04-02-2019, 06:46 PM
Одговорност за саблажњавање
Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести али пре свега по Јеванђељу.
Чујемо реч „саблазан“. Шта је саблазан? На грчком језику саблазан дословце значи камен који неко баца на јавни пут, и пролазећи туда безбрижни пролазник саплиће се о тај камен, пада и повреди се. Саблазан је, дакле, препрека на јавном путу. Осим тога пута постоји и један други пут, духовни, пут према небесима. Тај пут почиње са земље а завршава тамо горе! То је леп пут, али ђаво покушава да га учини непроходним. Господ нам говори да тај пут није непроходан, да је само „узан и тесан“ (Мат. 7,14). Тај пут је био затворен, једна велика путна препрека је затварала тај пут према небесима а то је био грех Адама и Еве, праотачки грех. Затворен је пут био. Нису могли да га отворе ни пророци, ни патријарси па ни анђели. Ко је отворио тај пут? Отворила га је крв Исуса Христа, жртва Разапетог (Јев. 10,20). Од тада је тај пут проходан и многи небројени светитељи су прошли и пролазе тим путем.
Као на јавном путу када хулигани бацају камење и бомбе, тако и на путу ка небу, долази сатана са својим палим анђелима и праве саблазни. Какве саблазни? Овде су саблазни речи и дела која гурају посебно слабе у провалију бездана. Саблазан за дете постају лоши родитељи, када не пазе и пред невиним очима малог анђела говоре погрдне речи, псовке и свађају се непрестално. Саблазан за око је и учитељ, када се у школи подсмејава цркви, руга се божанском и поучава атеизму.
Још већа саблазан је свештеник, када не извршава своје свештеничке обавезе како је то одређено црквеним законима, када као архијереј заузима трон не да би поучавао и просветљавао народ већ да би сакупљао благо. Саблазан постаје и владар, који је на власти, али се не бави општим народним добром. Саблазан постаје свако уопште своме ближњем, када не пази на свој живот.
Пун је свет саблазни. Да ли постоји неко место, нека мирна лука од саблазни? Хајдемо дакле у цркву! На жалост, црква се данас не налази на апостолским висинама. Када кажем црква не мислим на божанску установу већ на црквену администрацију и клир са свим њеним несавршенствима која испољава. Улази неко у цркву да се помоли, са једне стране сусреће црквену клупу и црквене туторе, са друге стране појце са њиховом европском музиком, којом су цркву претворили у театар, а са треће стране непобожне и среброљубиве свештенике. Све то одаљује хришћане од цркве. Неки одлазе католицима, неки протестантима, неки јеховистима и тако се црквени редови стално проређују.
Да ли саблазан чине свештеник или епископ или мајка или отац или официр или потпредседник или било ко други, саблазан је велики грех. Толико је већа саблазан што је на узвишенијем месту саблазнитељ. Није нас Бог довео на овај свет да бисмо рушили и уништавали, није нас довео да крштавамо „у име Оца и Сина и Светог духа“ а потом да их „раскрштавамо“ нашим саблазнима. Није нас довео на овај свет да бисмо били мрак, него да будемо светло. Сваки хришћанин треба да је „светло“ и „со“ у друштву (Мт. 5,13-14), да настоји својим животом да и друге доведе на пут Божији.
Ево која је највећа препрека у ширењу Хришћанства, саблазни „хришћана“. Отишли су мисионари у Африку да поучавају о Хришћанству. Данас би била хришћанска не само Африка него и цео свет. Међутим, многи некрштени људи виде недоследност и саблазни такозваних „хришћана“, и кажу: Добро је Јеванђеље, предиван је Христос, али чувајте се „хришћана“! Тако да је последично највећа препрека мисионарству наш лицемерни живот. И овде у нашој домовини, када бисмо ми свештеници и сав клир који носимо ризу као и сваки хришћанин били пример живота, наша земља би била рај, небеско царство. Са саблазнима наш народ се води у атеизам, неверје и провалију.
Зато Христос наглашава одговорност за саблазнитеље. Не желим да слушате мене, послушајте шта говори Христос. У мало примера Господ је строго опомињао као у случају саблазнитеља. За Јуду који је постао саблазан у кругу ученика, Христос је рекао: “Боље би му било да се није родио онај човек“ (Мт. 26,24). Још је и касније рекао: „Тешко свету од саблазни“ као и „А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6-7).
Шта жели Христос рећи овим речима? Препоручује ли, као што неки кажу, самоубиство? Клони се богохуљења! Не каже Христос такве ствари, не. Сматра ако је неко постао јавна саблазан и ако је узнемирио цело друштво, треба да се повуче из света, да оде, да се затвори у један манастир или да оде ван земље, као што се то дешавало у старо време, да се више не чује његово име и да више не саблажњава свет. Сада се дешава супротно, велики саблазнитељи имају част да се налазе на троновима и на месту владара.
Реците ми, драги моји, да ли постоји неко ко никада није саблазнио никога, чак ни мало дете, чак ни једну жену? Сумњам. Сви ми смо на неки начин саблазнили ближњега, да ли са речима, да ли са делима или нашим понашањем. Сви ми смо саблазнитељи, само се разликујемо у степенима. Како се може избећи и како се може излечити од саблазни? Апостол Павле, који је стигао до великих висина врлине, говори, да је и сам због тога чинио велике жртве, жртвовао је и права и служења и удобности. „Зато, ако јело саблажњава брата мог, нећу јести месо довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13), каже рад сам да месо никада не једем.
Имајмо на уму ове речи и покушајмо свој живот уредити. Родитељи, наставници, свештеници, владари, немојмо бити саблазан. Живимо са вером и врлином, са чедношћу, са уздржањем, са целомудреношћу, са праведношћу, а пре свега са љубављу. Да живимо на овом свету као светле звезде, а када дође час да одемо из овога живота и стигнемо на небеса, нек нас удостоји све Бог да чујемо тамо глас Господа „ Ходите благословени Оца мог, примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Мат. 25,34). Амин.
Митрополит Флорине Августин Кантиот
Извор: http://www.augoustinos-kantiotis.gr
Уз ово треба додати и да није само проблем у ономе ко саблажњава друге, него и у ономе ко се саблажњава . Рецимо тзв квази ревнитељи без љубави, који шпијунирају Владике и попове да ли су се срели са неким, да ли посте, да ли иду код фризера, које им је боеј мантија итд.
Патријарх Павле је рекао како у јеванђељу нигде немамо оправдање за оне који се саблажњавају јер ако се саблазним па почнем да осуђујем другог то је такође велики грех исто као и онај који саблажњава.
О овоме има лепо објашњено у предавањау Игумана Макарија савинског ученика балежене успомене му Јустина савинског, светог човека.
https://svetigora.com/emisija-pitajte-sv...ra-savina/
Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести али пре свега по Јеванђељу.
Чујемо реч „саблазан“. Шта је саблазан? На грчком језику саблазан дословце значи камен који неко баца на јавни пут, и пролазећи туда безбрижни пролазник саплиће се о тај камен, пада и повреди се. Саблазан је, дакле, препрека на јавном путу. Осим тога пута постоји и један други пут, духовни, пут према небесима. Тај пут почиње са земље а завршава тамо горе! То је леп пут, али ђаво покушава да га учини непроходним. Господ нам говори да тај пут није непроходан, да је само „узан и тесан“ (Мат. 7,14). Тај пут је био затворен, једна велика путна препрека је затварала тај пут према небесима а то је био грех Адама и Еве, праотачки грех. Затворен је пут био. Нису могли да га отворе ни пророци, ни патријарси па ни анђели. Ко је отворио тај пут? Отворила га је крв Исуса Христа, жртва Разапетог (Јев. 10,20). Од тада је тај пут проходан и многи небројени светитељи су прошли и пролазе тим путем.
Као на јавном путу када хулигани бацају камење и бомбе, тако и на путу ка небу, долази сатана са својим палим анђелима и праве саблазни. Какве саблазни? Овде су саблазни речи и дела која гурају посебно слабе у провалију бездана. Саблазан за дете постају лоши родитељи, када не пазе и пред невиним очима малог анђела говоре погрдне речи, псовке и свађају се непрестално. Саблазан за око је и учитељ, када се у школи подсмејава цркви, руга се божанском и поучава атеизму.
Још већа саблазан је свештеник, када не извршава своје свештеничке обавезе како је то одређено црквеним законима, када као архијереј заузима трон не да би поучавао и просветљавао народ већ да би сакупљао благо. Саблазан постаје и владар, који је на власти, али се не бави општим народним добром. Саблазан постаје свако уопште своме ближњем, када не пази на свој живот.
Пун је свет саблазни. Да ли постоји неко место, нека мирна лука од саблазни? Хајдемо дакле у цркву! На жалост, црква се данас не налази на апостолским висинама. Када кажем црква не мислим на божанску установу већ на црквену администрацију и клир са свим њеним несавршенствима која испољава. Улази неко у цркву да се помоли, са једне стране сусреће црквену клупу и црквене туторе, са друге стране појце са њиховом европском музиком, којом су цркву претворили у театар, а са треће стране непобожне и среброљубиве свештенике. Све то одаљује хришћане од цркве. Неки одлазе католицима, неки протестантима, неки јеховистима и тако се црквени редови стално проређују.
Да ли саблазан чине свештеник или епископ или мајка или отац или официр или потпредседник или било ко други, саблазан је велики грех. Толико је већа саблазан што је на узвишенијем месту саблазнитељ. Није нас Бог довео на овај свет да бисмо рушили и уништавали, није нас довео да крштавамо „у име Оца и Сина и Светог духа“ а потом да их „раскрштавамо“ нашим саблазнима. Није нас довео на овај свет да бисмо били мрак, него да будемо светло. Сваки хришћанин треба да је „светло“ и „со“ у друштву (Мт. 5,13-14), да настоји својим животом да и друге доведе на пут Божији.
Ево која је највећа препрека у ширењу Хришћанства, саблазни „хришћана“. Отишли су мисионари у Африку да поучавају о Хришћанству. Данас би била хришћанска не само Африка него и цео свет. Међутим, многи некрштени људи виде недоследност и саблазни такозваних „хришћана“, и кажу: Добро је Јеванђеље, предиван је Христос, али чувајте се „хришћана“! Тако да је последично највећа препрека мисионарству наш лицемерни живот. И овде у нашој домовини, када бисмо ми свештеници и сав клир који носимо ризу као и сваки хришћанин били пример живота, наша земља би била рај, небеско царство. Са саблазнима наш народ се води у атеизам, неверје и провалију.
Зато Христос наглашава одговорност за саблазнитеље. Не желим да слушате мене, послушајте шта говори Христос. У мало примера Господ је строго опомињао као у случају саблазнитеља. За Јуду који је постао саблазан у кругу ученика, Христос је рекао: “Боље би му било да се није родио онај човек“ (Мт. 26,24). Још је и касније рекао: „Тешко свету од саблазни“ као и „А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6-7).
Шта жели Христос рећи овим речима? Препоручује ли, као што неки кажу, самоубиство? Клони се богохуљења! Не каже Христос такве ствари, не. Сматра ако је неко постао јавна саблазан и ако је узнемирио цело друштво, треба да се повуче из света, да оде, да се затвори у један манастир или да оде ван земље, као што се то дешавало у старо време, да се више не чује његово име и да више не саблажњава свет. Сада се дешава супротно, велики саблазнитељи имају част да се налазе на троновима и на месту владара.
Реците ми, драги моји, да ли постоји неко ко никада није саблазнио никога, чак ни мало дете, чак ни једну жену? Сумњам. Сви ми смо на неки начин саблазнили ближњега, да ли са речима, да ли са делима или нашим понашањем. Сви ми смо саблазнитељи, само се разликујемо у степенима. Како се може избећи и како се може излечити од саблазни? Апостол Павле, који је стигао до великих висина врлине, говори, да је и сам због тога чинио велике жртве, жртвовао је и права и служења и удобности. „Зато, ако јело саблажњава брата мог, нећу јести месо довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13), каже рад сам да месо никада не једем.
Имајмо на уму ове речи и покушајмо свој живот уредити. Родитељи, наставници, свештеници, владари, немојмо бити саблазан. Живимо са вером и врлином, са чедношћу, са уздржањем, са целомудреношћу, са праведношћу, а пре свега са љубављу. Да живимо на овом свету као светле звезде, а када дође час да одемо из овога живота и стигнемо на небеса, нек нас удостоји све Бог да чујемо тамо глас Господа „ Ходите благословени Оца мог, примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Мат. 25,34). Амин.
Митрополит Флорине Августин Кантиот
Извор: http://www.augoustinos-kantiotis.gr
Уз ово треба додати и да није само проблем у ономе ко саблажњава друге, него и у ономе ко се саблажњава . Рецимо тзв квази ревнитељи без љубави, који шпијунирају Владике и попове да ли су се срели са неким, да ли посте, да ли иду код фризера, које им је боеј мантија итд.
Патријарх Павле је рекао како у јеванђељу нигде немамо оправдање за оне који се саблажњавају јер ако се саблазним па почнем да осуђујем другог то је такође велики грех исто као и онај који саблажњава.
О овоме има лепо објашњено у предавањау Игумана Макарија савинског ученика балежене успомене му Јустина савинског, светог човека.
https://svetigora.com/emisija-pitajte-sv...ra-savina/