[ЛукаЛоко]

Пре сто година, 12. јула 1916. године, од аустријских власти је погубљен у Тренту италијански патриота Чезаре Батисти (Cesare Battisti).
Географ, политичар, социјалиста, борио се за такозвану радничку класу а и за италијанску културу и за припојење његовог родног краја Трентино Италији.
Отишао је добровољац у италијанску војску. Заробљен је, процесуиран и осуђен на смрт као издајник АУ-монархије.

[ЛукаЛоко]

Његова личност је занимљива па и некако контроверзна.
Чезаре Батисти је рођен 4. фебруара 1875. године у Тренту у граду који је тада био под аустријским властима и може се рећи под аустријском цивилизацијом.
У универзитету у Грацу је ступио у контакт са немачким социјалистима а дипломирао географију у Фиренци, где је упознао своју жену са којом ће родити троје деце. Аргумент његовог дипломског рада је управо била географија родног краја Трентино.
Затим се вратио у родни крај где је објавио своја географска дела и 1900. године је основао социјалистички лист “Il Popolo” („Народ“).
У тој улози је касније упознао Бенита Мусолинија, кога је социјалистичка партија послала у тај крај како би био директор тамошње Радничке Коморе. Мусолини је као новинар мало време сарађивао са Батистијевим листом.
Са разлогом може се сматрати да је Мусолини почео да се претвори од социјалисте у националисту управо приликом боравка у том крају и због упознавања са Батистијем.
Били су пријатељи, а ипак забележене су неке несугласице. Прича се о једној њиховој дискусији о томе где се морала поставити државна граница између Италије и Аустрије: Мусолини је инсистирао да то мора на географској граници на Бренеру где је и сада, Батисти је упорно одговарао да то мора бити језичка граница, то јест да мора анектирати само део покрајине где су живели Италијани. Коначно је дискусију прекинуо Батисти, рекавши: „Ћути, магарче!“.
Он је био један од тих младих Италијана који су се борили за италијански универзитет. Италијани у АУ-монархији су могли да уче на матерњем језику у основној школи, али високог образовања на италијанском није било.
Аустријске власти су напокон пристале на то, 1904. године. То је постављено у једној згради у немачкофонском граду Инсбрук. Тог дана када је отворена просторија тог факултета, Италијани су отишли у једну познату крчму тог града за прославу. Аустријски студенти су напали крчму, настала је фрка и један дечко је убијен. Жандари су ухапсили све Италијане и аустријске власти су искористили повод како би одмах затворили факултет.
Над ћелијом где су они били стрпани, жандари су као спрдњу написали „Италијански факултет Права“.

[Милослав Самарџић]

Чудо једно како у ро доба Италија и Србија нису успоставиле ближе односе, као природни савезници.

[Бенито]

Имали су одличне односе, колико је то било могуће због утицаја Британаца. Као што је то обичај у већем делу српске историје, ти односи су били на завидном нивоу, готово искључиво, захваљујући једном човеку. Дугогодишњем посланику Краљевине Србије у Риму, Миловану Миловановићу.

[Милослав Самарџић]

Имали су одличне односе, колико је то било могуће због утицаја Британаца. Као што је то обичај у већем делу српске историје, ти односи су били на завидном нивоу, готово искључиво, захваљујући једном човеку. Дугогодишњем посланику Краљевине Србије у Риму, Миловану Миловановићу.

У реду то, али економије су врло слабо биле повезане. Онда, наши ђаци нису слати у Италију, већ у друге земље. Културних веза готово да није било, итд.

[Бенито]

1.Италија је на петом месту по броју српских студената крајем 19 и почетком 20 века. Дакле, иза АУ, Немачке, Француске и Русије. Из низа објективних, а не субјективних разлога, Италија није могла заузимати више место на овој табели.2. Привредне везе нису могле бити чвршће због лоших комуникација и сталног блокирања од АУ, а до 1906. године и УК. О томе подробније код више аутора. 3. Културне везе су биле све јаче. Чак више заобилазним путем преко Француске, али и директно. Италија је тада практично део Западне Европе, којом влада модерна, па импресионизам. Исто то је и Србија.

[luka.luke]

У реду то, али економије су врло слабо биле повезане.

Не знам да ли вам је познато, али за вријеме краљевине Италијани су у Босни држали велику већину дрвно-прерађивачке индустрије

[Милослав Самарџић]

У реду то, али економије су врло слабо биле повезане.

Не знам да ли вам је познато, али за вријеме краљевине Италијани су у Босни држали велику већину дрвно-прерађивачке индустрије

Нисам знао. Чији је био Шипад из Дрвара, ако неко зна?

[luka.luke]

У реду то, али економије су врло слабо биле повезане.

Не знам да ли вам је познато, али за вријеме краљевине Италијани су у Босни држали велику већину дрвно-прерађивачке индустрије

Нисам знао. Чији је био Шипад из Дрвара, ако неко зна?

Јесу сигурно, сјећам се неких фирми из прича мојих старих , јер су се и они бавили истим послом и сарађивали са њима. Нпр. "Фелтринели" на Палама, у Сарајеву "Батацони" и "Фортунели", било их је још, ових се сјећам.

---

Што се тиче ШИПАД-а, мислим да је оно на Википедији укратко то. Аустријанци јесу у БиХ успоставили начин експлоатације и примарне пререде , али између ратова прераду су највише контролисали Италијани, уз појаву домаћих прерађивача.

[Милослав Самарџић]

И шта пише, чији је био? Да не тражим тамо.
Јер је Шипад био највећи.

[ЛукаЛоко]

Чудо једно како у ро доба Италија и Србија нису успоставиле ближе односе, као природни савезници.

Нисам ни стигао да завршим са Батистијем, а видим да је тема далеко отишла.
Међутим, када смо код тога, у доба Првог светског рата Италија и Србија су имале заједнички интерес да се боре против Аустрије, али све до 1914. Италија је била члан Тројног Пакта са Немачком и том истом Аустрије. Потом званичном Риму је више обећано Лондонским Уговором и дакле Италија је ушла у савез са Антантеом, зато су Немци и Аустријанци увек сматрали Италијане вероломним.
Свакако, како знате, све зависи од интереса.
Пада ми на памет случај Ђузепеа Волпија, који је био огромно богати предузетник из Венеције. Био је власник банака и хидроелектрана, између осталог.
Тај Волпи у доба балканских ратова 1912-13. био је почасни конзул Србије у Италији. Не знам тачно да су тада постојали стални дипломатски односи између две земље, свакако човек је представљао српске интересе јер сам је имао привредне интересе на Балкану. Гледајте тај случај, и данданас Италија на том региону и даље има економске интересе у тим пољима као што су банке, електрична енергија...
Волпи је потом био близак фашистичком режиму, постао је губернер Либије и добио титулу „грофа из Мисрате“.
Током Другог светског рата када је увидео да ће фашистички режим пасти, он је као највећи опортуниста побегао у Швајцарску и финансирао неге групе антифашистиких партизана.
Ево, тај човек је раније, после окупације Југославије 1941., именован да буде вођа италијанске делегације у мешовитој италијанско-усташкој економској комисији, чија је намера била економска сарадња двеју државе и експлоатација територија НДХ. Италијани су заправо циљали на сточарство, рударство, хидроелектране и прерађивачку индустрију дрва.

[Бенито]

Браво за ову краћу и убедљиву биографију Ђузепе Волпија. Само да додам да је био масон, а одатле потиче и његово пријатељство са Миловановићем. Касније је, наизглед, мењао стране, али увек је радио у интересу Италије. Наравно, онако како је он то видео.

[luka.luke]

И шта пише, чији је био? Да не тражим тамо.
Јер је Шипад био највећи.

Ево шта пише, ако је све истина
"Šipad je velika bosanskohercegovačka kompanija iz oblasti drvne industrije, sa sjedištem u Sarajevu.

Nakon Austro-Ugarske okupacije Bosne i Hercegovine, njemački industrijalac iz Brandenburga Otto Steinbeis 1892. započinje eksploataciju šuma na području Bosanske Krajine. Godine 1900. protokoliše kao novu firmu Bosanska šumska industrija-akcionarsko društvo - Steinbeis (Bosnische Forstindustrie Aktiengesellschaft - Otto von Steinbeis) sa sjedištem u Drvaru. [1] U preduzeću zapošljava oko 2800 radnika.

Firma je za svoje potrebe izgradila značajnu mrežu željezničkih pruga, sa većim brojem stanica, koje su vremenom prerasle u prava naselja sa nekoliko stotina, pa i hiljada stanovnika: Srnetica, Potoci (Klekovača), Mijačica (Grmeč). Pruga je išla do Knina, Prijedora i Jajca, u kojem i danas postoji željeznička stanica kao nacionalni spomenik kulture. [2] Zgrada stare željezničke stanice u Sanskom Mostu je iz istog vremena i takođe je nacionalni spomenik [3]

Poslije Prvog svjetskog rata, u okviru Kraljevine Jugoslavije, kompanija radi pod imenom ŠIPAD (Šumsko industrijsko Privredno Akcionarsko Društvo) i do kraja 1940-tih, prerasta u poznatu i renomiranu kompaniju na domaćem i na stranom tržištu drveta. Veličina kompanije, njen način rada i stručna organizacija, dobar menadžment, specijalni način sortiranja proizvoda i kvalitet robe marke ŠIPAD su bili priznati i cijenjeni. U tom periodu ŠIPAD je izvozio oko 150.000 m2 rezane drvene građe iz Bosne i Hercegovine.

Devetog marta 1948. godine, rješenjem Vlade Narodne Republike Bosne i Hercegovine osnovano je samostalno preduzeće ŠIPAD za izvoz drveta i proizvoda od drveta. Obnovljeni su kapaciteti za proizvodnju i preradu drveta, koji su odigrali značajnu ulogu u obnovi i ubrzanom razvoju NR Bosne i Hercegovine i zemlje u cjelini, jer su drvo i proizvodi od drveta služili za izgradnju zemlje, dok je njihovim izvozom plaćan uvoz neophodne opreme za privredu u cjelini.

U doba samoupravljanja postaje SOUR (Složena organizacija udruženog rada) i najveća kompanija za trgovinu proizvodima od drveta i preradu drva , jer čini preko 80% šumarstva i prerade drveta u SRBiH, i u svom sastavu ima 25 radnih organizacija sa 239 OOUR-a i 29 radnih zajednica, te ŠIPAD - BANKU, u kojima ukupno radi 84.500 radnika, kako u Bosni i Hercegovini tako i u bivšoj Jugoslaviji. Reputacija kompanije i njena tržišna pozicija u zemlji i inostranstvu izgrađena je zahvaljujući bogatoj tradiciji, širokoj prodajnoj mreži (oko 200 vlastitih prodajnih objekata i 170 unajmljenih objekata), stalnoj vezi sa 191 proizvođačem iz oblasti šumarstva, prerade drveta i proizvodnje namještaja unutar velike ŠIPAD porodice u Bosni i Hercegovine, kroz poslovne veze sa drugim industrijama u bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu i zahvaljujući svojim kvalificiranim kadrovima. Jedno vrijeme bio je najveći evropski izvoznik namještaja u SAD i Australiju. [4]

Završtkom rata u Bosni i Hercegovini, 1999 reorganizovan je u dioničko društvo sa sjedištem u Sarajevu. [5]"

Готово сам сигуран да овај проценат од 80% није тачан, мислим да је Шипад имао монопол од 99%, осим малих столарских радионица све је у СРБИХ био СОУР ШИПАД. Од Шумарстава до малопродаје намјештаја. Као да би у Србији и Симпо и Југодрво и Нови Дом Београд и Слога Владичин Хан и Шумарства и сва примарна прерада дрвета припадала једном СОУР-у, наравно по директиви. Зато јето изгледало највеће уствари и једино предузеће у тој бранши. Далеко од тога да је то био успјешан модел.

[luka.luke]

И шта пише, чији је био? Да не тражим тамо.
Јер је Шипад био највећи.

Милославе, је ли ти имаш нека сазнања о власнику, власницима Шипада прије ДСР? Ја скоро нешто начин.