У навечерје Богојављења
Osvecenje-vode-Ostrog
Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост.
У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове.
Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5).
Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа.
Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом.
Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу.
Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће.
Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом.
То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи.
Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков): Мали човек
Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе.
Овај човек је био грешник. И његови сународници и људи других вера који су живели у овом старом граду с њим, мрзели су тог човека, зато што је поседовао закониту власт и могао је да прогони ове људе и да се богати захваљујући својој власти. Он је био нешто попут инспектора пореске службе, и то не обичног инспектора, већ руководиоца, шефа управе овог града.
Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас.
Овај човек се звао Закхеј (в.: Лк. 19, 1-4). Цариник, начелник цариника, сакупљача пореза. Поседовао је власт и могао је да се богати помоћу ње. Око себе видимо мноштво примера оваквих људи и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ето, такав човек је био Закхеј. Међутим, без обзира на то што је све постигао у свом животу, што је постао начелник цариника у Јерихону, нешто му је недостајало. Стечено богатство и власт га нису задовољавали, срце овог грешника је нешто тражило, није налазило мира.
Једном је чуо да је у град дошао Божански Учитељ, Пророк. И пожелео је да Га види. Љубав према Пророку, Сину Божијем, приморала га је да се наочиглед свих људи попне на дрво, зато што није могао да се пробије до Њега лично због мноштва народа. Наравно, обичаји људи пре две хиљаде година су били много једоставнији, и код царева, и код велможа, али ипак можемо замислити да је чак и у оно време његов поступак био смешан у очима људи који су га окруживали. Замислимо да се данас неки инспектор пореске службе видевши неког светог човека попне на дрво како би овај обратио пажњу на њега.
Господ се овом човеку обратио по имену и рекао му је: «Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твом» (в.: Лк. 19, 5). И овај грешник, овај чиновник, грабљивац, похлепни човек, сишао је с дрвета и радујући се, као верни слуга је повео Спаситеља у свој дом. Тамо је слушао Његове божанске речи и његово срце је испунила љубав према Богу. Закхеј је скочио и рекао: «Господе, пола имања ћу поделити сиромашнима и свима које сам увредио вратићу четвороструко» (в.: Лк. 19, 8).
Примере оваквих људи, на срећу, виђамо и у нашем народу. Господ посећује срца оних људи за које се чини да су се заглибили у свом греху: чиновника и властодржаца које народ често проклиње због њихове похлепе.
Господ посећује њихова срца. А људи из околине често са завишћу и осудом говоре Христу: «Господе, гледај, дошао си код грешног човека.» Али милосрдни Господ је дошао да спаси царинике и грешнике – све нас. Он види човекове помисли и улази у дом његовог срца кад види љубав и искрену жељу за покајањем. «Данас дође спасење дому овоме, рекао је Господ, – јер и ово је син Аврамов који се спасио» (в.: Лк. 19, 9).
Ето какав изванредан пример нам је данас пружио овај мали човек који је пре две хиљаде година живео на земљи. Желео бих да свима нама пожелим веру Закхеја цариника, ову спремност да примимо Христа, без обзира на то какав да је наш положај, и какви да су наши грехови. Искрена вера, понекад наивна и чиста, јесте спасење за све нас, царинике и грешнике, које је Господ дошао да спаси. Амин.
Наследство блудне деце
Припремајући своју верну децу за благодатно време Великог поста, за време изузетних духовних подвига и покајања Црква нашој пажњи нуди причу о блудном сину (в.: Лк. 15, 11-32).
Данас смо у одломку из Јеванђеља поново чули овај, може се рећи, један од најпознатијих сижеа из Јеванђеља, који је нашао свој одраз у многим делима људског стваралаштва. Причу о блудном сину коју је Господ понудио окупљеним људима и ученицима. То је прича о томе како је један богати човек имао два сина. И један од њих је рекао оцу да му издвоји део наследства који му припада. Отац се није супротставио сину и по својој љубави је учинио оно што је овај тражио, те му је дао све што му припада. Имање је било прилично велико, зато што је овај човек био богат. После тога је син узео све и напустио је кућу свог оца и врло брзо је проћердао и спискао све ово богатство живећи блудно. Протраћио га је с блудним људима, потрошио га је. Поред тога, у области у којој се налазио наступила је страшна глад. Тако да је овај човек који је одрастао у доброј кући морао да се придружи једном од становника ове земље и да напаса његове свиње, до те мере понижења је дошао. Трпео је такву нужду и глад да му је било драго да поједе оно што су људи давали свињама да једу, али ни то није добијао.
Али се овај блудни син опаметио, освестио се и помислио је: „У кући мог оца најамници живе боље него ја сад.“ Одлучио је да се врати, да се покаје пред оцем и да га замоли да га прими, сад више не као сина, већ као најамника, као радника и слугу.
Чим је отац пун љубави сазнао да се приближава његов син, био је ганут, истрчао му је у сусрет, загрлио га је, наредио да му се да најбоља одећа, прстен на руку, чизме, и наредио је да се приреди гозба, и радовао се овом неочекиваном повратку изгубљеног детета.
Дарови које је син захтевао и добио од оца јесу они дарови које сви ми од рођења добијамо од Бога: лепота, памет, способности и таленти. Ко је узрочник наше лепоте и способности, ко је извор снаге? Наравно, људи кажу да човек личи на оца и мајку. Али је то пре свега Творац неба и земље, Он, Уметник, ствара тако дивна створења и даје им колосалне способности, и умне, и духовне; поред тога, хришћанима су дати још и дарови Светог Духа које добијају на крштењу у Цркви.
Међутим, често човек себи приписује ове дарове и таленте, удаљава се од Бога, не жели више да живи под кровом Његовог дома, да слуша Његове заповести, да испуњава Његове молбе, жели сам безгранично да ужива у свом животу. И често овакав човек великом брзином троши све своје таленте и доспева у страшно стање. И без обзира на то да ли то схвата или не, и он почиње да напаса свиње – постаје чобанин свиња.
Свети оци под јеванђељским свињама подразумевају људске страсти, односно, човек не жели више да служи Богу и да пребива у божанској благодати и неминовно се налази у друштву ових свиња: помисли, страсти којима служи, и храна коју је спреман да једе – све је то свињско.
Да бисмо схватили какву упечатљиву слику је Господ описао слушаоцима треба да имамо на уму да су Његове речи биле упућене Јеврејима за које је свиња била нечиста животиња. Он је то говорио показујући дубину пада несрећног сина. Од члана породице и наследника богатог човека он се претворио у чобанина и човека који једе са свињама. Свиња је по својој природи прилично прљава животиња. Данас смо ми, рођени у градовима, одвојени од земље, од рада, па ове јеванђељске речи просто не схватамо у потпуности. У том смислу је корисно да кад нам се пружи прилика одемо у свињац и да тамо осетимо како све смрди… како је то одвратан смрад. Међутим управо то је смрад греха и обличје греха. Само што га већина људи не осећа у свакодневном животу – за нас је смрад греха постао мирис скупоценог парфема. Видимо грех око себе, али најчешће не видимо његово истинско лице, не осећамо његов смрад.
Данас се многе ствари називају лепотом, сјајем и успехом: тај и тај конкурс, та и та агенција, тај и тај фестивал, та и та награда, продавница таквих и таквих ствари – све је то заоденуто у лепоту и миомирис, и само деца Божија могу да осете истински смрад и одвратност свињства које овај свет назива лепотом, успехом и нечим добрим. И људи који посвећују своју живот служењу овим стварима пате, њихова душа је гладна. Али је Господ спреман да их прими, видимо да је само покајање овог сина изазвало такву љубав, па још и дарове од стране оца, односно Бога.
У причи постоји још један син. Како је он реаговао кад је видео да се његов брат вратио, кад је видео радост својих најрођенијих, слугу и оца? Са завишћу и увредом је почео да се жали оцу. И свог брата он не назива братом, већ каже: „Овај твој син је потрошио с блудницама своје имање, а ти се толико радујеш његовом повратку. А ја, који сам увек био с тобом, нисам удостојен такве љубави.“ Нажалост, и нама се то често дешава. Овај грех, ова навика да завидимо ближњем и да га осуђујемо врло често односи превагу над хришћанском љубављу у нама. Чим неко у Цркви или просто неко поред нас уради нешто добро, у нашем срцу се одмах рађа завист, критика и осуда. Чини нам се да би боље било да нису урадили ништа добро, зато што то нисмо ми урадили. То је врло страшна енергија, страшна сила која нас раздваја. Исто се односи и на то кад не верујемо да се човек поправио, да је променио свој живот, да је постао другачији. Волимо да се сећамо и да говоримо само оно лоше што је повезано с њим.
Шта је покајање? Покајање је извор радости, не само за човека који се покајао, већ и за Анђеле. У истој глави по Луки, пре него што је испричао ову причу Господ управо каже: „Анђели се радују због једног грешника који се покајао и вратио“ (в.: Лк. 15, 10). Ми не желимо да будемо анђели, желимо да будемо јавни тужиоци и судије и врло често не можемо да поделимо ову радост с анђелима.
Покајање је пут ка спасењу, ка обожењу, повратку у дом нашег Небеског Оца, и овај блудни син није само наш ближњи или рођак који је у принципу далек од Цркве, то смо сви ми. Многи од нас су прешли овај пут, многи кад се једном нађу у Цркви почињу да се опуштају, да отпадају, да се враћају овом свињском кориту и да заборављају божанску благодат.
Апостол данас каже да су наша тела сасуди Божији, да у њима треба да прослављамо Бога, он буквално каже да тела нису створена за блуд, ни духовни, ни физички, већ за прослављање Бога (в.: 1 Кор. 6, 13).
Долази време покајања, изузетне духовне радости, у жалости због греха и радости због сједињења с Богом. И свако од нас треба да дели ову радост заједно с анђелима и треба да се потрудимо да на све начине некога доведемо на ову Трпезу сопственим примером и својом љубављу. Не као овај старији брат који је осуђивао брата-грешника, већ као отац, као слуга да доведемо, како бисмо сви заједно, као што је данас рекао апостол, прослављали Бога и у нашим телима и у нашим душама које су Божије.
Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Буђење из греховног сна
Беседа у Недељу праштања
У име Оца и сина и Светога Духа!
Данас, уочи Великог поста, Господ нам се поново обраћа кроз Свето Писмо изванредним речима које су веома важне за наше спасење. То се дешава увек, али се данас од нас захтева посебна пажња, као пред велики посао кад људи намравају да започну нешто ново и врло важно у свом животу.
„Добар почетак је пола посла,“ или „Добар почетак је скоро пола посла обавио,“ – овако гласи једна пословица и зато је врло важно да се са пажњом и свештеним страхом односимо према почетку изванредних дана поста.
Данас чујемо следеће речи апостола: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 12).
Куцнуо је час да се пробудимо из сна. Велики пост је буђење из греховног сна, и то је светлост према којој треба да стремимо из греховне таме, у којој се тако често одвија наш живот и живот наших ближњих. И у овој тежњи многи од нас проналазе за себе веома важне поуке, речи у данашњем одломку из Јеванђеља.
Видимо да свет све више урања у таму среброљубља, тежње ка заради и стицању материјалних добара које прате огромна гордост, таштина и надменост.
А Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду (Мт. 6, 19).
Трулежно је све оно ка чему тежи данашње човечанство; све то рђа квари и лопови поткопавају и краду. Лопови су демони и ђаво. Они се ругају човеку, увлаче га у ове тежње, у ову патњу и муке, а онда му сами узимају спасење и скрнаве његову душу. Сва ова „блага на земљи“ човеку нису нимало потребна за спасење, за нас је главно да сакупљамо благо на небу делима милосрђа, молитвама, општењем с Богом и постом. Међутим, често нам се на путу испрече сопствена надменост и таштина.
Зато нам Господ данас каже: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем, примили су плату своју (Мт. 6, 16).
Нажалост, често се у овој ревности за пост претварамо у врло злобне и завидљиве људе који гунђају, али нам пост нипошто није дат ради тога, већ да бисмо сијали светлост грешном свету без икакве надмености – у љубави. Због тога пре свега треба да опраштамо људима око нас. Не волећи у њима грех и не повлађујући овом греху, као што данас родитељи често размазе своју децу, све им опраштају, а деца касније стасају и постану несрећни људи који и себе и родитеље муче својим греховима.
Не, наравно, Господ нас не позива на ово кад нам говори о опраштању; пре свега треба да опростимо грехове за које нам се чини да су важни: неке увреде, повређеност коју смо претрпели од ближњег. Молитву „Оче наш…“ завршавамо молбом за то да нам Господ опрости сагрешења исто као што и ми опраштамо својим дужницима. Молимо Господа за опроштај, а колико смо ми у стању да опростимо чак и ситницу коју нам је учинио ближњи? Важно је да и о томе данас размислимо. Зато што су све то врло озбиљне препреке – и наша тежња ка материјалним добрима, и наша гордост, и наше непраштање, недостатак љубави испречили су се на путу на који нас данас позива апостол кад говори о томе да је ноћ поодмакла, а дан се приближио.
Куцнуо је час да се пробудимо из сна и да кренемо стопама Великог поста ка божанској светлости.
Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Благодат – истинска храна за хришћане
У Теодорову суботу
У име Оца и Сина и Светог Духа!
На крају прве недеље Великог поста, а прве суботе, прослављамо спомен на једног од војника Христових, који су пострадали за име Господње и који су до краја исповедали веру у свом срцу, проливши крв мученичку и утврдивши истинску веру. Црква данас на посебан начин прославља мученика војника Теодора Тирона; ова субота чак носи назив „Тодорова“.
Спомен се обележава у сећање на догађај, из времена када је један од римских императора, Јулијан Отступник, дошао на власт после оних благочестивих владара, који су у империји усвојили хришћанство. Он је, пак, одступио од Христа и почео да гони хришћане, само не онако отворено, као што су то чинили пре њега, већ много лукавије. Како је знао да се хришћани посебно моле и посте прве недеље поста, припремајући се да приме Тело и Крв Христову, натерао је власти у једном граду да сакупе сву храну са пијаца и осталих места где се продавала, како би је заменили храном оскрнављеном крвљу жртвених животиња. На тај начин би се хришћани невољно оскрнавили од нечисте идолске жртве. Међутим, епископу града се јавио мученик Теодор Тирон упозоривши га да хришћани не чине то. Такав покварени план императора и управитеља града био је откривен и није уродио плодом.
Мученик Тирон је предложио епископу да хришћани једу кољиво, кувану пшеницу. Стога се традиција спремања кољива на овај дан усталила у Цркви, као сећање на чудесни догађај.
Теодор Тирон се још за живота прославио тиме, што је имао посебну ревност према Богу и мржњу према идолима и идолском служењу. Као војник и хришћанин у императорској војсци, није пристао да се приклони идолима. Ушао је у идолски храм и разрушио га: жртвеник и све идолске „светиње“ је разбио. Због овог беше бачен у тамницу и мучен, након чега је мученички скончао.
Храна и пиће имају велики значај у животу човека. Не само физичка храна и пиће, него још више духовна. Ђаво, покушавајући да саблазни хришћане и да их натера на покорно служење, поступа врло лукаво и покварено. Он покушава кроз храну да овлада нама; кроз информацију покушава да подметне оскрнављену крв идолског служења; трује све у нашој околини. Често, не примећујући то и не схватајући шта се догађа, прихватамо идолске богове — уживање, гордост, блуд. Све ово као да обузима целу нашу душу. Страдамо од тог скрнављења и од оних лажи и отрова, који се стално уливају у наш живот и нашу душу.
Зато нас је Света Црква на посебан начин припремала и дала нам ове благословене дане за очишћење душе кроз трежњење, молитву и пост, да би опипљива благодат Божија почела да делује у нама, и да бисмо увидели и научили да разликујемо истинску храну од скверног ђаволског отрова греха који води у погибију.
Многи почетком поста долазе у цркву под дејством Божанске благодати, и то могу приметити свештеници на исповести. Долази много људи који нису нашли времена и снаге да буду у цркви и другим данима. И види се како Господ на посебан начин посећује њихова срца. Ови људи долазе и траже исцељење и ослобођење од власти ђавола.
Они интуитивно осећају, где се налази њихово спасење, где су решења њихових најпростијих животних проблема, али још увек не могу у потпуности да схвате, и нису проживели животним искуством шта значи истинска храна за човека и његову бесмртну душу.
Божанска благодат је истинска храна и пиће за нас. Ако се лишавамо ове хране, све остало што добијамо у овом свету неће имати никаквог смисла. Само ће нас одводити све даље и даље од спасења, од Христа и општења са Богом.
Божанска благодат исцељује све, и све испуњава смислом, храни, оживотворује све у нашем животу. Спознаја овога, на посебан начин допире и до оних хришћана за које се чини да су већ много година у цркви. Зарад тога је и дат пост. Управо због тога, да бисмо се узнели, узрасли, да бисмо постали јачи, ближи Христу, и да бисмо се сјединили са Божанском благодаћу.
Такав је данас посебан дан, празник духовне победе. Заједно са мучеником Теодором Тироном прослављамо победу над идолима.
Ипак, важно је да се не опуштамо и да не заборављамо, да је ово само почетак борбе, почетак пута. Да пазимо да после прве недеље Великог поста, како то обично бива, не уследи пад и страшан пораз. Не би ваљало да много уживамо у овој победи и слепо живимо од старе славе, већ треба да чувамо у свом срцу благодат, да је носимо у овај свет и да будно бдимо, како ђаво не би могао да се приближи и оскрнави наше душе.
Амин.
Из књиге "Духовни устанак"
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Причастие в Сретенском монастыре
Cвето Причешће. Москва. Сретенски манастир. 18. март 2020 г.
Ово видео наменьено првенствено Србима коjи су ме избомбардовали алармантнима питаньима на основу неког снимка шта иначе они обожаваjу и чему обично слепо веруjу.
https://www.facebook.com/ignaty.shestako...=3&theater