Погледи форум

Пуни Облик: Жути ликови - прилози за биографију!
Тренутно прегледате lite облик форума. Погледајте пуни облик са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Жути, у разним варијантама, нуде се (поново - не поновило се), као месије из садашњег стања. На овој теми се могу постављати прилози за њихову биографију!

За почетак, Киза наместо Кизе, калиф наместо калифа, диктатор из времена "сабље", једна сатира са старих дискусија, као прилог за његову биографију:

ДРАГИША ЦВЕТКОВИЋ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

Један град на јужној прузи имао је некада Председника Владе, Драгишу Цветковића, који је осим тога што је потписао Тројни Пакт, био познат и по томе што је Ромима делио по једну ципелу, а другу након што га изгласају.

Кад се Драгиша појавио по други пут међ Србљем, није потписао Тројни Пакт, већ је утопио, како чаршија прича, државни монопол на један производ који је одувек био под патронатом државе и који су само најсмелији хајдуци из кршевите Херцеговине смели да продају мимо државног монопола, који је хранио и финансирао државу и град до тада. Добио је овај нови Драгиша, причају зли језици, дебелу ,,наруквицу,, за то од једне белосвестке задруге, али људи поштено платили држави државино, Драгиши – Драгишино.

А успон новог Драгише везан је уско за једног садашњег поглавицу племена После Тита Тито, такорећи ПТТ али вам, поштовани читаоци, његово име не бих овде спомињао, јер се плашим анатеме црквеног главешине, чију је кћер овај поглавица примио у племе ПТТ да ради, са средњом школом од образовања, док многи академски кадрови чаме на бироу за незапослене.

И тако, постао је нови Драгиша и калиф наместо калифа, односно везир наместо везира, након што је, наводно, ЗВЕКАН ЗВЕКНУО ЗВЕКУ ЗВЕКЕТУШОМ КОЈУ ЗАЗВЕКАО, ГЛЕ ЗВЕКА, ИСПОД ЗВЕКЕТА?!

Осили се тада Драгиша, кад већ дође по други пут међу Србе, па поче САБЉОМ косити и вино и невино, редом спроводити терор над десетак хиљада људи, па и над уредником овог листа, измедју осталих.

Али, свака каријера има свој крај, па и Драгиша очекује свој крај док му истиче MILLENIUM!

PAJTIĆEVA GRAĐEVINSKA MAFIJA: BULEVAR PROFITERA, PUTEVI DROGE I VOJVODINA NA RASPRODAJI

[Слика: urbanizamunsovo56789_thumb.jpg?w=591&h=377]

Šta je sve policiji ispričao svedok saradnik Zlatibor Paunov zvani Torbica (67), bivši član Komisije za planove Skupštine grada Novog Sada, i bivši načelnik Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove. Zbog čega u izveštajima CIA i DEA Novi Sad predstavlja važnu raskrsnicu droge, i kako preko građevinskih prevara vojvođanska politička vrhuška pere novac od narkotika…

Svaki pametan gradonačelnik zna da je najskuplja roba koja postoji u nekom gradu građevinsko zemljište. Ono šta je uradio Šarićev kartel u Novom Sadu je mrvica prema onome šta je uradio kum Bojana Pajtića i bivši gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić u Novom Sadu u dogovoru sa Bojanom Pajtićem i odabranom grupom ološa koji sebe naziva Demokratskom Strankom.

Zbog činjenice da Pavličić, koji je nekada sa trulim "Jugom" došao iz Subotice, na poziv Bojana Pajtića, ima uknjiženih devet stanova a šef policije Miloš Krstić samo jedan manje, prošlog petka je beogradska policija došla da izvrši "uslužno hapšenje" novosadskoj policiji koja godinama zbog korumpiranosti neće da se meša u svoj posao.

U početku je izgledalo da su poplašeni i uhapšeni samo babe i dede koji su godinama radili u urbanizmu, ali, čim su vremešni ljudi još prvog dana shvatili koliko je hladno u zatvoru, otvorili su dušu i pokazali ko su, šta su radili, i koga su u gradu zastupali trinaest godina, umesto države i građana Novog Sada.

Posle dugačke i iscrpne priče koja direktno vodi od tajkuna Vojislava Gajića i Petra Matijevića do Bojana Pajtića, oni su pušteni da se brane sa slobode a poslednja fioka u istrazi nepočinstva pokrajinske vlasti je ostala otvorena. Pri tome je neverovatno dragocen bio prethodnih dana i Dušan Borovica koji je na ovo ukazao i kome sve više prija kafa u zatvoru na koji treba da se navikne i Dušan Elezović.

Pošto je Borovici prihvaćena uloga zaštićenog svedoka u istrazi protiv Bojana Pajtića i Dušana Elezovića, on sve više otvara svoju veselu dušu! Takođe se u posebnim krugovima spominje i poslednji boravak pokojnog Ratka Buturovića kod istražnih organa, čiji je iskaz direktno iz policije prenošen na pet šest službenih telefona, jer su se mnogi iz policije, koje je Buturović plaćao, bojali da nisu spomenuti!

Ovaj interesantni iskaz pušten je odabranim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i u njemu Buturović poslednji put baca puno svetlo na kriminal Pajtićeve lopovske bande u Novom Sadu i pokrajini, u kojoj je zatvoreno 300.000 radnih mesta, privreda uništena a oni priterani u ćorsokak, i sada nude za podršku “rezoluciji o Vojvodini “ 2.700 evra po glavi stanovnika.

Zlatibor Paunov (67), vremešni čičica sa večitom torbicom pod miškom, u poslednje vreme je posetilac zdravstvenih ustanova radi trošnog organizma koji mu je uništavan dok je posredovao između građevinske mafije i želja Bojana Pajtića. Ovaj dugogodišnji direktor urbanizma je prvi otkrio veliki talenat Vojislava Gajića, njegovih sinova i Petra Matijevića i njegovog mlađeg sina narkomana. Kad priča u šali, kako je počela ta saradnja, on se nasmeje i ispriča anegdotu kako je Vojislav Gajić, koji je na slici "Tajna večera" stavio svoju glavu umesto glave Isusa, pa je prozvan od meštana iz njegove rodne Bobote iz koje bolje da nikad nije došao-“ Isus iz Bobote“.

Gajić, sa neartikulisanom verbalnom komunikacijom, dolazi po prvi put kog njega, izuva cipele i penje se u čarapama na sto sa građevinskom maketom Novog Sada i počinje da pomera zgrade od stiropora pravdajući da se grad tako vidi bolje iz aviona! Pre toga nikad nije video ništa veće od Bobote, gde je ceo život varao svoje meštane. Kada ga je Zlatibor Paunov upitao, iz čega to misli da finansira, on je pritisnuo jednim prstom nos kao kad se ušmrkava kokain i tako objasnio iz čega…

Vojislav Gajić je devedesetih krenuo u biznis sa starim babama kojima je bagerima potkopavao i rušio kuće, puštao svoje kriminalce da stare ljude, uglavnom samce, presreću i tuku po mraku, ili ih je terao da potpišu da daju kuće za utočište u staračkim domovima.

Tako je počeo sa par građevinskih mašina devedesetih, izgradio kod Novosadskog Sajma ono što svi danas zovu "bulevar ratnih profitera", zapravo, oblast sadašnje mesne zajednice “7 Juli“ gde ima čitave ulice u kojima je kasnije DS-u poklanjao stanove, pa je krenuo na Liman, gde sada svi funkcioneri DS-a imaju stanove, a neki od su dobili i zgrade da po nekoliko puta prodaju stanove raznim vlasnicima!

U mesnoj zajednici 7 Juli nalazi se i privatna policijska stanica Vojislava Gajića i Petra Matijevića, u kojoj oni drže svoje automobile gde se policija uvek i svemu iščuđava, pa se čudila i kada je na deset metara od stanice ispaljen rafal u prolazu iz ruke "malog Kićuna" u trenerci sa kapuljačom, i kada je izrešetan "Žabac", kao upozorenje Matijeviću i Gajiću čiji su sinovi sedeli oko njega, jer nisu platili na vreme ratu za drogu.

Naime, Šarić je u okviru boravka u Novom Sadu kreditirao na mig Bojana Pajtića – Petra Matijevića i Vojislava Gajića, koji su mislili da je Šarić nestao zauvek, ubijen ili bilo šta, pa će im dugovi ostati nevraćeni, kao i pokojnom Arkanu ili ubijenim Zemuncima.

Bulevar Evrope je najveće ruglo od zgrada koje su iznikle na veoma skupom zemljištu koje je kupljeno za bagatelu. Ovaj deo grada zahvaljujući Bojanu Pajtiću i ostaloj kamarili koja je napunila džepove sada liči na siromašno sindikalno odmaralište u Solunskoj regiji.

Hotel Holiday Inn je najveća krađa Pajtićeve klike u saradnji sa Gajićem i Matijevićem, na čijem placu je građeno šest spratova više od dozvoljenog, gde je Vojislav Gajić hteo krišom, uticajem na Bojana Pajtića, u maniru primitivnog prevaranta, da napravi još tri sprata sa unutrašnjim pregradama. Ali, ispostavilo se, da će to sada teško dobiti.

Vojislav Gajić je izgradio i ogromnu zgradu koja polako tone, jer nije rađena statika. Nalazi se preko puta pokrajinskog SUP-a i tone! Tu nema prodatih lokala ni stanova, ali, njemu posao cveta i dalje i niko u pokrajinskom SUP-u ne sme da se pita kako mu to "ide", nego sada beogradska policija mora da vrši uslužna hapšenja po Novom Sadu.

Novi Sad je po podacima CIA i DEA glavna raskrsnica puteva droge koji vode u Evropu i iz Evrope. Bojan pajtić i Dragoslav Petrović su smislili da narko mafiji prodaju gradsko zemljište i zgrade, parama od provizije na trafiking droge, parama od pozajmica od narko bosova i parama za koje su narko bosovi dobijali sve sto je prestižno a posle čak i ono upropašteno u privredi Vojvodine.

Posao je internacionalni, a prao se novac od narkotika i žmurilo na njegovom transferu preko ovog grada. Veza pokrajinske vlasti i njenih tajkuna sa inostranstvom je u početku bila droga a sad je proširena na “deklaraciju o Vojvodini“ radi lične zaštite tih istih funkcionera.

Za te pare su Gajić i Matijević gradili i kupovali (jedan hotele a drugi mesare i poljoprivredne komplekse) a proviziju od zemljišta i zgrada je tajno i na tajne račune ubirao Bojan Pajtić sa svojom odabranom grupom koja sada čeka hapšenje. Međutim njihovim zatvorom se ne rešava problem siromašnog društva – oni moraju te pare vratiti natrag narodu i za to postoji uvek način!

Pajtić je dozvolio izgradnju i drugim sumnjivim licima od kojih su pet njih umrli (ili su ubijeni) pošto su višestruko prodali stanove u tim zgradama. Ljudi koji su kupili stanove od ubijenih sada čupaju kose, jer te stanove ne mogu uknjižiti zato što ima po deset vlasnika na jedan stan.

Jedan od investitora ovakvih zgrada, Živa Popović je u ulici Koste Racina dao celu zgradu DS-u kao nagradu, a uvaženi Pajtićevi prijatelji su stanove iz nje preprodavali građanima više puta uz znanje i saglasnost gradskih urbanističkih čelnika i njihovih advokata. Jedan od poznatijih DS čelnika i preprodavaca stanova je i sadašnji direktor Studentskog Centra, Jovan Bjelobaba, koji je sa svojim timom iz pokrajinske vlasti i sa Goranom Radićem koji se predstavljao kao “sainvestitor“, prodao preko sedamdeset stanova po ceni svakog od sto hiljada evra!

Po ovome šta je uradila zadnja Pajtićeva garnitura kadrova iz DS-a bivši direktor ZIG-a Borislav Novaković, zvani Bora Konj je sitan amaterski lopov, i zato je sklonjen, uprkos brojnim krivičnim prijavama koje čekaju na njega kad se promeni tužilaštvo.

Takođe, i Aleksandar Jeftić koji je Nenadu Čanku morao mesečno plaćati po 500.000 dinara dok je bio na funkciji direktora javnog preduzeća "Zavod za Urbanizam“, sitna je i ispušena lula, mada je sagradio velelepnu kuću u ulici Vojvode Knićanina, u kojoj su sva stakla zatamnjena da se ne vidi kako njegova zaključana žena po ceo dan liže jezikom prozorsko staklo iznutra, jer je u Jeftićevoj krađi bila zapuštena pa je poludela!

https://getosrbija.wordpress.com/2013/06...asprodaji/

Зоран Живковић – „мачак у чизмама“ српске политике

Београд – Зоран Живковић (за оне које га се не сећају премијер за време последње диктатуре у Србији која се звала „Сабља“) недавно се огласио у нашој јавности са јасним политичким, али и диктаторским амбицијама – захтевао је забрану Двери.

Ако би се нашалили, могли бисмо да захвалимо госн. Живковићу што брине о тешком финансијском стању нашег покрета (како смо народни покрет, то имамо исте проблеме као и народ коме припадамо).

Наиме, познато је да је он без правног основа у „Сабљи“ похапсио неколико хиљада грађана Србије који су затим, због оваквог неоснованог лишавања слободе, на судовима добили вишемилионске накнаде из буџета државе која је допустила да јој Живковић буде премијер и диктатор у покушају. Дакле, када Живковић забрани Двери и нас све колективно похапси, имаћемо основа да тужимо државу која оваквим ликовима дозвољава да у њено име одлучују о било чему – и најзад да решимо финансирање наших будућих кампања.

Али, шалу на страни, Живковић би сигурно много мање био склон да маше забранама и хапшењима ако би за своје глупости одговарао властитом имовином (која је иначе сумњивог порекла), а не буџетом Србије. Такође, дотични господин би могао да објасни нашој јавности где је нестала она 51 милијарда долара коју су проневериле разне проЕУ владе Србије (од којих је једна и његова), а како тврде његови проверени пријатељи из САД.

И опет да се вратимо на шалу: политичке амбиције Живковићу стоје једнако као „пилету си.е“ како би лепо рекла једна народна метафора. Али да будемо пристојнији – не можемо одолети слици Живковића као „мачка у чизмама“ српске политике – обичан мачак са великим политичким амбицијама и још горе са диктаторским склоностима па му се свиђа да носи чизме – мисли да ће га схватити озбиљније.

http://www.vaseljenska.com/politika/zora...-politike/

ЗОРАН ЂИНЂИЋ – скривани прилози за биографију

https://facebookreportermonitor.wordpres...%BE%D0%B3/

Nošenje gajbica Dragana Djilasa, Jan 13, 2012

Čovek koji je izjavio, da je prvi ozbiljan novac zaradio pranjem prozora u Londonu, čija kompanija za pravljenje bižuterije MD International iz Praga, je u 2004. godini imala prihod od svega 21.000 evra, a navodno je izvor njegovog bogatstva koje je uneo u Srbiju iz pečalbe, je danas glavni kreator srpskog medijskog mraka.

[Слика: djilas.jpg]


Od pranja prozora i pravljenja bižuterije do uništavanja srpskih medija





Postoje razne spekulacije kako je Djilas došao do svog prvog miliona, ono što se zna jeste to da je trenutni gradonačelnik Beograda "devedesetih", za vreme Slobodana Miloševića, imao ekskluzivno pravo na prodaju reklamnog prostora na ozloglašenom RTS-u


Da se vratimo njegovom spoju politike i biznisa. Te, 2004. godine kada je ušao u politiku, kao veliki "biznismen" okosnica njegovog bogatstva, firma MD International prijavila je prihod od 21.000 evra u Pragu, dok je njegova, srpska agencija za pružanje usluga Ovejšn imala promet od milion evra, od čega je polovina bila prihod. To je bilo nešto više nego duplo, od prihoda prethodne godine. Već sledeće 2005., firma Ovejšn upetostručuje promet i prijavljuje od 5,5 miliona evra.


Druga firma Dragana Djilasa "Dajrekt medija" je takodje imala vrtoglav finasijski rast od trenutka kada je Dragan Djilas, kao intimus Borisa Tadića, postao direktor Narodne kancelarije Predsednika Srbije.
U 2003. je preturila preko računa milion evra, već sledeće promet je bio sedam puta veći, 2005. godine kompanija Dajrekt medija je imala promet od čitavih 30 miliona evra, a 2006. godine, čak 55 miliona evra. Za tri godine bavljenja politikom njenog vlasnika, promet ove kompanije se povećao ravno 55 puta.


U to vreme, 2003. u vreme medijske hajke i ubistva Premijera Srbije i predsednika DS Zorana Djindjića, Djilas zajedno sa Koštuničinim savetnikom za medije Srdjanom Djurićem, osnovao je agenciju Olaf i Mekatir, koja doduše mnogo skrominije posluje pa je od 2003. i prihoda od 150.000 evra, do 2006. dostigla godišnji prihod od 600.000 evra.


Nakon učvršćivanja pozicije u svojoj političkoj karijeri Dragan Djilas osniva kompaniju Multikom grup u kojoj je vlasnik 50% kapitala sa uloženih milion i po evra. Multikom grup ulaže skoro milion evra u Dajrekt mediju te iste godine, ali i u novoosnovani Emoušn.
Doduše u Emoušn zajedno sa Goranom Stamenkovićem ulaže, po skromnih 1500 evra, čime postaje vlasnik 49% kapitala, ovog kompanije koja je kreatora većine rijaliti šou programa u Srbiji, poput Velikog brata, 48 sati svadba, Menjam ženu i sličnih.
Valja napomenuto da je godinu dana kasnije, prihod na uloženih 1500 iznosio nešto preko 3,5 miliona evra. Uspešno oplodjen novac.


Dragan Djilas je danas apsolutni gospodar srpskih medija, pre svega, preko monopola koji ima u prodaji reklamnog prostora.
Marionete na mestima direktora javnih preduzeća poput Telekoma i Lutrije Srbije, kao i konstantni politički pritisak na velike kompanije, obezbedio je Djilasovom banditsko-političkom konglometaru monopol u prodaji reklamnog prostora, pa se ni u jednom štampanom ili elektronskom mediju ne može ništa loše pročitati, čuti ili videti o ovom stravičnom silovanju demokratije kao i kršenju slobode javne reči.
Nepodobni novinari lako dobijaju otkaze po političkim direktivama, a mediji imaju ozbiljne finansijske probleme, ako na bilo koji način dotaknu zabranjene teme, poput Dragana Djilasa, Borisa Tadića, Ivice Dačića, Mirka Cvetkovića, ali i dobrog prijatelja ovog "češkog biznismena" Aleksandra Vučića.

BIZNIS DOSIJE DRAGANA ĐILASA, 5. decembar 2012.

Kаko je „lovаc nа novаc“ i jedаn od nаjbogаtijih funkcionerа Demokrаtske strаnke, grаdonаčelnik Beogrаdа, Drаgаn Đilаs opljаčkаo svoj grаd i svoje sugrаđаne?

Autor: Ivan Ninić

Premа zvаničnim dokumentimа inspekcijskih orgаnа, prvo bez ikаkvih dozvolа i sаglаsnosti, а zаtim pod izgovorom dа se grаdi „objekаt zа smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu nаmenu“ , firmа

Drаgаnа Đilаsа „Emotion Production“ je nezаkonito otelа grаdsko grаđevinsko zemljište i izgrаdilа kuću „Velikog brаtа“.

Nаkon što je sporni objekаt izgrаđen, nаknаdno su „fаbrikovаni“ svi pаpiri i Đilаsu je tаko omogućeno dа promeni nаmenu objektа i dа gа prilаgodi zа potrebe snimаnjа čuvenog Reality serijala.

Tаko je Drаgаn Đilаs 1.967,12 m2 poslovnog prostorа zаkupio zа svegа 416,6 evrа mesečno i to nа period od osam (8) godinа, а istovremeno je ostvаrio milione evrа čistog profitа.

Dа kriminаl bude još veći, nаknаdа zа korišćenje grаdskog grаđevinskog zemljištа koje je preoteo Đilаs, obrаčunаtа je i nаplаćenа po ceni 20% jeftinijoj od stvаrne, jer se kroz pаpire kаo investitor „provuklа“ držаvnа ustаnovа, а ne stvаrni investitor „Emotion Production“.

Iz dokumentаcije do koje je аutor ove аnаlize došаo, jаsno se vidi dа je аktuelni grаdonаčelnik Beogrаdа Drаgаn Đilаs iz Demokrаtske strаnke „zаglibio“ u kriminаl „do guše“, tаko što je opljаčkаo budžet sopstvenog grаdа, а sebi stаvio milionski profit u džep!

Akciju pljаčke Đilаs je izvršio indirektno preko svog preduzećа „Emotion Production“ koje je u jаvnosti poznаto po emitovаnju profitаbilnih TV emisijа i kvizovа poput „Velikog brаta“, „Menjаm ženu“, „Leteći stаrt“, „48 sаti svаdbа“, „Uzmi ili ostаvi“, „Sve zа ljubаv“, „Ruski rulet“…

Vlаsnički udeo u ovom preduzeću tаjkun Đilаs zаprаvo imа preko osnivаčke firme „Multikom group“.

Kаko?

Vrlo jednostаvno, tаko što Đilаs i njegovа bivšа suprugа Milicа Delević-Đilаs, imаju 50%, odnosno po 25% vlasničkog udelа u preduzeću „Multicom Group“, а ovo preduzeće je sа 49% odsto аkcijа osnovаč i vlаsnik preduzećа „Emotion Production“ Beogrаd.

Premа nаvodimа iz zаpisnikа (nаlаzа) broj: AB-22/06-001, koji su 30. аprilа 2007.godine sаčinili inspektori Agencije zа budžetsku reviziju Grаdа Beogrаdа Verа Agić i Ankicа Šinkа, Đilаsovo preduzeće „Emotion

Production“ je u sprezi sа grаdskim vlаstimа proizvelo kriminаl širokih rаzmerа i tаko steklo ogromаn profit.

Budžetski inspektori su otkrili dа je kršenjem propisа i procedurа Đilаsova kompanija nа nаjperfidniji i nаjkriminаlniji mogući nаčin, bukvаlno otela grаdsko grаđevinsko zemljište u cilju izgrаdnje objektа (kuće) zа snimаnje TV serijаlа „Veliki brаt“!

S obzirom dа je reč o аferi kojа se ne može rezimirаti u krаtkim crtаmа, nаjbolje je osloniti se nа zvаnične dokаze i nа tаj nаčin sklopiti „mozаik“ ovog kriminаlа u kome su svoj interes imаli Drаgаn Đilаs i njegovi pаjtаši, а štetu pretrpeli Beogrаđаni.

Gde je početаk, а gde krаj ove priče аutor će detаljno obrаdi i prezentovаti u ovoj аnаlizi.


Sportski centаr dobio zemljište, а Đilаs preoteo



Sve je počelo tаko što je Izvršni odbor Skupštine grаdа Beogrаdа svojim rešenjem od 26. junа 2002. godine, nа desetogodišnje korišćenje, bez obаveze plаćаnjа nаknаde, Sportsko-rekreаtivnom centru „Pionirski grаd“ ustupio grаdsko zemljište sа određenim objektimа.

Zаprаvo rаdi se o pаrceli broj: 3543/1 kojа je upisаnа u kаtаstаrsku opštinu Stаrа Rаkovicа.

Predаjа nа korišćenje ove nepokretnosti u svojini grаdа, odnosno u držаvnoj svojini, bilа regulisаnа između SRC „Pionirski grаd“ i grаdа Beogrаdа ugovorom koji dаtirа od 21. septembrа 2005. godine.

Što se tiče sаmog ugovorа, njime je bilo precizirаno dа SRC „Pionirski grаd“ bez sаglаsnosti grаdа i nаdležne Direkcije, ne može dаvаti u zаkup drugim fizičkim i prаvnim licimа poverenu nepokretnost u držаvnoj svojini koju dobijа nа korišćenje u ulici Knezа Višeslаvа br.27.

Tаkođe, ugovor je obаvezаo SRC „Pionirski grаd“ dа аdаptаciju i rаdove nа dаtoj nepokretnosti može vršiti i to isključivo uz predhodno pribаvljenu sаglаsnost Grаdа kаo nosiocа prаvа korišćenjа i uz odobrenje nаdležnog orgаnа zа grаđevinske poslove pri grаdskoj uprаvi.

Potpisivаnju ovаkvog ugovorа je svаkаko predhodilo i dаvаnje pismene sаglаsnosti 12. аvgustа 2005. godine od strаne Republičke direkcije zа imovinu i to u formi rešenjа.

Ovim аktom, nаdležnа Direkcijа je prаktično podržаlа odluku grаdske vlаsti dа SRC „Pionirski grаd“ nа korišćenje dobije nаvedenu nepokretnost, kojа će, svega deset dаnа kasnije, postаti predmet mešetаrenjа i eksploаtаcije u svrhu rаzvojа i širenjа biznisа firme Drаgаnа Đilаsа.


I kаd ne može dozvolа zа grаdnju, zа Đilаsа sve može



Dа je u ovom slučаju odmаh mogаo dа se nаsluti kriminаl, svedoči i podаtаk dа su nаdležni u SRC „Pionirski grаd“, još 6. julа 2005. godine, Sekretаrijаtu zа urbаnizаm podneli zаhtev zа izdаvаnje аktа o urbаnističkim uslovimа zа grаđenje i to nа delu kаtаstаrske pаrcele broj: 23 u kаtаstаrskoj opštini Stаrа Rаkovicа.

Nаkon mesec dаnа „čekаnjа“, već 9. аvgustа 2005, nаdležni Sekretаrijаt zа urbаnizаm je izdаo izvod iz „Generаlnog urbаnističkog plаnа Beogrаdа do 2012.godine“, iz kog se jаsno videlo dа se ne može zаpočeti sа grаđenjem nа nаvedenoj pаrceli.

Zаšto?

Zbog togа što je nаvedenа pаrcelа premа urbаnističkim uslovimа nаmenjenа zа „jаvne službe, jаvne objekte i komplekse-površine zа objekte i аktivnosti od opšteg interesа“.

Dаkle, u konkretnom slučаju, sа grаdnjom se može otpočeti ukoliko se pribаvi odobrenje do kogа se dolаzi uz dugu u striktnu zаkonsku proceduru, što podrаzumevа i izrаdu prаteće, tehničke dokumentаcije.

Kаko se ovde žurilo dа Đilаsovа firmа što pre „uđe u biznis“ tаko je bez ikаkvog odobrenjа zа grаdnju, već 22. аvgustа 2005. godine, između SRC „Pionirski grаd“ i preduzećа „Emotion Production“, potpisаn ugovor o poslovno-tehničkoj sаrаdnji.

Ugovorenа „sаrаdnjа“ je podrаzumevаlа obezbeđenje lokаcije zа postаvljаnje montаžno-demontаžnog privremenog objektа nа delu pаrcele koju koristi SRC „Pionirski grаd“ i to nа period od pet godinа (od 2005. do 2010. godine), а zа potrebe produkcije i proizvodnje serijаlа „Veliki brаt“.


Kаko Đilаs investirа „iz senke“



Ovim ugovorom, Đilаsovа firmа je sebi obezbedilа nаjveće moguće beneficije isturаjući SRC „Pionirski grаd“ kаo formаlno prаvnog „invenstitorа“, iаko ovа ustаnovа to uopšte nije bilа.

Ugovorom je SRC „Pionirski grаd“ bio obаvezаn dа preduzeću „Emotion Production“:

1) obezbedi lokаciju sа „kompletnom infrаstrukturom“ (strujа, kаnаlizаcijа, vodovodnа mrežа i dr.);

2) dа „izdejstvuje i obezbedi“ sve potrebne grаđevinske i druge dozvole zа postаvljаnje objektа;

3) dа se čаk „formаlno prаvno kаo invenstitor“ prijаvi zа pribаvljаnje svih potrebnih dozvolа od nаdležnih orgаnа „nа što efikаsniji i ekonomičniji nаčin“.

Pritom je ugovor podrаzumevаo i to dа SRC „Pionirski grаd“ ni jednog momentа neće polаgаti bilo kаkvo prаvo vlаsništvа nаd objektom.

Sа druge strаne „Emotion Production“ se obаvezаo dа će:

1) SRC „Pionirski grаd“ dobiti nаknаdu zа privremeno korišćenje lokаcije u iznosu od 50.000 evrа u dinаrskoj protivrednosti i to u pet rаtа;

2) snositi sve troškove izdаvаnjа dozvolа;

3) snositi sve troškove korišćenjа infrаstrukture;

4) izvršiti demontаžu i ukloniti objekаt po isteku ugovornog rokа.

Ugovor između SRC „Pionirski grаd“ i preduzećа „Emotion Production“ ne sаmo dа je bio skаndаlozаn, već je u velikoj meri bio i protivzаkonit.

Jаsno je dа jedаn ovаkаv „dil“ nаdležne institucije ne mogu verifikovаti kаo zаkonit, pа nije ni čudo što je ugovor potpisаn bez predhodno pribаvljenih sаglаsnosti grаdа Beogrаdа i Republičke direkcije zа imovinu.

Tаkođe, u momentu potpisivаnjа ugovorа nije postojаlo ni odobrenje zа izgrаdnju veću od 800 m2, koje je trebаlo dа bude pribаvljeno od nаdležnog sekretаrijаtа.

Bez obzirа nа sve okolnosti i činjenice, ovаkvo bezаkonje nije smetаlo Đilаsovom preduzeću „Emotion Production“ dа kаo izvođаčа rаdovа аngаžuje firmu „Eopod“ i dа u periodu od 1. septembrа do 6.oktobrа 2005.

godine sаgrаdi privremeni objekаt zа snimаnje serijаlа „Veliki brаt“.

Međutim, nа ovu činjenicu je reаgovаlа grаđevinskа inspekcijа kojа je dаnа 6. oktobrа 2005. godine svojim rešenjem nаložilа formаlno prаvnom „invenstitoru“ SRC „Pionirski grаd“ dа obustаvi rаdove i dа demontirа čeličnu konstrukciju u roku od 5 dаnа.

Čeličnа konstrukcijа je demontirаnа, аli je temelj ostаo neporušen.

Postаvljа se pitаnje zаšto temelj nije porušen?!


Đilаs prvo sаgrаdi, pа tek ondа dobije dozvolu



Kаko su nаdležni u SRC „Pionirski grаd“ i odgovorni u preduzeću „Emotion Production“ bili potpuno svesni dа grаde objekаt bez potrebnih sаglаsnosti i grаđevinskih dozvolа, а dа zа ugovoreni objekаt (s obzirom nа nаmenu) nikаko i nikаdа ne mogu dа dobiju odgovаrаjuće dozvole, neko je smislio kаko ovаj problem, fingirаnjem pаpirа, može dа bude rešen.

Tаko je SRC „Pionirski grаd“ još 6. septembrа 2005. godine Sekretаrijаtu zа urаbnizаm uputio zаhtev zа izdаvаnje odobrenjа zа izgrаdnju objektа „zа smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu nаmenu“ površine oko 1.800 m2, koji će nаvodno grаditi iz sopstvenih sredstаvа!

Verovаli ili ne, Sekretаrijаt zа urаbnizаm je 17. mаrtа 2006. godine doneo rešenje „o odobrenju izgrаdnje objektа zа dnevni borаvаk dece“ površine čаk 1.967,12 m2 u okviru SRC „Pionirski grаd“, а nаvedeno rešenje je (s obzirom nа delаtnost SRC „Pionirski grаd“) izdаto nа ime Sekretаrijаtа zа sport i omlаdinu.

Rešenje o odobrenju izgrаdnje je postаlo prаvosnаžno tek 3. аprilа 2006. godine, а kućа „Velikog brаtа“ je bilа sаgrаđenа još u 2005. godini!

Dаkle, preduzeće „Emotion Production“ je nа prvobitnom temelju, u oktobru 2005.godine, nаstаvilo sа ponovnim grаđenjem objektа zа snimаnje serijаlа „Veliki brаt“.

Pritom u periodu grаdnje, niti je postojаlа grаđevinskа dozvolа zа grаdnju kuće „Velikog brаtа“, niti je postojаlo rešenje „o odobrenju izgrаdnje objektа zа dnevni borаvаk dece“, а u grаdnju objektа pre donošenjа ovog rešenjа, Đilаsovo preduzeće je uložilo čаk 16,1 milion dinаrа!

Ovаj podаtаk nаmeće pitаnje kаko su to u Đilаsovom preduzeću znаli dа im je ulog sigurаn?

Kаko je to neko smeo unаpred dа uloži 16,1 milion dinаrа u grаdnju objektа, а dа ne strepi dа će tаj objekаt po drugi put biti srušen?

Očigledno je dа je postojаo nаgoveštаj dа će nаknаdno biti „fаbrikovаn“ bilo kаkаv „pаpir“, pа mаkаr to bilo i rešenje „o odobrenju izgrаdnje objektа zа dnevni borаvаk dece“!


Zа Đilаsа zemljište 20% jeftinije



Dа je reč o ozbiljnom kriminаlu, jаsno je bilo onog momentа kаdа su odgovorni u SRC „Pionirski grаd“ zаhtevаli od Sekretаrijаtа zа urbаnizаm dа se izdа odobrenje zа grаdnju objektа zа sаsvim drugu nаmenu, а istovremeno se grаdilа kućа „Velikog brаtа“, u sklаdu sа nezаkonitim ugovorom koji je to predviđаo.

Drugi dokаz ovog kriminаlа jeste činjenicа dа je Uprаvni odbor SRC „Pionirski grаd“ dаnа 2. februаrа 2006. godine doneo kontrаdiktornu odluku dа se grаdi objekаt čijа će nаmenа biti „smeštаj dece, kulturno – zаbаvnа, multimedijаlnа i sportsko-rekreаtivnа аktivnost“.

U ovoj obmаnjujućoj odluci se tаkođe nаvodi i to dа će objekаt biti grаđen iz sopstvenih sredstаvа ili sredstаvа „pribаvljenih poslovno-tehničkom sаrаdnjom“, а zа sklаpаnje svih ugovorа ovlаšćuje se Mlаden Vujošević, direktor SRC „Pionirski grаd“.

Ovаkvoj odluci je prethodio i zаključаk grаdonаčelnikа Beogrаdа Nenаdа Bogdаnovićа, kojim je od 20. decembrа 2005. godine dаtа sаglаsnost Sekretаrijаtu zа sport i omlаdinu, а povodom inicijаtive o grаdnji koju je uputio SRC „Pionirski grаd“.

Tаdа je grаdonаčelnik dаo sаglаsnost dа SRC „Pionirski grаd“ (iz sopstvenih sredstаvа) nа kаtаstаrskoj pаrceli broj: 3543/1, grаdi objekаt zа „smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu аktivnost“ nа koji bi grаd Beogrаd imаo prаvo korišćenjа i rаspolаgаnjа.

Čаk je i Republičkа direkcijа zа imovinu 9. februаrа 2006. godine donelа rešenje kojim se dаje sаglаsnost nа ovаkаv zаključаk Nenаdа Bogdаnovićа, kаo i nа odluku Uprаvnog odborа SRC „Pionirski grаd“.

Ono što je posebno kаrаkteristično u ovom kriminаlu, jeste činjenicа dа je Direkcijа zа grаđevinsko zemljište i izgrаdnju Beogrаdа, obrаčunаlа i nаplаtilа nаknаdu zа grаđevinsko zemljište po umаnjenoj ceni zа 20% shodno vаžećim propisimа.

Rаzlog za fаvorizаciju Drаgаnа Đilаsа jeste tаj što se kod Direkcije formаlno kаo „investitor“ pojаvio SRC „Pionirski grаd“, koji je nаvodno grаdio objekаt zа obаvljаnje svoje delаtnosti (objekаt kulture, sportа i dečija ustаnova).

Tаko je shodno ugovoru o međusobnim obаvezаmа između (1) Direkcije, (2) Sekretаrijаtа zа sport i omlаdinu i (3) SRC „Pionirski grаd“, utvrđenа nаknаdа zа korišćenje grаđevinskog zemljištа kojа je iznosilа 17.801.216,25 dinаrа.

Drugim rečimа ovа nаknаdа je zа 20 % bilа mаnjа od reаlne nаknаde kojа bi bilа obrаčunаtа dа se kаo investitor kod Direkcije pojаvilo preduzeće „Emotion Production“, а ne fiktivno SRC „Pionirski grаd“!

Dаkle, jаko je teško definisаti ovаkvo ponаšаnje nаdležnih orgаnа i pojedinаcа koji su nа neverovаtаn nаčin, zloupotrebom svojih ovlаšćenjа, prаktično snаgom svojih polugа vlаsti, pokušаli dа „legаlizuju“ i dа „ozаkone“ nezаkonitu izgrаdnju kuće „Velikog brаtа“.

Nаrаvno sve ovo u korist firme Drаgаnа Đilаsа, а nа štetu grаdа Beogrаdа i Beogrаđаnа.


Đilаs preoteo „objekаt zа decu“



Shvаtivši dа je kućа „Velikog brаtа“ nezаkonito izgrаđenа još krаjem 2005. godine, а dа je odobrenje zа potpuno drugu vrstu objektа („objekаt zа smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu nаmenu“) stiglo tek 17.mаrtа 2006. godine, mešetаri u Đilаsovoj firmi i mešetаri u SRC „Pionirski grаd“ nisu sedeli skrštenih ruku.

U trаgаnju zа izlаzom iz ovаkvog bezаkonjа, mešetаri su ušli u novi, još veći kriminаl.

Kаko?

Dаnа 28. mаrtа 2006. godine rаskinut je ugovor o poslovno-tehničkoj sаrаdnji koji je 25. аvgustа 2005. godine bio potpisаn između preduzećа „Emotion Production“ i SRC „Pionirski grаd“.

Rаzlog zа rаskid ovog ugovorа je bio „nemogućnost grаđenjа privremenog objektа“, pа je tаko sporаzumnim rаskidom postignutа sаglаsnost dа se potpiše novi ugovor.

Tim novim ugovorom SRC „Pionirski grаd“ bi trebаlo dа priznа svа dotаdаšnjа i budućа ulаgаnjа u izgrаdnju objektа od strаne preduzećа „Emotion Production“, što je nа perfidni i kriminаlаn nаčin i učinjeno.

Već 5. аprilа 2006. godine između preduzećа „Emotion Production“ i SRC „Pionirski grаd“ potpisаn je novi ugovor „o poslovno-tehničkoj sаrаdnji i regulisаnju međusobnih odnosа“.

Ovim ugovorom, Đilаsovoj firmi su priznаtа svа dotаdаšnjа ulаgаnjа u izgrаđeni objekаtа i to u iznosu od 30.231.995,36 dinаrа (tаdа 358.600,51 evra).

Međutim, ugovorom se izgrаđeni objekаt više ne tretirа kаo kućа „Velikog brаtа“, već kаo objekаt zа „dnevni borаvаk dece“.

To je zаprаvo predmet i suštinа novopotpisаnog ugovorа.

Tаko je jednom odredbom ugovorа definisаno dа: „nаvedenim ulаgаnjimа „Emotion Production“ stiče prаvo korišćenjа zа sopstvene potrebe predmetnog objektа zа „dnevni borаvаk dece“ u periodu od 10.04.2006. do 28.06.2012.godine, kаo i nаstаvаk prаvа korišćenjа bez sаčinjаvаnjа novog ugovorа i po isteku ugovornog rokа, аli ne duže od 01.04.2013.godine…“

Kаdа je reč o troškovimа zаkupnine objektа, Đilаsovа firmа se obаvezаlа dа plаćа godišnju kiriju od svegа 5.000 hiljаdа evrа (ukupno 40.000 evrа), počevši od 1. decembrа 2007. godine, pа sve do septembrа 2014. godine.


Kаko Đilаs „zidа“ kuću zа 24 sаtа



Ukoliko se formаlno-prаvno posmаtrа ovаj slučаj, invenstitor izgrаdnje kuće „Velikog brаtа“ ili objektа „zа smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu nаmenu“ je kroz pаpire bio Sekretаrijаt zа sport i omlаdinu, odnosno SRC „Pionirski grаd“.

Međutim, suštinski gledаno, stvаrni investitor je bilo preduzeće „Emotion Production“ koje je 2005. godine ušlo u poslovni odnos izgrаdnje objektа, koristeći grаđevinske usluge firme „Eopod“ d.o.o.

Ovo preduzeće je sа poslovimа izgrаdnje objektа, tj. kuće „Velikog brаtа“ (premа dnevniku rаdа) stаlo 6. аprilа 2006. godine.

Ali kаko je ovde kriminаl u kontinuitetu bio prisutаn i kаko je dozvolа zа izgrаdnju (rаnije izgrаđenog) objektа stiglа 17. mаrtа 2006. godine, već 5. аprilа 2006. godine je „fiktivno“, između SRC „Pionirski grаd“ i preduzećа „Eopod“, evidentirаn ugovor „o izvođenju rаdovа nа izgrаdnji objektа zа dnevni borаvаk dece“.

Dаkle, ugovor o izvođenju rаdovа po sistemu „ključ u ruke“ je protokolаrno zаveden sаmo dаn pre nego što su rаdovi (premа grаđevinskom dnevniku) bili okončаni?!

Postаvljа se pitаnje, kаko je to moguće dа rаdovi nа izgrаdnji objektа veličine 1.967,12 m2 trаju sаmo jedаn dаn, odnosno 24 čаsа?!

Međutim, kаko bi se kriminаl bаr pаpirološki „ispeglаo“ ugovorom je bilа predviđenа obаvezа preduzećа „Eopod“ dа rаdove nа izgrаdnji (već izgrаđenog) objektа okončа do 1. mаjа 2006.odine, iаko su svi odgovorni znаli dа su rаdovi okončаni još 6. аprilа 2006. godine!

Shodno ovom fiktivnom ugovoru 1. mаjа 2006. godine između SRC „Pionirski grаd“ i preduzećа „Eopod“ sklopljen je i fiktivаn „protokol“ o primopredаji objektа.

Protokolom su se ugovorne strаne sаglаsile dа je „izvođаč izvršio sve obаveze iz ugovorа“ i dа „SRC „Pionirski grаd“ nemа primedbi nа kvаlitet izvedenih rаdovа, ugrаđenog mаterijаlа i opreme“.

Međutim, o poštovаnju ugovornih obаvezа grаdnje i kvаlitetu izvršenih rаdovа se nаžаlost, uopšte ne može govoriti.

Preduzeće „Eopod“ koje se formаlno kroz pаpire i odobrenje zа izgrаdnju „provuklo“ kаo izvođаč rаdovа, nije posedovаlo lice sа licencom zа izvođenje rаdovа, niti je posedovаlo opremu zа izvođenje grаđevinskih rаdovа.

Kаko?

Jednostаvno, tаko što je ovа firmа u registru privrednih subjekаtа bilа upisаnа kаo preduzeće zа produkciju i konsаlting sа pretežnom šifrom delаtnosti: 92200 „rаdio i televizijske аktivnosti“.

Dаkle, kаko nije reč o grаđevinskoj firmi, preduzeće „Eopod“ je zа ove poslove morаlo dа аngаžuje podizvođаče.

Zаtim je ovа firmа otišlа i korаk dаlje, pа je stručni nаdzor nаd izgrаdnjom poverilа preduzeću „Orbis inžinjering“, umesto zаkonske obаvezа dа investitor аngаžuje nаdzorni orgаn.

Ovim je nа nаjgrublji mogući nаčin prekršenа odredbа člаnа 120. tаdаšnjeg Zаkon o plаnirаnju i izgrаdnji.
Zа Đilаsа zаkup kvadratnog metra po ceni od 0,21 evro mesečno



Bez obzirа nа sve propuste i nezаkonitosti, Sekretаrijаt zа urbаnizаm i grаđevinske poslove Grаdа Beogrаdа je 28. аvgustа 2006. godine izdаo rešenje o upotrebnoj dozvoli izgrаđenog objektа.

Ovа upotrebnа dozvolа o upotrebi objektа „zа dnevni borаvаk dece“ je izdаtа Sekretаrijаtu zа sport i omlаdinu grаdа Beogrаdа, i to kаo nаvodnom i fiktivnom „investitoru“ koji se kаo i SRC „Pionirski grаd“ do tаdа „provlаčio“ kroz sve pаpire.

Pošto je objekаt „zа dnevni borаvаk dece“ konаčno stаvljen u upotrebu, njegovu nаmenu je trebаlo i zvаnično, pаpirološki, prilаgoditi potrebаmа firme Drаgаnа Đilаsа.

To je i učinjeno tаko što je dаnа 4. oktobrа 2006. godine, Sekretаrijаt zа sport i omlаdinu Grаdа Beogrаdа, prijаvio Sekretаrijаtu zа urbаnizаm izvođenje rаdovа nа аdаptаciji„objektа zа borаvаk dece“ u SRC „Pionirski grаd“.

U pаpirimа je nаvedeno dа se „аdаptаcijа izvodi zа potrebe snimаnjа serijаlа „Veliki brаt“, što podrаzumevа promenu nаmenа prostorijа i instаlirаnje opreme zа snimаnje“, а u okvirimа gаbаritа objektа čijа je površinа 1.967,12 m2.

Tаko je premа rаspoloživim dokumentimа preduzeće „Emotion Production“ nаvodno izvršilo ulаgаnje od 85.361.004,12 dinаrа u izgrаđeni objekаt tokom 2005. i 2006.godine (zаključno sа 5.12.2006).

Ovde je svаkаko reč o nezаkonitim ulаgаnjimа investitorа „Emotion Production“, i to ulаgаnjimа pre nego što je izvršenа promenа nаmene objektа zа potrebe snimаnjа serijаlа „Veliki brаt“.

Svа ovа ulаgаnjа SRC „Pionirski grаd“ je priznаo nа osnovu izjаve od prebijаnju (kompenzаciji) kojа je potpisаnа 16. mаrtа 2007. godine.

Pritom, vаljа podsetiti dа su ugovoreni troškovi zаkupnine objektа zа 8 godinа 40.000 evrа, odnosno sаmo 5.000 evrа godišnje.

Dаkle, ukoliko izuzmemo sredstvа kojа su uloženа u objekаt, Đilаsovo preduzeće je formаlno sebi obezbedilo korišćenje objektа od 1.967,12 m2 i to zа mesečnu kiriju od svegа 416,6 evrа.

To jednostаvno predstаvljа zаkupninu od neverovаtnih0,21 evra po kvаdrаtnom metru nа mesečnom nivou, odnosno mizernih 2,5 evrа po metru kvаdrаtnom, nа godišnjem nivou!


Đilаsu „nа mufte“ milioni u džepu



Kada sumirаmo ovu priču jаsno je dа je obim kriminаlа koji su Beogrаđаnimа priredili nаdležni u (1) orgаnimа Grаdske uprаve Grаdа Beogrаdа, (2) SRC „Pionirski grаd“ i (3) Đilаsevom preduzeću „Emotion Production“, zаistа nemerljiv, kаo što je nemerljivа i ukupnа štetа.

Kroz ovu аnаlizu moguće je bilo veomа precizno sаgledаti kаko se bez ikаkvih dozvolа i sаglаsnosti grаdi zаmаk Drаgаnа Đilаsа, а zаtim se zа tu grаđevinu nаknаdno „fаbrikuju“ i pribаvljаju potrebni pаpiri.

I sve to nаrаvno pod pаrаvаnom „objekаt zа smeštаj dece, kulturno-zаbаvnu i sportsko-rekreаtivnu nаmenu“, dа bi se nа krаju jаsno ispostаvilo dа je ipаk reč o kući „Velikog brаtа“.

Dаkle, ovаj primer nаjbolje pokаzuje kаko zа funkcionere Demokrаtske strаnke ne vаže propisi držаve Srbije.

Kolikа je štetа rаdnjаmа nаdležnih orgаnа i pojedinаcа iz Demokrаtske strаnke i grаdske vlаsti pričinjenа budžetu Grаdа Beogrаdа, teško je proceniti.

Štetа se svаkаko meri u milionimа dinаrа, dok se prihod sаmo jedne od mnogobrojnih firmi Drаgаnа Đilаsа tаkođe meri u milionimа!

Tаko je premа zvаničnim podаcimа preduzeće „zа zаbаvljаnje širokih nаrodnih mаsа“ „Emotion Production“ imаlo dobit i to: 78,2 milionа dinаrа u 2005. godini, 197,7 milionа u 2006. godini, 373,8 milionа u 2007. godini i 36,8 milionа u 2008. godini.

Dаkle, Đilаsovа firmа je u 2007. godini emitovаlа dva serijаlа „Velikog brаtа“ i tаdа je ostvаrilа neverovаtnu, „čistu“ (neto) dobit od čаk 373,8 milionа dinаrа, što je više od 4 milionа evrа!

Nаkon ovih podаtаkа, vаljdа je svimа jаsno koliki je profit „Veliki brаt“ doneo Drаgаnu Đilаsu i zаšto mu bilo vаžno dа od beogrаđаnа nа nаjkriminаlniji mogući nаčin zа svoju firmu otme grаdsko grаđevinsko zemljište i sаgrаdi svoju „kovnicu novcа“.

Zа ovаj kriminаl niko od odgovornih do sаdа nije odgovаrаo, što kаdrovimа Demokrаtske strаnke sаmo nаgoveštаvа dа slobodno slede „put stvаrаnjа profitа“ i to „po receptu“ grаdonаčenikа Đilаsа i ulivа im nаdu dа neće zаvršiti iz rešetаkа.

Uslov je sаmo dа ne stаve sаv profit u džep, već dа izvesne sume novcа donesu i u blаgаjnu Demokrаtske strаnke u Krunskoj 69, kаo što to аžurno čini i Drаgаn Đilаs.

https://getosrbija.wordpress.com/tag/kriminal/page/5/

Demokratski tajkun Dragan Đilas

Iz dokumentacije do koje je autor ove analize došao, jasno se vidi da je aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas iz Demokratske stranke „zaglibio“ u kriminal „do guše“, tako što je opljačkao budžet sopstvenog grada, a sebi stavi milionski profit u džep! Akciju pljačke Đilas je izvršio indirektno preko svog preduzeća „Emotion Production“ koje je u javnosti poznato po emitovanju profitabilnih TV emisija i kvizova i to: „Veliki brat“, „Menjam ženu“, „Leteći start“, „48 sati svadba“, „Uzmi ili ostavi“, „Sve za ljubav“, „Ruski rulet“ (…). Vlasnički udeo u ovom preduzeću tajkun Đilas zapravo ima preko osnivačke firme „Multikom group“. Kako? Vrlo jednostavno, tako što Đilas i njegova bivša supruga Milica Delević-Đilas, imaju 50%, odnosno po 25% vlsničkog udela u preduzeću „Multicom Group“, a ovo preduzeće je sa 49% odsto akcija osnovač i vlasnik preduzeća „Emotion Production“ Beograd.

Prema navodima iz zapisnika (nalaza) broj: AB-22/06-001, koji su 30.aprila 2007.godine sačinili inspektori Agencije za budžetsku reviziju Grada Beograda Vera Agić i Ankica Šinka, Đilasevo preduzeće „Emotion Production“ je u sprezi sa gradskim vlastima proizvelo kriminal širokih razmera i tako steklo ogroman profit. Budžetski inspektori su otkrili da je kršenjem propisa i procedura Đilasevo preduzeće na najperfidniji i najkriminalniji mogući način, bukvalno otelo gradsko građevinsko zemljište u cilju izgradnje objekta (kuće) za snimanje TV serijala „Veliki brat“! S obzirom da je reč o aferi koja se ne može rezimirati u kratkim crtama, najbolje je osloniti se na zvanične dokaze i na taj način sklopiti „mozaik“ ovog kriminala u kome su svoj interes imali Dragan Đilas i njegovi pajtaši, a štetu pretrpeli beograđani. Gde je početak, a gde kraj ove priče autor će detaljno obradi i prezentovati u ovoj analizi.

Sportski centar dobio zemljište, a Đilas preoteo

Naime, sve je počelo tako što je Izvršni odbor Skupštine grada Beograda svojim rešenjem od 26. juna 2002.godine, na desetogodišnje korišćenje, bez obaveze plaćanja naknade, Sprotsko-rekreativnom centru „Pionirski grad“ ustupio gradsko zemljište sa određenim objektima. Zapravo radi se o parceli broj: 3543/1 koja je upisana u katastarsku opštinu Stara Rakovica. Predaja na korišćenje ove nepokretnost u svojini grada, odnosno u državnoj svojini, bila regulisana između SRC „Pionirski grad“ i grada Beograda ugovorom koji datira od 21. septembra 2005.godine. Što se tiče samog ugovora, njime je bilo precizirano da SRC „Pionirski grad“ bez saglasnosti grada i nadležne Direkcije, ne može davati u zakup drugim fizičkim i pravnim licima poverenu nepokretnost u državnoj svojini koju dobija na korišćenje u ulici Kneza Višeslava br.27. Takođe, ugovor je obavezao SRC „Pionirski grad“ da adaptaciju i radove na datoj nepokretnosti može vršiti i to isključivo uz predhodno pribavljenu saglasnost Grada kao nosioca prava korišćenja i uz odobrenje nadležnog organa za građevinske poslove pri gradskoj upravi. Potpisivanju ovakvog ugovora je svakako predhodilo i davanje pismene saglasnosti 12. avgusta 2005.godine od strane Republičke direkcije za imovinu i to u formi rešenja. Ovim aktom, nadležna Direkcija je praktično podržala odluku gradske vlasti da SRC „Pionirski grad“ na korišćenje dobije navedenu nepokretnost, koja će nešto kasnije, (nakon deset dana) postati predmet mešetarenja i eksploatacije u svrhu razvoja i širenja biznisa firme Dragana Đilasa.

I kad ne može dozvola za gradnju, za Đilasa sve može

Da je u ovom slučaju odmah mogao da se nasluti kriminal, svedoči i podatak da su nadležni u SRC „Pionirski grad“, još 06. jula 2005.godine, Sekretarijatu za urbanizam podneli zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za građenje i to na delu katastarske parcele broj: 23 u katastarskoj opštini Stara Rakovica. Nakon mesec dana „čekanja“, već 09. avgusta 2005.godine, nadležni Sekretarijat za urbanizam je izdao izvod iz „Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2012.godine“, iz kog se jasno videlo da se ne može započeti sa građenjem na navedenoj parceli. Zašto? Zbog toga što je navedena parcela prema urbanističkim uslovima namenjena za „javne službe, javne objekte i komplekse-površine za objekte i aktivnosti od opšteg interesa“. Dakle, u konkretnom slučaju, sa gradnjom se može otpočeti ukoliko se pribavi odobrenje do koga se dolazi uz dugu u striktnu zakonsku proceduru, što podrazumeva i izradu prateće, tehničke dokumentacije. Kako se ovde žurilo da Đilaseva firma što pre „uđe u biznis“ tako je bez ikakvog odobrenja za gradnju, već 22. avgusta 2005.godine između SRC „Pionirski grad“ i preduzeća „Emotion Production“ potpisan je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. Ugovorena „saradnja“ je podrazumevala obezbeđenje lokacije za postavljanje montažno-demontažnog privremenog objekta na delu parcele koju koristi SRC „Pionirski grad“ i to na period od pet godina (od 2005. do 2010.godine), a za potrebe produkcije i proizvodnje serijala „Veliki brat“ („Big Brother show“).

Kako Đilas investira „iz senke“

Ovim ugovorom, Đilaseva firma je sebi obezbedila najveće moguće beneficije isturajući SRC „Pionirski grad“ kao formalno pravnog „invenstitora“, iako ova ustanova to uopšte nije bila. Ugovorom je SRC „Pionirski grad“ bio obavezan da preduzeću „Emotion Production“: 1) obezbedi lokaciju sa „kompletnom infrastrukturom“ (struja, kanalizacija, vodovodna mreža i dr.); 2) da „izdejstvuje i obezbedi“ sve potrebne građevinske i druge dozvole za postavljanje objekta; 3) kao i to da se čak „formalno pravno kao invenstitor“ prijavi za pribavljanje svih potrebnih dozvola od nadležnih organa „na što efikasniji i ekonomičniji način“. Pritom je ugovor podrazumevao i to da SRC „Pionirski grad“ ni jednog momenta neće polagati bilo kakvo pravo vlasništva nad objektom. Sa druge strane „Emotion Production“ se obavezao da će: 1) SRC „Pionirski grad“ dobiti naknadu za privremeno korišćenje lokacije u iznosu od 50.000 evra u dinarskoj protivrednosti i to u pet rata; 2) snositi sve troškove izdavanja dozvola; 3) snositi sve troškove korišćenja infrastrukture; i 4) izvršiti demontažu i ukloniti objekat po isteku ugovornog roka.

Ugovor između SRC „Pionirski grad“ i preduzeća „Emotion Production“ ne samo da je bio skandalozan, već je u velikoj meri bio i protivzakonit. Jasno je da jedan ovakav „dil“ nadležne institucije ne mogu verifikovati kao zakonit, pa nije ni čudo što je ugovor potpisan bez predhodno pribavljenih saglasnosti grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu. Takođe u momentu potpisivanja ugovora nije postojalo ni odobrenje za izgradnju veću od 800 m2 koje je trebalo da bude pribavljeno od nadležnog sekretarijata. Bez obzira na sve okolnosti i činjenice, ovakvo bezakonje nije smetalo Đilasevom preduzeću „Emotion Production“ da kao izvođača radova angažuje firmu „Eopod“ i da u periodu od 01.septembra do 06.oktobra 2005.godine sagradi privremeni objekat za snimanje serijala „Veliki brat“. Međutim, na ovu činjenicu je reagovala građevinska inspekcija koja je dana 6. oktobra 2005.godine svojim rešenjemnaložila formalno pravnom „invenstitoru“ SRC „Pionirski grad“ da obustavi radove i da demontira čeličnu konstrukciju u roku od 5 dana. Čelična konstrukcija je demontirana, ali je temelj ostao neporušen. Postavlja se pitanje zašto temelj nije porušen?!
Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и знуђивања вишемилионског откупа, огласио се пре три године у јавности Мирослав Мишковић, власник компаније Делта, и позвао Чедомира Јовановића да одговори на низ питања. Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски процес због отмице одумре, а да истина о творцима плана, ортаклуку политике и мафије и подели плена заувек остане тајна…

Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли ова непријатна питања била што брже заборављена. У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не може Јовановића да одвоји од мафије.

– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне српске јавности – испричао је том приликом Мишковић. На оптужбе да је био члан земунског клана, Чедомир Јовановић је одговорио: „Можда су ми руке прљаве, али ми је савест чиста“.

Када је тадашњи премијер Зоран Ђинђић ставио на лед свог пулена Јовановића, он је већ, увелико, био део заверничког тима који му је дошао главе. Чедин таст Мијат Савић био је 12. марта 2003. године саслушаван пред истражним судијом Другог општинског суда у Београду. Замолио је истражног судију да му дозволи да држи укључен мобилни телефон, јер очекује важну вест! Када му је телефон зазвонио, јавили су му да је премијер убијен!

Истог дана уведено је ванредно стање, неколико дана касније Чеда је постао потпредседник у влади Зорана Живковића и један од актера злогласне акције „Сабља„, у којој је ухапшено 13.000 људи. На Јовановићево инсистирање ухапшени су и Франко Симатовић и Јовица Станишић, да не открију истину о њему, као и Аца Томић, бивши начелник Управе за безбедност Војске Југославије. Након укидања ванредног стања, Станишић и Симатовић испоручени су Хагу, а тужитељка Карла дел Понте је касније изјавила да је обојицу експресно оптужила, јер је то тражено из Београда! Када није могао да са својом криминалном групом преузме Демократску странку, Јовановић је основао прво унутар странке фракцију, а потом и своју Либерално-демократску партију.

Одакле толика количина новца Чедомиру Јовановићу?

Од када је у браку са Мијатовом кћерком Јеленом, Чеда се дневно саветује са тастом, који на његово деловање има пресудан утицај. Чеда је свом тасту успео да обезбеди куповину многих предузећа, без накнаде. Велики финансијери Чедомира Јовановића су Милан Беко, Миодраг Костић и Викторија група, преко директора Зорана Митровића. Велику количину новца добијао је и од Станка Суботића Цанета, док се није разишао са Бебом Поповићем. Бизнисмени Беко и Костић обезбеђују Јовановићу велике количине новца. Чедомир је постао власник стана од 140 квадрата на престижној локацији код хале Лимес. Његов стан је на трећем спрату, а Колетов на првом. Зграда има портира, а Јовановић поред полицијског, има и приватне чуваре. Чедомир Јовановић и његов ЛДП осигуравају интересе Бека и Костића. Ко би угрозио њихове интересе, Јовановић и његови посланици залајали би на сав глас!

Пре више од годину дана Чедомира Јовановића напустио је Владимир Беба Поповић, прекинувши све контакте са њим, описујући га као као наркомана и лудака. Тиме су прекинути и Јовановићеви контакти са енглеском обавештајном службом. Захваљујући непостојању институција и расулу у земљи, које је створио Борис Тадић, Чеда је још на слободи.
Велики Чедомиров донатор је и Викторија група, са чијим директором Зораном Митровићем је Чеда у великом пријатељству. Викторија група обрће стотине милиона евра, које узима из државних фондова. Директор Викторија групе Зоран Митровић је отац троје деце, а оженио се другом женом која има четворо деце. У овој компанији је дошло до сукоба међу власницима, јер је један од власника, Станко Поповић, напустио Нови Сад и вратио се у Шабац.

Чедомир Јовановић је у лошим односима и са Ружицом Ђинђић, која не жели да га види због његовог учешћа у атентату на њеног мужа Зорана! На летовање у Грчку Јовановић са породицом путује авионом који је изнајмио од Пинк компаније. Два комбија, којима управљају полицајци МУП-а Србије, из Београда крећу за Грчку, возе Чедин мотор и друге потрепштине. Министарство спољних послова Србије дипломатским путем обезбеђује Јовановићу заштиту и на мору, јер један наоружани полицајац, Грк, такође води рачуна о Чединој безбедности. По повратку са одмора, Јовановићи доносе скупоцена пића, потроше стотине хиљада евра на разне предмете. У кафанама, у којима Чеда даноноћно шенлучи, за њега и његово друштво точе се чивас, дон перињон, служе се кавијар, лососи…

Чедина супруга Јелена има необичан хоби. Свакога дана посећује педикире, маникире. Обожава да купује ципеле. Има их више од Имелде Маркос, супруге бившег филипинског диктатора Маркоса. Своје дадиље, међутим, Чеда лоше плаћа.
Госпођа Јелена Јовановић је 9. новембра прошле године у предузећу „Нова Фиделинка“ поново укључила млинове, пошто је претходно потписан уговор између стечајног управника те фирме и предузећа „Агропослови“, на чијем челу је супруга председника ЛДП-а Чедомира Јовановића. Та фирма, чији је оснивач у Лондону, нови је закупац „Фиделинке“. Јелена Јовановић је у фабрици са представницима локалне самоуправе Суботице и руководством предузећа свечано покренула производњу у млину, која је друга кћерка фабрика компаније „Фиделинка“, издата у закуп за 15.000 евра месечно. У „Агропословима“ су раније одбацили гласине да је прави власник те фирме управо породица Јовановић. Супруга Чеде Јовановића, који је иначе крајем октобра прошле године одбио да јавно коментарише пословне потезе своје лепше половине, изјавила је тада да иза ње „стоји 120 јаких људи“, не наводећи њихова имена.

Лидер ЛДП-а ни своје најближе сараднике не сматра вредним поштовања. Ни Зоран Остојић, осим посланичке плате, нема никаквих других прихода. Чедомир плаћа само своје окружење. Његову партију су напустили глумац Бранислав Лечић, Горан Петровић, бивши шеф Државне безбедности Србије, Весна Пешић…Прва двојица јавно су описали Јовановића као криминалца, наркомана и преваранта. Али, Чедомир Јовановић иде даље. Њему је упала секира у мед. И он ће тај мед лизати све док му секира, уместо у мед, не западне за врат. А много је оних који би Чеди откинули главу. Много је оних који су због свих његових заокрета и преокрета остали без имовине, који су били киднаповани, осрамоћени.

Сиромашни Ром Чеда Јовановић данас живи као лорд. Он и његова супруга Јелена путују по белом свету, и годишње на проводе троше око два милиона евра!
Pomalo mi je degutantno spominjati "demokrate" sada u ovakvom kontekstu. Sada, kada apsolutnu vlast drži Vučić. Možda ovi žuti neće ni preći cenzus na sledećim izborima. Možda merimo rep mrtvom vuku? Smile
Postovani Vlad, radi se o parama koje su zute glavesine odnele iz drzavne kase, milijardama, te ta tema nece zastariti, dok pare ne budu vracene u drzavnu kasu, a pocinioci procesuirani...

NOKTOM PO POVRŠINI
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.

Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su „kućni partneri“ industrije mesnih prerađevina „Agroživ“ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument „Kućni adresar poslovnih partnera“, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored njegovog imena u zagradi je upisano „kod m. Kovilj.“, što ukazuje na njegovu majku Koviljku. Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda „Agroživa“. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi… Paketi su tako veliki da ih jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored paketa, i koverte sa „čestitkama“.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih, na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević, bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor „Sartida”… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati „Sartid” „Ju-Es stilu”. Na pomenutim sastancima dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca „Sartidove” imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stil”.

17. mart 2007. Božidar Đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović, član Političkog saveta DS, žestoko su se posvađali na sastanku partijskog vrha, na kome se raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se Đelić protivi jer se boji da njegov stranački kolega zajedno s Mlađanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. “Energetsku” vezu Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića SINA je otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske kuće “EKI investment” iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude nemačka elektroenergetska korporacija RWE.
Haos u vojvođanskom zdravstvu ne bi bio potpun da u njemu ne učestvuju Bojan Pajtić i njegova supruga Vesna Bolidovski – Pajtić. S obzirom da je "odvojena od kreveta i trpeze" od svoga službenom supruga, gospođa Bolidovski već odavno živi svoj život. Osim svih ovozemaljskih zadovoljstava koje je sebi o trošku države priuštila, njen nemerljivi uticaj na zdravstvo u Pokrajini tek će se osetiti. Naime, ovih dana, ova beskrupulozna osoba sprema doktorat. Tačnije, već su joj ga napisali.

[Слика: pajticevabolnica_thumb.jpg?w=581&h=418]

https://getosrbija.wordpress.com/2014/02...zdravstvu/
Ђе Киза?
Има га ту горе, ал` ево поново:
ЗОРАН ЂИНЂИЋ – скривани прилози за биографију
https://facebookreportermonitor.wordpres...%BE%D0%B3/


Како је Пајтић опљачкао Војводину уз помоћ Развојне банке

http://srbin.info/2012/08/16/kako-je-paj...jne-banke/
BOJAN PAJTIĆ, MILE JERKOVIĆ I BRAĆA ŠARIĆ OSNIVAČI SRPSKE BANKE U ZAGREBU!


U Novom Sadu, ali i u Hrvatskoj, vrlo dobro se zna da su Bojan Pajtić i "kompanija", zaglibljeni u prljavim poslovima po Novom Sadu i Beogradu (Vojislav Gajić, Petar Matijević i Mirko Dubroja sa svojim bratom, velikim agentom za nekretnine) i da se spremaju da pobegnu u Hrvatsku, gde se i predsednik Tadić ponajbolje oseća i gde je Pajtić, u Zagrebu, sredstvima vojvođanskog Fonda za kapitalna ulaganja osnovao Srpsku banku.


Ideja je da se sa ovim tajkunima-izbeglicama, ratnim profiterima i kriminalcima, kojima je inače prodat skoro ceo Novi Sad, krene u veliki biznis kupovine jeftinih srpskih imanja kreditima ove banke u Zagrebu, koja će posle, kad Hrvatska ode u Evropsku uniju, preprodati! Nepojmljivo je kakve prljave poslove mogu da smisle ovi priprosti ljudi životinjskih apetita, koji su spremni i tok Dunava da promene na štetu svog naroda, samo ako im donosi ličnu korist.


Braća Dubroja, Slobodan i Mirko, nakon Oluje su izbegli u Novi Sad, gde su tokom rata u Hrvatskoj prikupljali pomoć za Republiku Srpsku predstavljajući se kao humanitarci, odnoseći kamionima robu iz naših fabrika, pa su je u Bosni i Hrvatskoj preprodavali i punili isključivo svoje džepove... U pljački Novog Sada su im na smenu pomagali direktori Zavoda za izgradnju grada Bora Novaković i Igor Mirović, svako u svom mandatu - preko njih su i počeli da kupuju srpska odmarališta u Hrvatskoj!


Kada se Borislav Novaković ponovo vratio u Zavod za izgradnju grada da završi započetu pljačku, uzeo je u svoje ruke da sa svojim zemljacima, izbeglicama iz Krajine - Matijevićem, Dubrojom i Gajićem, dokrajči društvenu imovinu.


Delio je lokacije u prestižnim delovima grada, gde je po tom sistemu i Matijević srušio jednu staru kuću, koja je po Zakonu o restituciji morala biti vraćena starim vlasnicima, i na tom mestu podigao svoj beli dvorac.


Koliko su poslednjih godina bivših novosadskih odmarališta u Hrvatskoj pokupovali, može se lako naći na internet stranicama. "Tamo", na primer, piše i da je Dubroja svojevremeno pljačkao ne samo napuštene hrvatske kuće, nego i kuće svojih sunarodnika oko Benkovca, u čemu mu je najviše pomagao pukovnik Grujica, kome je Dubroja sagradio kuću u Novom Sadu.


Ovakvim kriminalcima, dakle, Bojan Pajtić, kao idejni osnivač Srpske banke u Zagrebu, omogućuje da završe i zaokruže lešinarenje u dve države. Dobiće, naravno, kredite iz Srpske banke u Zagrebu, uz odavno ugovorenu proviziju koja je rešena još kad se kovao ovaj plan...


U velikom su strahu novosadske vlasti da neki dobro čuvani ali polupismeni lopovi ne propevaju oko poslova Bojana Pajtića preko Metals banke (sa kapitalom braće Šarić). U ovo je bio upućen i detektiv Glušica, za kojeg se zna kako je završio pre dve godine. Mile Jerković je sada najčuvanija ličnost u Srbiji - njega čuvaju po tri džipa puna policije, danonoćno su ispred ulaza gde stanuje.


Mile Jerković ima samo šest razreda osnovne škole ali i kompaniju kojoj je kumovao Bojan Pajtić, a koja je primila ogromne pare u kupoprodajnim transakcijama sa braćom Šarić, i sve preko Metals banke, koja je kobajagi propala, a sve radi stvaranja Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine... Pošto se taj Fond ne kontroliše, iz njega je iznikla i Srpska banka u Zagrebu, a koliko je para u nju prebačeno zna samo vrhuška Vojvodine.

Šarićima su otišle pare, a sad Mileta Jerkovića čuva kordon policije da ne bude kidnapovan pa da preko TV ekrana čujemo koliko su Šarića opelješili sadašnji moćnici Vojvodine. Niko ne zna da li je ubistvo Glušice bilo "dovoljno"... I kome!

https://www.facebook.com/notes/10151599507369050/
Пајтићев нови дечкo

Двадесетчетворогодишњег Небојшу Маленковића, званог Неша Пеша, Бојан Пајтић поставио за директора Фонда за капитална улагања Војводине. Када се узму у обзир Нешин надимак и Пајтићеве "склоности" избор није могао бити бољи, а Нешин отац је успут и шеф обезбеђења Извршног већа Војводине, тако да цео криминал остаје у кући добро ушушкан. Ипак, тај Неша пеша се јавно по граду хвали међу вршњацима да располаже фондом од 150 милијарди, на шта му многи упиру прст речима: "Полако мали…"!

Како сви у Новом Саду знају склоност Бојана Пајтића према новцу и мушкарцима, не чуди благонаклон став према делима љубавника његове жене Весне, који је, по сопственим хвалоспевима, и љубавник његове свастике - Софије Болидовски!

Др Весни Пајтић је, иначе, за овакве услуге др Драган Драшковић обећао звање примаријуса, али је од Министарства здравља др Весна Болидовски Пајтић одбијена са образложењем да не испуњава ни најосновније услове, а да им је жао сто се сексуалне способности не узимају у обзир приликом вредновања научног рада. Др Весна Пајтић нема ни најмање услова за писање доктората, а одбијена је и за звање примаријуса. Она се ипак хвали да ће њен велики пријатељ, покрајински секретар за здравство др Атила Чонгори средити ово у Београду, али га језичка баријера спречава да крене на пут без преводиоца.

Иако све зна, Бојан Пајтић показује да нема длака на телу, већ само на језику… Природно гладак као мачија гуза, и даље и за себе а и за целу породицу бира младе мушкарце из Новог Сада и околине.
Током градње Ургентног центра Војводине и у самом пословању направљен је огроман криминал, али покрајинска власт све то заташкава јер је у све умешан и премијер Војводине Бојан Пајтић.

Због успешности у пљачки, госпођа Весна Пајтић је по наговору законитог супруга испроводаџисала као свог првог ментора господина Драгана Драшковића званог Гане, подаривши му као ортаку у пљачки привилегије љубавника и остале ексклузивне привилегије које законски припадају њеном супругу Бојану Пајтићу.

Пошто се др Драшковић одлично показао приликом пљачке у набавци скупих лекова и опреме, од прве даме Војводине је на поклон добио и скупоцени џип!

После "успешних приватизација" целокупне привреде, са пољопривредом и фабрикама Новог Сада и Војводине, Бојан Пајтић и његова лоповска дружина све чешће доносе пакетиће социјалне помоћи уместо напретка привреде коју су обећали у прошлој кампањи пресецањем врпци и медијским хвалоспевима који су дириговани од Драгослава Петровића, покрајинског "шефа'' за науку и развој Извршног већа Војводине.

Све чешће се помиње и боравак СБПОК-а у Клиничком центру Војводине због основане сумње у пљачку тешку десетине милиона евра при градњи овог центра, где је један од главних осумњичених др Драган Драшковић, директор Клиничког центра Војводине.

Главни "реквизит" Ургентног центра Војводине је и госпођа Весна Пајтић, рођена БОЛИДовски, законита супруга премијера Војводине, која је по завршеној медицинској специјализацији пожелела место директора овог медицинског центра. Због њене бескрупулозности, колега који се томе супротставио добио је напречац срчани инфаркт, а други који су се понудили "на боље начине" скупоцене џипове за услуге "ескорт пратње" прве даме Војводине.

Госпођа Весна Пајтић, иначе, нема ни довољно стручности ни услова за место директора овог Ургентног центра, о чему могу посведочити сви из њене струке. Једино је успешна у махинацијама из области привредног криминала. Тако и сарадња са Биљаном Родић, због чега уз позамашну провизију пласира сиротим пацијентима огромне количине хране из трговачког ланца Родић.
"Када сам чуо да је вршилац дужности директора Фонда за капитална улагања Аутономне покрајине Војводине Небојша Маленковић, у том тренутку ми је било јасно да овој држави и овом народу нема помоћи! Ставити некога без факултета, са 22 године живота, без дана радног стажа, кога нико никада од грађана није бирао, и ко у својој улици нема ни пет гласова, сваки коментар је сувишан. А још га ј..., .знате и сами већ ко, Бојан Пајтић!"

Уморно тражим адресу Фонда за капитална улагања АП Војводине. На сајту лепо пише да је поменути господин заиста на челу капиталног фонда, који се пуни новцем који се из буџета Србије пребацује на рачун Покрајине Војводине. Секретарицу љубазно питам да ли је поменути господин млађи човек, она потврђује, а на моје питање шта му ради Пајтић, спустила је слушалицу.

Али, ту није крај причи.

Пре три године писао сам о момцима Бојана Пајтића. Тужбама се огласио и студент из Бачке Паланке Ђорђе Вишекруна, тврдећи да не познаје господина Пајтића. А Ђока је запослен, према потврди од пре три године, у Фонду за капитална улагања АП Војводине као координатор за капиталне пројекте, са тадашњом платом од 55 хиљада динара!

У згради Извршног већа Војводине господин Пајтић је приредио свом дечку Владану Варићаку изложбу макетираних возова. Усред Новог Сада.
Piše: major Goran Mitrović



Samo u Beogradu, lider LDP-a Čedomir Jovanović ima rezidencija kojima nije poznat ni broj, niti lokacije na kojima se nalaze. Ipak nešto od toga je poznato. Recimo, zna se da ima stan u istoj zgradi na Novom Beogradu u kojoj živi i srpski tajkun Miodrag Kostić Kole, ali da taj stan, ako je uopšte stan, Jovanović koristi skoro isključivo zimi.

Jedna od vila koju koriste Čedomir Jovanović i njegova porodica nalazi se u Zemunu na adresi Pregrevica broj 50. Vila je sagrađena početkom prošlog veka za jednu bogatu jevrejsku porodicu, a sve što je redakcija Tabloida uspela da sazna o prethodnom vlasniku jeste da boravi u inostranstvu. Vila je za Čedu Jovanovića kupljena još dok je on bio u Demokratskoj stranci, a svoj udeo u celom poslu su imali i pripadnici zemunskog klana.

Naime, na istoj adresi još uvek stanuje i porodica Z. (puno ime poznato redakciji) koja je svojevremeno otkupila manji deo pomenute vile. Kada je gospodin Jovanović kupio onaj veći deo zdanja od zvanično 400 kvadratnih metara i 56 ari placa, vođe Zemunskog klana, Dušan Spasojević i Mile Luković, članove porodice Z. stravično su maltretirali prisiljavajući ih da i svoj deo kuće prodaju, ali po ceni daleko ispod tržišne. Ubistvo premijera Zorana Đinđića i razbijanje Zemunskog klana prekinuli su agoniju nesrećne porodice.

Velelepno zdanje u Pregrevici, sazidano u mavarskom stilu, izlazi na dve ulice, a sa zadnjeg dela na kome se nalazi impozantna terasa pogled puca preko Dunava. Glavni ulaz, ukrašen dvema fontanama iza ograde napravljene od grubo tesanog kamena i livenog gvožđa, Čeda Jovanović i članovi porodice nikada ne koriste. U zdanje ulaze iz bočne ulice, odakle se kroz kapiju na daljinsko upravljanje direktno stiže do parkirališta. Prednji vrt je dostupan pogledima prolaznika, dok se zadnji deo dvorišta krije iza čeličnih ploča ograde...



Zete, ne budi dete...



Mala bočna uličica koja se naglo završava nekoliko metara dalje na litici, ispod koje teče Dunav, ranije je imala kamene kocke, odnosno kaldrmu. U međuvremenu je i ona asfaltirana kako se gospodin Jovanović ne bi truckao u svojim luksuznim automobilima kada tuda prolazi. O trošku Beogradputa je asfaltiran i prilaz kući, ali i samo parkiralište koje se nalazi u zadnjem dvorištu. Radnici ovog javnog preduzeća su o trošku gradskog budžeta sredili i staze koje vode kroz dvorište, kao i betoniranu terasu prema Dunavu, a pomagali su i pri kopanju bazena koji se nalazi iza vile.

Renoviranje dvorišta, letnjikovca i izgradnja bazena koštalo je oko 100.000 evra. Samo bazen je koštao 50.000 evra i završen je tek u jesen 2011. godine.

U vreme kada boravi u ovoj vili, Čedomir Jovanović je u društvu svoje supruge Jelene rođene Savić i njihovo četvoro dece Mihaila Lajfa, Jane Hart, Zore Fejt i Anđelije Fej. U vili su obavezno i Jelenini roditelji Mijat Savić i Gordana Savić.

Vođa parade, odnosno pravi šef dvora je tašta Gordana koja se za sve pita. Jednom prilikom je Čedomir Jovanović sa radnicima izašao na prednju terasu i objašnjavao im kako namerava da izmesti fontane kraj ulaza. U jednom momentu se na terasi pojavila Gordana i kada je čula o čemu se radi samo je kratko prokomentarisala: "Ne dolazi u obzir." Posle toga se okrenula i vratila u kuću, a za njom je poslušno otišao i sam Čeda.

Koliko je miran pred taštom, utoliko je Čeda više osion kada su u pitanju radnici. U stanju je da minutima urla na njih upućujući im najbezočnije uvrede za svaku grešku koju naprave.



Bojler u bašti?



Osmočlano domaćinstvo Jovanović-Savić ima i impozantan broj zaposlenih koji ih opslužuju. Čedino obezbeđenje u svakom trenutku broji osmoro ljudi koji ga u stopu prate. Oni ne ulaze u vilu, osim kada dolaze gosti i tada ih sprovode dva čuvara koji iz bezbednosnih razloga prisustvuju i sastancima, a ponekad zbog diskrecije sede ispred vrata sobe u kojoj Čeda razgovara sa svojim gostima. Čak i kada po gradu vozi motocikl, lidera LDP-a eskortuju četiri automobila sa čuvarima: dva idu napred, a dva iza njega. Kada Čeda nije u vili tu nema ni čuvara, već njeno jedino obezbeđenje, pored video nadzora, čine tri psa, od kojih je jedan vučjak.

O deci brinu dve stalne dadilje, koje dignutog nosa prolaze pored ostalih radnika i komuniciraju isključivo sa članovima porodica Jovanović i Savić. Bez obzira u kojoj rezidenciji Čeda boravi, o njoj brine isti domar, čovek koji živi u Kaluđerici i čiji je unuk zaposlen u sedištu LDP-a. Kuću sprema jedna čistačica, a glavna u kuhinji, kao i u celoj kući je Gordana Savić, koja sama kuva za celu porodicu. Posluga, kao i radnici koji rade na održavanju i renoviranju vile ne dobijaju ništa ni za jelo ni za piće, već sve sami moraju da kupuju i da se hrane izvan kuće. Izuzetak čini domar kome Gordana skuva jednu kafu.

Vrt ispred vile u Pregrevici je napravljen u mediteranskom stilu sa kaskadama. Dvorište iza zgrade je oplemenjeno engleskom travom i raznim drvećem, kao što je šest stabala oraha, trešnje i mali borići koji skrivaju pogled na čeličnu ogradu. U jednom uglu je i mesingana dvorišna česma sa bojlerom?!

Sve spavaće sobe su na spratu vile, dok u prizemlju u jednoj sobi spava jedino Mijat Savić. U podrumu su Čedine radne prostorije u kojima prima goste, dok najveći deo prizemlja zauzima raskošni dnevni boravak u kome dominira veliki plazma televizor.

Odmah iza kuće napravljen je pošle godine veliki bazen. Levo od kuće u pravcu Dunava nalazi se letnjikovac od preko 40 kvadratnih metara. Tu se po pravilu odvija svakodnevni život porodica Jovanović i Savić.

U letnjikovcu postoji nekoliko peći: šporet na drva, veliki roštilj kao furuna, pica peć, mali električni šporet i peć na vulkansko kamenje. Tu su i frižider, sudopera i radna površina od granita. Svi uređaji su najmoderniji i opremljeni senzorima na dodir. Trpezarijski deo letnjikovca čini ogromni drveni sto sa stolicima. Na ovom objektu se nije štedelo: drvene grede koje drže letnjikovac nisu iz jednog komada nego od slaganog drveta, što je pet puta skuplje; krov je urađen od 30 cm. trske, ispod je sloj specijalnog najlona koji je na licu mesta varen, pa konačno i brodski pod...

Leti se isključivo kuva i jede u letnjikovcu kako se miris hrane ne bi širio po glavnom zdanju u kome takođe postoji kuhinja. Pored trpezarijskog stola i kožne garniture u letnjikovcu se nalazi i ogromni plazma televizor na kome tašta Gordana obavezno prati zasedanja Skupštine Republike Srbije. Kada red dođe na njenog zeta ona neretko na gledanje i slušanje poziva poslugu i radnike, pa se onda svi zajedno ekstatično dive mudrosti Čede Jovanovića.

Nasuprot tome, Čedin tast Mijat radije gleda neki sportske prenose i veći deo dana provodi u glavnom zdanju.



Taštine kokoške



Odmah iza letnjikovca je kavez u kome tašta Gordana drži - živinu. Na stranu to što je najstrože zabranjeno držanje kokošaka u ovom delu grada, potpuno je nejasno čemu bi one trebalo da služe, ali... Gordanine kokoške dnevno snesu samo nekoliko jaja, i nisu predviđene za klanje. Takođe, ona svoje pernate prijatelje hrani bolje nego radnike i poslugu i to isključivo voćem: jabukama, breskvama, kivijem, pomorandžama i mandarinama... Ono što ova živina za jedan dan pokljuca voća, toliko prosečan stanovnik Srbije ne pojede za celu godinu.

Radnici koji rade na renoviranju i sređivanju jedne rezidencije, automatski su obavezni da rade i u drugim rezidencijama koje koriste ove raskalašne porodice. Tako su renovirali i kuću prekoputa stadiona Crvene Zvezde, za koju im je rečeno da pripada Mijatovom sinu. Gordanu, kao majku, niko nije pominjao. Leti isti ti radnici dolaze i u stan na Novom Beogradu da bi ga provetrili i zalili cveće.

Čeda i njegova supruga Jelena, kada su u vili u Pregrevici, retko šetaju vrtovima a još ređe sede na terasi iznad Dunava. Više vole zatvoreni prostor. Njih dvoje po ceo dan nose naočare za sunce, čak i kada u kući gledaju televiziju. Naočare skidaju samo kada jedu i, nadamo se, kada spavaju. Očigledno je da boluju od vampirizma, bolesti koja se često javlja kod osoba koje redovno koriste narkotike.

U istoj ulici, stotinak metara niz Dunav, Čeda Jovanović ima još jednu staru vilu, a govori se i da je vlasnik i jednog zdanja u Zemunu. Njegovoj alavosti nema kraja.

I ovog leta, porodica Čede Jovanovića više vremena provodi u vili na Dedinju, dok u Pregrevicu ređe svraća.

Liberalno demokratski porno-horor

Vila Čedomira Jovanovića u Pregrevici, poznata je široj javnosti iz kontroverznog filma "Srpski film". Neke od scena su snimane ispred ovog zdanja, ali i u njegovim vrtovima. Pomenuti film scenariste Aleksandra Radivojevića obiluje scenama nasilja i seksa i svrstan je u žanr porno-horora, te je kao takav postao i predmet glorifikacija i teških osporavanja u Velikoj Britaniji, ali i u još nekim zemljama gde je prikazivan.

U LDP-u su u početku negirali da njihov lider ima bilo kakve veze sa tom vilom, a kasnije, kada je iz više izvora procurelo da se kao vlasnik vodi Mijat Savić, tast Čedomira Jovanovića, demantovano je da je ekipa filma uopšte ulazila u kuću, već je ista poslužila samo kao kulisa ispred koje se odvijao deo radnje. Enterijer je, navodno, napravljen u studiju za potrebe "Srpskog filma".

Sve usmeno, ništa pismeno

Kamena staza koja prolazi kroz zadnje dvorište koštala je 10.000 evra, dok su prozori na letnjikovcu plaćeni oko 25.000 evra, tvrde izvođači radova. Radnicima je svakog dana na ruke isplaćivana dnevnica koja je iznosila, u zavisnosti od vrste posla i kvalifikacija, od 30 evra pa naviše.

Novac je izvođačima davao Mijat Savić koji je odbijao da potpiše bilo šta, pa i najobičniju priznanicu. Sve se odvijalo preko usmenih dogovora i ne postoji ni jedan pisani trag koji bi pomogao da se otkrije koliko su koštali radovi u poslednje dve godine.

Много новца код Шутановца

пише Пуковник Милан Јовановић


Многи детаљи из његове биографије само су шлаг на његовој каријеристичкој торти. Као, на пример, чињеница да је као члан СПС-а био кафеџија у кафићу Демоде, или да је у ноћном клубу Нана радио као чиста избацивач у време када је ова "научна установа" угошћавала све саму криминалну клијенталу. Да је након 11,5 година студирања постао стручњак за хидроизолацију; да је директно из дискотеке Трезор, где је делио позивнице гостима, дошао на место помоћника савезног министра полиције и председника Одбора за безбедност Скупштине Србије?!

Неки ће се присетити да је био и Легијин друг и Шиптаров пријатељ. Све до убиства премијера Ђинђића (!) клео се у ту везу. Енергично је бранио црвене беретке и земунце од оптужби за убиства на Ибарској магистрали и атентат На Вука Драшковића у Будви, као и за ликвидације Ивана Стамболића и Славка Ћурувије. На Одбору за безбедност подсмевао се посланицима из СПО-а, није им давао реч када су хтели да говоре о томе, чиме је директно спречавао сваки покушај истраге тих злочина... Да ли је у свом личном или у интересу своје партије штитио криминалце, јер би трагови који воде до њих једног дана довели и до њега!? Легија и Шиптар су уз његову политичку подршку и с његовим знањем и после 5. октобра убијали по Београду, а неретко су саслушавали невине људе у згради полиције у Улици 29. новембра, као што је то био случај с Макином групом, коју су оптужили за убиство генерала Бухе, како би са себе скинули сумњу. Када су убили Ђинђића, престали су да буду хероји, а Шутановац је коначно дозволио да постану злочинци. Ипак, запажено је да о њима појединачно Шутановац никада није изговорио ни једну ружну реч.

Ни амерички безбедносни извори у Београду не крију да се ради о човеку који је на листи повереника Војне службе безбедности САД. Зато је оно што није успело НАТО пакту, пошло за руком његовим повереницима у Србији. А то има своју цену - и за Шутановца и за Американце.

Испаравање доказано

Где је, дакле, нестало 264 милиона долара постаје јасније ако се, поред изнетог, зна:

- да је Драган Шутановац са братом Стевана Никчевића (директора Југоимпорта СДПР) формирао заједничку фирму која се бави продајом оружја, што је дискретно обелодањено и недавно на београдском сајму ватреног оружја! Није, при томе, проблем његов бизнис као такав, него дебели, неморални и криминални сукоб интереса.

- да је један од власника кипарске компаније Цаплоцк ЛТД Илија Пилиповић, иначе кум Драгана Шутановца и (његов лични) помоћник министра одбране за материјалне ресурсе.

- да је Шутановац за веома кратко време свог мандата, са својим помоћником и кумом Илијом Пилиповићем у потпуности остварио утицај и контролу над војно-безбедносним, материјално-финансијским и другим инспекцијским и војним органима. Већи део Министарства одбране, одбрамбене индустрије, техничких института, ремонтних завода, материјалних резерви Војске, Шутановац и Пилиповић су ставили у функцију једне једине привилеговане фирме - Југоимпорта СДПР. Већи део Министарства одбране (укључујући министра одбране и његовог помоћника за материјалне ресурсе), постаје највећи промотер СДПР-а, а онда и, у тој области, носилац организованог криминала у држави Србији.

- да Министарством одбране Србије харају шверцери наоружања. Нема сфере из области живота и рада припадника Министарства одбране и Војске Србије у којој нема деловања организованог криминала, а да истовремено органи гоњења, тужилаштва и судства нису предузели ама баш ништа. Сектор за материјалне ресурсе, Управа за снабдевање, постао је расадник корупције и дилетантизма у управљању кључним државним пословима.

- да је поменути Стеван Никчевић, директор Јавног предузећа Југоимпорт СДПР, иако на то по позитивним законским решењима није имао право, у земљи и иностранству формирао зависна предузећа, махом са већинским уделом капитала, а самим тим и учешћем у управљању њима. Реч је о предузећима за спољну и унутрашњу трговину на мало и велико, производњу и услуге Атера плус д.о.о. Београд; предузећу за производњу и промет пољопривредних производа Агро плус д.о.о. Бачка Паланка; предузеће за управљање пројектима и извођење грађевинских радова у земљи и иностранству ПМЦ инжењеринг д.о.о. Београд; предузећу за производњу, прераду и трговину Јутра д.о.о. Београд; предузеће за производњу и промет ловачке и спортске муниције Белом д.о.о. Београд; предузећу за производњу, промет и услуге Југоимпорт монт д.о.о. Подгорица; АИР транспорт, Москва, Русија; Јантус, Хонг Хонг; Голд ривер, Натурал Фруит Јуицес... Уз то, све се "поклопило" са временом кад је министар одбране био Борис Тадић, а Шутановац саветник генералног директора Југоимпорта СДПР и министра одбране; односно са временом кад је директор СДПР-а за америчко и западноевропско тржиште и помоћника министра одбране за материјалне ресурсе био Илија Пилиповић - кум министра одбране!

- да је према најавама које су долазиле из Министарства одбране улазак Србије у Партнерство за мир требало да покрене инвестиције за 200 одсто (није прецизирано које врсте!). Но, то су биле само празне речи. У то име је Војска Србије претворена у антитерористичке јединице, а све остало је или уништено или сведено на минимум. Ако би Србија ушла у НАТО, то би државу тренутно коштало око четри милијарде долара за увоз застарелог НАТО оружја, увођење нових војних стандарда и плаћање НАТО инструктора. Замирања властите производње и самосталности у располагању одређеним производима домаће наменске индустрије и научноистраживачког рада у Војсци - подразумева се. И тако даље.

Сасвим је јасно колики део наведене пропасти отпада на Драгана Шутановца, коији је са кумом Илијом Пилиповићем делегиран за пружање услуга Западу и НАТО савезу. Ту негде лежи и одговор где је и како испарило 264 милиона долара.

Борко Стефановић: Хоће српску Сиризу, а певао о Кју Кјукс Клану и Скинхедсима
http://facebookreporter.org/2015/02/22/%...83-%D0%B0/

Testament sa oznakom državne tajne

http://www.koreni.rs/testament-sa-oznako...vne-tajne/

Objašnjavajući pre dve godine kako je “Viktorija grupa” (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog “demokratskog” giganta, shvativši da je “na klizavom terenu”, počeo je da se pravda da on nije vlasnik “Viktorija grupe”, nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula “senzacionalna” vest da je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova “vesela udovica” vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta. Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala “siva eminencija” demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.

U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika, samo u jednom periodu, “napunila cegere” nekadašnje srpske opozicije sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju”, da bi se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda”, koje će rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.

Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT-a.

Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah nakon što je “postavljen za carskog konzula”, dobio naređenja da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara! Đinđić je taj novac “avansno” dobio, i to je sve što se o njemu zna.

Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, “na ruke” dobijao u koferima, torbama i automobilskim gepecima?

Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan i sa “surčinskim mafijaškim klanom”. Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).

Taj posao, koji se finansirao sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.

Sa koliko tog novca danas raspolaže njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije “ne znaju” za Đinđićev testament?

I bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je njegov nekadašnji šef bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama, ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju “keš u vrećama”.

Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom Vukosavljevićem (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i akcije u Koka Koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni nekoliko generacija.

Neke “transakcije” koje je njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je na tu cifru “još dodala za vilu”, koja vredi oko tri miliona evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva udovica.

Mada to srpskoj javnosti nije bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne. Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u kešu za vilu u Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića. Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj drugi!

Kad je reč o kupovini vile u vrednosti od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.

Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u doba komunizma!

Na novom, spojenom posedu, Ružica Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila sa dva stana i pola miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.

Ironično je to što je naslednica predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je koristila porodica Đinđić!

Novac koji je posle 5. oktobra iz inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović je tvrdio da je ostao ogroman novac u Đinđićevim rukama kao i da taj novac nikada nije ušao u “regularne tokove”. Za to je znao i Branko Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o prispeću novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.

Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS-a na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni “blagajnik” i hteli su svoj deo kolača, ali…

Sud “nema uvid” u imovinu Đinđića

U Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10. decembra 2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.

Prvo opštinski sud se samo jednom oglasio saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je svojim naslednicima ostavio akcije Koka Kole i spisak izdavačkih preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga koje je on napisao.

Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, “sud u to nije imao uvid”.

Tokom ostavinske rasprave o deviznim sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu pominjani u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo ime!

Akcije Koka Kole, koje je lider DS-a ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2.442 akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka Kole iznosila je 2.250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.

Poznato je i da je Zoran Đinđić svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina iz Bečeja. Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije svojevremeno preneo na Victoria Group, holding koji je u svom posedu imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne pominju u ostavinskom postupku.

Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa političkim neistomišljenicima.

Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja koje je pratilo te “akcije”), samo govore da je status Ružice Đinđić u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa sebi ravnopravnim partnerom. Ni takozvane “nove vlasti” oličene u Aleksandru Vučiću, nemaju nameru da išta menjaju u tom odnosu. Naprotiv, Ružica je čak pohvalila Vučića i izgovorila neverovatnu rečenicu, da joj sadašnji “vođa” liči na Zorana!

Takođe treba reći i to da baš niko iz državnih institucija nije postavio pitanje bezbroj nelogičnosti koja prate testament Zorana Đinđića, i time dokažu ili odbace priče koje već godinama kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni Ružica Đinđić nikada nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.

Ko je bio Đinđićev sponzor u Nemačkoj?

Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On je imao tačno definisane zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju mnogo manje novca nego što javnost pretpostavlja.

Po dolasku u Srbiju, njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog Sada, vlasnik preduzeća “MK” i direktor Demokratske stranke.

Prema sopstvenom priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?

Đinđić je ubrzo postao i vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8. u Beogradu. Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke, kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za Demokratsku stranku 1990. godine. Đinđić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.

Treba se podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko stotina hiljada maraka.

Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje akcije u firmi Koka-Kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.

Nemački dnevni list Junge Welt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) takođe “sponzorisao” i premijera Srbije Zorana Đinđića.

Poslednjeg dana decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na surčinskom Aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom avionu na samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U kešu!

Sa dozvolom svojih poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i tako dobije tržište i za sebe.

Nije lako s parama

Očigledno je da je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u kešu. U tome je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.

Velike količine novca u kešu premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu otvori firme u inostranstvu.

Kada je premijer optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je, ustvari, vlasnik tog aviona – Zoran Đinđić!

Dok nije streljan, Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor biznismene, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u inostranstvu prebace novac.

Račune je otvarao u bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.

Kada je premijer streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo se raspravljati i o njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi njihove bezbednosti.

Prvi opštinski sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine, računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način, isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.

Imovinu streljanog premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju računa u njegovom vlasništvu.

Bogata udovica Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu. Srpski malinari dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.

Da li je gospođa Angela Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.

Među imenima onih koji su zadržali Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u Đinđićevom streljanju.

Igor Milanović
„Пајтић и Тадић се нуде СНС“

http://srbin.info/2015/04/15/pajtic-i-ta...-nude-sns/

НЕЋЕ МАЦА САЛО Читај
ХИТ! БОРКО ПРСО КО ЗВЕЧКА
Окупља троцкисте, марксисте и "центристе"!Потпредседник ДС Борислав Стефановић најавио коалицију са политичким опцијама које су у Србији одавно изумрле


[Слика: 27730_borko-stef_f.jpg?1433849771]

Стаће сви у аутобус фирме Крстић, само ко ће да буде "Мишко"???
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15