Погледи форум

.
''БОРБА ЗА ВЕРУ''- ПРАВОСЛАВНО ФАРИСЕЈСТВО; ОД ЗАБЛУДА ДО ТЕОРИЈА ЗАВЕРА



Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви.

Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.

Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.

Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.

Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.

Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.

За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.

За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.

За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.

Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.

Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”

До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.

Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.

Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.

Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.

Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме.


Архимандрит Јован Радосављевић



СПЦ

.
ЦРКВОБОРЦИ



Од како се Српска Црква, након увођења вишестраначја, вратила у жижу јавности и друштвеног живота тако су се намножили самозвани "социолози религије", "верски аналитичари", "стручњаци за верска питања", "експерти за правни поредак СПЦ", "познаваоци прилика у СПЦ" или тзв. "борци за веру", како воле да се називају по разноразним интернет сајтовима којима се не знају ни оснивачи, ни финансијери, ни уредници, а ни одговорна лица.

Морам да признам да се ни у широј, а ни ужој, стручној јавности још увек није појавила објективна анализа или студија о деловању тзв. самозваних и напред побројаних "експерата" у разним медијима у Србији и региону само, на пример, око боловања блаженопочившег Патријарха Павла, саборских заседања у време његове болести или око избора 45. Патријарха СПЦ. Да не говоримо о савременим "тумачима небеских прилика" у Епархији Рашко-Призренској од фебруара ове године до данас.

Једно је сигурно. "Борба за веру" самопроглашених "експерата" се у ово време најпре претворила у борбу против одлука Светог Синода, а потом и против одлука Светог Архијерејског Сабора, а, следствено томе, и против одлука Патријарха Иринеја као председавајућег Сабора и Синода. "Борба за веру" се, по природи ствари, на тај начин претворила у борбу против Цркве. "Вероборци" су постали црквоборци, а то је чињеница која је видљива и са земље и са неба.

Самопроглашени "експерти за СПЦ" су "у име борбе за веру" у јавности месецима од сваког догађаја, па и око догађаја у Епархији Рашко-Призренској, старали слику као о наводном "преседану у СПЦ" и тиме покушавали да духовне потомке Светога Саве на нови начин и у новом времену одбијају од Цркве Светога Саве. Тако је продужена стара прича - да Србе у новом времену на нови начин, а тобоже у име Цркве, супротстављају њиховом Сабору, Синоду и Патријарху и то лансирањем теза да је само "народ чувар вере".

Онима који бар мало познају историју Цркве Христове, па и историју Српске Цркве, није тешко да, као и у животу, раздвоје жито од кукоља, Патријарха Иринеја од сајташких "бораца за веру", Свети Архијерејски Сабор, Синод и сву пуноћу Српске Цркве од неколико десетина одбеглих калуђера из Рашко-Призренске Епархије.

Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим.

У новије време се појавила једна невиђена новотарија која се покушава наметнути као „предањска“ само због тога што се на до сада невиђен начин наводно бори за „Свето Предање и његово поштовање у Српској Цркви“.

Интернетовско-сајтовски новотарци као тобожњи "борци за веру" објављују текстове у којима се за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности, кроз секташки питке и класичне замене тезе, као и неметолодошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за наводна „духовна застрањивања и већ спремљену издају Православља“. С друге стране, јавност остаје ускраћена за информацију ко су власници, финансијери, уредници, пропагатори и подржаваоци тих сајтова.

У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци.




Протојереј мр. Велибор Џомић

.

Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?”


– Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула.

Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима.

А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”.


Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју.

Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости.

Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив!

Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте.

Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео.

Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед.



Драгослав Бокан

.
Антицрквени манипулативни сајт на простору Шабачке Епархије...

https://www.carsa.rs/

(28-09-2018, 12:13 AM)Шумадинац Пише: [ -> ].
Антицрквени манипулативни сајт на простору Шабачке Епархије...

https://www.carsa.rs/

Па дајте нам списак добрих српских сајтова, да се и ја једном сит начитам паметних ствари.

.
КО СТОЈИ ИЗА "БОРБА ЗА ВЕРУ"? СЕКТАШКА ПОЗАДИНА



Борба за веру на први поглед покушава да се представи као православни хришћански конзервативни сајт. У суштини то је антицрквено левичарски сајт који нап. ада Богом постављену црквену јерархију и радује се на пример расколу између Москве и Цариграда изједначујући обе стране. Виљиво је да они сматрају да Црква и епископат немју никакву учитељску власт а они сами, иако не знамо ко су, имају ту власт да оцењују кога год хоће. И то потпуно релативизујући све о чему пишу тако да на пример неки канонски прекршај бива постављен у исту раван са неким случајним фотографијама. Руска теологија је давно утврдилаа и на појединим примерима доказала да иза напада безразложних на папизам стоји у ствари напад на православље. О томе на пример пише потпуно конзервативни руски теолог Валенти Асмус протојереј.

Зашто је то истина? Па нападајући римокатоличку цркву они нападају и православље које је догматско скоро исто и јерархијски принцип. Шта стоји иза свега тога и чудних мешавина Борбе за веру? Против су православља, римокатолицизма и јерархије. Како би рекао покојни Хомеини: иза сваког зла стоји Америка; тако иза сајта Борба за веру стоји амерички протестантизам. Ако се нападају православни епископи и Рим шта остаје? Само протестантизам који се никада не напада. Никада се не помињу протестантске секте који су реално највећа опасност, јер Срби нити иду, нити им пада на памет да иду, у римокатоличку цркву. Дакле, нашим криптопротестантима смета јерархијски систем. Посебно нападају например о.Андреја Ткачова, вероватно једног од најбољих проповедника, ваљда зато што је рекао да ми можемо да причамо са римокатолицима и муслиманима а да са протестантима немамо шта да причамо. Они у својим иступима показују типично протестантску (калвинистичку) бахатост као да су они предодређени да имају сву истину. Приказују се да имају моћ и прете, али својим саопштењима и мистификују себе као да иза њих стоји неко. Они јесу добијали помоћ из Америке, али ипак немају такву моћ да могу да прете. Покушајте да читате њихове текстове у овом кључу који предлажем и биће вам све јасно.

Понашају се као прави калвинисти који само бомбардују и заводе санкције. Њих нико не сме ни да помене, а они вређају свакога. Са њима нема разговора јер су увек у праву. Туга, жалост и провнцијална духовна беда. Мало су заостали и живе свој провинцијски амерички сан у коме су сви исти, а они који су то схватили (они) мало су више исти него други. Чувајмо се секташа, они нису ми.



Жељко Познановић и Милан Радовановић

.
АНТИЦРКВЕНИ МЕДИЈИ



ГЛАС НАРОДА ВАПИЈУЋЕГ У ПУСТИЊИ


Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, ... Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света ..., и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?... а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему ..., те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? ... па отидоше натраг, и више не иђаху с њим ... (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни, рекло би се, новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (па и у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни и незнавени, у међувремену изопштени из Српске и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима.

Ови дакле, готово новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове се ризнице – ризнице неисцрпивог светодуховског богатства, доброте и красоте укључе, и погрузе. А најстарији и најекстремнији и најнеразумнији међу овим добровољним отпађеницима (у Српској Цркви) започели су пут свога опадања, па и помрачења, најпре као митингаши, па наставили као збораши и завршили као неразумни зилоти. Они су дакле завршили у некој врсти антицрквеног и медијског андерграунда као изопштеници, самозвани и чемерни борци за веру и медијска заморчад, новинарски букачи, клеветници и хулитељи. Док њихове капоње, у међувремену устоличене на медијским порталима Америке и Европе, хушкају своје послушнике, рецимо попут пустопашне дружине Novinar-а de. и гериле Бораца за веру.

Дакле дигитално медијско подземље у Србији доприноси стропоштавању у пакао јавног српског мњења, а злоћи његове крви доприноси број острвљених пискарала и зановетала који би многе црквене главе да претворе у своју ловину.

Ако би требало додати још нешто, па никада више, то би биле речи идентификације: да су они свесни и несвесни послушници који делују из заседе, и опет по наруџбини прекоморских, једнако тако и немачко-швајцарских налогодаваца. И то са задатком да делују: кад као медијски батинаши, каткада као ружитељи или инструктори за разапињање православних епископа и клирика, каткада опет као расписивачи потерница за свима њима. И свагда правећи партијашку селекцију: себе самих као старотараца, других као нечистих и новотараца, трећих по нечијем, то јест по сопственом укусу.

Иначе сва пустопашност код идентификованих и лоцираних моралних катара и чистунаца, црквених беземљаша и ловаца на главе потиче само од њихове неспремности да лично напусте своју незнавеност и одбаце своје сујете, узму на себе крст хришћанског и богословско-литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу за, и са својим народом ка неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода литургичкога, за којим сав наш народ толико чезне, и има за њега непогрешиво духовно чуло.

После свих диверзија хушкачке медијске камариле у нас, да се констатовати чињеница да је њихов случај попримио и пословичан исказ: Стално у чколу идеду, а зулум свему народу чинеду.



СТАРОТАРЦИ СУ И НОВОТАРЦИ


Савремене хришћане овде, пробуђене за литургичко богословље, као и ревнитеље за вишевековну литургичку праксу и предања, неке незнавене људекаре и анонимуси упорно тиранишу. Они су себе овластили да свима издају признанице о православности. Па би и да приморавају људе, као што су некада гониоци приморавали тајне хришћане, да се потајно окупљају у импровизованим катакомбама ради литургијских Анафора. Некада је то бивало тако због крволочних гонитеља, а данас бива због неразумних, и повремено крволочних ревнитеља, фарисеја и самопроглашених старотараца, и наравно, „бораца за веру“. Док сви они у ствари, ноторни су новотарци.

Што се жртава за Свету Литургију наше епохе тиче, у њих свакако треба уврстити покојног јеромонаха Давида, сабрата Црноречког манастира, а у исповеднике: јеромонахе, преподобног Серафима из Будисаваца и преподобног аву Софронија из Есекса.



МЕДИЈСКА КЛОАКА


Данас је самопроглашеним борцима за веру тесно у редовима са свим осталим борцима за веру. Они би све друге да претворе у издајнике вере и да их тако победе, па да све венце победе себи присвоје. Али борба прса у прса није њихов начин борбе. Они бирају лак и јефтин и безбедан начин: по директиви, да устима као клоаком гађају из потаје, па кога погоде, и где га погоде.

Ми најдобронамерније подсећамо нахушкане и самохушкане домаће медијске јастребове и макању на катастрофу која је задесила Седму силу у целини: да се један њезин део и у планетарном, и у домаћем опсегу изметнуо у Седму нечисту силу. Последице? Пример: Најскупља, и најкрвавија цена српском крвљу плаћена! Због CNN-фантазија, Маркала, Рачка, режираних кампова са албанским избеглицама; одмах затим почетак бомбардовања Србије и Црне Горе због наводног одбијања Србије да сарађује: лаж!, а не сарадње Србије са међународном заједницом да не би биле бомбардоване: истина!; па Сребреница у којој су сахрањени убијени, али ради што већег броја и давно умрли, као и живи који данас ходају по Европи; па наводне логорске жице и ограде снимане са унутрашње стране према споља са окупљеним групама људи; бомбардовања Сарајева, наводно, без Срба цивила у њему; па Хашка апокалипса над Србима; Жута кућа у Албанији; Холивуд и Срби-лоши момци, ... та маните! Ко ће све режиране лажи толиких наших усрећитеља излистати?! Ко ће болан, те и такве чини, урокљивог и уклетог магичног ока камере окренутог спроћу нас, и избећ?! Јер, то окце не зна ни за стид, ни за срам, а без душе јесте!



Епископ Крушевачки Давид

Ствари су просте. Ти уопште и нису Срби, не ваља им Патријарх, а коме не ваља Патријарх није Србин.

.
АНТИЦРКВЕНИ МЕДИЈИ 2; одговор "бомбашима за веру"


ТЕШКИ СТАРЦИ РАСТУ




Поука блаженопочившег Патријарха Павла о мирном изношењу ставова, с једне стране, и љутње и сујете, с друге стране, имала је своју проверу, и показала се тачном. У којој се пак мери пројавила љутња, видимо на изгледу нашег текста у обради љутитих, гневних, па и бесних герилаца из медијског подземља. На њиховом диверзанатском акту се проверила друга изрека другог светог старца наших дана, старца Тадеја: Какве су ти мисли, таква су ти дела. Што се нас у овој ствари тиче, треба бити захвалан па рећи: Боље да прође текст како је прошао, него његов аутор. А како је прошао текст? Напади са свих страна, чупање из контекста, уплитање других текстова такође вађених из њиховог контекста са злом намером да се представе невалидним са црквене стране. Како је пак аутор прошао? Све је учињено, чини се и биће чињено да му се натакну рогови, и да његова сатанизација успе. И све то са знањем гуруа и газде, у његовој режији и са његовим лупањем печата. А овај печат никада неће бити валидан, колико год канцелар личио на корифеја и колоса. Јер корифеји и колоси су неки други људи!

Срећа ипак никада не напушта човека, макар да се ради о њеном трачку, те тако и код герилаца, сада већ бомбаша за веру. Код њих се десио Коперникански обрт, и то за 180 степени! Ко посумња у ту могућност, и чињеницу, тај не верује у њихов Јин и Јанг! А он каже да код њих не може бити све црно, као ни све бело; него, пола црно пола бело! Ових турбулентних дана десила се та јавна исповест да нам је један герилац, односно бомбаш за веру заиста упутио јавну исповест док нас је стрељао у тексту скрпљеном против Давида. Коначно, ево речи признања: да је већина припадника његовог диверзантског одреда све сами студент Православног богословског факултета СПЦ-е. Зар! Прва мисао која нам је прострујала кроз главу била је: Да ли су ова дечица завршила студије теологије па се одметнула, или су током студија била искључена с богословског факултета због x-y разлога?! Друга наша недоумица тиче се питања њихових испита из предмета Увода у богословље и Хришћанске етике с Аскетским богословљем. Да ли су деца положила та два испита, или је њихов предавач био ригорозни испитивач?! Није ли им што закинуо и тиме их удаљио од матере теолошке школе? Ако јесте, како да им надокнади штету? Ако није, како да му она надокнаде штету за изгубљено време с њима? Да она закажу ванредни испит код њега, или да он закаже испит код њих ...? Још једна недоумица: да ли је њихов гуру, без чијег цензорства ни једна богословска, књижевна и гео-политичка реч не може да пролети безваздушним простором бојишта за веру знао да ће доћи до ове исповести? Ако није, неко из дружине сносиће одговорност. Ако ли је знао, па то гуру допустио, онда је он у најмању руку, лицемер. Сада наступа расплет у вези са диверзантским пиром бомбаша за веру.

Чињеница је да ко год од нас у Цркви није припадник концепта вере прелетача Борбе за веру, има црни досије код њих, и треба да гледа како ће се провести; провести не само у историји, него и у будућем животу. Такав, црни досије, ови одувек просвећени исповедници вере сачинили су га и блаженопочившем епископу жичком Хризостому. У том диверзантском чину ликвидације епископа жичког Хризостома много је учесника: један проценат црноризаца, монаха и монахиња ава и ама, свештеника и ђакона, богослова студената и лаика, грешних Милојица, барјактара и азиланата, јатака и доушника. Једна чињеница је непобитна. Од многих актера овог крвавог пира, дакле чистунаца вере, ругача и спиритиста, тражиће се одговор за душу епископа Хризостома!!! 

Пилатоскога прања руку овде нема! Те руке су окрвављене крвљу епископа Хризостома!

Наравно, увек има времена за то да човек стане, и да процени у ком правцу се крећу његова кола у пуној брзини, па тако и да предузме неопходно.



Доброжелатељ Давид.

.
ДЕМАНТИ ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА МИЛОША ВЕСИНА

Д Е М А Н Т И

Желећи да оповргнем необјективан начин „извештавања“ са Годишње скупштине епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, одржане 12. и 13. априла у манастиру Нова Грачаница, крај Чикага, а како је то злонамерно приказано на сајту „Борба за веру“, у тексту анонимног аутора од 15. априла, дужан сам и пред Богом и пред људима да кажем следеће:

1. Годишња скупштина Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке нити је имала на дневном реду свога заседања, нити се пак, током рада Годишње скупштине говорило о стању у Епархији западноамеричкој, нити је једном једином речју било поменуто име Архијереја те епархије- Преосвећеног епископа Максима. Сва предавања, извештаји и дискусије били су у вези са духовним животом, али и свакодневним изазовима наше Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке.

2. Одлучно се, и као човек и као свештеник Српске православне цркве, противим сваком блаћењу било кога у Цркви, а посебно наших епископа и свештеника. Непримерено и злонамерно приказивање лика двојице наших Архијереја са америчког континента- новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина и западноамеричког г. Максима, особито у овим светим данима пред Страсну седмицу, јесте веома тендециозно изазивање немира међу свима онима којима је стало до благочешћа, до милосрђа, до опраштања и до састрадалне љубави у Христу. Вређање, ниподаштавање и блаћење ма кога не би требало да имају места у душама оних који се заиста осећају чедима Српске Православне Светосавске Цркве.

3. Све злурадо изнете клевете против епископа Лонгина и епископа Максима, као и против неколицине, у том сензационалистички интонираном чланку, поменутих свештеника, само ће растужити Цркви одане вернике, како овде у расејању тако и у отачаству, а „обрадовати“ једино оне који оваквим деструктивним чињењем само доказују да им ни сада, пред Пасху, није стало до мира и слоге у Цркви.

4. Био сам не мало изненађен, а усталасаном неверицом и шокиран, када сам на страници „Борбе за веру“ у уторак 16. априла, видео да су злоупотребљени и моје име и мој чин, будући да су веома перфидно стављени испод текста тзв. „Петиције“, тј. „Апела Светом Архијерејском Синоду..“, стварајући тиме утисак да сам ја аутор поменутог „Апела“. Бог ми је сведок, као и моја савест, да НИСАМ аутор горе наведеног „Апела“.



у Ленсингу, уочи Лазареве суботе, 2019.

протојереј-ставрофор Милош М. Весин
парох јужночикашки и ленсиншки

Зоран Ђуровић: «Лажемо из виших циљева», идеја водиља Владимира Димитријевића







У једној полемици на мој текст: Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању[1], један артемит (сигурно Небојша/Ксенофонт) са ник нејмом Грешни раб Божији, мада је боље рећи Безбожни слуга Сатанин, линкова[2] као некакав интервју са архимандритом Дионисијем из манастира Липовац. Уствари, тај интервју је објављен у: Геополитика бр. 34, август 2010. год.[3] Овај Грешни раб Божији (даље, ГРБ) је хтео да супростави мене, који забрањујем пост суботом у складу са канонским предањем цркве, и о. Дионисија, који као налаже тај пост. То је јефтина фора ГРБа, јер алудира на избор између духовне особе (Дионисија) и неког површног и опрелешћеног интелектуалца (моја маленкост), па сада људи треба да се приме на опитног старца. Наравно, то су глупости, јер теологија никада се није тако правила. Већ после првог брзинског читања, написах: «Архимандрит Дионисије из манастира Липовац, ако је веровати онима који преносе његове речи, вели следеће». Сада бих демонстрирао да је била исправна ова моја интуиција.

Геополитика је један псеудо-национални часопис, са којим сам се ја први пут сада срео. Није то моје штиво. Интервју није потписан, али у стафу Геополитике је Владимир Димитријевић (даље, ВД), православни публициста (скрибоман и велика штеточина на српској духовној сцени), некадашњи симпатизер анатемисаног еп. Артемија, али кога се сада сами артемити одричу: «Настављамо са разобличавањем лицемерја Владе Димитријевића и арх. Никодима. У последње време су се дрзнули да све нас који примењујемо 15. канон IX помесног сабора назову расколницима и да селективно преводе изговорено и писано од светитеља попут старца Пајсија... како би доказали да су тобоже све такве величине биле против прекида општења са патријарсима који исповедају јерес».

Интервју у неком облику је настао у августу 2010, али је онда изманипулисан, и то од ВД, јер на то указују многи елементи (ја сам се специјализовао у разлучивању текстова и утврђивању њихове аутентичности).

Општи конетекст у коме настаје интервју је борба између «новотараца» и «традиционалиста» предвођених артемитима. Патријарх је Иринеј, који је и одликовао Дионисија, и који је екумениста. Дакле, Дионисије, који са поносом прича о свом односу са Иринејем тешко да може да буде зилот. Такође, не може да буда а да није савршено упознат са овим сукобом. Наиме, још 11. 02. 2010. СА Синод привремено уклања Артемија са трона (Артемије не каже катедра, него трон!); 04. 05. 2010. СА Сабор га смењује са трона; 15. 09. 2010. СА Синод му забрањује свештенослужења; 19. 11. 2010. СА Сабор га рашчињује. Дакле, мало пре забране свештенодејствовања настаје овај интервју у коме се цитира Артемије као ауторитет у материји. Намера је да се у игру укључи духовни старац који би потврдио Артемија, а уз то је близак Иринеју.



Сада пажња. У Геополитици, ВД уводи све са питањем: «У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?»
И онда следи наводни одговор Дионисијев: «Својевремено је на ово питање одговорио владика Артемије и то је објављено у «Православљу» од 01. јуна 1997. За оне који не чувају старе бројеве «Православља», цитираћу већи део текста». Међутим, ВД питање је управо цитат из тог Православља! Већ је уређен интервју! Сада, замислите калуђера који није вичан писаној речи да узме да пронађе одмах на полици тај број Православља! И онда издиктира ненормално дугачак текст. Ја сам се намучио док сам пронашао тај број Православља, морао сам да пишем Патријаршији, послали ми фотку јер се то ретко налази.

Ако одете на сајт Борбе за Неверу, тамо ћете наћи да је још 2 године пре тога ВД утврдио градиво и преносио ове Артемијеве тлапње: http://borbazaveru.info/content/view/694/32/. Чудо како Дионисије и ВД читају «случајно» исту литературу! Иначе, тај Артемијев текст је пренет и у часопису Свети кнез Лазар, као и у другим брошурама, а ВД га је користио у свом крсташком походу на владику Атанасија Јевтића. Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу!

Јасно је да ово излази из сваке форме интервјуа, као и из начина да излаже ствари о. Дионисија. Довољно је видети његов интервју: https://www.youtube.com/watch?v=R0cuWdoAmDQ. Тамо нпр. у 30 минуту говори против традиције, а у 36 мин. о необразованим калуђерима (наравно, не позитивно). Видео је постављен 28. маја 2011. Дакле, имамо 9 месеци од ова 2 интервјуа.

Него, опет, Дионисије, који није научни радник, у интервјуу са ВД одједанпут то постаје па прецизно вели: «Још пре 85 година, Свети отац Јустин Ћелијски је писао: «Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме и у име тих модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост».

Ја пак који се бавим овим стварима, намучих се да нађем где је ово Јустин рекао, а «Дионисије» зна да је то он записао пре тачно 85 година! Међутим, загонетка се решава кад се пође на сајт: https://svetosavlje.org/sr/bogocovecansk...odernisti/ и види да је реч о текстићу од 1 стране о. Јустина, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени модернисти, који је објављен у Хришћанском животу, бр. 2, Сремски Карловци 1925, стр. 82-83, а после је издат 2004, на Спасовдан (ове фалсификаторе управо Спас не спашава од аве Зорана Римског!)), а издавач су „Двери српске“, са уредником Бошком Обрадовићем. Клика ВД.

Сада замислите како «Дионисије» у секунди прерачунава: сада смо 2010, текст је објављен 1925, дакле, пре 85 година! Једину грешку чини «Дионисије» када цитира Јустина: «и у име тих модернизама», што код Јустина стоји: «И у име тих кожних модернизама». Дакле, «и» је велико, а изостављена је и реч «кожних». «Дионисијев» цитат налазимо опет на Борби за неверу, сајту за који многи верују да је ВД уредник, али чак и да није, он је тамо најзаступљенији ауктор, и овде је потписан текст са Један од Лазаревих,[4] а опет се брани Артемије и наводи његов превод Максима. Текст је ажуриран, 6. јула 2010. Сигурно је «Дионисије» у јулу обновио памћење, па је у августу цитирао Јустина!)).

Рекох да се текстови упоређују и разврставају у породице, како то ради наука са старим текстовима. Ево примене тог метода и у савременој ситуацији. Верзија: «и у име тих модернизама» се јавља код ВД, Отворено писмо о. Александру Ђаковцу, 27. март 2009.[5] Дакле, ова верзија цитата потиче од ВД и наједном се налази код «Дионисија». ВД је оперисао са 2 верзије овог цитата, које има у компјутеру и не лепи их доследно. Тако да исправну верзију има још 2007 године.[6] Наврзао се као мутав на тај Јустинов текст али га је преносио недоследно! Исправан текст се поклапа са оним који је објављен 1. августа 2007. код прот. Љуба Милошевића на Светосављу (линкован).

Дакле, «Дионисије» и ВД читају и наводе исту литературу...

Перверзну католичку доктрину о двоспратној благодати и моралу «Дионисије» овако излаже: «И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме». Цео овај дискурс о апостолским правилима је само прерађен текст који налазимо објављен на форуму 2. јануара 2009[7], а ово су идентичне речи: «Свештеници се и дан данас причешћују на свакој литургији коју врше, а мирјани се причешћују тек после темељите припреме». Од ВД су речи у загради код «Дионисија». Изгледа да се чича «Дионисије» не скида са интернета! Не само, него прати и Фарму и Великог брата![8]



Но, и ВД се сећа радо овог интервјуа па наводи епизоду везану за Геронтија Катунакијског[9].

Опет, «познати» у науци, «Дионисије» цитира од речи до речи: «Св. Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава, ослањајући се на Св. Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела «О црквеној јерархији» каже: Призивање Светога Духа, епиклезе, при вршењу светих Тајни није правилно изводити из тајности у јавност». Тај текст се налази у Архим. Сарандис Сарандос, Секуларизам и богослужење, у Црква од истока и хришћанство без Христа, Православље и дух овога света, стр. 97-110, Београд 2008. Интернет издање опет код прот. Љубо Милошевић, објављено 19. маја 2009,[10] који је био пријатељ са ВД али су се посвађали око поста суботом, док је уредник штампаног издања нико други до кум ВД, Јован Србуљ!

И, како се примакосмо крају, «Дионисије» жели да заврши богомудрим речима ВД али не помиње да га текстуално цитира: «Захтев за „литургијском обновом“ подудара се са одговарајућим захтевима за модернизацијом и уласком у Европску унију упућеним од стране појединих наших политичара.» «Дионисијеве» речи се налазе у књизи ВД, Царско свештенство, Лио, 2008, стр. 72.[11]



Закључак



У целокупном интервјуу имамо можда 4 питања која су некада и негде упућена о. Дионисију, али је све остало фалсификовано од ВД, на шта наводи да је тај «интервју» објављен у Геополитици где је он у уредништву. Да је фалсификат његов указују и цитати из дела ВД који се тада борио за артемите. Сав материјал је из тог озрачја (кум и саиздавач ВД Јован Србуљ (и будући Акакије је одатле потекао), «традиционални» прота Љубо). Свако ко узме да прочита овај текст и упореди наведене изворе, без да се оптерећује о «духовним» вредностима једних или других, јасно ће видети да је реч о фалсификату који је мотивисан идејом да циљ оправдава средство. Према мом разумевању и мојој духовности, ово је сатанизам и невитешка борба за идеале. ВД није особа која се кроз подвиг избрусила, него једна од жртава хипнотичких моћи Злог Патуљка (Артемија), али, добровољна жртва. Руководећи се својим фантазирањима шта је то Царство небеско, и угађајући сопственим страстима и стомаку, а не познајући Оце, он је направио огромну штету у Срба. Узео је да прича о посту, молитви, причешћу, о стварима о којима нема појма, и помисливши да је нови св. Антоније сео је на катедру духовника. Написао је и књигу: Не дркајмо, будимо храбри (не сећам се добро наслова), која је ресетовала добар део новицијана, који су постали младоталибанци.

Сада се у тој банди не зна ко пије а ко плаћа. Стално се раскољавају. Артемити су ковали у звезде ВД., архм. Никодима, Миодрага М. Петровића. Сада одбацују ВД и Никодима, али се не зна где је интимус ВДа М. Петровић. Био је са артемитима, али се нешто више не појављује на њиховим приредбама. И онда они «мудро» ћуте. До јуче су пљували цариградског, хвалили московског, сада променили музику кад им је Путин, организовавши сусрет Кирила и Франциска, разбио шему. Сад је и Путин масон.

Ово фалсификовање није неки епи-феномен. Ми мора да разумемо да имамо посла са Легионом. Колико је ко душевно поремећен, природно глуп, или обузет ђаволима, то се увек испитује од случаја до случаја. Сви ти јадни људи, имају неку своју причи. Али то што су јадници не сме да нас завара да не треба на реп и за врат да им станемо. Они упропашћавају друге. Због тога је наша света дужност...



Зоран Ђуровић



[1] https://pouke.org/forum/topic/43060-свет...чешћивању/

[2] http://pouke.org/forum/topic/42913-%D1%8...%B0%D1%86/

[3] http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/d...a-zapovest

[4] http://borbazaveru.info/content/view/2562/

[5] http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?...8&p=119625

[6] http://vladimirdimitrijevic.com/images/e...ijevic.pdf

[7] http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.ph...f059f99c68.

[8] Сведоци смо да се на жалост, један велики део нашег народа не исповеда, али да парадакслно истовремено гледа телевизијске емисије („Фарма“ и „Велики брат“), у којима учесници брутално и примитивно говоре о свом животу, и тако својим понашањем извргавају руглу и банализују уопште потреба човека да се исповеда?

[9] http://borbazaveru.com/content/view/7756/105/

[10] https://svetosavlje.org/sr/sekularizam-i-bogosluzenje/

[11] https://es.scribd.com/doc/297188518/DIMI...enstvo-pdf

Овакве глупости само на нету могу да прођу, види се и из референци јер нет све трпи Кога занима интервју неког артемитског лажног калуђера, па В.Д, Никодим који каже да је земља равна и отказао послушност свом Владики Милутину, даље мишљење овог квази попа који служи ко зна где и који је пример да докон поп и јариће крсти итд. Да ли се пости суботом? отвориш календарче где све пише, да никада није на води.

А шта ћемо са теологија.нет или поуке.орг ти су још гори него борба за вечеру. Нико нормалан више не иде да чита све те глупости по интернету од искомплексираних људи којима је Црква тесна јер им не испуњава жеље. Значи имамо усташе, хомосексуалце, квазизилоте, артемите, либерале против СПЦ. Није ни ова власт у Србији неки пријатељ ни добронамерна као рецимо Путин у Русији, али за сада Патријарх њих држи под контролом јер представљају пуно верног народа. Али Црква изађе јача што је веће страдање.