Чувајмо и волимо своју Свету Цркву и помозимо је својим светим животом.
Пошто овде на форуму има врло антицрквених назива тема,
а називи остају ако се и реши проблем који аутор теме износи.
Па ће онда наслов теме да омаловажава и владике које су аутору теме подобне, нека стоји и овај наслов.
Јер, ако не будемо чували своју Цркву, која је нас, наш народ и државу
чувала толике векове, а чува нас и сад, џаба нам је и Краљ и монархија и Српско име.
Неко ће рећи, па некад су у Цркви били свети људи, а сад нису.
Подсетићу, на пример, да је Свети Василије Острошки прешао из свог манастира у Острог када је сазнао да су неки од братије примили унију.
Ти нису покварили Цркву, а Свети Василије је украс Цркве.
Тако и данас, ако има појединаца који руше Цркву, немојмо и ми
рушити за њима и још правдајући се бригом за Цркву.
Свети Серафим је рекао: - Стекни мир у себи и хиљаде око тебе ће се спасити!
Поправљајмо себе, то је највећа помоћ Цркви.
Сетите се приче о житу и кукољу, а ми се понашамо као слон у стакларској радњи.
Ради једне стабљике кукоља погазимо 1000 пшенице.
А Господ каже да се сачека жетва.
Дакле, Црква је света и има много свтих људи, али ми у Њој примећујемо само
сличне себи, а то кога видимо у Цркви нам најбоље говори где смо у покајању и духовном животу.
Слава Богу и његовом дару.
ПАЗИТИ НА СЕБЕ …, ЧУВАТИ СВОЈЕ МЕСТО …,
САЗРЕВАТИ У СВОЈОЈ СЛУЖБИ И НА СВОМ ПОСЛУШАЊУ
Пазити на себе да бисмо пазили на Бога; чувати своје место у Цркви и сазревати у својој служби и на свом послушању.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ
Мирно и мирољубиво износити све оно што се тиче наше хришћанске савести не значи хладнокрвно слушати и гледати како дојучерашња браћа и сестре у православној вери, сити и здрави и крштени и колико толико православни и упућени у веру, данас већ слушају глас лукавог реформатора, али и узурпатора који им говори: Бићете као богови.
Који су плодови те опаке послушности и поверења у губитељев глас?!
Гнушање према својој матери Српској Православној Цркви, и добровољни излазак из ње са одлуком о трајном одласку, боље рећи нестанку?!
Зар тај кризогени и шизофрени чин не говори о уврштењу у бескрајно дуги ред оних малих богова и богића, скојеваца, другова и другарица и шокова који су Српској Православној Цркви и њеној верној деци за нашег времена починили ствари које здрав ум не може ни да појми, нити да у себе смести!
Шта тек рећи о свему почињеном Цркви, идући унатрашке кроз историју њених неописивих страдања?! Али, то се ионако не тиче самих њених џелата.
Многобројнима из сваке генерације у интересу је разарање српске Цркве до њеног уништења; њима се тако хоће, и тако им се може.
Док су се једни јавно и тајно испољавали као гонитељи и мучитељи и разоритељи Српске Православне Цркве, док јој се други обраћају са подозрењем, поругом и демонском мржњом, док ће јој трећи наносити нове убоје и опекотине и ране, дотле се самозвани старокалендарци отцепљују од ње и Духа Светога жалосте и прогоне.
А где нема Духа Светога, зар може бити Цркве?! „Где је Дух Свети тамо је Црква. (Одметништво од Цркве равно је одметништву од Христа, њеног Женика, о коме говори апостол Павле): Кажем (…) за оне који се одељују од нас. Та ствар (раскол) је прељуба!“
(Свети Јован Златоусти, Тумачење на Посланицу Ефесцима 4, 4). Православна вера Цркве Српске, целомудрена је, и чиста.
Они који се отцепљују од ње временом ће скончати у јереси. Дакле у позицији јеретичности и расколништва и парасинагогалности хришћани не могу да стекну подобије и лик саборности и христоликости јер је за то потребна благодат која конституише како жељено саборно тело, тако и жељену христолику личност.
Друго, болест индивидуализма, и са њим у вези егопатије, сластољубља и властољубља нагони људе да они као некада Кореј, Датан, Авирон баш са њима дижу буне и започињу борбе и ратове. А сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1. Јн. 3, 4), и оно се састоји у померању отачких граница.
Блаже речено, они који су до јуче били са нама, а данас већ отиснути на беспуће, да не штеде своје смирење пред Српском Православном Црквом и своју љубав према њој, него да се радије чувају новца, поготово када је он туђ, и прљав, и наменски: за разбијање Српске Православне Цркве изнутра!!!
ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
Владика Давид – ученик највећих екумениста и реформатора
Давид епископ, донедавно монах, теологију је учио од вође свих новотараца и упропаститеља, Јована Зизјуласа (тог изумитеља свих неправославних учења која потресају СПЦ већ око двадесет година), и кад је дошао у крушевачку епархију решио је да спроведе своје идеје. У почетку, крио се: рекао је свештенству да служи у складу с одлукама Сабора, мати игуманији у Љубостињи је рекао да се не боји и да ће се ту служити како се деценијама служило (мати Христина је преко шест деценија у манастиру), тако је рекао и оцу Дамаскину у манастиру Наупаре – и неколико месеци се служило како се служи, а свештеници – новотарци су сабили рогове и ћутали. Али, онда је стигао налог из Фанара, а преко Новог Сада: „Разваљуј!“ И разваљивање је почело. Владика је служио некакву своју, „Антиохијску“Литургију, без олтара и без ичега (наравно, на основу нашег највећег, најмудријег и најгенијалнијег литургичара, каноничара, еклисиолога, догматичара, фудбалера, специјалног оператера по туђим епархијама, Атанасија Јевтића, и његових превода у „Христос – Нова Пасха“), иако такве Литургије нема ни у типику ни у служебнику (типично папистички: они имају десетине варијаната своје мисе, па служе шта им се кад ћефне и како публика захтева; неки кардинал Базил Хјум служио је чак и „кловновску мису“). А сад је, ево, почео и владика Давид.
Чувајте се да вас ко не превари (Мт.24,4); највећи молитвеник СПЦ „стреља очима“
Опасност од појаве овог човека је вишеструка: пре свега, она се огледа у његовој фарисејској слаткоречивости, и спремности да збуњује наш народ, који заиста није теолошки поткован, али који има веру и молитву и зна да се мора служити како је Богом и Црквом благословено. Пошто је од Зизјуласа и Мидића усвојио да је епископ „бог и батина“ у својој епархији, он је збуњени народ у Љубостињи час плашио анатемом: „Ја сам са оних двери, кад сам вас стрељао очима, могао да бацим анатему на вас. То је моје. Али ја то нећу зато што сте ви моја деца“ (иако је позвао полицију да га „брани“ од те исте деце), а час их називао својом децом и уверавао да је све то исправно и рекао да неће никоме полагати рачуне. (Наравно, ни Сабору – новотарци се на Сабор позивају само кад неког треба гонити и сургунисати, а кад они служе, кажњавају, тргују и залажу црквену имовину – попут Григорија, нико им не може и не сме заповедати, а камоли Сабор). Епископ Давид је нешто ново међу новотарцима. Такав степен фарисејства до сада ни један од њих није демонстрирао.
Давид „исихаста“ – добар сценарио бившег режисера
Чудно је, такође, да се један смирени калуђер хвалише својом 24-часовном молитвом и њеном непрестаношћу, али није чудо ако се зна да је он некад студирао режију, а за режисера је веома битно да сценарио буде убедљив. А сценарио је прост: уверити народ да је он, епископ Давид, исихаста над исихастима, који ће се молити „све до небеских столица“(очито сматра да му је тамо место већ обезбеђено), и да се њему мора веровати. У Цркви су праксе увек биле провераване смирењем – тако је Свети Симеон Столпник, чији је подвиг до њега био непознат Цркви, одмах почео да силази са стуба кад су га околни пустињаци позвали да сиђе, да би проверили његово смирење. Јер, да није сишао, они би знали да је горд и да је подвиг од непоменика; али, кад је решио да слуша, знали су од кога је. Овај нови подвижник, Давид, који у Крушевцу, Трстенику, Љубостињи и шире, спрема „библијске вечере“, не слуша ни Сабор, ни типик, ни служебник. Оде он у Антиохију, Александрију, Јерусалим, само да не буде с Николајем и Јустином. Јер је, рекосмо, са Зизјуласом, и ни са ким другим. Иначе, као „препаметан“ човек, владика Давид сигурно зна какав је аскета био Ориген, па је ипак, због својих јереси, осуђен на Петом васељенском сабору. Као што је познато, и у време Господње били су неки који су се дуго молили Богу, али не у Истини, па их дуге молитве нису спасле: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“ (Мт. 23,13-14).
Литургијски учитељи владике Давида
Пошто је монах Давид деценијама обичан монах, а не и свештенослужитељ, њега је неко морао да, пре хиротоније, обучава служењу. Учитељ му је био неки калуђер Илија Буха, некад из Епархије рашко – призренске, а сад луталица која, наводно, студира теологију у Београду. Учитељ му је био и Ненад Милошевић, верни папољубац, професор литургике, који своје студенте води да присуствују католичким мисама по Београду и који у олтару капеле на Теолошком факултету наређује својим пуленима како да новотаре. Наравно, највећи учитељ му је био и јесте Јован Зизјулас. Да не испадне да измишљамо. Ево шта он каже у својој књизи „Пројава хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност и у богословљу“ (Богословски факултет, Београд, 2011.): „А лик Светог Василија Великог као савременика и координатора икуменског богословског дијалога просијао је и у нашој епохи. Свакако и заслугом тумача и настављача његове богословске мисли и дела, од којих би требало СТАЛНО ИСТИЦАТИ НОВОГ ПРАВОСЛАВНОГ, АЛИ И СВЕХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛОВА, МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА ЗИЗЈУЛАСА“.
Владика Давид међу „мртводушницима“
И ево нашег новотарца – епископа Давида шта још учи: „Душа није бесмртна по природи него по благодати, а смртна је у принципу; и то зато да би заједно са распадљивим телом и целокупном твари и она била спасена – преображена Христовим васкрсењем и о Христовом васкрсењу. И тако, ДУША ЈЕ СМРТНА, а тело и твар осим смртности још су и распадљиви, еда би васкрсење могло да буде делотворно. Према томе, ДУШИ, ТЕЛУ И ТВАРИ ПРЕ ВАСКРСЕЊА НИЈЕ ПОТРЕБНА БЕСМРТНОСТ, А ОЧИГЛЕДНО ДА ОНА НИЈЕ НИ МОГУЋА“ (и епископ Давид се позива на Зизјуласа, стр. 33 Давидове књиге). И Давид епископ јасно вели: „У поређењу са телом, она је инеупоредиво финија, али ипак створена, и у стању је да се подвргне догађају и искуству смрти на свој начин, на начин уснулости, обамрлости и утрнулости/…/ДО ДАНА СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА ЧОВЕК ЈЕ УСИПАЈУШЧИ, УСНУЛИ ИЛИ СПАВАЧ, КОЈИ ВИШЕ НЕ МОЖЕ ДА РАДИ НА СВОМ ПОКАЈАЊУ“ , при чему он из тог стања издваја само нарочито облагодаћене свете.
А све то, наравно, НИЈЕ ИСТИНА: душа, чак и обичних људи, после смрти НЕ СПАВА, него пролази кроз митарства, а затим, привременим судом, иде у рај или ад – и то је учење Цркве, које се може наћи у догматици свих православних догматичара, на челу са Оцем Јустином. Наравно, кад би га човек притеснио, он би рекао да није тако мислио, јер су они који се боре против душе – МРТВОДУШНИЦИ. А ова јерес се тако зове, јер учи да душе до васкрсења спавају, док су оне, напротив, или у делимичном блаженству раја или у делимичним мукама ада, при чему су крајње свесне и делатне – или у Небеској Литургији или у трпљењу адских мучења. А за њих су верници обични глупаци, које је могуће варати играма речи (као што је то радио у Љубостињи, с тим да збуњени народ призна његове новотарије за исправне).
Папски теолози – узори владике Давида
Кога епископ Давид брани међу папским теолозима? Зна се – Зизјуласовог учитеља, Ива Конгара и либерала Ханса Кинга, великог екуменисту. А кога цитира наш епископ? Набискупа бихаћко-сењског Милета Боговића, који је на изложби византијске уметности у Загребу рекао: „Што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи једни другима. Ми римокатолици разводнили смо се у сваком погледу“ . Зато епископ Давид служи древне Литургије – што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи папистима. За епископа Давида Јован Зизјулас је „ВАСЕЉЕНСКИ УЧИТЕЉ И БОГОСЛОВ ЦРКВЕ“ (стр. 61), Владета Јеротић, познати филокатолик и Јунгов следбеник, „оцрковљена личност са терапевтичком силом речи“, док је истински православни теолог Јеротеј Влахос, митрополит Навпактоса, за њега само „компилатор и популаризатор светоотачког богословља“. И тако даље: мада код владике Давида има и величања оца Јустина иВладике Николаја (као и код новотарца Атанасија Јевтића и шефа новотарске параде, Иринеја Буловића) све је то прекривено зизјуласовском маглом, у којој се владики Давиду чини да ће и питање влашке магије решити сваколитургијским пришећивањем (једна магија да се замени другом): по њему, богословље треба да буде у служби човекољубља, и да не спречава децу да прилазе Христу (односно, стално се причешћују, о чему он пише у „Српској литургијској антологији“, „Искон“, 9, година 2006, стр. 47 ). Својевермено је владика Давид превео текст светог Василија Великог о значају писаног и неписаног предања које се у Цркви не сме мењати: на своју и нашу несрећу, он је, без имало страха Божје, почео да мења ПИСАНО ПРЕДАЊЕ СЛУЖЕБНИКА И ТИПИКА И ОДЛУКЕ НАШЕГ САБОРА. Да бисмо и њега и себе подсетили на истину, која је увек иста, јер је Христова, и да бисмо га, бар колико је у нашој моћи, умолили да не смућује наш јадни и смућени народ, доносимо његов превод речи Светог Василија Великог:
>>Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при томне схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па јоши крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (…) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо – рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; – да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века когами очекујемо./…/ Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем.
Владика Давид не говори истину; седам одлука Сабора СПЦ о богослужењу; проклетство је слушати непослушног
У разговору са верницима, владика Давид ни једном речју није поменуо одлуке Сабора СПЦ о богослужбеној пракси. Није их смео поменути, јер то не иде у прилог његовој самовољи. Он намерно прећуткује истину. А сме ли један епископ, при томе такав молитвеник и подвижник, који има намеру да се моли до „небеских столица“, тако да чини?
„Тачно је то, да је био разговор и договор на нивоу Сабора да се расправља о Литургијским питањима али то не значи да се не расправља…“
Шта је, у ствари, хтео народ који је дошао у манастир Љубостињу. Ништа осим да се поштују одлуке Сабора СПЦ о богослужењу. А САБОР СПЦ ОД 1968. – 2008. ДОНЕО ЈЕ УКУПНО СЕДАМ ОДЛУКА О БОГОСЛУЖЕЊУ! Ни једну од тих одлука српски новотарци нису испоштовали! И ти и такви, кроз уста владике Давида, позивају народ „хајде да идемо код нашег свештеника, да га питамо! Хајде да кажемо да нам на скупу, после Литургије говори о проблему! А свештениково је опет да расуди па да каже: Ја ћу да им објасним или ћу позвати Епископа; позваћу другу своју браћу, позваћу старешине манастира; Игумане, Игуманије и да се лепо започне тај разговор који се тиче свих нас.“ Позивају народ да дође и слуша новотарске измишљотине и лажи. Позивају народ на послушност и прете проклетством – они који су Цркви непослушни, који Цркву руше и газе Предање, и који су самим тим на себе проклетство навукли! Владика Давид позива народ да слуша попа Милисава (и обрнуто, по оној: ја теби сердаре, ти мени војводо) и њему сличне полтроне и улизице, који продају веру за вечеру и крсте за масне прсте и говоре за верни народ „опет бесни Иродијада“! (попе Милисаве, срам те било, ако у теби још имало људскости има!). За попа Милисава, његовог владику и њима сличне новотарце, народ је само бесловесно стадо које служи са шишање!
Шта још веле Артемијева Парасинагога и ''Борба За Веру''? Извртање истине и напад на Цркву шкоди
само ономе ко то ради...као у овом случају!
Смедерево прочитај нешто, немој само преписивати глупости, ограничених
људи који се хватају за реченице а не за суштину.
Расколници ће у свему тражити оправдање за свој раскол.
Па и да помере саксије у Патријаршији они ће у томе видети покриће за себе.
Слепе вође слепима!
Ако је душа безсмртна на начин који расколници хоће да докажу,
онда нема разлога да Бог постоји, јер душа може да постоји без Бога. (јерес)
Или ако је Бог створио душу безсмртном тако да она може даље без Бога јер је безсмртна.
Следи: Бог ју је створио и ту нема даље шта да тражи. (јерес)
Душа јесте безсмртна, али не сама од себе, него је у Богу и Богом безсмртна.
Зашто они хоће да докажу своју безсмртност душе, па да би оправдали свој раскол:
Они хоће да кажу да могу да буду свештеници и владике без Цркве Христове.
Да им је чин доживотан и не зависи од Цркве.
Не, није, варају се тешко, јер:
Нити душа постоји без Бога, нити свештеник и владика без Цркве.
То су фине и прецизне ствари са прецизним терминима, а не смеју бити тема расколничких памфлета.
Подржавање такве "безсмртности" ти је исто као да подржаваш "филиокве" или једну природу у Христу.
Наизглед логично, али суштински потпуно неправославно!
Прочитај нешто, размисли својом главом.
Немој само трчати да ти расколници кажу "Браво Србине, чувару истине!"
Не продавај се за шаку сујете.
Добро је борити се за праве ствари,
али ти се бориш против погрешних непријатеља, за подметнута убеђења.
Није ми јасно о каквом расколу пишете (да будем искрен ни сам све ни прочитао... километарски текстови...), ако се ради о расколу између католика и православаца тај раскол подржавам. Католицизам је богохуљење и то се лако да видети. Ако се пак ради о расколу између православаца то дефинитивно не подржавам, нас православаца има мало још нам само фали да се делимо. Што се тиче патријарха Иринеја ја сам за његову смену. Слизао се са антихришћанским режимом на власти.
Наравно да треба да чувамо своју Свету Цркву али верника има све мање. Млађе генерације не верују ни у шта што је, морамо признати, разочаравајуће. Још поготово када у новинама можемо прочитати како су неки свештеници развратници. Потребно је некако освестити људе показати им да ипак треба да верују. Жалосно је што би данас мали број људи био спреман да погине за Царство Небеско као што су Срби гинули са кнезом Лазаром раме уз раме.
(08-04-2015, 12:01 AM)Правда Пише: [ -> ]Није ми јасно о каквом расколу пишете (да будем искрен ни сам све ни прочитао... километарски текстови...), ако се ради о расколу између католика и православаца тај раскол подржавам. Католицизам је богохуљење и то се лако да видети. Ако се пак ради о расколу између православаца то дефинитивно не подржавам, нас православаца има мало још нам само фали да се делимо. Што се тиче патријарха Иринеја ја сам за његову смену. Слизао се са антихришћанским режимом на власти.
Наравно да треба да чувамо своју Свету Цркву али верника има све мање. Млађе генерације не верују ни у шта што је, морамо признати, разочаравајуће. Још поготово када у новинама можемо прочитати како су неки свештеници развратници. Потребно је некако освестити људе показати им да ипак треба да верују. Жалосно је што би данас мали број људи био спреман да погине за Царство Небеско као што су Срби гинули са кнезом Лазаром раме уз раме.
Католицизам није богохуљење, већ једна од вероисповести.
За нашег Патријарха нисте у праву, јер сваки је Патријарх комуницирао са властима, ма какве оне биле.
(08-04-2015, 12:01 AM)Правда Пише: [ -> ]Није ми јасно о каквом расколу пишете (да будем искрен ни сам све ни прочитао... километарски текстови...), ако се ради о расколу између католика и православаца тај раскол подржавам. Католицизам је богохуљење и то се лако да видети. Ако се пак ради о расколу између православаца то дефинитивно не подржавам, нас православаца има мало још нам само фали да се делимо. Што се тиче патријарха Иринеја ја сам за његову смену. Слизао се са антихришћанским режимом на власти.
Наравно да треба да чувамо своју Свету Цркву али верника има све мање. Млађе генерације не верују ни у шта што је, морамо признати, разочаравајуће. Још поготово када у новинама можемо прочитати како су неки свештеници развратници. Потребно је некако освестити људе показати им да ипак треба да верују. Жалосно је што би данас мали број људи био спреман да погине за Царство Небеско као што су Срби гинули са кнезом Лазаром раме уз раме.
Раскол који се помиње је онај који бивши владика Артемије нажалост прави са "бившим" удбашима. Њихово деловање иде у два главна правца:
1. Напади на Цркву по свим основама, користи се сваки најмањи повод да се Цркве љага пред народом. (активнији су доста од титоваца у своје време).
2. Пошто су "доказали" да Црква није Црква, онда покушавају да створе своју цркву, до сада су отворили око 30 "манастира" и "цркава" широм Србије и тако стварају паралелну "црквену" структуру.
Поставља се питање коме је сад у интересу да народ одваја од Цркве, као јединог обједињујућег фактора Српског народа.
Онима који желе добро нашем народу, сигурно није интерес да га одвајају од Цркве.
А коме је интерес? Па свим нашим непријатељима и ђаволу.
Само одлучујемо на чијој ћемо страни бити.
Што се тиче лоших и добрих попова и владика, увек је вило и једних и других, али обреди које врше док су у Цркви су важећи.
За своје личне грехе ће одговарати пред Богом, као и свако од нас. И Јуда је био апостол поред самог Христа Бога.
Е сад сви гледамо шта нам је срцу ближе, онај свештеномученик, који својим југом стао да помогне и био убијен, брзо се заборави.
Значи свако види добро или лоше, зависно од стања душе.
Мада неке поступке Патријарха не одобравам, он је наш Патријарх и заслужује свако поштовање, нисмо у његовој кожи и не знамо како му је. А није му лако ностити одговорност за сео народ.
Са влашћу је дужан да одржава пристојне контакте, јер је то заповест апостола. То су радили и у Византији, и у време Турака, и у време комунизма, па и сад у време демократије.
Помолимо се да Бог помогне и упути нашег Патријарха.
(08-04-2015, 12:08 AM)Шумадинац Пише: [ -> ]Католицизам није богохуљење, већ једна од вероисповести.
Не бих се сложио, папска гордост и непогрешивост, "кварење" Свете Тројице, безгрешно зачеће Пресвете Богородице су хуле на Бога и икономију спасења.
Али то не значи да треба да мрзимо католике, треба да их поштујемо као људе за које је Господ разапет, ако их он воли
онда ми хулимо на Бога ако их мрзимо.
То се односи и на све друге људе и вероисповести, па и атеисте.
Поштовањем Христовог лика у њима ми потврђујемо своје Православље.
Заједничке молитве са њима и слично су нешто друго и нама штетно.
А зашто су штетне заједничке молитве(не богослужење)?
Зато што не постоји јасна разлика.
Присуствовање на молитви иноверних без активног учешћа,
а у смислу исказивања поштовања према људима или заједници је у реду.
Али ако се молиш заједно са њима дајеш
легитимност њиховом погрешном учењу и саблажњаваш слабе у вери.
Појасниће ти боље смедерево сутра.
О. Сергеј Булгаков поводом заједничких молитви пише:
Црквени раскол који се догодио, ма из којих разлога до њега дошло, пропраћен је раздвајањем у молитви - то и јесте највећа туга, а заједно са тим и отров. Наравно, спољна раздвојеност не мора да уклања узајамну унутрашњу молитву - то је ствар ширине хришћанског срца. Ипак, очигледна раздвојеност у молитви остаје болна и неизлечива рана на телу црквеном. Сва историја цркве (баш као и наша трагична руска савременост) пуна је таквих јазова, црквено јединство се (чак и у границама исте цркве)- авај! - остварује кроз сопствено негирање, као што ниво океанске воде постоји само као просек подизања и спуштања таласа. Таква је логика наше нејаке природе, неспособне да доживи истину другачије осим делимично, кроз одступање од ње. Раздвојеност у молитви, која се једном догодила, тежи да се учврсти, настави и остане заувек. Ми имамо сада један чудан и саблажњујући призор, да се хришћани моле Богу и Спаситељу своме Господу Исусу Христу у различитим заједницама, које не опште међусобно: јединство у вери не води јединству у молитви. Штавише, тај јаз се санкционише и потврђује у црквеним правилима, која су, истина, настала у 4. и 5. веку, али која до сада имају снагу важности; она нису укинута формално, али која укида сам живот. Управо 10, 11. и 45. правило - такозвана “Апостолска” правила - забрањују нам да се молимо са “одлученима из црквене заједнице”, а клирици, епископ, презвитер и ђакон који се моле са јеретицима се одлучују. Исто то се потврђује и 38. правилом Лаодикијског сабора: “Не приличи молити се с јеретицима и отпадницима”. Наравно, главна мисао тих правила је да се одстрани “равнодушност, узрок зла” (правило св. Никифора Исповедника, 10. питање) предузимањем мера одбрамбеног карактера, које одговарају оштром нивоу борбе са јереси или расколом. Али одбрана губи свој значај тамо где већ отсуствује напад, што се и дешава у низу односа међу вероисповестима данас. Ми смо дужни да знамо не само оно што нас дели, него и оно што остаје исто, без обзира на подељеност. Та могућност животне спознаје онога што је својина читавог хришћанског света, представља велико и благодатно достигнуће савременог “екуменизма”, тј. покрета управљеног ка црквеном јединству. Сусрет хришћана разних вероисповести, као хришћана, представља велику радост, коју је послао Дух Свети, и ново откривење васељенске Педесетнице. Наравно, нема ништа лакше, него критиковати ово “панхришћанство”, указујујћи да ту нема хришћанства уопште, него да постоји само једна црква у својој ненарушеној конкретности и целовитости. То је, наравно, тачно у том смислу да је пуноћа богопоштовања у установљеном и богонадахнутом култу могућа једино у јединомислију и, што је најважније, при отсуству јавног неслагања. Ипак и при томе хришћанство остаје као вера у Господа, љубав према Њему и молитва, и то хришћанство за нас постоји не само у православљу, него уопште као такво, тј. и изван њега, као нешто што може бити на неки начин и заједнички садржитељ, као нешто заједничко за све вероисповести. То најјасније долази до изражаја у мисионарском раду, у коме хришћани морају да, стојећи пред лицем многобоштва, дубље и јасније да схватају своје хришћанство. И без обзира на то, што култ или богослужење јесте нешто најконкретније у животу вероисповести, ипак остаје места за заједничку хришћанску молитву, изван вероисповести, изван култа и прописа или, боље рећи, са својим сопственим, изнова састављаним правилом. У данашње време, заједничка молитва хришћана различитих вероисповести у храмовима и изван храмова постаје све више и више обична чињеница. Конкретно, православни се одавно већ моле са инославнима у одговарајућим приликама. Моле се са инославнима и католици, наравно такође у одговарајућим случајевима. Ова нова пракса није само слободоумност или љубазност, која је недопустива у строгој и одговорној дисциплини (како то до сада и мисле многи), него општехришћанско достигнуће, умеће да се сједини у ономе што се јавља реално заједничким. И та наша заједничка хришћанска радост и утеха јесте, наравно, пре свега молитва над молитвама - молитва Господња, која је укључена у св. Јеванђеље. У њој су сједињени сви хришћани, без, наравно, било каквог изузетка. У ширем смислу, на ово се односе и друге јеванђелске молитве, посредно или непосредно узете из Јеванђеља.
Овоме треба додати и све старозаветне молитве, конкретно Псалтир, а такође и нове, делимично импровизоване, делимично поново састављане или молитве које су укључене у општу употребу (“девотионс”). Једном ће православна црква да за ову праксу установи опште норме и даће потребна одговарајућа упутства. За сада се то ради по осећају, од случаја до случаја. Догматски та заједничка молитва се може објаснити том чињеницом, да сви хришћани славе и призивају Име Христово, у коме, за оне који се моле, присуствује сам Христос. “Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20), и заиста сви хришћани, који молитвено призивају Име Христово, постају јединствени у Христу, као што се и на оне који призивају Име Св. Тројице односи реч првосвештеничке молитве: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби” (Јн. 17, 21). Када ми подижемо очи ка небу за нас престају да важе земаљске ограде. Ипак, да ли је то тако? Не остају ли те ограде и у нашим молитвеним сједињењима? У извесном смислу, да, остају. Јер ми не можемо у свему да се сјединимо са нашом браћом. Конкретно, ми не можемо са протестантима молитвено да призивамо Мајку Божију заједно са светитељима. Наћи ће се код нас молитвене разлике чак и са католицима, иако не толико суштаствене. И нисмо ли ми дужни да ћутимо о тим разликама? Није ли то већ издаја или повреда православља? Не треба затварати очи пред тим да такве опасности уопште постоје. Положај православља у односу на протестантски свет је посебно неповољан баш због тога што православље мора због молитвеног општења с њима, прилагођавајући се, да се умањује, да губи своју Пуноћу. Наравно, уколико се ово ради из љубави и снисходљивости, због црквене “икономије”, то се може толерисати, као жртва љубави, отсутност неумољивог максимализма, по принципу апостола Павла “свима бити све”. Ипак, наша браћа треба да знају и да разумеју да је то само жртва љубави и снисходљивости према слабости, али не и одрицање и издаја. И тиха, али стварна туга због тога, што се ми не можемо у потпуности сјединити у молитви, мора јаче и делотворније да директно путем проповеди проникне у срца наше браће, као тихи призив љубави...
Међутим, у молитвеном општењу са инославнима треба водити рачуна да не дође до извитоперености и осиромашења у пуноћи сопственог молитвеног живота. Али може се десити и позитивна страна тог општења. Ми смо навикли да се поносимо својим литургијским богатством у поређењу са “строгим и једноставним обредом” код протестаната. Ипак не треба затварати очи ни пред тим, да ми не реализујемо у потпуности то религиозно богатство, и у неким случајевима оно пада као мртав терет прописа и обреда на охлађену душу. Протестантизам, при свом свом литургијском сиромаштву познаје живу, не-прописану молитву, у којој се људска душа на дечији и непосредан начин обраћа Небеском Оцу са својим потребама датог дана и тренутка, има свој лични разговор с Богом. То је његова предност, чак и ако има везе са литургијским сиромаштвом.
Не слажем се са поруком текста.
Да одлучене волимо, да поштујемо њих и њихову веру, да се молимо за њих, ДА.
Да се молимо са њима. НЕ.
Прво заједница у вери, па у молитви и чаши (причешћу)
Има и о томе...Берђајев на једном месту пише:
Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика
Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства.
Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.
Још једном Булгаков, на једном месту слично пише:
(имати стрпљења прочитати)
Канонска, па чак и догматска изопачења, у извесним границама, по сведочанству цркве, не поништавају делотворност тајни, па чак и ако оштећују или умањују њихову делотворност; међутим ово последње није човеку дато да зна. Али одавде проистиче закључак од огромне важности: цркве које чувају свештенство, иако су раздвојене, нису раздвојене у животу кроз тајне. Другим речима, подељеност цркве не допире до дубинског плана: у свом тајинском животу Црква остаје јединствена, у крајњој линији ово је могуће тврдити о односима између православља и католицизма. Строго говорећи, уједињење цркава се овде чак и не захтева, иако, на жалост, тога јединства ретко када бивамо свесни. Шта из овога следи? Цркве које су сачувале наведено јединство у тајнама, подељене су сада канонски, у смислу јурисдикције, и догматски, у смислу читавог низа различитости, које, међутим, нису кадре да пониште реалност тајни. Шта је потребно за потпуно обнављање јединства и одакле почети? Обично се мисли да је за реално уједињење, које би се могло изразити у општењу кроз тајне (Интеркоммунион), а нарочито у евхаристијском општењу, потребно пре свега канонско општење, тј. узајамно признавање јурисдикција. Међутим у овој области не постоји импедиментум дирименс. Јер се ни са Истока никад није оспоравала јурисдикција папе над западном црквом, ни са Запада се нису оспоравале јурисдикције источних помесних цркава у њиховој сопственој области, и несугласице у канонској области се не односе на поделу јурисдикција, него на права римске катедре - папског примата, што већ није канонско питање, него догматско. У догматској области између Истока и Запада постоје огромне несугласице, и у учењу о Св. Духу филиољуе, и о учењу о Цркви (управо о папином месту у цркви), ичитав низ других догматских, и још више доктринарних разлика (уосталом, што се тиче последњих, оне могу да постоје - и постоје - и у окриљу јединствене православне цркве). Делимично су оне природна последица целокупних духовних и историјских разлика Истока и Запада, делимично су последица одступања Запада од васељенског пута. Овде ступамо на терен догматских спорова и подела које до сада нису отклоњене. Обично се овим догматско - доктринарним разликама придаје пресудни значај. Сакраментално јединство догматски подељених цркава као да се заборавља или се жртвује за ове њихове разлике (које такође не само да се непревазилазе, него се још и преувеличавају). Зато формула која влада у погледу уједињења цркве гласи: општење кроз тајне, тј. уједињење у тајинском животу, треба за себе да има као услов прелиминарну догматску сагласност. Али, да ли је баш тако неоспорна ова тобожња аксиома, која се никада није проверавала? Овде на једном тасу ваге ми имамо различитост неких хришћанских догми и богословских мишљења те вековима стварано и учвршћивано отуђење и супарништво, али на другом - јединство тајинског живота, и пре свега Трпезе Господње. Зашто се, пак, сматра да је неопходно претходно се сложити у мишљењима, а не обрнуто, и не треба ли у јединству кроз тајне тражити пут за превазилажење ове разлике? Зашто не тражити превазилажење јереси учења кроз превазилажење јереси живота, што и предсравља подела? Не греше ли сада хришћани, што не чују заједнички евхаристијски призив и не иду за њим, обузети својим страстима и поделама? А ако је тако, онда православље и католицизам још увек имају темељ и пут за уједињење - на основу општења кроз тајне. Али за ово је потребно да се осети струјање Духа Божијег; оно ће само учинити очигледним, да јединство коме тежимо уопште не треба тражити тако далеко, како се мисли, јер оно већ јесте постојећи факат кога треба реализовати. Али реализовати га треба часно и искрено, апсолутно без задњих мисли, подмуклости и лукавости, јединствено, да бисмо показали и схватили своје братство у Господу. Ни горди и властољубиви Рим, који живи у католичком свештенству, ни обамрли у вековној самоодбрани Исток, који види непријатеља и завојевача у сваком католику, нису могли, и све до сада не могу да направе тај корак, да се занесу у пориву црквене љубави. Можда још није дошло време, можда се још нису испуниле накане Божије, још није загрмео гром ни севнула муња, који ће да истопе историјске тврдоће, а зједно с тим и омекшају људска срца. Али пут ка уједињењу Истока и Запада се не налази у Флорентинској унији и у турнирима богослова, него у уједињењу пред олтаром. Свештенство Истока и Запада треба да схвати себе као јединствено свештенство, које врши јединствену Евхаристију, које приноси јединствену жртву, и за оплемењено овим тајнама свештенство, отпашће, као куле од карата, све препреке ка уједињењу кроз тајне. Амин, да Бог да! А одмах затим и као одговор на то, биће достигнуто и догматско уједињење, тачније, узајамно међусобно разумевање у особеностима, једностраностима или чак и разликама, ако такве остану: Ин нецессариис унитас, ин дубиис либертас, ин омнибус цхаритас. И једино до тада, док се нису разгорели ти огњени језици у свету, остаје нам тај дуги стрми пут тражења догматског јединомислија путем догматских спорова... Али, како год да историја реши питање о путевима ка јединству цркава, само јединство кроз тајне већ постоји, и ми смо дужни да га не заборављамо и не отклањамо ни сада, док смо подељени.
