Погледи форум

Колико се сећам никада нисмо имали овакав топик. Тема су нехотична саморањавања бораца са смртним исходом или убиства других бораца несрећним случајем. Навешћу неколико најпознатијих примера, а ако неко зна и за друге нека напише.


Мирко Марић, један од браће Марић и уједно један од најпознатијих устаника са Тромеђе погинуо је септембра 1942. неопрезним руковањем својим аутоматом.



Марићева биографија:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%...0%B8%D1%9B

Сахрањен је на гробљу у кланцу Беговац у Зрмањи 28. септембра 1942. поред цркве Свете Тројице






Поручник Слободан Ковачевић из Церског корпуса (означен под 3 на слици), погинуо је јесени 1944. када је приликом искакања из возила опалио његов "Томпсон" и усмртио га:



еговац, поред цркве Свете Тројице, 28. септембра 1942ђ. године. 


Током борби против комуниста у Западној и Југозападној Србији пролећа 1944. учествовала је и 1. жичка бригада Другог равногорског корпуса, којом је командовао капетан Милорад Васић. Сведок, припадник те јединице, описује овај случај:

"Калабић са својом гардом стиже да нас замени после три дана непрекидне борбе. Он настави гоњење партизана ка Дрини, а ми се у једној кафани на Варди спремамо за дуго очекивани одмор. Скидамо ранце и пушке одлажемо уза зид. Нечија пушка клизну низ зид, удари у митраљез и од силине удара уследило је испаљивање метка који се налазио у цеви пушке. Од овог метка погибоше двојица бораца из I. батаљона. На вратима се појављује Васић. Ми се склањамо с пута. Он издигнуте главе корача војничким кораком, долази до мртвих другова, стаде мирно и поздравља. Низ образе му лију сузе, оне праве, родитељске сузе. Пет минута је плакао, онда отпоздрави, окрете се и упита:
- Чија је пушка?
Из гужве се издвоји човек са кокардом, стаде испред Васића, поздрави га, па рече:
- Моја пушка, моја браћа и другови.
- Откуд метак у цеви?
- Заборавио сам да пушку испразним.
Васић је и даље пиљио у њега, брада му је подрхтавала, а низ образе сливале су се сузе.
- Мој метак уби моје другове и ваш метак потрошите за мене - додаде човек који не беше кукавица, већ човек који је сам себи пресуђивао.
Још неколико тренутака се у очи гледаше, па Васић пресуди другачије:
- Два човека одоше, трећег треба сачувати. Несрећан случај!" Драган Марковић, Под заставом Другог равногорског корпуса, Погледи Крагујевац, 2001.

Поручник Малин Ракочевић из Гарде погинуо је несрећним случајем од свог ''шмајсера'', почетком 1945. у Босни.

Да, заборавио сам на њега.

Капетан Новак Јанићијевић, командант 2. гружанске бригаде, колико се сећам такође је погинуо несрећним случајем. Прескакао је неки поток, у доскоку експлодирале су бомбе које је носио за појасом.

Капетан Сергије Михаиловић из Шапца је погинуо почетком априла 1942. док је превозио муницију и минско-експлозивна средства за борце у Источној Босни. Управљајући возилом ударио је у рупу на путу што је изазвало експлозију товара. Верзија по којој је стрељан због злочина над муслиманима показала се као нетачна, захваљујући примарном историјском извору. У једној депеши коју је Јуре Францетић, по избијању на Дрину 10. априла 1942. године послао у Загреб, наводи се, између осталог, да је заробљен један припадник Недићеве Српске граничне страже на босанској обали реке, који је потврдио да је С. Михаиловић погинуо „пре неколико дана“ превозећи експлозив аутомобилом из Србије. Амир Обхођаш, Војне операције у Источној Босни тијеком зиме 1941-1942, Филозофски факултет у Загребу, 2017, стр. 142.

Прву верзију испричао ми је његов син, који је живео у Америци, Аризона, колико с сећам.

Ту верзију је навео и четник Милорад Рајак, који каже да је чуо експлозију и да је одмах дошао на место несреће. М. Самарџић, Разговори са равногорцима, том 1, стр. 147

капетан С. Михаиловић погинуо је тим несретним случајем, по једној тврдњи између Рогачице и Оклетца, а по другој на месту зв. Пауновица у срезу Азбуковачком. У сваком случају сахрањен је у порти цркве Св. Преображење у Љубовији, где му је отац био свештеник. Сестра Милена је била болничарка са братом у четницима, а онда је са четн. оф. Наумом Зафировићем прешла у партизане. Преживела је рат.

Раде Живановић из Љутовнице, каплар у Таковском одреду, 15. октобра 1941. приликом борби са немачким 3. батаљоном 749. пешадијског пука који је напредовао из Крагујевца ка Горњем Милановцу, активирао је укопане авионске бомбе на Рапај брду и уништио гусенице на два немачка тенка али је вероватно услед неадекватног заклона и он погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом IV реда, Kраљевим указом од 6. септембра 1942. године.

https://www.pogledi.rs/kragujevacka-treg...afije.html

При пробоју ка Италији јединица Динарске дивизије и осталих трупа, после заузећа Горице коју су држали италијански фашисти, четници су дигли у ваздух мост на Сочи 1. маја 1945. године, како би се зауставило напредовање комуниста. Борац Младен Билић, Хрват по националности, срушио је мост али је из непознатих разлога погинуо том приликом. Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 491-492.  

(07-03-2024, 08:08 PM)Николај Пише: [ -> ]При пробоју ка Италији јединица Динарске дивизије и осталих трупа, после заузећа Горице коју су држали италијански фашисти, четници су дигли у ваздух мост на Сочи 1. маја 1945. године, како би се зауставило напредовање комуниста. Борац Младен Билић, Хрват по националности, срушио је мост али је из непознатих разлога погинуо том приликом. Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 491-492.  

Љотићевци га својатају,као свог
Негде сам чак и читао ком пуку њиховом је припадао.
Не знам детаље...

(07-03-2024, 09:03 PM)ексрежисер Пише: [ -> ]

(07-03-2024, 08:08 PM)Николај Пише: [ -> ]При пробоју ка Италији јединица Динарске дивизије и осталих трупа, после заузећа Горице коју су држали италијански фашисти, четници су дигли у ваздух мост на Сочи 1. маја 1945. године, како би се зауставило напредовање комуниста. Борац Младен Билић, Хрват по националности, срушио је мост али је из непознатих разлога погинуо том приликом. Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, прва књига, 491-492.  

Љотићевци га својатају,као свог
Негде сам чак и читао ком пуку њиховом је припадао.
Не знам детаље...

Можда их је Ђујић формално примио у Дивизију.

Љотићевци својатају и Ђујића, ништа чудно.

Пронаћи ћу.
Мислим да је био љотићевац.