецело приношење, крст, смрт. Вечни живот.
Свештеник подиже свете дарове својим рукама сложеним крстообразно. И уздиже Светиње описујући часним даровима знак крста у ваздуху, док изговара: Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.
И Агнец, свети хлеб, има на себи знак крста, са иницијалима: ?С ?С ????.
Центар тајне је крст, бол, жртва, принос. Он пролази кроз све и све освећује: ''Ширина и дужина крста - равнотежа неба, јер божанском благодаћу освећује све'' .
Бол је свуда распрострт, по свој ширини земље, по народима, породицама, појединцима. Распрострт по свим утробама: младих, зрелих и старих.
Сав бол је примљен у срце Свете Литургије. Сва Света Литургија – Христос. Сав живот Христов – крст. Сво постојање наше (његово скупо срце) бол и крст.
Тако, можемо да се накалемимо на болујућег, страдајућег и крварећег Христа; на умирућег и Васкрсавајућег. И да доживимо крстоваскрсни благослов и исповедање:
''Гле, кроз крст дође радост целоме свету'' .
Тада се радујемо – радује се сваки верујући -, јер долази радост у цели свет.
Радујемо се, јер се радост из бола родила. Смрт би побеђена смрћу. И Христос - светли женик, изађе, као из брачне одаје, из гроба.
Тако, можемо да се надамо.
И када живиш чињеницу како постижеш и задобијаш: кроз бол и невољу здравље; кроз губљење своје душе, налажење и спасење; тада си сигуран да се у овој литургијској клими, где влада Богочовек, коначни испит смрти, као један вид свецелосног приноса Њему, претвара у ненадани благослов и ''прелазак од најтужнијег на најпријатније и најблаженије, и починак и радост'' .
***
Један велики пример крстоваскрсног живота јесте крвоточива жена из Еванђеља, која је ''много пропатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било'' . Рече: ''Прибећи ћу Господу. Наћи ћу Га, макар на тргу. Наћи ћу Га на улици. Све ћу му рећи. Испричаћу му безгласно. Не желим да га доведем својој кући. Нећу да му прекидам пут, нити да Га удаљавам од оних са којима је у друштву и са којима иде. Нити желим да Га ометам, ни да обрати пажњу на мене. Желим само да се мало дотакнем краја његове хаљине. Ништа више. Толики је мој бол. Толико је растурено моје постојање; толико расточено и узаврело моје биће, да ће се све једним додиром, у тренутку и тишини излити Њему који прима бол и само љуби.
И десило се. И наставили су пут. И није дат ни један повод никоме. Само су двоје схватили да се догодило нешто: болесница, која се дотакла без икаквог тражења; и Христос, који се одазвао без и мало закашњења.
Догодило се чудо: ''И одмах стаде течење крви њене'' . ''Пресахну извор'' њеног страдања, ''и осети у телу да оздрави од болести'' . Пресушио је извор бола и крви. Престала је да губи снагу. Узела је - први пут – снагу непобедиву.
А Исус осети ''у себи силу што изиђе из Њега'' .
И упита: ''Ко је то што ме се дотаче?... Неко ме се дотаче'' .
Неко ме је додирнуо. Неко ми је пришао. Дошао је близу мене. Не пролазим сасвим сам кроз мноштво света. Неко ми је говорио. Привукао је благодат. ''Ја осетих силу која изиђе из мене'' .
А крвоточива ''осети у телу да оздрави од болести''. И ''дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину'' .
Причала је дрхтећи. Онај који тако дрхти после једног таквог искуства, познаје Бога и човека. Тај може да појми и да чује дрхтање великог људског бола. И може да говори Христу и Цркви, и да буде услишен.
И апостол исповеда: ''У страху и у великом трепету бијах међу вама'' , Коринћани.
***
Да се верујући уграђује у Литургију и да буде преплављен божанским страхопоштовањем и благодарношћу.
Да одлазите из храма испуњени силом и благодаћу Господњом.
Да вас потреса величанственост љубави Богочовека. И ништа своје да не говорите. Већ пуштајте ганутост од изненађења тајним чудом, да сама говори. Као мироносице, које су отишле од гроба, које ''ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху''.
Волите непознате и равнодушне као браћу. Пуштајте своје дрхтаво биће да воли творевину и животиње, земљу, дрвеће, реке, планине... и сву творевину, која очекује благослов ваше љубави.
И нађите неки кутак да плачете , као Петар, често не знајући зашто.
И пуштајте љубав Христову, као силу која је излечила крвоточиву, да се тајанствено излива. Да престане свет да губи снагу, да губи крв, да губи свој разум.
И да почне свет да добија снагу, да задобија здравље, и да налази своју душу, губећи је ради Господа и Еванђеља Његовог.
А ви да наставите само да волите. Ништа друго.
АРХИМАНДРИТ ВАСИЛИЈЕ ГОНДИКАКИС
ЕВХАРИСТИЈА И САБОРНОСТ
"Нико да не рида због сиромаштва,
јер се јави свеопште Царство..."
I
Света Евхаристија савршава се у спомен на Христа. И, пре свега, у спомен на Тајну Вечеру, када je Господ установио и први свршио најсветију Тајну Новога Завета са Својим ученицима, заповедивши им: "Ово чините у мој спомен"... Али то није само спомен. Људи се сећају нечега што je било и што je прошло, нечега што се десило и чега више нема. A Тајна Вечера није савршена само једанпут, него се тајанствено продужава до краја векова -"док не дође"... То ми исповедамо сваки пут, приступајући евхаристијској Чаши: "Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Своје"... Продужава се, а не понавља се. Јер једна je жртва, једно приношење, један je Jepej, "Онај који приноси и који се приноси"... И овде предстоји исти тај Христос; Онај који je приправио ону трпезу, исти је Онај Који приправља и ову сада", говори Златоуст. И додаје: "Та трпеза, за време чијег је трајања била установљена Тајна, ничим није пунија од било које након ње, jep je и данас као и онда Он тај Који савршава и предаје све".
У томе се открива тајна саборности, Тајна Цркве. Апостол тајанствено говори о Цркви, као о "пуноти" или "испуњењу" Христовом. И Златоусти је објаснио да "пунота" значи допуњење - Црква је неко испуњење Христа, који je Глава када je савршено Тело"... "Тело Христово, Црква, настаје, испуњава се у времену. На сличан начин и свака Евхаристија је испуњење Тајне Вечере, њено оприсутнење (остварење - нап. прев.) и раскривање у свету и времену. Свака евхаристијска служба је свецело изображена једне велике Евхаристије, коју je Спаситељ савршио на Тајној Вечери у предвечерје Својих добровољних страдања. Као што је говорио Златоусти, свака Евхаристија је свецела Жртва - "њу приносимо и ми сада", принету онда, њу, која никада не сиромаши (= не престаје, не троши се, не оскудева, не прекида се). Свагда и свуда једини je Христос, "и тамо свецели, и овде свецели"...
Као вечни Првосвештеник, Спаситељ "за нас непрестано савршава ову службу", говори продорни (проницљиви) византијски литургичар Николај Кавасила. Не као да Он поново силази на земљу и ваплоти се или усељава у освештане Дарове -"не као да вазнето Тело низлази с неба"... И при Свом Вазнесењу Христос, Који од тада седи с десне стране Оца, не одваја се од земље и "неодступно обитава" у Цркви Својој. Како je говорио Златоусти, "Христос је своју плот и нама оставио, и са њом се вазнео". Смисао страшног и неисповедивог (неизрецивог) евхаристијског претварања je у томе да се тајанственим дејством Светог Духа, Који се у свет шаље од Оца преко Сина, неизречено испуњава пречисто Тело Христово. У томе и јесте тајна. Не понавља се жртва, не понавља се заклање... "Та жртва", говори Кавасила о Евхаристији, "... савршава се не кроз заклање Агнеца у том часу, већ кроз претварање (преизмењивање) хлеба у закланог Агнеца. По сили молитвеног призивања Цркве наиласком (наитијем) Духа предложени дарови се освештавају. - Његовом благодатном силом они се изузимају из трулежног кружева природног живота. Часни Дарови примају се на наднебесни Жртвеник Божији и постају истинско Тело и Крв Христова. Кроз ово се они усвајају (улазе) у јединство Ипостаси Бога Логоса. То je - Тело Богочовеково, рођено од Дјеве, пострадало, васкрсло, вазнесено, прослављено. То je - Сам Христос - Кога познајемо у две несливене природе"...
"На почетку, Он је рекао: да производи земља биље и траву" (види књ. Постања), објашњава Дамаскин, "и ево до сада она, након што je ороси киша производи своје растиње, побуђена и укрепљена божанственом заповешћу. Тако je и овде Бог рекао: "Ово je Тело моје и ово je Крв Moja, и ово чините за Moj спомен, и по његовој свесилној заповести тако и бива, док Он не дође... И кроз призивање (епиклезу - нап. прев. ) јавља се и киша ради тог новог земљоделства - осењујућа сила Духа Светога".
То "ново земљоделство", по смелом Дамаскиновом изразу, јесте нека космичка тајна, освештавање природе - предображење и предпочетак оне наилазеће и велике обнове, када ћe Бог бити све у свему. То je - почетак новог неба и нове земље. У Светој Евхаристији земља већ овде постаје небо: "Јер je сада на земљи могуће видети Тело Цара Небеса", примећује Златоусти. Међутим, то није самодовољно физичко, природно чудо, није само преобраћење (преизмењење) вештаства (тварности). Јер се евхаристијско чудо савршава човека ради и савршава се кроз човечанску природу Ваплоћенога Слова (Логоса). Евхаристија je "лек бесмртности", по изразу још светог Игњатија Антиохијског - "лек живота, лек нетрулежности". То је нетрулежива и бесмртна храна човекова. Евхаристија се савршава ради окушања. И то је, пре свега, Трпеза. И примајући телесно Евхаристијске Дарове ми се најдубље сједињујемо са Христом, са Христом - Богочовеком. Jep je Плот Господња, одуховљена и жива кроз јединство Ипостаси Ваплоћенога Логоса, већ обожена, јер je "Тело Бога над свима постојећег", по Златоустовом изразу. По сили неизмењивог и неразделног јединства двеју природа у Лицу Богочовека, кроз евхаристијско кушање, кроз "преизмењивање тела и крви", како се изражава Дамаскин, "ми постајемо причасници Исусовог Божанства". И за телесно-духовно биће, каквим је човек створен, нема другог пута и начина за сједињење са Богом - како je то открио Сам Господ (Јн. 6, 53).
Саздајући Цркву Своју, у тајанственом предухитравању Својих спасоносних страдања, Господ на Тајној Вечери установљава најсветију Тајну Новога Завета, и открива ученицима да je то Тајна јединства и љубави. О љубави учи и назидава Спаситељ Своје Апостоле те ноћи. И говори о љубави као о сили сједињавајућој. Он о Себи говори као о Новом и Другом Адаму - као Нови Адам, Господ je Пут за људе, који у Њему и кроз Њега прилазе Оцу. И тајанствени Дом Очев, у коме су обитељи многе, то je - Сам Господ, у чијем се Телу, Цркви, они који у Њега верују благодатном силом љубави сједињују у тајанственој сателесности с Њим и између себе. И сједињују се кроз тајну Тела и Крви - по самој Његовој речи: "Који једе Тело моје и пије Крв моју у мени пребива и ja у њему" (Јн. 6,50). Апостолско учење о Цркви као Телу Христовом, предаје пре свега литургијско искуство, и изражава евхаристијску стварност. "Jep je jeдан Хљеб, једно смо Тијело многи, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо" (1. Кор. 10,17). Златоусти објашњава: "Ми смо - само то Тело. Jep шта je Хлеб? Тело Христово... Не много тела, но једно Тело"...
У светој Евхаристији верујући постају Тело Христово. И зато je Евхаристија Тајна Цркве, "Тајна сабрања", "Тајна општења" (заједничења). Евхаристијско општење није само духовно или морално јединство, не само јединство доживљаја, воље и осећања. To je реално и онтолошко јединство, остварење (осуштаствљење) једног органског живота у Христу. Сам образ (лик, икона) Тела указује на непрекидност живота. У верујућима се, по сили и мери њиховог сједињења са Христом, открива јединствен богочовечански живот у општењу Тајни, у јединству животворнога Духа. Древни Оци нису се колебали да говоре о "природном" и "физичком" општењу; реалистички су објаснили јеванђелску икону Лозе виноградне. "Сателеснима и једнокрвнима Христу" назива причаснике евхаристијске Чаше Св. Кирило Јерусалимски. "У јединственом своме Телу", говори Св. Кирило Јерусалимски, "посредством тајанственог благослова Христос веpyjyћe чини Својим сателесницима и сателесницима једних другима, "да бисмо и ми сами улазили и мешали се у јединство са Богом и међу собом, мада се сваки од нас од другог душом и телом одваја у посебну личност"... "Ради тога се Он помешао са нама и Своје Тело растворио у нама", говори Златоусти, "да бисмо саставили нешто јединствено, као што je тело, које се сједињује с главом. И то je знак најсилније љубави. Ja сам усхтео бити ваш брат. Ради вас сам узео удео у телу и крви. И то тело и крв, којим сам постао сакрвним са вама, ja вам опет дајем". У Евхаристији се руши (скида се, укида се) људска непробојност и искључивост. Верујући постају "удови" у Христу и кроз то - удови једни другима. Рађа се ново, католичанско човечанство - род хришћански... "Све је - један Христос, као једно тело из многих удова", говори преп. Симеон.
Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато - тајна јединства. Mysterium pacis et unitatis nostrae, по изразу Блаженог Августина. To je Вечера љубави. Kao што je доиста Вечера љубави била Тајна Вечера, када je Господ открио и показао ученицима "најпревасходнији пут" љубави савршено - по лику Његове љубави: "Kao што ja вас љубих, да и ви љубите једни друге" (Јн. 13,34). И више од тога - по лику Тројичне љубави: "Kao што Отац љуби Мене, и Ja љубим вас; останите у љубави Mojoj" (Јн. 15, 19). Заповест љубави Господ узводи према тајни Тројичног јединства - јер та тајна јесте љубав: "И то je име Богу угодније од сваког другог имена", примећује Св. Григорије Богослов. Закључујући Своју опроштајну беседу Првосвештеничком молитвом Спаситељ се моли за сједињење и јединство верујућих у Њега: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што Си у Мени и Ja у Теби, да и они у Нама једно буду... Ja у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно" (Јн 17, 21-23). За нас, раздељене и одвојене, то сједињење по лику Тројице, једносуштне и нераздељиве, могуће je само у Христу, у Његовој љубави, у јединству Његовог Тела, у заједници Његове Чаше. У јединству католичанске (саборне) Цркве тајанствено се одражава Тројична јединосуштност, и по лику Тројичне јединосуштности и кружења Божанственог живота у мноштву верујућих бића једна душа и једно срце (уп. Дела aп. 4, 32). To своје јединство и саборност Црква препознаје и остварује (осуштаствљује, оприсутњује) пре свега у евхаристијском тајнодејству.
Може се рећи да Црква и јесте икона Пресвете Тројице, лик у твари - зато je и откривење Тројичности повезано са оснивањем Цркве. И евхаристијско заједничење (општење) јесте испуњење и врхунац црквенога јединства.
II
Евхаристијско тајнодејство је пре свега општа и саборна молитва. Publica et communis oratio, говорио je Св. Кипријан Картагински, - "и када се ми молимо, не молимо се само за једног, него за сав народ, зато што ми, сав народ, јесмо једно"... Молимо се за сав народ, и сав се народ моли... То се каже већ у спољашњем виду молитве: "Ми се молимо"... "Благодарствене молитве такође су заједничке", примећује Златоусти. Њих приноси тајнодејствујући свештенослужитељ, али их приноси од целог народа, од стране Цркве, од сабрања верника. Од лица Цркве, од стране лица целог црквеног народа приноси он свети узношење; и не моли се од себе но од народа - као што се од стране народа приносе и Дарови који леже у олтару. "Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и просимо, и молимо и умољавамо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на предложена дарове ове"... И народ потврђује ово тајанствено мољење и призивање својим саопштавањем: "Теби певамо, Тебе благословимо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш"... То није пасивно саглашавање, није молитвена (мелодијска) пратња - то je сведочанство нераздељиве једнодушности и истоветности у молитви. Црква збори устима свештенослужитеља. Али само свештеник сме да узноси народну молитву јер je само он божанствено благодаћу одевен у право и смелост да говори за све. То право и тај дар он не добија од народа, но од Духа Светога, по поретку прејемственог свештеноначалија; али добија га ради народа, као неки хоровођа црквеног хора - има га као дар служења, као један од дарова у многоликости дарова црквених.
Молитвено "ми" не означава само број множине. Но то je, пре свега, духовно јединство предстојеће Цркве, нераздељива саборност молитвеног обраћања. "Ти си нам даровао опште и заједничке молитве", обраћа се Црква у једној од евхаристијских молитава. Јер молитва верујућих мора бити "симфонијска", мора се приносити "једним устима и једним срцем". И то не тако што би се узајамно слагале појединачне личне и одвојене молитве, него тако, да би се чак и свака од састваних молитава ослободила личне ограничености, престала да буде само лична и постала општа и саборна. То јест, да се нико не би молио засебно, но управо као члан Цркве, осећајући и сазнајући себе као уд црквеног Тела. То је могуће у миру и љубави. Зато у литургијском чину позив на узајамну љубав и молитва целивања претходе молитви узношења: "Љубимо једни друге"... При томе се не подразумева немоћна и искључива људска љубав, преображава, добија онтолошку пуноту и реалност. Зато је могуће "волети ближње, као саме себе" тако је могуће волети само у Христу, кога поглед вере открива и у сваком ближњем, у "једном од ових најмањих", и само снагом жртвене љубави Христове. Та љубав не трпи ограничења и међе, не може и неће да буде резервисана, у себе затворена. Та љубав престаје да буде привезана за лично добро. И то је подобије љубави Христове, која никога не одсеца од своје пуноте. О томе Златоусти говори снажно, дајући објашњење молитви Господњој:
"Да буде воља Твоја како на Небесима тако и на земљи!" - то значи: као што на Небесима нема ни једног грешника, тако учини да ни на земљи нема ни једнога грешника; него у све, говоримо ми, укорени страх Твој и све људе учини Ангелима, макар они били наши непријатељи и супостати (противници)... С таквом љубављу треба приступити страшном евхаристијском тајнодејству. "Јер предстоји општа очишћавајућа жртва за сав свет", примећује Златоусти. И открило се опште Царство...
Постоји католичански (саборни) замах и смелост у литургијској молитви. "Још Ти приносимо ову словесну службу за сву васељену", моли се Црква. И литургијске прозбе обухватају сав свет, као да je тек добио благослов Божији. У молитвама Црква стреми ка поименичном набрајању читавог свог састава, оних прослављених и оних који су у немоћи, живих и мртвих. У том именовању свих ових за које црквени народ треба и xoћe да се помоли, освештава се и утврђује начело личности. Евхаристијско именовања живих и умрлих означава утврђивање сваке индивидуалности у једном и саборном Телу Цркве. " И дај им место и обиталиште у Царству Твоме", по изразу древне александријске Литургије (????? ??? ?????). И ми просимо Бога да испуни нашу немоћ и празнине нашег памћења: "И оне, које ми не поменусмо из незнања или из заборава, или због мноштва имена. Сам помени, Боже, Ти који знаш узраст и позив свакога, и који знаш свакога од утробе матере његове"... И општом молитвом за "сваку душу хрићанску и за све умрле у нади васкрсења на живот вечни ми сведочимо и отврђујемо своју вољу за свеобухватну молитву, за молитву без изузетка. И мало тога, евхаристијска молитва с љубавном пажњом обухвата сву пуноту и сву сложеност животних положаја и стања, сву сложеност земаљске судбине. На сав живот призива се благослов и милост Божија, јер се све обујима и обујмљено је љубављу Христовом. "Сам Ти буди све свима, погледај свакога и прозбу његову и дом и потребу његову"... Сав живот сагледава се у Христу. И Црква се моли: "Помени, Господе, оне који Ти принесоше дарове ове и оне, за које су, због којих су, ради којих су их привели. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Твојим Црквама, оне који се ceћajy убогих... Помени, Господе, оне који се налазе у пустињама, по горама, по пештерама и клисурама земаљским... Помени, Господе, најблагочестивије и благоверне цареве... Помени свако началство и власт... Помени народ на молитви, и оне који су одсутни по благословеним узроцима и помилуј и њих и нас по множини милости твоје: ризнице њихове напуни сваким добром, њихове супружничке везе сачувај у миру и једномислију, децу васпитај, младост упути, утеши малодушне, расејане сабери, заблуделе обрати... ослободни оне које муче нечисти духови... Плови са онима који плове, путуј с путницима, буди заштитник удовицама, заштити сироте, избави заробљене, исцели болесне. Помени, Боже, оне којима се суди, оне у прогонству, у рудницима, оне у свакој бризи и нужди и беди и све који потребују велико милосрђе Твоје - и оне који нас воле и оне кojи нас мрзе, и оне који нама недостојнима наложише да се молимо за њих. И сав народ Твој, Господе Боже наш, помени и на све излиј богату Твоју милост"... Та се молитва произноси након освештавања Дарова, пред лицем самога Христа. И ово љубвено помињање завршава се прошењем једнодушности мира, за ми целога света. "Прекрати раздоре црквене, заустави метеже народа, разруши силом Светога Духа Свог јереси које су се појавиле. Све нас прими у Царство Твоје и, показавши нас као синове светлости и синове дана, даруј нам мир Твој и љубав Твоју... И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо свечасно и великолепно име Твоје"... Тако се моли сав народ, и моли се за сав народ.
И то није само јединство молитве. У Евхаристији се невидиво, али и стварно открива пунота Цркве. Свака Литургија савршава се у вези са целом Црквом и не само од лица предстојећег народа (народа који се моли) већ и од лица целе Цркве -као што и пуномоћје (овлашћење) да тајно дејствује свештенослужитељ има по сили апостолског прејемства и самим тим од апостола и од целе Цркве, и у толико од самога Христа. Јер свака... "мала Црква" није само део, него и сабрани лик све Цркве, неодвојив од њеног јединства и пуноте. И зато у свакој Литургији тајанствено, но реално присуствује и саучествује читава Црква. Литургијско свештенодејство je Богојављење које се обнавља. И у Њему ми сагледавамо Богочовјека Христа, као Оснивача и Главу Цркве - и с Њим целу Цркву. У евхаристијској молитви Црква сагледава и сазнаје себе као једино и свецело Тело Христово. Спољашњи знак тог сагледаваног јединства јесу честице, које се у време Проскомидије полажу око Светог Агнеца, припремљеног ради освештања. "У овом божанственом виду и дејству свештене проскомидије", објашњава Симеон Солунски, "ми на неки начин видимо Самога Исуса, сагледавамо и Његову целу - једну Цркву. У средишту свега ми видимо Њега, истинску светлост, вечни живот... Јер сам Он присуствује овде под видом хлеба, у средини. Честицом са десне стране изображава се Мати Његова, а слева - Светитељи и Ангели, а испод - благочестиви сабор свих који у Њега повероваше. Велика је тајна овде... Бог међу људима и Бог међу боговима, који су обожење примили од Бога по природи истинитога, Који се ради нас ваплотио. Овде je будуће Царство и откривење Живота вечнога".
И то није само вид (образ, начин, лик), није само свештени символизам. Литургијско помињање има тајнодејствену силу - зато се оно и савршава само за верне, за чланове Цркве (мада се Црква моли и за оне који су "напољу", за оне који су одступили и за оне који Бога не ишту, али - не у току светога Приношења). Јер, наставља Симеон Солунски, "честица принесена за било кога, лежећи близу Божанственога Хлеба у оно време у које се он свештенодејствује и претвара у Тело Христово, и сама у тај час постаје причесна освештања (удеоничи у освећењу); и положена будући у Путир, она се сједињује с Крвљу. Зато и на душу за коју je принета, низводи благодат. Овде као да се збива духовно (мислено) приопштавање (причешћивање); и ако je човек побожан, или чак и ако je грешан али се покајао, то он на невидљив начин душом прима општење (заједницу) Духа... На тај начин у евхаристијском помињању се снажи (утврђује, ојачава, учвршћује) срастање верних у Христу. То није магијско дејство, то je - дејство спасавајуће крсне благодати, коју свако прима и усваја по мери чистоте и достојанства. Јер причешће Светим Тајнама може бити и на осуду. Само љубав човекова усваја љубав Бога Који силази. И Христос не даје Себе само онима који се телесно причешћују Тела и Крви Његове из руку свештенства. Кроз евхаристијско свештенодејство Он Себе даје и одсутнима - "како Он Сам зна". То и јесте духовно или "мисаоно" приопштавање (причешћивање), које јесте у сједињењу са Богочовеком кроз Тело Његово, и у сједињењу не само телесном, но и душевном, и духовном. И обрнуто, свако сједињење с Христом јесте и неко причешћивање и самим тим додиривање (ступање у додир, прикосновение), Његовог пречистог и прослављенога Тела. Или "сваки покој душе и свака награда за врлину, и велика и мала", говори Кавасила, "није ништа друго до овај Хлеб и ова Чаша, којим се подједнако причешћује и род живих, и род мртвих, - сваки начином који му одговара". И на тај начин се у Евхаристији укида (уклања) међа смрти, граница смртног разлучења - уснули се сједињују, са живима у евхаристијском јединству, јединству Христове Трпезе. Евхаристијско помињање није само успомена (подсећање), - но je то и виђење, сагледања апостолског општења (заједничења) у Христу. Зато се и приноси молитва за све, што су се "том свештеном жртвом скупа сви - и Ангели, и Свети Људи, и сјединили се са Христом, и освештали се у Њему и кроз Њега се сједињују с нама", говори Симеон Солунски. И сваки пут, савршавајући евхаристијску службу, ми сагледавамо и преживљавамо то савршено јединство и молимо се у име свега призваног и спасеног човечанства. Молимо се као Цркве - моли се сва Црква.
Евхаристија је онтолошко откривење о Христу и о Цркви - о Христу у Цркви. "Тајне означавају Цркву", каже Кавасила, "јер она je Тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27)", и наставља, "а Црква се показује Тајнама не као символима, него као што се срцем показују чланови, као корењем дрвећа гране, и по речи Господњој; као што се виновом лозом открива чокот; јер овде није јединство само имена нити само сличност подобија, нити једнакост дела... кад би неко могао да види Цркву Христову у самом облику у коме je она сједињена са Христом и да учествује у Телу Његовом, онда je не би видео никако друкчије него као Тело Господње... Јер верници, кроз ту Крв већ живе животом у Христу, сједињени Истином са том Главом и обучени овим Телом.
Евхаристија je пре химна но молитва - одатле и само име "благодарење". Коначно, то је Голгота, и на Престолу лежи заклани Агнец, Тело које се ломи и Крв која се излива. Али, и Голгота је тајна Радости, а не страха, тајна Љубави и Славе... Сада се прослави Син Човечији (Јн. 13, 31). Иако по недостојности трептимо под Крстом, то трептимо, од побожног поштовања, запањени пред неисказивом пуноћом Божанствене Љубави, Jep je "почетак, средина и крај Крста Христовог - све иста Љубав Божија", говорио je Митрополит Филарет. Јер, гле, Крстом дође радост целом свету... И у гресима својим дрхтимо, али се радујемо и песмопоје узносимо и певамо победничку песму, песму хвале и благодарења "за сва добра... за она која знамо и за она која не знамо, видива и невидива, која си нам учинио". У целоме литургијском тајнодејству, у свим молитвословима звуче победнички и благодарствени тонови. То је улазак Цара Славе... Ми сазрцавамо и сећамо се не само Голготе, но и свега "што je учињено за нас - Крста, Гроба, тридневнога Васкрсења, узласка на Небеса, седења с десне стране, и Другога и славног доласка"... Ми сазрцавамо не само распетога и страдајућега Христа, но и Христа васкрслог, Христа отишавшег у надсветску славу. Начелника живота, Победника смрти.
По изразу Кавасилином, "све тајноводство je као некакво јединствено тело историје", "једини образ јединог Царства Спаситељевог". Евхаристија je вид целог Божанског Смотрења. Зато благодарствено спомињање обухвата сву пуноту творевине, сву пуноту дела Божанствене Премудрости и Љубави. Литургијско сагледање препуно је космичког патоса, jep je у Христу, у Ваплоћењу Логоса и у Васкрсењу Богочовека испуњено и завршено предвечно изволење Бога о свету. У Ваплоћењу Логоса савршило се освештање вештаства, и ми приносимо првине вештаства, од жита и од плодова лозе, ради евхаристијског освештања. У њему се васпоставља образ и подобије Божије у човеку, и у праведницима и у Свецима ми сагледавамо како се савршава обећано и очекивано "обожење" човека, и због тога се радујемо и благодаримо. У Светитељима Црква сагледава своје испуњење, види Царство Божије које je дошло у сили. И радује се њима као највећем од Божијих дарова човеку. То су њени удови, који су добрим подвигом достигли Христов покој и ушли у радост Господа свога. "Ми смо сви једно Тело, мада су неки удови светлији од других", говори Златоусти. Црква пре свега и нарочито помиње Богомајку - "корен ове Божанствене Жртве" - по човештву. У Евхаристији се ми причешћујемо Плоти која je од Ње рођена - у извесном смислу, и Њеном плоти; и кроз то тајанствено остајемо њени синови, а она - Матера Цркве, као Мати Христа, Главе Цркве. "Реч је ова истинита", смело сведочи Преподобни Симеон Нови Богослов, "jep плот Господа јесте плот Богородице"... У Ваплоћењу Логоса сјединио се свет земаљски, људски, са светом горњим, ангелским, и у Литургији се ми молимо и појемо скупа са Небеским Силама, "ми који Херувиме тајанствено изображавамо" - хор човечански скупа са сабором ангелским... И приносимо и понављамо неућутну серафимску песму - "зато што je кроз Христа Црква Ангела и људи постала једна", објашњава Симеон Солунски. Ангелске силе саслужују земаљском тајнодејству "желећи да завире у тајну Цркве"... -Тако се у Евхаристији збијају и укрштају сви планови битија-космички, људски, серафимски. У њој се свет открива као истински козмос, једини и обједињени, сабрани и саборни. Мисао усходи ка почетку света и следи његову судбину. "Ти си нас привео из небитија у битије, и кад смо пали поново си нас подигао, и ниси престао да делаш све до год нас ниси узвео на Небо и даровао нам будуће Царство" - моли се Црква. И у Христу се за све открива пут "према пуноти Царства".
У Евхаристији се сједињују почетак и крај, еванђелски спомени и апокалиптичка пророчанства - сва пунота Новога Завета. У Апокалипси je много литургијског - Гозба Агнеца. У литургијском чину већ пламсају боје будућега века. То je отпочело преображена света, отпочело васкрсење његово за живот вечни; и, обратно, може се рећи да ће Васкрсење за живот и бити васељенска Евхаристија, Трпеза, окушање Живота. "Зато je Господ наслађивање Светих у будућем животу и назвао Трпезом", објашњава Кавасила, "да би показао да тамо нема ничег већег од ове Трпезе". "И Исус најсавршенија Жртва", каже Симеон Солунски, "биће у средишту свих Светих Својих, за све мир и јединство, Свештеник и Свештенодејствовани, који све сједињава и који се са свима сједињује". У Евхаристији се предизображава испуњење или пунота Цркве, то савршено јединство човечанства, које чекамо и очекујемо у животу будућега века -мада ћe оно тада бити умањено и ограничено зловољним противљењем твари... Евхаристија je предизображење и почетак васкрсења - по обећању Спаситељовом: "Онај који једе моје Тело и пије моју Крв, има живот вечни, и ja ћy га васкрснути у последњи дан" (Јн 6, 54). То је нада и залог васкрсења, "обручење будућега живота и царства". У Евхаристији ми додирујемо преображени свет, узлазимо на Небеса, дотичемо се будућег Живота. "Они који се причешћују те Крви", говорио је Златоусти, "стоје скупа са Ангелима, Архангелима и Вишњим Силама, обучени у Царску одежду Христову, имајући духовно оружје. Али ја овим не исказах оно највеће: "они се облаче у самога Цара"... То се савршава унутар емпиријског света, у историји; и скупа с тим, то је крај и укидање историје, победа над временем које раздваја и које протиче.
По тумачењу преподобног Максима, у Литургији је све лик будућег века и означава "крај овога света". С нарочитом снагом и смелошћу о томе je говорио Николај Кавасила. "Хлеб живота, Евхаристија, жив je и Сам, и због њега су живи и они којима се тај Хлеб даје... Хлеб живота само покреће храњенога, и мења га, и претвара га у Самога Себе... Када се у нас излива Христос и с нама сједињује Самога Себе, Он нас мења и преображава у Себе, као малу кап воде уливену у бескрајно море света. Када нас Христос приводи Трпези и даје да окусимо Његово Тело, Он свецело мења онога који je Тајну примио и преображава у сопствено својство: и прах, примивши царски вид, не бива више прах, но Тело Цара, од чега се неда замислити ништа блаженије... Боље захвата горе, и Божанствено овладава људским, као што Павле говори о васкрсењу: Смртно бива прождерано животом (уп 2. Кор. 5, 4)... То је последња Тајна. Не може се ићи даље, не може се додати веће"...
И тиме ми још снажније осећамо границу и јаз између преображеног и непреображеног, између свештеног и световног - оштру противречност између тишине највећег тајанства и неслоге света који нас окружује. У храму провејава тишина вечне љубави. А око храма бесни овосветско море, Црква још увек остаје тек острво у "узбурканом житејском мору". То је блистаjyћe лучезарно острво; и над њим сија и гори Божанствено Сунце љубави, Sol Salutatis. Но свет остаје без љубави и ван љубави; и као да не жели и не прима истинску љубав. И у души хришћанској јавља се горка подвојеност. У литургијском искуству присутан је патос ћутања, жеђ за тишином, жеђ усамљених созерцања. "Оставимо сада сваку земаљску бригу"... И у тој благој тајности (потајности) je истинска, вечна Истина. Пут према евхаристијској Чаши води кроз сурово самоиспитивање, кроз затварање самог себе насамо са својом савешћу, а пред лицем Божијим. И побожност настоји да светињу огради од сујете овог света - "нећу рећи Тајну непријатељима Твојим"... Kao на гори Преображења, у литургијском опиту je тако много божанствене светлости, да се човеку уопште не враћа, не одлази му се натраг у светску сујету. И заједно с тим, љубав не трпи да је неделатна: и патос сједињења и јединства сабрани у литургијском бденију, не може да се не излива у дела. Дела љубави продужавају богослужење, јер су и он својеврсно богослужење, служење и хвала Богу - Љубави. Зато се из Евхаристије отвара пут према животном подвигу, према искању мира за свет - "сачувај пуноћу Цркве Своје... Даруј мир свету Твоме"... с таквом прозбом ми излазимо "у миру" из храма, као што смо дужни да с миром улазимо у њега... с вољом да читав свет постане свет Божији, да сија извршењем свеблаге воље Свеблаженог Бога. И служба мира постаје задатак за причасника Чаше мира. Неслоге не могу да не узнемиравају свет и да не рањавају срце хришћаниново - а нарочито сукоб света због Христа, сукоби хришћанског света, раздељеност у евхаристијској трпези. У том раздору и раздвојености јесте тужна тајна, тајна човекове издаје и противљења. То je страшна тајна, јер се тиме цепа долама Господња, Тело Његово. Taj раздор побећује само љубав, љубав Христова, која кроз нас дејствује Духом мира. Истина je кад кажемо да, колико год много чинили за "сједињење свих", то се увек покаже као мало. И пут у Цркву раздваја се на мноштво путева и завршава се иза историјског обзорја (хоризонта историје), у невечерњем Царству будућег Века. Странствовање ћe се окончати онда када дође Цар и открије се победа.
А до тада ћe тужно звучати молитва Цркве о пуноћи. Онако како звучи од првих дана: "Као што је овај хлеб негда расејан по брдима, био сабран и постао једним Хлебом, сабери Цркву Своју од свих крајева земље у Царство Своје!"
Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!
ПРОТОЈЕРЕЈ ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ