.
СТАРЦИ, ПА ЧАК И СВЕТИТЕЉИ НИСУ НЕПОГРЕШИВИ
Говори се о поукама неког старца и о његовим одговорима на разна животна питања. Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви и свака њихова реч не може да се сматра јединим и правим одговором на неко питање. У Цркви немамо ни такав однос према Светим Оцима. На пример св. Григорије Ниски веровао је у васпостављење свега (αποκατάστασης των παντών)
http://bit.ly/1edJXoq.
Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.
Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.
У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве.
Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.
Архимандрит Сава Јањић
.
КВАЗИДУХОВНИЦИ
Поједини савремени квазидуховници, немајући духовног расуђивања, товаре на људе који тек прилазе Цркви бремена тешка за ношење (Лк. 11, 46), користећи у својој пастирској делатности стереотипе погубне за духовни живот, без основа примењујући на младе људе, духовно недовољно јаке, форме духовног руковођења умесне једино у монашком животу. По правилу, као неизоставни и једини услов спасења такви квазидуховници прокламују апсолутно потчињавање себи оних који прибегавају њиховом руковођењу, претварајући их у својеврсне роботе, који без благослова свог «старца» нису кадри учинити ниједно дело, ма колико незнатно оно било. Овако се човек лишава оне благодатне слободе воље коју му је Бог даривао. Како би потврдили истинитост својих гледишта, они се позивају на списе Светих Отаца, профанишући њихово велико дело и изопачавајући сам појам духовног руковођења. Ово је крупан проблем унутар Цркве и велика саблазан за младе; отуда је, примера ради, Свети синод Руске православне цркве нашао за сходно да на појаве извитоперавања и злоупотребе духовног руковођења реагује посебним документом од 29. децембра 1998.
Преузето са сајта Саборне цркве у Београду
.
"ДУХОВНИЦИ" УМОБОРЦИ
У ова за српски народ прилично јадна времена - осипа нам се вера, култура, образовање, угрожен нам је идентитет па и сам биолошки опстанак - појављује се и у духовној сфери нешто и тужно и опасно.
У атмосфери непрекидног "одлива мозгова", свеопштег обарања критеријума, па чак, могло би се рећи намерне идиотизације нације путем доминантних медијских садржаја и урнисања образовања, на сцену ступају људи који народу жељном некакве сигурности и мира, представљајући се као духовне особе, верујућима и маловерујућима нуде некакве готове пакете савета и упутстава за живот. Та упутства су врло често не само духовно штетна него и елементарно глупа.
Увек је постојала опасност лошег тумачења и банализације примене неких одломака из богате ризнице хришћанства, али сада, када је Црква, нешто због сопствене слабости, нешто због притисака власти недозвољиво тиха и неактивна, такве појаве су посебно опасне.
Недовољно озбиљно критеријумима некакве редуковане вере процењује се и наука и уметност и национална политика и проблеми свакодневног живота у хаотичном свету који је у превирању.
За почетак, било би добро да уочимо ту опасност и да на трагу препознатих напада на веру у историји хришћанства, на пример - иконоборства, препознамо нову опасност - умоборство. И наравно да на време уочавамо умоборце и њихову активност. Не ради се само о егзотичним појединцима, дух умоборства лако се увлачи и изнутра напада Цркву.
У времену кад смо више него што бисмо можда хтели постали део цивилизације индивидуализма, питање слободе хришћана која је, рецимо по великом пророку Достојевском централно питање времена које је назирао у будућности, од огромног је значаја.
Чувајмо се да своју слободу не предамо умоборцима. Христос није тражио да се одрекнемо своје слободе, него да је користимо за наш развој, јер је оба божанска клица у нама.
Слобода је мучан терет, крст, али пазимо се да је не одбацимо чак и кад мислимо да то радимо Бога ради.
Чувајмо се умобораца. Кад их препознамо, кад уочимо умоборство и онде где не очекујемо - чувајмо и наше ближње. Душе жедне Бога.
Ђакон Ненад Илић
.
О НАШИМ ДУХОВНИЦИМА И ИСПОВИЈЕСТИ
У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11).
Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.
Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.
Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).
Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.
Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.
Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.
Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).
У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.
Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.
Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.
Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.
Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.
Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.
Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.
Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.
Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.
Владика Григорије
.
КАД ДУХОВНИК УМИСЛИ ДА ЈЕ БОГ!
![[Слика: IMG-9999.jpg]](https://i.postimg.cc/XN9kx0c9/IMG-9999.jpg)
Веома често млад (и не тако млад) свештеник, само зато што га ословљавају са „оче“, уображава да он није само исповиједни свештеник, већ да је заиста „отац“ у оном смислу у коме је Павле говорио – да је васпитача код нас много, али сам једино ја сав у Христу; а то исто је у своје вријеме говорио и свети Серафим Саровски.
Очинство се састоји у томе да неки човјек (не мора чак бити ни свештеник) може да удахне духовни живот другом човјеку, који је, спознавши у очима и на лицу овога сјај вјечног живота, одлучио да му приђе и замоли га да му овај буде учитељ и духовни вођа.
Оца одликује, такoђе, и то што треба да буде од исте „крви“, а у духовном животу и од истог духа са својим ученком. Само га тако и можемо водити, јер онда међу њима постоји истинско, не само духовно, већ и душевно сазвучје. Египатска пустиња је својевремно била пуна подвижника и учитеља, па ипак људи нијесу себи бирали духовног вођу према његовој слави и учењу, већ су себи налазили учитеља кога су они разумјели и који је њих разумио.
То је заиста изизетно важно, зато што се послушање не састоји у томе да се слијепо чини оно што вам говори неко ко има над вама материјално-физичку или душевно-духовну власт. Послушање се састоји у томе да послушаник, изабравши себи учитеља коме безусловно вјерује и у коме види оно што сам тражи, слуша не само његову изговорену ријеч, већ да слуша и интонацију његовог гласа и да се труди да кроз сва испољавања учитељеве личности и кроз сва дјеловања учитељевог духовног искуства, прерасте самога себе. Послушање – то је, прије свега, наш напор да слушамо и чујемо, не само умом, већ цијелим својим бићем, отвореним срцем, и да са страхопоштовањем размишљамо о духовним тајнама другог човјека.
Духовни отац мора да буде у стању да у човјеку сагледа љепоту лика Божијега, која је неуништива у човјеку. Чак и када човјек западне у гријех, духовник мора да види у њему икону, коју су оштетили услови живота или људски немар, да у њему посматра икону, да у њој поштује оно што је од ње још преостало, која јесте у човјеку, ради на томе да отклони све што у њему квари Божји лик.
Када Бог посматра човјека, он не гледа у њему ни честитост, које можда и нема, ни успјехе, којих такође нема, већ Бог у човјеку види постојану и свијетлу љепоту Сопственог лика.
И тако, ако духовник није способан да у човјеку сагледа ту неуништиву љепоту, да уочи у њему већ започето остварење човјековог позива да према Христовом лику постане богочовјек, онда га он не може ни водити, јер се човјек не пројектује, не прави, већ му се само помаже да израсте у оквиру сопственог позива.
Овдје ријеч „послушање“ треба, можда, мало објаснити. Обично о послушању говоримо као о потчињености, сервилности и скоро ропском односу према духовнику или ономе кога сматрамо својим духовним оцем или мудрацем. Послушање се састоји управо у томе, као што сам већ рекао, да се слуша свом снагом своје душе. Али, то подједнако обавезује и духовника и послушаника, зато што је духовник обавезан да служи, користећи се цијелим својим искуством, свим својим бићем, и свим својим молитвама, и још да кажем: цијелом благодаћу Светога Духа који је у њему, јер он открива Свети Дух у човјеку, који је сваком човјеку дат.
Духовник мора знати да прослиједи путеве Духа Светога кроз човјека, обавезан је да се са пуно поштовања односи према ономе што је Бог створио, а не да човјеку намеће свој васпитни образац, нити да га васпитава према свом концепту, како васпитаник не би постао „жртва“ његовог духовног вођења.
Један од задатака духовника је и да човјека васпитава у духовној слободи, у царској слободи чуда Божијих, а не да га држи у стању инфантилности кроз читав живот – да човјек не би прибјегао глупостима, испразно и шаблонски се односио према свом духовном оцу, већ да би израстао у оној духовној мјери када сам може научити да слуша оно што Дух Свети говори необјашњивим говором – и то само његовом срцу.
Али, постоји један оменат који ме мало збуњује, то је – да неки свештеници, што су више духовно неписмени и незрели, тим више сматрају да, чим обуку мантију и стави епитрахиљ, могу почети да говоре у име Бога. Ја се ужасавам тога да човјек може и помислити да ће тиме што је три пута изговорио: „Господе, просветли мој ум и отјерај ђаволова искушења“, следеће његове ријечи постати Божије пророчанство.
Сматрам да ту просто елементарни разум игра своју улогу: можеш говорити само о ономе што поуздано знаш. Узмимо на примјер случај св. апостола Павла, који је могао са потпуном сигурношћу говорити о томе да је Христос васкрсао, зато што Га је он сусрео живог и васкрслог на путу за Дамаск; о неким другим стварима он није говорио из тако непосредног личног искуства. Други људи такође имају одређена искуства мањег формата (можда због своје мање снаге), али о коме они могу да кажу: „Да, ја знам то сигурно“ – као што је то један безбожник, обраћајући се Богу, у Француској написао књигу „Бог постоји, ја сам Га срео“.
Свештеник (и мирјанин) могу, такође, да говоре на основу црквеног искуства, коме и сами припадају, чак и ако њиме нису потпуно овладали, зато што с другим људима имају исте искуствене претпоставке. Они могу да ослушкују искуство других људи, искуство које још није сасвим постало и њихово, али када то некоме буде потребно, они могу рећи: то је истина зато што то говори Црква и ја то знам, више из црквеног искуства, него из свог сопственог. И, на крају, постоје ствари о којима можемо говорити само зато што нам их је открио сам Господ.
(одломак из беседе „Духовник и послушаник“, оца Јеграфа Коваљевскг;, с руског превео Милош Пантић)
КВАЗИ ДУХОВНИШТВО
Свест младостараца тежи секташтву. Од православне парохије они, премда несвесно, увек теже да изграде тоталитарну секту. Многи од њих склони су да подржавају апокалиптичка настројења. Они објављују да ће ускоро рат, после кога ће на власт доћи антихрист, хистерично захтевају да се покаже отпор већ започетом зацарењу антихриста који ће «уз помоћ шприца и блица свима уградити чипове-печате, који отправљају у ад». Њих не смућује то што обећаног рата није било, нити очигледне противречности између сопствених речи и понашања. Јер сваки здравомислећи човек може да им зада питање: «Ако се заиста помоћу шприца може наћи у аду, зашто никуда не бежите, већ настављате да се бавите свакодневним пословима?» Но њих не смућују слична питања: они су уверени да говоре у име Бога, што значи да су непријемчиви за критику.
Протојереј Владимир Соколов
"Младостарчерство - карактеристична саблазан нашег времена" - одломак
