Гледали смо са'рану Боре Ђорђевића.
Бори свака част, али са'рана кукуу и лелее.
Дронови, аплауз, хор у белом и скандирање Боро, Боро, Боро...
Пучина само што није очекивали да Бора устане из сандука и каже шалио сам се.
Све више виђамо на споменицима, кју ер код.
Бајо мој примакнеш телефон, скенираш кју ер код и видиш како је покојник живео.
Има и савременији модел са соларним пуњењем споменика па лепо видиш када ти се мењају слике покојника на холограму који се налази на споменику.
Елем, ми ође све чешће примећујемо да се покојнику
АПЛАУДИРА!!
КУКУ И ЛЕЛЕ!
АПЛАУЗ НА САХРАНИ СУ УВЕЛИ КРИМОКАТОЛИЦИ У ИТАЛИЈИ!
Замисли умреш и они ти тапшу, вичу, брависссимооо, браво легендо!
Какав бре аплауз на сахрани!
На сахрани се тугујем, мирује, тихује, не аплаудира се, не скандира се...
Бори капа доле за нека достигнућа у бранши коју зову рок.
Као човеку има се замерити много чега.
Показао је недоследност, превртљивост и још понеку фалинку која неодољиво подсећа на алавост.
Истог дана када је Бора очо Богу на истину у Господу се представила глумица Ђуричин, која је поменута онако, успут...
Чачак и околина су од Борине сахране направили комендију. Бора се величао до неслућених висина, чак би се рекло до највећег генија који је поникао у том крају, што наравно нема везе са реалношћу.
"Погреб два раба" из оних времена као да се пресликао на данашењицу.
Вазда је било оно "о покојнику све најлепше". Међутим, сам Бора је на све то одавно дао најбољи одговор у његовој песми "Равнодушан према плачу".
Да, само Мекензи није поставио ову тему да коментаришемо Бору Чорбу, него је само узео његову сахрану као пример колико смо променили свој културни код, у последњих неколико деценија.
Кад погледам ово аплаудирање на сахранама, а тога је било још и на сахрани самог Патријарха Павла, сетим се да сам то први пут видео када сам гледао снимак са сахране судије Фалконеа, којег је убила мафија.
Уопште, има тих примера и у Јужној Америци, Шпанији, али не у свим римокатоличким земљама. Рецимо, чини ми се да у Пољској тога нема.
Ипак, сад се сетих, први пут сам то видео на снимку са сахране Леке Ранковића. Изгледа да се нама то атеистичко спојило са православним обичајима, онда када су комунисти почели да иду у цркву. Уосталом, извештач са Борине сахране био је Гвозден Николић, бивши фабрички новинар, који се увлачењем у задњицу Овај и свих његових ползрона у западној Србији, успео на велике висине, па са њих дели и лекције из области културе. Он јe, вероватно, био највише одушевљен аплаузима на сахрани Боре Ђорђевића.
Пре пар дана видех неки снимак где човек објашњава црквена правила да тако назовем везано за све обичаје. Нигде се у неком црквеном канону не помиње аплаудирање, колико се носи црнина, како мора да се дође обучен на сахрану. НАјбољи коментар на крају је био ништа то покојнику није битно колико је битна та молитва која је њему посвећена
(11-09-2024, 04:19 PM)Бенито Пише: [ -> ]Да, само Мекензи није поставио ову тему да коментаришемо Бору Чорбу, него је само узео његову сахрану као пример колико смо променили свој културни код, у последњих неколико деценија.
Кад погледам ово аплаудирање на сахранама, а тога је било још и на сахрани самог Патријарха Павла, сетим се да сам то први пут видео када сам гледао снимак са сахране судије Фалконеа, којег је убила мафија.
Уопште, има тих примера и у Јужној Америци, Шпанији, али не у свим римокатоличким земљама. Рецимо, чини ми се да у Пољској тога нема.
Ипак, сад се сетих, први пут сам то видео на снимку са сахране Леке Ранковића. Изгледа да се нама то атеистичко спојило са православним обичајима, онда када су комунисти почели да иду у цркву. Уосталом, извештач са Борине сахране био је Гвозден Николић, бивши фабрички новинар, који се увлачењем у задњицу Овај и свих његових ползрона у западној Србији, успео на велике висине, па са њих дели и лекције из области културе. Он јe, вероватно, био највише одушевљен аплаузима на сахрани Боре Ђорђевића.
Браћа по бабине линије покварише све оно што нам оставише Св. Николај и Јустин.
Мени је то аплаудирање толико мучно и одвратно да немам речи.
Ја сам то први пут видео када су сахрањивали у Италији оног Папу Јоцана Павла II Па је нарос аплаудирао и викао Брависимо и Папа, Папа...
Исто касније то се код нас појављује на сахрани Патријарха Павла.
Срби то не раде. Никакав хор. Никакво аплаудирање. Већ црнина. Тишина. Молитва.
Јесте приметили када у Србији неко умре па буде више од 100 људи на сахрани како се разгаламе, распричају...