Цитат:Стање у другим војскама пред рат:

Бугарска:
- У I Балкански рат улази са 10 путничких и 8 теретних(што војних,што приватних реквирираних)аутомобила.
- У II Балкански рат улази са 38(12 теретних,6 санитетских,10 путничких и 10 полутеретних)што војних,што приватних аутомобила.
- У I Светски рат 1915. улази са укупно 68 војних(45 путничких,теретних и 8 санитетских) и 95 реквирираних путничких аутомобила.
Француска: 170 аутомобила
Британија: 80 камиона,неколико трактора и 15 мотоцикала
Немачка: Слично као Британци и Французи

Цитат:Srpski mitraljez Maksim M.09

Za vreme posete Svetske izložbe u Parizu 1881. godine američki pronalazač i konstruktor Hajrem Maksim (Hiram Maxim), koji je inače živeo u Velikoj Britaniji izjavio je: “Ako želite da zaradite nešto para, izmislite nešto što će omogućiti ovim Evropljanima da kasape jedni druge sa što većom efikasnošću”. Tako je on konstruisao prvi “automatski” prenosni mitraljez koji je predstavio britanskim oficirima 1884. godine. Na osnovu njihovih sugestija napravio je drugi model 1885. godine koji će postati osnovni model svih njegovih narednih varijanti. U mećuvremenu, tokom 1884. godine Maksim se udružio sa brodogradilištem Vikers (Vickers) i sa Albertom Vikersom osnovao firmu “Maxim Gun Company” koju je 1892. godine preuzeo Vikers i promenio je ime u “Vickers, sons and Maxim”.[1] Britanska armija je usvojila Maksimov mitraljez 1889. godine ali su britanske trupe ove mitraljeze prvi put upotrebile još, pre toga, 1887. godine u Gambiji.[2] Kada je britanska armija 1889. godine uvela u naoružanje novu brzometnu pušku u kalibru .303 (7,7 mm) postojeći Maksimi su prepravljeni na novi metak. Istovremeno je razvijen novi model predviđen za novi metak poznat kao Maksim model 1891 iz koga će nastati svi kasniji nemački i ruski Maksimi (kao i britanski Vikerski). Maksimi M 1891 će ostati standardni britanski mitraljezi sve do usvajanja Vikers-Maksima Mk. I 26. novembra 1912. godine a zadržaće se u naoružanju i prvih godina Prvog svetskog rata.[3]

Otprilike u isto vreme nabavile su ga i Nemačka, Rusija, Austro-Ugarska, Italija. Švajcarska i Kina. Maksimi će se dokazati kao odlično oružje već u Burskom (1899-1902) i Rusko-japanskom ratu (1904-5).

Mitraljez je radio po principu trzanja cevi, koristio je vodeno hlađenje cevi i obično se montirao na trokrako postolje ali je kasnije u Rusiji usvojeno postolje Sokolov sa točkovima. Teorijska brzina gađanja je zavisila od želje korisnika i kretala se uglavnom u granicama od 300 do oko 550 met/min. Najveći kvalitet Maksima u odnosu na druge mitraljeze razvijene posle njega je bila izuzetno velika pouzdanost čak i po savremenim standardima. On se gotovo nije kvario a povremeni zastoji su gotovo isključivo nastajali zbog neispravne municije ali su oni lako otklanjani. Zahvaljujući vodenom hlađenju imao je i za današnje pojmove neverovatan režim vatre. Iz njega se moglo ispaliti i do 2000 metaka bez prekida a da se cev ne pregreje što je i danas nezamislivo. Naravno, cena je morala biti plaćena na nekim drugim karakteristikama – pre svega na masi. Sve verzije Maksimovog mitraljeza su imale vrlo veliku masu – u stvari sama njegova konstrukcija nije dozvoljavala neko veće smanjenje mase.

U britanskoj armiji je bio, kao i raniji mitraljezi, u početku postavljen na laki topovski lafet na kome je bila ugrađena i kutija za municiju. Ipak, za razliku od ranijih modela Maksim je popotrebi mogao da se i skine sa topovskog lafeta i da gađa sa lakšeg postolja. Premda je još uvek bio težak ipak su po potrebi mogli da ga prenose njegovi poslužioci.

Prvi uspeh Maksima u borbi bio je 1893. godine kada je upotrebljen od strane Južno afričkih kolonijalni snaga protiv ratnika plemena Matabele na teritoriji današnjeg Zimbabvea. Tom prilikom je 50 južnoafričkih vojnika naoružanih i sa 4 Maksima potuklu vojsku od 5000 Matabela. I pored toga bilo je ljudi u britanskom Ministarstvu odbrane koji nisu znali šta da rade sa mitraljezima.

Ipak vreme će ubrzo pokazati da verovatno nije drugo oružje ili oruđe nije imalo takav uticaj na tok istorijskih zbivanja kao mitraljezi Maksim. Oni će gotovo onemogućiti manevarski rat i dovesti do rovovske vojne u Prvom svetskom ratu.

Pre nego što se vratimo razvoju Maksima pred Prvi svetski rat spomenimo ukratko i još nekoliko konstrukcija mitraljeza od kojih će neki učestvovati i na konkursu za izbor mitraljeza za Srpsku vojsku a neki od njih će se kasnije i naći u njenom naoružanju na Solunskom frontu ili u vidu plena i pre toga.

Jedan od prvih konstruktora mitraljeza koji se pojavio nakon Maksima bio je Džon Mozes Brauning (John Moses Browning) koji je za firmu Kolt konstruisao mitraljez koji je radio na principu pozajmice barutnih gasova. Premda je ovaj mitraljez imao pomalo čudan princip rada usvojen je 1895. godine u naoružanje američke mornaričke pešadije koja ga je prvi put upotrebila u gušenju Bokserskog ustanka u Kini. Iz ovog modela Kolt-Brauninga M 1895 (Colt-Browning Machine Gun 1895) razvijen je vrlo slični model Kolt Brauning M 1914. Velike količine ovih mitraljeza naručili su po izbijanju Prvog svetskog rata Francuzi i Rusi. Francuzi su naručili od američkih kompanija Sevidž arms (Savage Arms Corporation of Utica) i Kolt (Colt Patent Fire Arms Manufacturing Co. of Hartford, Connecticut) a Rusi od američke kompanije Merlin – Rokvel (Marlin – Rockwell Corporation of New Haven, Connecticut). Deo mitraljeza Kolt Brauning proizvedenih u kompaniji Merlin Rokvel je isporučen i Francuzima.[4]

Bendžamin Berkli Hočkis (Benjamin Berkeley Hotchkiss) je bio Amerikanac koji osnovao svoju kompaniju za proizvodnju eksloziva i oružja u Francuskoj. Premda je Hočkis umro još 1885. godine njegova kompanija je nastavila rad. Austrijski plemić grof fon Odkolek (Graf von Odkolek) je 1893. godine došao u Hočkisovu kompaniju i ponudio prototip svog mitraljeza. Premda je oružje zahtevalo još dosta daljeg rada na usavršavanju kompanija je odmah otpkupila sva prava na mitraljez isplativši gotovinski, pomalo naivnog, pronalazača. Glavni inžinjer kompanije Hočkis Amerikanac Lorens Benet (Laurence Bйnйt) odmah je pristupio usavršavanju mitraljeza. Usavršeni model se pojavio 1895. godine i konačno posle daljeg razvoja mitraljez je usvojen u francusko naoružanje 1897. godine. Kasnije, 1909. godine pojavila se i verzija u vidu puškomitraljeza (Fusil Mitrailleuse Hotchkiss modile 1909 (portative)) koja je korišćena u francuskom RV tokom Prvog svetskog rata[5] a koristili su ga, tokom tog rata, i francuski i britanski konjanici. Konačno, 1914. godine pojaviće se Model 14 koji će postati standardni francuski mitraljez u Prvom svetskom ratu[6] a veći broj njih dobiće i Vojska Kraljevine SHS i koristiće ih sve do Aprilskog rata.

Fiat Reveli (Fiat-Revelli) je mitraljez koji je konstruisao talentovani italijanski konstruktor major Abel Betel Reveli (Abiel Betel Revelli). Originalni patent na svoju konstrukciju mitraljeza Reveli je dobio 1908. godine. Konstruktor je ručno napravio nekoliko primeraka i ponudio ih italijanskoj armiji ali ova nije bila zainteresovana. Reveli je nakon toga pristupio firmi Fijat iz Torina koja je napravila nekoliko demonstracionih primeraka mitraljeza. Kada je 1914. godine postalo jasno da Italija svakog momenta može da uđe u rat armija je prihvatila da izvrši zvanična ispitivanja Revelijevog mitraljeza nakon čega ga je usvojila u naoružanje da bi ubrzo bila započeta i njegova serijska proizvodnja u Fijatu.[7] Bio je to prvi mitraljez italijanske konstrukcije koji je masovno proizvođen.

Austrougarski standardni mitraljez u Prvom svetskom ratu je bio Švarcloze (Schwarzlose) koji je uveden u naoružanje armije dvojne monarhije 1905. godine. Mitraljez je konstruisao Andreas Vilhelm [varcloze i prvi model svog mitraljeza je patentirao 1902. godine. Međutim tek 1905. godine mitraljez je, pod oznakom MG 05, ušao u serijsku proizvodnju u fabrici u [tajeru (Csterreichische Waffenfabrik-Gesellschaft). Uskoro se 1907. godine pojavio i nešto poboljšani model MG 07 koji je bio i osnovni model Austro-Ugarske vojske na početku Prvog svetskog rata. Ove prve dve verzije su imale pumpu za ulje za podmazivanje metaka pre uvođenja u zatvarač, zbog čega je 1912. godine usvojen model MG 07/12 kod koga je ta pumpa bila izbačena. Ovaj model je proizvođen sve do kraja Prvog svetskog rata i postepeno je zamenio u trupi prethodna dva modela.[8] Veliki broj ovih mitraljeza je koristila najpre srpkska vojska koja je do njih došla iz plena a posle Prvog svetskog rata takođe vrlo veliki broj je korišćen Vojske Kraljevine SHS (Jugoslavije) i to najpre u originalnom austro-ugarskom kalibru 8 mm a kasnije u standardnom jugoslovenskom kalibru 7,92 mm.

U britanskoj armiji na smenu Maksima su došli mitraljezi Vikers koji su direktno razvijeni iz Maksima. Imali su manju masu i bili su lakši za prenošenje. Usvojeni su standardni mitraljezi britanske armije 1912. godine ali će proteći dosta vremena da u potpunosti zamene Maksime.

Vratimo se Maksimima.

Nemački Generalštab (Generalitdt) kao i car Vilhelm II (Wilhelm II) su vrlo rano shvatili značaj mitraljeza. Nakon prvih eksperimenata 1888. godine uvezeni su iz Britanije prvi Maksimi za potrebe Carske garde. Naime, car Vilhelm II je bio toliko impresioniran mitraljezima da je lično od svojih sredstava kupio manji broj Maksima tzv “Svetski standard” (World Standard) u kalibru 11 mm i to po jedan za svaki od gardijskih dragunskih pukova. Nekoliko primeraka je otišlo i u opitnu komisiju (Prufungskommission).[9] Ludvig Leve (Ludwig Loewe) je 1891. godine otpkupio na sedam godina licencu za serijsku proizvodnju Maksima. Zatim je sa još nekim drugim kompanijama stvorio Nemačku fabriku oružja i municije (Deutsche Waffen und Munitionsfabriken – Berlin – DWM) u kojoj je nastavljeno sa serijskom proizvodnjom Maksima.[10] Nemačaka ratna mornarica je Maksim usvojila 1894. godine dok je nemačka armija oko 1900. godine dosta eksperimentisala sa modelom MG 99. DWM je vrlo rano stekla prava i za izvoz Maksima pa ih je počela proizvoditi i za potrebe Austro-Ugarske i Rusije a započela je i da samostalno usavršava Maksim pa se tako oko 1901. godine pojavila prva nemačka varijanta koja je serijski proizvođena pod oznakom MG 01.[11] Ova verzija je prva dobila lafet koji će biti zadržan i kod sledećih verzija. Neka poboljšanja usvojena 1903. godine dovela su do pojave novog modela MG 03 kod koga su mesingani delovi zamenjeni čeličnim. Daljom optimilazacijom konstrukcije, pre svega lafeta, pojavio se konačni model MG 08 koji je bio standardni nemački mitraljez u Prvom svetskom ratu.[12] Ono što je vrlo važno za nas je ne samo to da se ovaj mitraljez između dva svetska rata nalazio i u naoružanju vojske Kraljevine SHS (tj Jugoslavije) već i srpski i bugarski Maksimi (kao i svi drugi Maksimi uvedeni u naoružanje neposredno pred Prvi svetski rat – osim ruskog) predstavljaju samo varijantu nemačkog MG 08.

Mitraljez MG 08 će ostati u naoružanju nemačke armije i tokom Drugog svetskog rata a neke istočno nemačke para vojne formacije koristiće ga sve do kraja pedesetih godina XX veka. Ove mitraljeze će između dva svetska rata pa i tokom Drugog svetskog rata koristiti i mnoge evropske zemlje pa i azijske i južno američke.



Mitraljez Maksim u Srpskoj vojsci

Srpska vojska je relativno kasno nabavila mitraljeze.

Međutim, još krajem 1892. godine Srbija je pokušala u Engleskoj, radi probe, nabavi jedan mitraljez Maksim. Naime, ministar inostranih dela J. Avakumović je 23. novembra/5. decembra 1892. godine uputilo zahtev srpskom poslaniku u Istanbulu da od Otomanske vlade zatraži odobrenje da se propusti transport jednog mitraljeza Maksim od Soluna do Srbije. No, otomanske vlasti su odbile da dozvole transport mitraljeza o čemu je srpska vlada obaveštena prvih dana januara 1893. godine.

Početkom XX veka bilo novih pokušaja sa nabavkom, ali nedostatak novca i preka potreba da se nabave brzometni topovi prisilili su srpski đeneralštab da nabavku mitraljeza ostavi za bolja vremena.

Konačno je tokom 1907. godine odlučeno da se nabavi 100 mitraljeza. Da bi se izabrao najbolji mitraljez Ministar vojni je naredio 24. decembra 1907/5. januara 1908. godine da se izvrše uporedne probe. Istovremeno je formirana posebna komisija (sastavljena od 3 artiljerijsko tehnička i 2 trupna oficira) koja je trebala da donese odluku o najboljem mitraljezu. Ispitivanje je vršeno u Kragujevcu i na terenima u okolini Čačka i Kraljeva, gde je izvođeno i bojevo gađanje.[1]

Komisija je najpre izvršila probe sa mitraljezima Maksim (Maxim), Švarcloze (Schwarzlose) i Madsen (Madsen). Doduše, na testiranje je stigao i mitraljez sistema Hočkis čilski (Hotchkiss-Hočkis) ali je na samom početku proba imao takve zastoje u mehanizmu da je morao da se povuče sa testiranja za izvesno vreme. Tokom proba prijavljen je, naknadno, i laki mitraljez Hočkis a i teški mitraljez Hočkis (Hočkis čilski) je nastavio sa probama. Tako su na probama ukupno učestvovala pet modela mitraljeza i to tri teška (Maksim, Švarcloze i Hočkis) i dva laka ili kako su se tada zvala ručna mitraljeza (Madsen i Hočkis).[2]



Mitraljez Maksim u valjevskom muzeju.

Ispitivanje je vršeno po opširnom programu koji je obuhvatao i čisto tehnička ispitivanja i ispitivanja na terenu. Glavna je pažnja obraćena na balističke osobine, na brzinu i tačnost gađanja na raznim daljinama, na veličinu opasnog prostora po dubini i širini (košenje), na gađanje na velikim daljinama, kao i na brzo i sigurno funkcionisanje mitraljeza. Važna karkteristika je bila izdržljivost u dugoj neprekidnoj vatri. Smatralo se da mitraljez treba da poseduje mogućnost neprekidne vatre od najmanje 1000 metaka a po mogućstvu i svih 2000 metaka i to sve bez promene položaja. Sve do pojave pratećih pešadijskih oruđa (topovi 37 mm i minobacači) ovo je bilo moguće a posle pojave pratećih oruđa brza promena vatrenog položaja će postati imperativ. Upravo zbog ovog uslova, mitraljezi sa vazdušnim hlađenjem (Hočkis) i ručni mitraljezi nisu praktično dolazili u obzir, samo mitraljezi sa vodenim hlađenjem su omogućavali ovakvu neprekidnu vatru. Praktično se izbor sveo na mitraljeze sistema Maksim i Švarcloze.[3]

Posle obimnih proba komisija je, na svojoj sednici 22. februara/6. marta 1908. godine, odlučila da se usvoji mitraljez sistema Maksim, uz neke manje popravke. Zatim su izvršene i poslednje nasilne probe Maksima sa 15.000 metaka. Konačno su probe završene 26. februara/10. marta, posle čega je 5/18. marta komisija obavestila Ministra vojnog o svojoj odluci. Ministar vojni đeneral Stepa Stepanović je 7/20. maja naredio da se ove primedbe dostave fabrici DWM u Berlinu i da ova izvrši popravke pa da tako popravljeni mitraljez pošalje u Srbiju. Sve dotle i ostali mitraljezi su ostali u kombinaciji. Pošto je fabrika poslala prepravljeni mitraljez u Srbiju, Ministar vojni je 20. septembra/3. oktobra 1908. godine naložio komisiji naknadne probe. Pošto su i te probe izvršene rešeno je prema prepisu Ministra vojnog ABr. 7432 od 20. oktobra/2. novembra 1908. godine da se usvoji u naoružanje Srpske vojske mitraljez sistema Maksim M.09. Interesantno je da u tom rešenju piše Maksim M.08, ali je to najverovatnije štamparska greška, jer se već u sledećim dokumentima ovaj mitraljez naziva M.09.[4]

Mitraljezi su isporučeni tokom 1909. godine i pored velikih problema sa transportom zbog blokade od strane Austro-ugarske. Neki od njih su isporučeni i preko Rusije i Odese. Cena mitraljeza Maksim je bila 10.000 dinara po komadu.[5]

Naređenjem Ministra vojnog đenerala Mihaila Živkovića bio je otvoren u Beogradu, od 5/18. septembra do 4/17. oktobra 1909. godine, “Privremeni kurs za obuku oficira u rukovanju i upotrebi mitraljeza”. Iz svakog pešadijskog i konjičkog puka bio je upućen po jedan komandir (kapetan I ili II klase) i po jedan pukovski puškar. Komandant kursa je bio konjički potpukovnik Živojin Babić (predavao i taktičku upotrebu mitraljeza) a nastavnici: artiljerijski major Đorđe Špartalj (nastava gađanja i fortikacija), pešadijski kapetan I klase Velibor Trebinjac (opis, rukovanje, čišćenje i pakovanje mitraljeza i njegovog pribora – Trebinjcu se za posuživanje mitraljeza pridodavao majstor Ljubomir Petrović kao pomagač) i artiljerijski kapetan I klase Golub Conić (opis, rukovanje, čišćenje i pakovanje tovarnog pribora i za manevrovanje odeljenjem od 2 i 4 mitraljeza).[6] U ovoj mitraljeskoj školi gađanja isprobana su 4 Maksima iz kojih je ispaljeno 30.000 metaka bez ikakvog kvara.[7]

Komisija koja je primala mitraljeze u Berlinu takođe je izbacila veliki broj metaka i na ni jednom mitraljezu nisu bile primećene nikakve opasne i štetne mane.[8]

Naredbom Ministra vojnog od 3/16. aprila 1910. godone određeni su, po potrebi služne, prvi komandiri mitraljeskih odeljenja pri pukovima.[9] Time su mitraljezi Maksim M.09 postali operativni u Srpskoj vojsci. Sa ovom prvom isporukom svi pešadijski pukovi I poziva su dobili po jedno odeljenje (od po dva voda sa dva mitraljeza) od 4 mitraljeza. Takođe i sva 4 konjička puka u konjičkoj diviziji su dobila po 4 mitraljeza. Za opremanje ostalih jedinica, kao i neophodnu rezervu, bilo je potrebno još 150 mitraljeza.

Srpska vlada je novembra 1909. godine potpisala ugovor u Francuskoj o zajmu od 150,000.000 dinara. U sklopu tog zajma bila je predviđena suma i za nabavku 150 mitraljeza. Premda je Srpska vojska već imala u naoružanju 100 mitraljeza Maksim, zbog jakog pritiska Francuza da se oružje nabavlja u Francuskoj, jedno vreme se razmišljalo o nabavci ručnih mitraljeza Hočkis M.1909. Jedan od glavnih argumenata, onih koji su hteli da pristanu na ovaj zahtev, je bila znatno niža cena Hočkisa od svega 6.000 dinara. Načelnik Artiljerijsko tehničkog odeljenja pukovnik Nedeljko Vučković se u jednom referatu od 31. januara/13. februara 1910. godine žestoko suprotstavio ovom predlogu insistirajući na nabavci mitraljeza Maksim.[10] Na sreću, ovo mišljenje je prevladalo i tako je nabavljeno još 150 mitraljeza Maksim M.09. Ipak Ministar vojni je u svom dopisu od 23. februara/8. marta 1910. godine izneo nekoliko sitnijih primedbi koje su usvojene i zatraženo je od fabrike DWM postupi u skladu sa njima pri isporuci ove serije od 150 Maksima.[11]

Srpska vojska je na početku Balkanskih ratova imala u operativnim jedinicama 246 mitraljeza. Svaki pešadijski i konjički puk je imao po 4 mitraljeza. Takođe, mnogi samostalni konjički divizioni su imali po 2 pa čak i 4 mitraljeza. Ovako je bilo i tokom Prvog svetskog rata sve do povlačenja kroz Albaniju i dolaska na Krf. Tu su, preostali mitraljezi Maksim poslati u Francusku na reparaciju, dok je Srpska vojska dobila mitraljeze Sen Etjen M.07 i (u manjem broju) Hočkis M.14. Reparirani srpski Maksimi su zatim upotrebljeni na zapadnom frontu. Nešto srpskih Maksima su zaplenili i Austrougari koji su ih takođe upotrebili u borbi. Manji broj Maksima M.09 je bio u naoružanju Vojske Kraljevine Jugoslavije gde su prepravljeni na kalibar 7,92×57 mm Mauzer. U vojsci Kraljevine Jugoslavije zvanična oznaka ovog mitraljeza je bila (nakon prekalibriranja) 7,9 mm M. 09S.[12]


-Srpski mitraljez Maksim M.09, isečak iz filma Heroj 1914.

Opis mitraljeza Maksim M.09

Mitraljez Maksim spada u grupu mitraljeza kod kojih se otvaranje i zatvaranje zatvarača, punjenje i opaljivanje vrši automatski pomoću trzanja oružja, koje dolazi usled dejstva barutnih gasova pošto izađu iz cevi. Cev se po opaljenju pokrene zajedno sa zatvaračem u nazad a po tom zatvarač produži sam. Oruđe se sastoji od mitraljeza (mašinske puške), postolja i pribora. Kalibar mitraljeza je 7 mm, isto kao kod srpskih puški sistema Mauzer (M.99, M.99/07, M.80/07 i M.10). Cev se hladi vodom. Mitraljez je opremljen sa štitom i durbinom za nišanjenje i osmatranje. Jedno punjenje vodom omogućava da se iz njega bez prekida ispali 2.000 metaka, voda počinje da isparava tek posle 750 do 800 izbačenih metaka. Brzina gađanja mu je 500 met/min sa ojačanjem trzanja cevi. Cev može da izdrži preko 12.000 metaka bez promene.


IZVORI:

[1] Hogg, 1978, 239 Takođe: Woodman, 1989, 42

[2] Prvi Maksimi u britanskoj armiji su bili u kalibru .455 Henri Martini. Hogg, 1978, 239

[3] Woodman, 1989, 42

[4] Isto 74, 91

[5] Koristila ga je i Francuska eskadrila u Srbiji tokom 1915. godine.

[6] Woodman, 1989, 71-72

[7] Isto 101

[8] Isto 146

[9] Treba voditi računa da je u to vreme Carska garda bila direktno potčinjena nemačkom caru. Isti slučaj je bio i sa nemačkom ratnom mornaricom dok je ostatak nemačke armije bio pod kontrolom vlade i parlamenta. Bull, 1996, 51

[10] O ovoj komapniji detaljnije videti u: Markham, 1989, 122-124 Takođe: Bull, 1996, 51

[11] Bull, 1996, 51

[12] Na početku Prvog svetskog rata svaki nemački pešadijski puk je imao mitraljesku četu od po 6 mitraljeza Makism MG 08 pored jednog rezervnog. Bull, 1996, 52 Takođe: Woodman, 1989, 24

[1] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[2] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[3] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[4] Arhiv VII, popisnik 14, kutija 10, f. 4 br. 24/2

[5] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[6] Naređenje Ministra vojnog F/\No 7163 od 3/16. avgust 1909. g, Službeni vojni list br. 31 od 5. avgusta 1909. g, s. 591-593

[7] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[8] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[9] Službeni vojni list br. 12 od 4/17. aprila 1910. g, s. 257-260

[10] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[11] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[12] Ministarstvo Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije, Pravilo Mitraljez 7,9 mm M. 8 M, Mitraljez 7,9 mm M. I, Mitraljez 7,9 mm M. 9 M. S, Mitraljez 7,9 mm M. 9 M. B, Beograd, 1934, 275

Цитат:Deseti pešadijski puk Šumadijske divizije

U velikom problemu našao se Deseti pešadijski puk. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje, a onda…

Ovo je priča o onima koji su znali malo više. A koji su veru držali toliko visoko, da ih je i dovela pred vas. I, ta sto godinu stara priča ide ovako.

Šumadijska divizija. Kao i svaka od divizija srpske vojske, imala je četiri puka prvog poziva. Odnosno, četiri puta po oko 4.000 ljudi, koliko je bilo u svakom puku. Svaki puk je imao neki redni broj. Ovo je priča o “desetom”, pešadijskom. Umoran je bio. Desetkovan. Borio se po Mačvi, pa morao da se prebaci na jugoistok Srbije, jer su Bugari krenuli na tu istu Srbiju. A tamo, na jugoistoku… Deseti puk se našao u velikom problemu. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje jer su Bugari počeli da zatvaraju i jedini pravac za izvlačenje preostalih vojnika tog puka.

Pukovnik Tucović je, kako je zabeležio Milan Šantić tamo negde posle Velikog rata, pozvao jednog od svojih podređenih, komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića. Dao mu je naređenje koje se ne daje često. Da sa vojnicima ode i žrtvuje se kako bi ostali preživeli.

– Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo? – reče prvi čovek puka.

– Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napala ceo jedan bataljon? Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke?

– Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

– Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

– Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

– Dobro, gospodine pukovniče – reče kapetan Cvijović i, nedugo zatim, ode svojim vojnicima.

– Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

Nastao je tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima “bagljavih” redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:

– Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: “Ja ne smem!”, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se javi glas jednog redova:

– Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?

-Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?

– Onda ćemo poći svi! – odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.

– Znači svi ćete sa mnom?

– Hoćemo svi!

Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije municijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt… Kao četa beskućnika, četa izgnanika.

Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za njima.

– Kape skini! – kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.

Vojnici su to isto učinili. Njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i, umesto da održi poslednji govor vojnicima, obrati se Bogu:

– Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!

Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:

– Pokri s’! Napred!

Kapetan Cvijović je na jednom uzvišenju, baš nad potokom u kom su Bugari potražili spas od hladnoće, te noći naredio vojnicima da svako sebi iskopa jednu rupu, koliko da u njoj stoji. Rupe su bile na svakih sedam, osam metara. Kada je namamio neprijatelja na svoj položaj, dočekao ga je snažnom vatrom, a četvrinu vojnika hitro poslao da zađu okolo, u napušteni potok, pa da s leđa iznenade osvajača koji je već pošao uzbrdo. Bugarski bataljon je bio uništen. Preko 200 zarobljenika, preko 150 mrtvih. Ostali pobegli. Kapetan Cvijović je naredio da se mrtvi sahrane. Nad grob bugarskog komandanta, u čijim stvarima pronađoše dnevnik, a u njemu zapise kako su se vojnici bunili što idu u rat protiv Srba, staviše krst od granja.

A onda, za njega, za sve izginule Bugare… srpski vojnici ispališe – počasni plotun. Tek da nas, sto godina kasnije, podsete da neće ostati ništa od nas, osim naših dela i naše časti.