Погледи форум

Одличан!

У, немој, Милосаве. Стиже трећи део, због кога сам писанију поставо у рубрику "Монархија или република", и који ти се сигурно неће свидети.

Па, колико делова има? Отворио си много питања већ сада. Ајде заврши мисао, па да бацимо коју реч.

Има три дела. Морао сам текст поделити јер је предугачак, са много фуснота. Трећи део се тиче монархије. Чекам, јер рачунам да бих требао бити коректан према Српском културном клубу и Србијанском гласу, где објављујем ето своје урадке... Но, нек иде кврагу... Ево, за који тренутак...

Нека не мораш журити. Треба и ово "сажвакати".

АУТОШОВИНИЗАМ – 3

КРАЉЕВИНА, ЈЕДИНИ ЛЕК ПОРТИВ АУТОШОВИНИЗМА


У претходним одељцима смо видели да је немогуће одвојити мржњу према Србима од мржње према Карађорђевићима, или обрнуто.

Сведоци смо егзалтације у Србији поводом победе ултралевичарске и лумпен-народне грчке Сиризе. Сви очекују да ће сад Грчка влада да покаже зубе Немачкој и отресито одбаци ропство „евро-зоне“. Лично сматрам да су то пусти снови. Но, како никоме не пада на ум да је Србија почетком ХХ века била у једнако вазалном положају спрам Аустроугарске? Није могла ни један међудржавни трговински споразум да направи без претходне дозволе Беча. Сви су чули за „царински рат“ који је уследио и из кога је Србија изашла као победник. Србија се на челу са краљем Петром Карађорђевићем и владом која је знала шта ради, ослободила економског ропства и постала једна од најпросперитетнијих европских држава. Дакле, све је супротно од онога што се данас чини. Сви знају ово што помињем, али се већина прави луда. Зашто?

Сви знају да је стари Краљ неустрашиво улазио у ров на првој борбеној линији заједно са синовима. Знају, али слабо цене. Српска деца су као сурогат за истинско херојство Карађорђевића, у школама деценијама учила небулозна стихоклепанија усташко-партизанског фарисеја Владимира Назора [1]

Народ је волео свог краља Александар Ујединитеља. И под мађарском окупацијом Нови Сад је обележавао краљев рођендан. Да није ваљао, не би га усташе, вмровци и комунисти толико мрзели. Да им је његова политика ишла у рачун, не би га убили. Данас га многи потомци истог народа са својом накнадном измрцвареном памећу мрзе, мало више или мало мање од оних што га убише, враг зна.

Поводом једног текста Чедомира Антића [2] избили су анимозитети испраних српских мозгова на чистину. Ево како размишљају Срби који нису ни приметили кад их васпитачи титологије премунтали:

Друг Србин 1:

Цитат:Смејурија.Тито је био личност.Док је он био жив лепше смо живели! Вратиће се Комунизам у Југославију! Вратиће се!

Друг Србин 2:

Цитат:Српски народ је жртва монархистичко-диктатуре владавине Карађорђевића. Толико српског народа није изгинуло или помрло током ратова у који су ушли Карађорђевићи, претходно побегавши из земље којом су владали, кад се саберу сви други губици које је овај народ имао. Стварајући краљевину СХС уместо српске државе, династија Карађорђевића је изазвала све невоље и пошасти које су Срби доживели и данас доживљавају, плаћајући данак великодинастичком пројекту владара из династије Карађорђевића.

Друг Србин 3:

Цитат:Типично квазипатриотско просипање магле. Само да се енглески официр постави за краља Србије и одмах ће потећи мед и млеко.

Истина је да су наведене „тешке оптужбе“ безвредне.

Велике патриоте уверавају народ да су Карађорђевићи имали скоро божанске моћи да по вољи цртају границе по Европи? Па још да су имали моћ да знају садржину тајних споразума великих сила, какав је био фамозни „Лондонски уговор“. Веле, краљ Александар и Пашић били алави. Истовремено, замера им се што нису хтели да поклоне трећину територије на југу Бугарима, „у склопу општих ратних напора“, ради обећања Енглеза пословично „тврде речи“, да ће им нешто од тога бити компензовано на западу, ако ратне прилике то дозволе. У непристајању на бестидну уцену, садржала би се та пуста глупост ондашњих наших вођа.

Врхунац ознашког подметања је наводна карта проширења Србије која је нуђена Србима 1915. [3]. Права истина је да је поменута карта план краља Александра за „Ампутацију Словеначке и Хрватске“ из 1928., који није успео јер нико није хтео да изађе из те „озлоглашене“ Краљевине, а нарочито су противни били западни Срби.

Како је могуће да такву лажну теорију жестоко промовишу школовани Срби типа др Војислав Шешељ или др Коста Николић? Поменућемо наменски рад „судског вештака“ Yivesa Tomća из знаменитог „Хашког трибунала“ „Идеологија Велике Србије у XIX и XX веку“ [4] у коме је поменута мапа смањења Краљевине Југославије ради мира међу народима, фотокопирана са насловнице „Врлике Србије“, органа СРС, и представљена као доказ окупаторских тежњи Срба. [5]

Зашто је тако, најпре ће објаснити лично др Коста Николић, блиски сарадник Бориса Тадића и ДС.[6] Николић, укратко, објашњава да и данас у бившим државама насталим из СФРЈ влада у крви изрођено „ознашко братство“. У причу ће се запетљати многи. Милосав Самарџић ће објаснити ко је др Коста Николић, дакле ознаш. [7] Након доказног поступка, иста теорија доказаног ознаша др Николића, појављује се легитимно и врло учестало на сајту Милосава Самарџића „Погледи“?

Разумљиво је да против Карађорђевића пише памфлетиће нпр. бивши милицајац Милош Васић, са бившом памећу и бившом јетром. Неразумљиво је зашто се слично ђубре појављује на сајту коме на насловној страници пише: „По аманету Краља Петра II Карађорђевића „Погледи“ су одликовани Орденом Ратног Крста – споменице 1941-1945.“? Ако ћемо да пљујемо по монархији и Карађорђевићима, то можемо на Аутономији, е-новини, у Министарству културе уз чинодејство рашчупаног Тасовца. Зашто бисмо то радили међу својима?

Дошли смо до срамне ситуације да Србију од самопоричућих „великосрба“ брани аутошовинистичка другосрбијанка др Дубравка Стојановић. [8]

Истина је заправо да су формирањем Југославије (у којој су Срби били у великој већини укупно, а и у шест од девет бановина понаособ) ликвидиране смртне опасности – Аустроугарска са једне и Велика Бугарска са друге стране. Истина је и да смо у Краљевини били на најбољем путу да решимо проблем балиста. Нису, поштовани другови Србенде, ове одлуке донели Карађорђевићи, већ Тито и партија:

Цитат:Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом.

Цитат:Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр.153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију и у Македонију. [9]

Актуелно „усклађивање судства“ у Косови и сличне уситњене капитулације су последњи кораци тада започетог пројекта.

Такође, није национална свест промењена у монархији. [10]

Краљ је бранио народ [11]

Комунисти су мрзели Србе [12]

Остаће жалосна чињеница да је судбину монархије, па тиме и Српског народа, запечатила једна „ћорава кутија“. Избори одржани 1945. год. извршени су уз потпуни бојкот опозиције која је била прогоњена од успоставе комунистичког режима. Сви политички противници комуниста били су убијени, протерани, избачени са бирачког списка или у потпуности уклоњени из јавности. Изборе је спроводила и контролисала таква комунистичка власт, а након избора је таква скупштина донела један стаљинистички устав. Питање обнове уставне монархије није покретано 1990., 2000. или 2006. год. што није била последица народне воље, већ жеље политичке олигархије да очува ауторитарне полуге старог режима. Зато је краљ Петар II умео да каже: „Ја сам краљ једне несреће!“

Шта ипак, у тако тмурној атмосфери, каже јавно мњење?

Према резултатима истраживања Агенције САС Интелиџенс из Београда 39,7 посто грађана Србије сматра да је обнова парламентарне монархије добра идеја, изричито против је 32,3 одсто, док 27,4 посто нема став о томе.

Цитат:- Главни инспиратор овог истраживања заправо је водећи светски стручњак за брендирање нације Сајмон Алконт, који сматра да је Србија једна од земаља у којој је највећа вероватноћа да се обнови монархија. Зато смо одлучили да јавности пружимо увид у једну од неистражених друштвених тема и покажемо расположење према обнови монархије. Питање личи на евентуално референдумско изјашњавање: да ли Србија треба да буде парламентарна монархија. Узорак у потпуности одражава социодемографску структуру Србије, без КиМ, према попису из 2011. - каже Премовић.

Према његовим речима, истраживања су показала да су “за“ парламентарну монархију углавном мушкарци са средњим образовањем или без запослења из урбаних средина, док су против високообразовани и пензионери и то пре свега у Београду. За разлику од престонице, где је највише противника обнове монархије - 45,8 одсто, већина у Војводини и у централној Србији - са по 40,9 посто је за повратак парламентарне монархије.

Срби су по питању враћања монархије подељени у три колоне: за, против и они који желе краља, али не и Александра Карађорђевића.

Ови последњи су типичан пример закамуфлираног аутошовинисте. И опет, ето на сцени Војислава Шешеља. 1992. Шешељ је довео у Србију извесног принца Алексеја Долгорукова нудећи му српски престо?! Тај „наш принц“, рођен у Белгијском Конгу 1946, тврдио је да води порекло од Немањића и Хребељановића.

Дневни лист Политика тада је пренео изјаву адвоката Боривоја Боровића, „конзула Алексеја Другог“, у којој се каже: „Принц Алексеј II је, врло конкретно и веома утемељено, обративши се председнику Србије Милошевићу, председнику Владе Зеленовићу, патријарху Павлу, Црвеном крсту Србије, понудио помоћ од 3,5 милијарди долара српском народу. Одговора, упркос постављеном посланичком питању, досад нема!“ Политика тада озбиљно тврди да је принц Алексеј Немањић Романов Долгоруков и „легитимни и законити велики газда Реда светог Јована Јерусалимског“.

Две године потом, овај бизарни лик је умро у Мадриду од СИДЕ.

Шешељ је касније тврдио како је доводио „Долгорукова“ у Србију како би искомпромитовао идеју монархије. Ради тог светог циља радо се сликао са зараженим „принцом“ [14].

Овај трагикомични случај показује колико се тадашњи титоидни режим бојао увек живог домаћинског духа монархизма у Србији. Слободан Милошевић поводом тога рече. „Што више кандидата за краља, то смешније!“. Показали су, Шешељ нарочито, колико им српска историја, ни Карађорђевићи ни Немањићи ни Хребељановићи не значе ништа, колико им све више небеска Србија није света, већ да је једина њихова морална вертикала власт и моћ.

Подвала је такође да би се држављани Србије избором за „републику“ или „монархију“ опредељивали да ли ће бити „поданици“ или „грађани“. Србија је, била монархија када је под чукундедом престолонаследника Александра II добила, као четврта држава у Европи, Грађански законик. Србија је била социјалистичка република када је у њој уведен деликт мишљења. Данас њени демократски изабрани председници својим утицајем омогућавају кршење устава (Споразум са Хашимом Тачијем из 2013., и сл.)

За Цркву Србија је монархија. [15]

За монархију су и обични Срби којима памет није преметнута.

Обични Србин 1:

Цитат:Постоје две Србије. Једну су основали Немања и Свети Сава, а другу Јосип Броз Тито. Једна је стара осам векова, друга 60 година. Република Србија нема никакве везе ни са Хиландаром, ни са Светим Савом, ни Косовом, ни Видовданом, ни са царем Лазаром. Она се против свега тога борила на челу с оним који ју је зато и основао. Тито је и данас једини неимар Републике Србије. С таквим свецем у својим темељима није могла бити друкчија.
Све смо покушали, сви траже другу и бољу Србију, али никако да је нађу и кажу која је. Покушавано је са сваким и свачим, само није са оним што је најприродније и најлегитимније. Помињан је свако само није Црни Ђорђе, отац модерне Србије, и његов легитимни наследник, престолонаследник Александар.
Да ли имамо нешто друго као решење, нешто дубље и истинитије од онога што сам предложио? Пробали смо све лажне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!

Завршавам с тим уверењем и покличем који се последњи пут чуо у словеначким шумама, покличем који је био последња реч толиким нараштајима у толиким бојевима, покличем који су сваки говор наши преци завршавали вековима: Живео Краљ! Живела слобода! Живела Краљевина Србија!

Обични Србин 2:

Цитат:Нема једноставнијег геста којим би се ставила тачка на неславну прошлост, сишло са странпутице и окренуо нови лист светле будућности Србије. Нико са мање напора не би постигао више. Не би то била победа једних над другима, већ победа свих нас над свима нама. Краљ је краљ свима. У губитку би били само лаж и неправда...

Обични Србин 3:

Цитат:Може ли неко да ми каже да ли постоји једна лоша и негативна ствар коју би Србија добила повратком монархије? Боље да шеф државе буде потомак Карађорђа него човек са сумњивом дипломом. Што се тиче језика, ни краљ Петар I није добро знао српски па је био један од најбољих владара, а престолонаследник Александар се у своју отаџбину вратио и решио да живи у њој онда када се све најгоре о нашој земљи причало, а могао је да остане у иностранству и живи одличан живот у земљама где га неће исмевати. Али он се није одрекао своје земље, иако је његова породица после II св. рата третирана у сопственој отаџбини као државни непријатељ! Све лажи о Карађорђевићима којима су комунисти деценијама прали мозак овом народу ће изаћи на видело. Све је то једна велика пропаганда и дај Боже да једног дана изађе из глава овог народа! Шта мислите, шта би једни Хрвати дали да макар и имају једну краљевску династију која ће да седи раме уз раме са европским владарима, притом чувајући своју српску традицију и православље!
Зато, живео краљ! Живела краљевина Србија! Време је за обнову монархије!"

.............

Друг Тито јаше на челу колоне
Титов "Напријед"
Писао: Владимир Назор
То авет рече; он очима бљесне/ И ватру проспе из пламених зјеница; / Ошину коња и неман прегази, / Па викну с виса: / "Напријед"...

[2] Чедомир Антић: Укинимо Стаљиново наслеђе
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/pol...o-nasledje

[3] http://www.intermagazin.rs/wp-content/up...5-gf64.jpg

[4] http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/e...0tomic.pdf

[5] Напомена: Чак и у овом раду „Идеологија велике Србије...“ се за „Начертаније“ Илије Гарашина каже : „ У основи овог резоновања није конфронтација са суседним словенским народима. Напротив, Илија Гарашанин је инсистирао на потреби да се нађу додирне тачке са њима...У „Начертанију“ се ни једном не предлаже протеривање евентуално непожељних народа...
„Начертаније“ се, као што је познато, у круговима „друге Србије“ промовише као неприкосновени доказ српске геноцидности.

[6] Б. Субашић: Тајно братство ознаша – моћно и недодирљиво
http://srpskaistorija.com/2014/02/26/%D0...%BE%D1%9B/

[7] Комунизирана историја Пише: Милослав Самарџић
http://sloboda.snd-us.com/index.php?opti...Itemid=123

[8]
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=331016

O методологији, поштењу и скандалима
др Дубравка Стојановић

Пишући у свом писму о понуђеним територијалним компензацијама Србији из јула-августа 1915, др Николић се позива на књигу проф. Ђорђа Станковића Никола Пашић, савезници и стварање Југославије (Зајечар, 1995). Ту сада имамо проблем са селективним коришћењем литературе. Тачно је да проф. Станковић наводи предлог Едварда Греја да се Србији, као надокнада за територије које би у Македонији уступила Бугарској, понуде области Босне и Херцеговине, Срема, Бачке, део јадранске обале од Плоча до десет км јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија, уз важну напомену да би то било могуће уколико савезничке државе тим територијама буду располагале после рата (у интервјуу сам навела и да се ради о територијама Аустро-Угарске, о чијем су крају чланице Антанте донеле одлуку тек на пролеће 1918). Међутим, др Николић је пропустио прилику да јавност обавести и о ономе што проф. Станковић наводи даље у тексту, чиме је злоупотребио ту књигу и, поново, створио погрешну представу. У закључку тог дела проф. Станковић пише: "Грејова политика била је пуна противречности и неискрености. Нудећи Србији наведене територије показивао се као дипломата који отвара питање растурања Аустро-Угарске, иако се о томе није уопште озбиљно размишљало у званичним круговима, био је ‘спреман’ да створи Велику Србију, а Франу Супилу је 30. августа предлагао, уколико на то пристане Србија, да се Енглеска заложи за ‘самоопредељење Босне и Херцеговине, Славоније, јужне Далмације и Хрватске’!"

[9] https://facebookreporter.files.wordpress....jpg?w=639

О томе др Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже:

”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као ПОВРАТНИЦИ, а не као дошљаци.”

[10] https://scontent-b-ams.xx.fbcdn.net/hpho...e=554EE733

[11] 30. децембра 1920. донесена је Обзнана којом је рад КПЈ забрањен. У образложењу Обзнане, њен аутор, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић дао је свој опис комунистичких акција.

Циљ комуниста је: „да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.“

[12] Коначно, на Дрезденском конгресу 1928. године, по захтеву Стаљина, разрађује се план за разбијање Југославије.

”Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима. Затим треба створити посебне државе: Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а мађарској и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама”.
[13] http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/da-li-s...biji/18481

[14] http://www.svet.rs/wp-content/uploads/20...rukov1.jpg

[15] За време литургије на којој је устоличен нови патријарх,
престолонаследник Александар Карађорђевић и његова супруга принцеза Катарина налазили су се на месту које је у Саборној цркви предвиђено за краља и краљицу, а он је потом стајао поред патријарха Иринеја у његовом првом појављивању пред народом. На тај начин је Српска православна црква показала да има благонаклон однос према идеји монархије.

Само кратке примедбе: кад се дохватиш теме-удри по њој, без повезивања са другим појавама, а ако желиш да их повежеш, мораш више простора да им посветиш. Овде за то није било потребе, тако да су ти генерал Смит, Сириза, итд, вишак у тексту. Најконцентрисанији си на почетку и зато је први део најбољи.
Без обзира на ово, имаш зрелу синтезу, јасно постављаш генезу. Јако је убедљиво ово што пишеш, обашка што сам сагласан готово са целом анализом.
Што се тиче ауторства над синтагмом "аутошовинизам", не спорим, али ако полажеш права на то, ипак би требало да откријеш свој идентитет, да не би испало да те неко фалсификује.

Како да потврдим константу европског става према Србији, ако не поменем по неки пример из савремених догађања?
За мене је нпр случај ген. Смита врло `пластичан`, управо због своје морбидности. Таква светска сила као што је НАТО бомбардује гробље, у нападу на један мали народ?!

Што се тиче синтагме "аутошовинизам", најважније је да је свест да такав слој људи постоји код нас, сазрела прилично пре него што се обично тврди. Наши професионални политиколози, социолози, колумнисти, експерти... прилично касне за, рећи ћемо, "андерграунд" `политичким аналитичарима`?! Па, можда између осталог и зато тако лоше пролазимо?

Када је штампан поменути мој чланак није проблем доказати... ако ствар стигне до суда.
Псеудоним користим да се ДБ не досети који сам.

Не знам да ли је у питању цензура или моја омашка, па ћу поновити.
Троделни напис о аутошовинизму је објављен на порталу "Српски културни клуб". Пошто је тамо дата могућност да се гласа "да ли сте за монархију" и "за кога сматрате да би требао бити будући краљ", ја га ето стављам на располагање и изјашњавање...
http://www.srpskikulturniklub.com/%D1%92...0%D0%BC-33

(17-02-2015, 12:10 PM)Нимбус Пише: [ -> ]У, немој, Милосаве. Стиже трећи део, због кога сам писанију поставо у рубрику "Монархија или република", и који ти се сигурно неће свидети.

Откуд ти то?
Свиђа ми се чланак.
Што се критике на рачун ''Погледа'' тиче, ми од почетка заговарамо демократски систем. Због тога се са форума бришу само увреде, позив на насиље и сл. Односно, свима се дозвољава да изнесу своје мишљење, па и противницима монархије.
Иначе, зовем се МилосЛав

Ивињавам се због погрешног ословљавања. Тако је то кад човека крсте српским именом па су грешке неминовне.

ТРЕЗВЕНИ ОСВРТ ПРЕМА МОНАРХИЈИ


Када се дотакну питања монархије Срби реагују без много размишљања. Мањи број Срба су симпатизери монархије и они се углавном не труде да своје симпатије према монархизму образложе, а већи део из разних разлога одбија монархију, без много размишљања. Један од основних разлога зашто монархија у Србији иако прирођена, није и широко прихваћења, лежи у маркетиншком неуспеху «пласмана» на политичком тржишту после пада комунизма личности престолонаследника Карађорђевића. Монархија се процењује демократско-тржишним критеријумима.

Од почетка несрећног вишестраначког живота у Србији 90-их година, монархија је посматрана искључиво као питање усвајања или одбијања једног симбола. Круна се посматрала мање-више само као симбол који једноставно треба поставити уместо петокраке звезде. Пошто је круна коначно засела на застави републике, питање монархије је престало да буде занимљиво.

Треба се подсетити да је ствар монархије највише заступао је један од највећих политичких штетоточина новијих времена.

Све даље промашаје и празилук којим се махало у чишћењу пута испред круне, најбоље симболизује догађај приликом долазак престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију. Емотивно очигледно потресеном престолонаследнику, испред аеродромске зграде, недопечени монархисти принели су српску земљу на целивање – у жардињери! И он је ту био принуђен да клекне у потпуно демистификујућем трапавом чину. И сав маркетинг који је уследио био је у сличном духу.

Жива истина, ни сам престолонаследник није показао посебне таленте. За онолике године које је провео у Србији чак није успео ни да научи српски језик, што је у међувремену успевало оноликим добронамерним или недобронамерним чиновницима разних амбасада из целог света као и заинтересованим страним страним политичарима осредњег калибра, на привременом послу пљачке Србије.

Правих, обавештених и искрених монархиста у Србији има. За оне који се заинтересују постоји и довољно озбиљне литературе у којој су убедљиво објашњене предности монархије у односу на страначку демократију. Ипак, идеја монархизма као да се заглавила највише због тога што с једне стране престолонаследник не одговара укусу српске средине, а монархија се доживљава тек као могући украс вишестраначке демократије (чему су допринеле и изјаве самог престолонаследника који је рекло би се у много чему мањи монархиста од многих Срба).

---

Пошто се из дана у дан повећава број оних којима је јасно да од вишестраначке демократије у Србији не могу очекивати ништа добро, можда би вредело питању обнове монархије или њеном трајном одлагању у страну прићи непристрасно, без навијања и коришћења искључиво тржишне логике.

Уколико дође до околности у којима ће моћи или морати да се потражи алтернативна вишестраначком парламентарном систему, улога монарха може да постане далеко битнија од обичног симбола или украса.

Модел скупштине коју оформљују, не представници странака, него представници територијалних јединица и струковних организација могућ је под условом да не буде злоупотребљен у једнопартијској диктатури (што се на више начина дешавало током двадесетог века). У варијантама тог модела би улога монарха као неке врсте наследног непоткупљивог судије који брине о целој заједници а не о њеним деловима, била од пресудног значаја.

Утолико је можда дошло време да се о улози монарха озбиљно размишља. Да се заиста припрема терен за успостављање монархије која се, што је парадоксално, лакше може формално успоставити у малој Србији него у великој Русији, која је преко Путина свој спас већ пронашла у прећутном и неформалном повратку идеје монархије.

Наравно да ће се као најискренији монархисти показати не они који већ на почетку виде своје место међу почасним дворанима, него они који су спремни да се жртвују за јединство и будућност свог народа. Такође – време је да се престане са расправом да ли је допустиво да на престо буде доведен неко мимо реда наслеђивања. Успостављање монархије, као чин изласка из ропства политичком маркетингу и уласка у здравије политичке воде, тражиће можда жртву и од актуелног престолонаследника. Никако не би био први који се због добробити земље и престола одрекао свог права у корист тренутно погодније личности. Уосталом на самом почетку наше најважније велике и свете средњовековне династије – Немањића, велики владар Немања, доделио је престо – не прворођеном Вукану, већ средњем сину Стефану – зато што је то у датом тренутку било боље за Србију.

Важно је да о монархији почне озбиљно да се говори и да почну да се скицирају конкретна политичка решења. Тренутак колапса увозног вишестраначког система можда и није толико далеко колико изгледа.

ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ

Шумадинац, батали та љотанска наклапања

ТРЕЗВЕНИ ОСВРТ ПРЕМА МОНАРХИЈИ


Када се дотакну питања монархије Срби реагују без много размишљања. Мањи број Срба су симпатизери монархије и они се углавном не труде да своје симпатије према монархизму образложе, а већи део из разних разлога одбија монархију, без много размишљања. Један од основних разлога зашто монархија у Србији иако прирођена, није и широко прихваћења, лежи у маркетиншком неуспеху «пласмана» на политичком тржишту после пада комунизма личности престолонаследника Карађорђевића. Монархија се процењује демократско-тржишним критеријумима.

Од почетка несрећног вишестраначког живота у Србији 90-их година, монархија је посматрана искључиво као питање усвајања или одбијања једног симбола. Круна се посматрала мање-више само као симбол који једноставно треба поставити уместо петокраке звезде. Пошто је круна коначно засела на застави републике, питање монархије је престало да буде занимљиво.

Треба се подсетити да је ствар монархије највише заступао је један од највећих политичких штетоточина новијих времена.

Све даље промашаје и празилук којим се махало у чишћењу пута испред круне, најбоље симболизује догађај приликом долазак престолонаследника Александра Карађорђевића у Србију. Емотивно очигледно потресеном престолонаследнику, испред аеродромске зграде, недопечени монархисти принели су српску земљу на целивање – у жардињери! И он је ту био принуђен да клекне у потпуно демистификујућем трапавом чину. И сав маркетинг који је уследио био је у сличном духу.

Жива истина, ни сам престолонаследник није показао посебне таленте. За онолике године које је провео у Србији чак није успео ни да научи српски језик, што је у међувремену успевало оноликим добронамерним или недобронамерним чиновницима разних амбасада из целог света као и заинтересованим страним страним политичарима осредњег калибра, на привременом послу пљачке Србије.

Правих, обавештених и искрених монархиста у Србији има. За оне који се заинтересују постоји и довољно озбиљне литературе у којој су убедљиво објашњене предности монархије у односу на страначку демократију. Ипак, идеја монархизма као да се заглавила највише због тога што с једне стране престолонаследник не одговара укусу српске средине, а монархија се доживљава тек као могући украс вишестраначке демократије (чему су допринеле и изјаве самог престолонаследника који је рекло би се у много чему мањи монархиста од многих Срба).
Пошто се из дана у дан повећава број оних којима је јасно да од вишестраначке демократије у Србији не могу очекивати ништа добро, можда би вредело питању обнове монархије или њеном трајном одлагању у страну прићи непристрасно, без навијања и коришћења искључиво тржишне логике.

Уколико дође до околности у којима ће моћи или морати да се потражи алтернативна вишестраначком парламентарном систему, улога монарха може да постане далеко битнија од обичног симбола или украса.

Модел скупштине коју оформљују, не представници странака, него представници територијалних јединица и струковних организација могућ је под условом да не буде злоупотребљен у једнопартијској диктатури (што се на више начина дешавало током двадесетог века). У варијантама тог модела би улога монарха као неке врсте наследног непоткупљивог судије који брине о целој заједници а не о њеним деловима, била од пресудног значаја.

Утолико је можда дошло време да се о улози монарха озбиљно размишља. Да се заиста припрема терен за успостављање монархије која се, што је парадоксално, лакше може формално успоставити у малој Србији него у великој Русији, која је преко Путина свој спас већ пронашла у прећутном и неформалном повратку идеје монархије.

Наравно да ће се као најискренији монархисти показати не они који већ на почетку виде своје место међу почасним дворанима, него они који су спремни да се жртвују за јединство и будућност свог народа. Такође – време је да се престане са расправом да ли је допустиво да на престо буде доведен неко мимо реда наслеђивања. Успостављање монархије, као чин изласка из ропства политичком маркетингу и уласка у здравије политичке воде, тражиће можда жртву и од актуелног престолонаследника. Никако не би био први који се због добробити земље и престола одрекао свог права у корист тренутно погодније личности. Уосталом на самом почетку наше најважније велике и свете средњовековне династије – Немањића, велики владар Немања, доделио је престо – не прворођеном Вукану, већ средњем сину Стефану – зато што је то у датом тренутку било боље за Србију.

Важно је да о монархији почне озбиљно да се говори и да почну да се скицирају конкретна политичка решења. Тренутак колапса увозног вишестраначког система можда и није толико далеко колико изгледа.

ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ