04-06-2019, 11:29 PM
04-06-2019, 11:42 PM
Добро је кад имаш историчара поред себе да те подсети.
Љубинка Шкодрић, виши архивиста у Архиву Србије
расправа " Хоризонтална колаборација- интимне везе жена са немачким окупатором у Србији 1941-1944"
објављено у часопису " Историја 20 века", 2013. године
Љубинка Шкодрић, виши архивиста у Архиву Србије
расправа " Хоризонтална колаборација- интимне везе жена са немачким окупатором у Србији 1941-1944"
објављено у часопису " Историја 20 века", 2013. године
04-06-2019, 11:59 PM
Оно када виши архивиста не користи архиве. Читао сам је и не сећам се овога за Драгишину жену, па ћу то да поновим. Сећам се пуно њених примера четничког силовања ( пор. Петар Петковић ).
Дакле Драгишина прва жена је умрла 1917, факат.
Дакле Драгишина прва жена је умрла 1917, факат.
05-06-2019, 12:09 AM
Тачно ти мислиш да сам докон. 
Али, успео си.... Пробаћу подробније да истражим овај случај.
Али, успео си.... Пробаћу подробније да истражим овај случај.
05-06-2019, 09:13 AM
Ствар је отишла предалеко. У питању је част српског официра овенчаног славом из Ослободилачких ратова 1912 - 1918, непредатог официра из Априлског рата 1941 и од првих дана међу водећим учесницима Покрета отпора - четницима 1941 - 1945. На страну књижевник, академик...
Истина се мора истерати на чистац. Јесен 1944 у Србији мора да се заврши. Најмање је важно да ли је неког официра преварила или оставила жена.
Истина се мора истерати на чистац. Јесен 1944 у Србији мора да се заврши. Најмање је важно да ли је неког официра преварила или оставила жена.
05-06-2019, 04:15 PM
Стварно можда су то подметнули комунисти...
05-06-2019, 04:49 PM
Дајте ми времена, ово нећемо затварати док се не сазна истина, без обзира каква била.
Власници истине о Драгиши ( иначе то му није крштено име ) били су Ранковић, Ћосић и Крлежа, а сада овај муљ иза њих.
Власници истине о Драгиши ( иначе то му није крштено име ) били су Ранковић, Ћосић и Крлежа, а сада овај муљ иза њих.
05-06-2019, 09:11 PM
Док се не вратим на ону тему, још једна непозната црта из живота Драгише Васића и једног прохујалог доба :
Уредништву листа Ратни дневник јавио се писмом ратни дописник са Солунског фронта ДОМЕНИК Д' АНДРЕА и то писмо је објављено у бр.22, јан. 1918
"...У исто време сматрам за потребно да известим
уредништво да сам на дан 7. овог месеца извршио
формалан прелаз из католичке у православну веру,
чије сам обреде и до сада једино испуњавао, а у исто
време примио славу Св. Јована и своје досадашње
име заменио српским именом и презименом
Андреја Андрејевић...
Обред је обавио дивиз. прота г. Ж. Милутиновић у
присуству кума рез. капетана I кл. г. Драгише Васића..."
Уредништву листа Ратни дневник јавио се писмом ратни дописник са Солунског фронта ДОМЕНИК Д' АНДРЕА и то писмо је објављено у бр.22, јан. 1918
"...У исто време сматрам за потребно да известим
уредништво да сам на дан 7. овог месеца извршио
формалан прелаз из католичке у православну веру,
чије сам обреде и до сада једино испуњавао, а у исто
време примио славу Св. Јована и своје досадашње
име заменио српским именом и презименом
Андреја Андрејевић...
Обред је обавио дивиз. прота г. Ж. Милутиновић у
присуству кума рез. капетана I кл. г. Драгише Васића..."
21-06-2019, 10:01 PM
Као што сам обећао, да закључимо :
Драгиша Васић се оженио Радојком Ст. Рибарац 1913.
У време када је већ беснео Велики рат 1914. Радојка рађа ћерку Бранкицу у Јагодини ( на путу за Пожаревац ).
Радојка Васић умире 1917.
Сахрањена је у Београду на Новом гробљу, у породичној гробници Стојана Рибарца.
Породица објављује читуљу у листу Правда, 1917.
Преко Црвеног крста у Женеви ( Премовић ), исте године обавештен је о смрти супруге Драгиша Васић
И читуља и телеграм доступни су преко Универз.библиотеке Св.Марковић преко интернета, сваком.
Након што је Драгиша Васић, одликовани ратник из четири рата, интелектуалац, адвокат, књижевник српски Хемингвеј, новинар, академик и антикомуниста убијен, требало је само још да се опљачка његова породица и да се он мртав облати.
Посла су се преузели Ранковић, Добр.Ћосић, Крлежа и Марко Ристић. ( Ранковић даје 7 писама Васићевих намењених Дражи, Добрици Ћосићу у припреми њег.Деоба, а онда Ћосић поклања писма Крлежи ).
Ништа није могло да прође без Марка Ристића главног човека за некретнине на Дедињу од новембра 1944.
Марко о Драгиши : Он је бедно окончао свој животопис, на црти дивљаштва, срамоте и саучесништво у злочину, као Дражин идеолог, подлац и бегунац пред својим народом. За сваки случај покреће и ону срамотну лаж о покојној Драгишиној жени.
Марко Ристић је награђен, проглашен за књижевника и то надреалисту, па послат у дипломатију у Француску. Сахрањен је у Алеји великана.
Данас је Марко Љубинка Шкодрић виши архивиста, кроз рад Хоризонтална колаборација - интимне везе жена са немачким окупатором.
Препорука за књигу Драгиша Васић и српска национална идеја, друго допуњено издање, аутор Милош Тимотијевић.
Службени гласник.
Драгиша Васић се оженио Радојком Ст. Рибарац 1913.
У време када је већ беснео Велики рат 1914. Радојка рађа ћерку Бранкицу у Јагодини ( на путу за Пожаревац ).
Радојка Васић умире 1917.
Сахрањена је у Београду на Новом гробљу, у породичној гробници Стојана Рибарца.
Породица објављује читуљу у листу Правда, 1917.
Преко Црвеног крста у Женеви ( Премовић ), исте године обавештен је о смрти супруге Драгиша Васић
И читуља и телеграм доступни су преко Универз.библиотеке Св.Марковић преко интернета, сваком.
Након што је Драгиша Васић, одликовани ратник из четири рата, интелектуалац, адвокат, књижевник српски Хемингвеј, новинар, академик и антикомуниста убијен, требало је само још да се опљачка његова породица и да се он мртав облати.
Посла су се преузели Ранковић, Добр.Ћосић, Крлежа и Марко Ристић. ( Ранковић даје 7 писама Васићевих намењених Дражи, Добрици Ћосићу у припреми њег.Деоба, а онда Ћосић поклања писма Крлежи ).
Ништа није могло да прође без Марка Ристића главног човека за некретнине на Дедињу од новембра 1944.
Марко о Драгиши : Он је бедно окончао свој животопис, на црти дивљаштва, срамоте и саучесништво у злочину, као Дражин идеолог, подлац и бегунац пред својим народом. За сваки случај покреће и ону срамотну лаж о покојној Драгишиној жени.
Марко Ристић је награђен, проглашен за књижевника и то надреалисту, па послат у дипломатију у Француску. Сахрањен је у Алеји великана.
Данас је Марко Љубинка Шкодрић виши архивиста, кроз рад Хоризонтална колаборација - интимне везе жена са немачким окупатором.
Препорука за књигу Драгиша Васић и српска национална идеја, друго допуњено издање, аутор Милош Тимотијевић.
Службени гласник.
21-06-2019, 11:20 PM
Свака част адмирале!
Шта пише Милош по овом питању?
Шта пише Милош по овом питању?
21-06-2019, 11:35 PM
(21-06-2019, 10:01 PM)Мића Адмирал Пише: [ -> ]Као што сам обећао, да закључимо :Брате, свака част. Обећавам да ћу чим будем у Београду отићи до Новог гробља да фотографишем породичну гробницу Рибараца. То ће бити само још једна потврда овога што си написао.
Драгиша Васић се оженио Радојком Ст. Рибарац 1913.
У време када је већ беснео Велики рат 1914. Радојка рађа ћерку Бранкицу у Јагодини ( на путу за Пожаревац ).
Радојка Васић умире 1917.
Сахрањена је у Београду на Новом гробљу, у породичној гробници Стојана Рибарца.
Породица објављује читуљу у листу Правда, 1917.
Преко Црвеног крста у Женеви ( Премовић ), исте године обавештен је о смрти супруге Драгиша Васић
И читуља и телеграм доступни су преко Универз.библиотеке Св.Марковић преко интернета, сваком.
Након што је Драгиша Васић, одликовани ратник из четири рата, интелектуалац, адвокат, књижевник српски Хемингвеј, новинар, академик и антикомуниста убијен, требало је само још да се опљачка његова породица и да се он мртав облати.
Посла су се преузели Ранковић, Добр.Ћосић, Крлежа и Марко Ристић. ( Ранковић даје 7 писама Васићевих намењених Дражи, Добрици Ћосићу у припреми њег.Деоба, а онда Ћосић поклања писма Крлежи ).
Ништа није могло да прође без Марка Ристића главног човека за некретнине на Дедињу од новембра 1944.
Марко о Драгиши : Он је бедно окончао свој животопис, на црти дивљаштва, срамоте и саучесништво у злочину, као Дражин идеолог, подлац и бегунац пред својим народом. За сваки случај покреће и ону срамотну лаж о покојној Драгишиној жени.
Марко Ристић је награђен, проглашен за књижевника и то надреалисту, па послат у дипломатију у Француску. Сахрањен је у Алеји великана.
Данас је Марко Љубинка Шкодрић виши архивиста, кроз рад Хоризонтална колаборација - интимне везе жена са немачким окупатором.
Препорука за књигу Драгиша Васић и српска национална идеја, друго допуњено издање, аутор Милош Тимотијевић.
Службени гласник.
О овој бламажи Шкодрићке, а посредно и мојој јер сам јој поверовао, треба написати један озбиљан текст. Пре свега због тога што особа склона једном овако грубом фалсификату не би смела да заузима тако важну функцију као што је место вишег архивисте у Архиву Србије.
25-06-2019, 05:15 PM
Утуљена кандила-приповетка Ресимић добошар,тај стил и ти описи,дубине и занос писања још се нису поновиле,бојим се да и неће.Срамни су покушаји да га сврстају у "бре"прозу.
02-01-2021, 02:59 AM
Ево, написаћу овде:
Шокиран сам књигом Милоша Тимотијевића "Драгиша Васић и српска национална идеја", коју је препоручио Мића Адмирал за читање.
Наиме, познавајући начин рада Милоша Тимотијевића, оно што сам очекивао, то сам и добио. Аутор је пустио низ других историчара, историчара књижевности и публициста да у својим делима донесу архивске и друге документе, попут личних докумената или сведочења, па је покупио сву ту литературу и ставио је у једну синтезу о Драгиши Васићу.
Дакле, архивски рад 0, и зато је овај рад пре публицистика него што је историографска синтеза као то жели да прикаже Тимотијевић.
Драгиша Васић је позната и важна историјска личност што много олакшава рад историчарима који узму у задатак да се позабаве биографијом одређене личности. У таквим случајевима релативно је лако пронаћи дело или више њих која би чинила окосницу, или кичму за коју се историчар држи да би проверио све могуће правце и приче везане за личност чију биографију пишу. Овога се држао и Тимотијевић, али је проблем у српској историографији много дубљи, јер она у својим чудним "лијевим скретањима" поседује и нешто што немају друге историографије. А то је историографија коју је писала тајна политичка полиција, познатија као удба.Управо из те "библиотеке" и долази дело кога се држао Тимотијевић док је реконструисао биографију Драгише Васића. А ради се о књизи Николе Миловановића Грбе о Драгиши Васићу.
Због сталне потребе модерне српске историографије да што гласније узвикне "Добро јутро чаршијо на све четири стране", Тимотијевићева књига о Драгиши Васићу више личи на збир темата и литературних дела о Драгиши Васићу, него на научни рад који треба да нам да јасни одговор ко је био тај човек. Тако се дешава да Тимотијевић наведе одређени извор за неки догађај или појам и појаву везану за Васића који је изузетно репрезентативан и тешко га је оповргнути, али онда наводи и неколико других који се међусобно слажу, али су опозитни према првом извору, и због тога што су ови у множини он априори даје предност њима, иако није ни требало да их узме у обзир јер су комунистичке и удбашке провинијенције и морају се аутоматски одбацити. Овај проблем провлачи се кроз целу књигу.
Тимотијевић се у неким тренуцима дохвата и тема које не познаје довољно, а камоли добро, да би могао да их надогради у целокупну слику о Васићу. То је урадио у низ тема и случајева.
Посебно је, за мене нарочито јер познајем и те људе и тај крај, Тимотијевићево слепо веровање људима који не завређују да им се име помене у контексту Драгише Васића, а не да они буду извор за било какав податак. Ту је посебно занимљив случај бившег фабричког новинара, старог конфидента Службе државне безбедности, Емила Протића из Ивањице, добитника свих могућих награда свих могућих локалних самоуправа тог краја, који ће изгледа успети оно што је многим подрепашима у култури био сан - имати више награда него дела. То се може кристално јасно видети из Тимотијевићеве приче да је Драгиша Васић после смрти имао споменик у Москви, а све на основу сведочења Емила Протића, коме је то испричао несрећни Радомир Константиновић ("Филозофија паланке"), а коме је то рекао Јован Марјановић, професор историје на ФФ у Београду, а коме је, опет, Лека Ранковић рекао да то не говори никоме. Да би људи који ово читају схватили, од ове четворице поменутих лично сам познавао тројицу, све сем Ранковића, и не могу да објасним која ме је срамота што припадамо истој нацији. Напротив, Тимотијевићу је то драго јер очигледно има комплекс мале средине, па се диви томе да може у књигу да стави Јована Марјановића и Радомира Константиновића. А да би укрстио извор, Тимотијевић вели "тај споменик у Москви видео је и књижевни критичар Драгиша Витошевић", кога је цео Београд познавао као изузетну личност и полуслепог човека. И онда Тимотијевиће тријумфално констатује:"Васићев споменик у Москви сигурно постоји и неко би требало да до краја то открије." Па, Милоше, споменик Драгиши Васићу у Москви СИГУРНО НЕ ПОСТОЈИ, док се не открије, а ти откриј једном нешто, немој само чекати да Ти се све донесе на тацни.
Књига садржи огроман број личних и биографских података о Драгиши Васићу, које су, посвећеним истраживачима историје 20 века, мање-више познате, али су у овој књизи сакупљени на једном месту и могу се лакше наћи. То је прва врлина ове књиге. Друга, не мање важна, је та да је Тимотијевић прецизно разоткрио све лажи и манипулације које је директно направио Мирослав Крлежа, како би, после Другог светског рата, ољагао име и дело Драгише Васића, у чему је имао огромну подршку званичне историографије, а нарочито публицистике, због чега и данас имамо погрешне перцепције у многим питањима везаним за личност и дело Драгише Васића.
И поред стандардних мана које имају књиге које пише историчар Милош Тимотијевић из Чачка, увек треба нагласити врлине, које су овог пута надвладале. Зато, и поред поменутих, али и непоменутих ограда, препоручујем читање ове књиге.
Шокиран сам књигом Милоша Тимотијевића "Драгиша Васић и српска национална идеја", коју је препоручио Мића Адмирал за читање.
Наиме, познавајући начин рада Милоша Тимотијевића, оно што сам очекивао, то сам и добио. Аутор је пустио низ других историчара, историчара књижевности и публициста да у својим делима донесу архивске и друге документе, попут личних докумената или сведочења, па је покупио сву ту литературу и ставио је у једну синтезу о Драгиши Васићу.
Дакле, архивски рад 0, и зато је овај рад пре публицистика него што је историографска синтеза као то жели да прикаже Тимотијевић.
Драгиша Васић је позната и важна историјска личност што много олакшава рад историчарима који узму у задатак да се позабаве биографијом одређене личности. У таквим случајевима релативно је лако пронаћи дело или више њих која би чинила окосницу, или кичму за коју се историчар држи да би проверио све могуће правце и приче везане за личност чију биографију пишу. Овога се држао и Тимотијевић, али је проблем у српској историографији много дубљи, јер она у својим чудним "лијевим скретањима" поседује и нешто што немају друге историографије. А то је историографија коју је писала тајна политичка полиција, познатија као удба.Управо из те "библиотеке" и долази дело кога се држао Тимотијевић док је реконструисао биографију Драгише Васића. А ради се о књизи Николе Миловановића Грбе о Драгиши Васићу.
Због сталне потребе модерне српске историографије да што гласније узвикне "Добро јутро чаршијо на све четири стране", Тимотијевићева књига о Драгиши Васићу више личи на збир темата и литературних дела о Драгиши Васићу, него на научни рад који треба да нам да јасни одговор ко је био тај човек. Тако се дешава да Тимотијевић наведе одређени извор за неки догађај или појам и појаву везану за Васића који је изузетно репрезентативан и тешко га је оповргнути, али онда наводи и неколико других који се међусобно слажу, али су опозитни према првом извору, и због тога што су ови у множини он априори даје предност њима, иако није ни требало да их узме у обзир јер су комунистичке и удбашке провинијенције и морају се аутоматски одбацити. Овај проблем провлачи се кроз целу књигу.
Тимотијевић се у неким тренуцима дохвата и тема које не познаје довољно, а камоли добро, да би могао да их надогради у целокупну слику о Васићу. То је урадио у низ тема и случајева.
Посебно је, за мене нарочито јер познајем и те људе и тај крај, Тимотијевићево слепо веровање људима који не завређују да им се име помене у контексту Драгише Васића, а не да они буду извор за било какав податак. Ту је посебно занимљив случај бившег фабричког новинара, старог конфидента Службе државне безбедности, Емила Протића из Ивањице, добитника свих могућих награда свих могућих локалних самоуправа тог краја, који ће изгледа успети оно што је многим подрепашима у култури био сан - имати више награда него дела. То се може кристално јасно видети из Тимотијевићеве приче да је Драгиша Васић после смрти имао споменик у Москви, а све на основу сведочења Емила Протића, коме је то испричао несрећни Радомир Константиновић ("Филозофија паланке"), а коме је то рекао Јован Марјановић, професор историје на ФФ у Београду, а коме је, опет, Лека Ранковић рекао да то не говори никоме. Да би људи који ово читају схватили, од ове четворице поменутих лично сам познавао тројицу, све сем Ранковића, и не могу да објасним која ме је срамота што припадамо истој нацији. Напротив, Тимотијевићу је то драго јер очигледно има комплекс мале средине, па се диви томе да може у књигу да стави Јована Марјановића и Радомира Константиновића. А да би укрстио извор, Тимотијевић вели "тај споменик у Москви видео је и књижевни критичар Драгиша Витошевић", кога је цео Београд познавао као изузетну личност и полуслепог човека. И онда Тимотијевиће тријумфално констатује:"Васићев споменик у Москви сигурно постоји и неко би требало да до краја то открије." Па, Милоше, споменик Драгиши Васићу у Москви СИГУРНО НЕ ПОСТОЈИ, док се не открије, а ти откриј једном нешто, немој само чекати да Ти се све донесе на тацни.
Књига садржи огроман број личних и биографских података о Драгиши Васићу, које су, посвећеним истраживачима историје 20 века, мање-више познате, али су у овој књизи сакупљени на једном месту и могу се лакше наћи. То је прва врлина ове књиге. Друга, не мање важна, је та да је Тимотијевић прецизно разоткрио све лажи и манипулације које је директно направио Мирослав Крлежа, како би, после Другог светског рата, ољагао име и дело Драгише Васића, у чему је имао огромну подршку званичне историографије, а нарочито публицистике, због чега и данас имамо погрешне перцепције у многим питањима везаним за личност и дело Драгише Васића.
И поред стандардних мана које имају књиге које пише историчар Милош Тимотијевић из Чачка, увек треба нагласити врлине, које су овог пута надвладале. Зато, и поред поменутих, али и непоменутих ограда, препоручујем читање ове књиге.
28-11-2023, 01:33 PM
Драгишин чукун унук Austin Smith је озбиљан финансијски маг у САД. Иначе нема благе везе о свом пореклу.