27. март 1941: Зашто? - Облик за Штампу
+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Историја (https://www.pogledi.rs/forum/forum-16.html)
+--- Тема: 27. март 1941: Зашто? (/thread-3781.html)
+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Историја (https://www.pogledi.rs/forum/forum-16.html)
+--- Тема: 27. март 1941: Зашто? (/thread-3781.html)
RE: 27. март 1941: Зашто? - Бенито - 13-04-2026
И још једно врло важно питање, које се овде упорно избегава када се говори о 25. марту и Приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
То питање не помиње нико од ових идеолога подржавалаца тог документа, али ни у овом видеу не помиње Милослав Самарџић.
Дакле,
То је питање уставности тог документа.
Председник Југословенске краљевске владе Драгиша Цветковић, који је потписао тај споразум, није имао уставна овлашћења да потпише споразум таквог садржаја. Да би камуфлирали овај елемент, зато су Немци променили једну синтагму у члану 1. Споразуми и навели да ће Немачка "поштовати границе Краљевине Југославије".
Међутим, ни то није било довољно да би тај Споразум могао да потпише не само председник Југословенске краљевске владе, Драгиша Цветковић или било који други, него ни Намесништво целокупно, нити Први намесник кнез Павле.
У "Септембарском" уставу из 1931. године, јасно се наводи да је краљ "заточник државе". Другим речима, краљ је носилац суверенитета и територијалног интегритета Краљевине Југославије. Не југословенски народ, или народи, не влада или било која друга установа, него само - краљ. И у "Септембарском" уставу не пише да је то краљ Александар, него - краљ.
Дакле, такав Споразум могао је да потпише само краљ Петар Други Карађорђевић. То што је он, у том тренутку, био малолетан, требало је да буде само позитивно и јако оружје у преговорима које је кнез Павле могао искористити у преговорима са Хитлером.
Уосталом, и сам пуч од 26. марта, које ми погрешно називамо пуч од 27. марта, управо је и праведан тиме да су Намесништво, односно кнез Павле, и влада прекорачили своја уставна овлашћења.
Међутим, данашњи аналитичари тих историјских догађаја упорно не наводе овај врло важни елемент пуча који се десио 26. марта 1941. године.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Душан Вукашиновић - 14-04-2026
(13-04-2026, 08:10 PM)Monarhist Пише: Не заборавимо да је по изричитом наређењу Врховне команде Вермахта, само за српске официре предвиђен посебан "третман", док се према грчким, руским, француским итд. официрима имало поступати у складу са конвенцијама.Да, али тек у периоду након што су се заклињали Недићевој влади, па се по повратку одметали код Драже.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Monarhist - 14-04-2026
Ово је податак који сам пронашао у Халдеровом дневнику, из марта 1941. тј. пре напада на Краљевину. Знали су да ће се Срби огорчено борити упркос свему.
Можда је наређење поновљено и после Дражиног устанка, али не знам колико је боравак српских официра у логорима могао бити гори имајући у виду да су се и випе него очајно понашали према њима.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Милослав Самарџић - 14-04-2026
(13-04-2026, 08:41 PM)Бенито Пише:Ако верујеш, нисам прочитоа ни једну Љушићеву књигу. Имао сам једну, али сам је поклонио. Просто, не свиђа ми се. Неупоредиво са Живојиновићем рецимо а да не помиљем Љубу Стојановића или Слободана Јовановића и Ћоровића, рецимо.(11-04-2026, 05:52 PM)Милослав Самарџић Пише: Завладала је лаж, тачно, зато и пишемо оволико.
Забрињавајуће велики број грађана не зна шта је потписано 25. марта.
Готово сви државни историчари тврде да је потписано нешто добро. Да подсетим само да је Коста Николић недавно писао како су две најгоре одлуке српских елита атентат у Сарајеву и 25. март.
Милославе, престани да псујеш попа у потоку.
Удри тамо где је суштина. Какав, бре, Коста Николић? Ко је тај?
То да су Сарајевски атентат и 27. март највеће грешке српске интелектуалне елите у модерној историји први је рекао и у више својих књига написао професор др Радош Љушић, човек који је имао амбицију да буде не само вођа српске политичке мисли у 21-ом веку, него и идеолог Српске напредне странке.
У складу са овом његовом идеолошком поставком, први председник СНС Томислав Николић изрекао је вероватно једну од најглупљих политичких мисли у историји српског народа:"Срби више никада неће ратовати у својој будућности!"
Следећи председник СНС Александар Овај је то надоградио својим оригиналним тумачењем Вебера и почео Србе да учи духу протестантизма, односно да их преводи у Немце, што су многи Срби, ови данашњи, који више воле Аудија и Фолсквагена него сопствену ђедовину, здушно прихватили и подржали.
Укључујући и изразиту већину на овом форуму!!!!
Према свему изреченом, не треба окривљавати комунистичку историографију за овакав однос према 27. марту, осим у контексту да су они директно фалсификовали да је ту утицај припадника КПЈ, а пре свих СКОЈ-а, био примаран, а у ствари је био потпуно ефемеран.
Са овом причом која је данас примарна када се говори о 27. марту, ми смо се први пут суочили када су то кренули да раде академици САНУ, још крајем 1980-их година. Временом је то све више јачало, а кулминирало је у првој деценији 21-ог века, и целу идеју носило је низ професора Историје са Филозофског факултета у Београду, од којих су многи та места и добили не због свог стручног знања, него због својих веза са идеолошким носиоцем те идеје, а то је био редовни професор Радош Љушић. Неки од њих и даље ведре и облаче српском медијском сценом, попут професора Чедомира Антића, или се и даље крију од погледа јавности, како се не би покренула питања о њиховим везама, оваквим а много више онаквим, са професором Љушићем.
Да поновимо, проф др Радош Љушић био је први идеолог Српске напредне странке. Сада у пензији, пун као брод, живи сам, подно планине Авале, одбачен од својих партијских другова и својих конкубина.
И то што кажеш ми је промакло.
Али сећам се да је почелу крајем 1980-тих и да је САНУ био битан. Уз још две мантре: уздизање Обреновића на штету Карађорђевића и чак истицање Милана Недића (што је кулминирало стављањем Недића у листо 100 најважијих Срба 20. века, 1993, од стране САНУ, УКС и СКЗ, то јест, од стране Милошевићеве Србије).
Тако да, у том смислу, јесте кривица комуниста, јер сви ови су били комунисти, а главни им је био калемар.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Милослав Самарџић - 14-04-2026
(13-04-2026, 10:57 PM)Бенито Пише: И још једно врло важно питање, које се овде упорно избегава када се говори о 25. марту и Приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
То питање не помиње нико од ових идеолога подржавалаца тог документа, али ни у овом видеу не помиње Милослав Самарџић.
Дакле,
То је питање уставности тог документа.
Председник Југословенске краљевске владе Драгиша Цветковић, који је потписао тај споразум, није имао уставна овлашћења да потпише споразум таквог садржаја. Да би камуфлирали овај елемент, зато су Немци променили једну синтагму у члану 1. Споразуми и навели да ће Немачка "поштовати границе Краљевине Југославије".
Међутим, ни то није било довољно да би тај Споразум могао да потпише не само председник Југословенске краљевске владе, Драгиша Цветковић или било који други, него ни Намесништво целокупно, нити Први намесник кнез Павле.
У "Септембарском" уставу из 1931. године, јасно се наводи да је краљ "заточник државе". Другим речима, краљ је носилац суверенитета и територијалног интегритета Краљевине Југославије. Не југословенски народ, или народи, не влада или било која друга установа, него само - краљ. И у "Септембарском" уставу не пише да је то краљ Александар, него - краљ.
Дакле, такав Споразум могао је да потпише само краљ Петар Други Карађорђевић. То што је он, у том тренутку, био малолетан, требало је да буде само позитивно и јако оружје у преговорима које је кнез Павле могао искористити у преговорима са Хитлером.
Уосталом, и сам пуч од 26. марта, које ми погрешно називамо пуч од 27. марта, управо је и праведан тиме да су Намесништво, односно кнез Павле, и влада прекорачили своја уставна овлашћења.
Међутим, данашњи аналитичари тих историјских догађаја упорно не наводе овај врло важни елемент пуча који се десио 26. марта 1941. године.
Тако је. То нигде нисам прочитао.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Бенито - 15-04-2026
(14-04-2026, 10:57 PM)Милослав Самарџић Пише:(13-04-2026, 08:41 PM)Бенито Пише:Ако верујеш, нисам прочитоа ни једну Љушићеву књигу. Имао сам једну, али сам је поклонио. Просто, не свиђа ми се. Неупоредиво са Живојиновићем рецимо а да не помиљем Љубу Стојановића или Слободана Јовановића и Ћоровића, рецимо.(11-04-2026, 05:52 PM)Милослав Самарџић Пише: Завладала је лаж, тачно, зато и пишемо оволико.
Забрињавајуће велики број грађана не зна шта је потписано 25. марта.
Готово сви државни историчари тврде да је потписано нешто добро. Да подсетим само да је Коста Николић недавно писао како су две најгоре одлуке српских елита атентат у Сарајеву и 25. март.
Милославе, престани да псујеш попа у потоку.
Удри тамо где је суштина. Какав, бре, Коста Николић? Ко је тај?
То да су Сарајевски атентат и 27. март највеће грешке српске интелектуалне елите у модерној историји први је рекао и у више својих књига написао професор др Радош Љушић, човек који је имао амбицију да буде не само вођа српске политичке мисли у 21-ом веку, него и идеолог Српске напредне странке.
У складу са овом његовом идеолошком поставком, први председник СНС Томислав Николић изрекао је вероватно једну од најглупљих политичких мисли у историји српског народа:"Срби више никада неће ратовати у својој будућности!"
Следећи председник СНС Александар Овај је то надоградио својим оригиналним тумачењем Вебера и почео Србе да учи духу протестантизма, односно да их преводи у Немце, што су многи Срби, ови данашњи, који више воле Аудија и Фолсквагена него сопствену ђедовину, здушно прихватили и подржали.
Укључујући и изразиту већину на овом форуму!!!!
Према свему изреченом, не треба окривљавати комунистичку историографију за овакав однос према 27. марту, осим у контексту да су они директно фалсификовали да је ту утицај припадника КПЈ, а пре свих СКОЈ-а, био примаран, а у ствари је био потпуно ефемеран.
Са овом причом која је данас примарна када се говори о 27. марту, ми смо се први пут суочили када су то кренули да раде академици САНУ, још крајем 1980-их година. Временом је то све више јачало, а кулминирало је у првој деценији 21-ог века, и целу идеју носило је низ професора Историје са Филозофског факултета у Београду, од којих су многи та места и добили не због свог стручног знања, него због својих веза са идеолошким носиоцем те идеје, а то је био редовни професор Радош Љушић. Неки од њих и даље ведре и облаче српском медијском сценом, попут професора Чедомира Антића, или се и даље крију од погледа јавности, како се не би покренула питања о њиховим везама, оваквим а много више онаквим, са професором Љушићем.
Да поновимо, проф др Радош Љушић био је први идеолог Српске напредне странке. Сада у пензији, пун као брод, живи сам, подно планине Авале, одбачен од својих партијских другова и својих конкубина.
И то што кажеш ми је промакло.
Али сећам се да је почелу крајем 1980-тих и да је САНУ био битан. Уз још две мантре: уздизање Обреновића на штету Карађорђевића и чак истицање Милана Недића (што је кулминирало стављањем Недића у листо 100 најважијих Срба 20. века, 1993, од стране САНУ, УКС и СКЗ, то јест, од стране Милошевићеве Србије).
Тако да, у том смислу, јесте кривица комуниста, јер сви ови су били комунисти, а главни им је био калемар.
Видим да слабо пратиш главну историографску сцену, а који је разлог то сам боље знаш.
Овде се не ради само о књигама Радоша Љушића, мада су она најбитнија. Свој ауторски рад завршио је, по сопственом признању, са великим биографијама књаза Милоша Обреновића и Вожда Карађорђа Петровића. То су све његове последње историјске студије, у којима је сублимирао целокупно своје дело.
Али, иако су то све најважније историјске књиге ове нове генерације српских интелектуалаца, са или без наводника, оне нису једине.
Више од две деценије, прате их бројне биографије различитих важних или мање важних историјских личности, које су написали млађи историчари, а нарочито другарице историчарке, под менторством Радоша Љушића, као и исто такви радови још млађих историчара, чији су ментори били некадашњи пулени Радоша Љушића. Другим речима, чим се ради о више генерација историчара који на исти или сличан вредносни начин схватају један уоквирен историјски период, то се назива "историографска школа". А свака историографска школа, по правилу, има свог родоначелника, а то је био Радош Љушић.
Историјске теме и историјске личности којима су се бавили историчари ове "историографске школе" били су у временском оквиру између Другог српског устанка и дефинитивног одласка у историју династије Обреновић, 1903. године. Зашто је то важно?
Управо тим историјским периодом бавио се Слободан Јовановић, највећи српски историчар и највећи српски интелектуалац у модерној српској историји. То су његова чувена дела: "Кнез Милош Обреновић", "Уставобранитељи", "Друга влада Милоша и Михаила", "Краљ Милан Обреновић" и "Владавина краља Александра Обреновића".
Као што је познато, пошто је аутор ових дела био председник Југословенске краљевске владе у којој је министар војни био ђенерал Михаиловић, Слободан Јовановић је, у одсуству, осуђен од комунистичког Војног суда на 20 година робије. Његово дело је забрањено и проскрибовано у земљи.
У недостатку ових основних уџбеника, комунистичка историографија је почела да ту историју пише практично од нуле. Један од аутора који се на том пољу појавио, крајем 1980-их година, био је и млади историчар Радош Љушић и постао је један од научних ауторитета на том пољу.
Али, не лези враже.....
Изненада, 1991. године, историјска дела Слободана Јовановића појављују се поново на велика врата у српској културној јавности. Тада заинтересовани примећују разлику у тумачењима одређених личности и појава, у делима Слободана Јовановића и ових нових историчара. Тада се Љушић, а без да то отворено изјави, него онако потуљено арнаутски, одлучује да забоде колац у дело Слободана Јовановића. Почиње да шири групу аутора која тумачи историјске личности и догађаје из поменутог периода по његовом обрасцу и да на тај начин избацује дело Слободана Јовановића из општег програма на факултету. Наравно, већина младих историчара није хтела да пристане на ово силовање историје, али из унутрашњости и провинције долази низ типова, нарочито женског рода, који у тој ситуацији воде шансу за професионалном афирмацијом. И тако настају на десетине нових историјских дела, а све по обрасцу Радоша Љушића.
ПС читао то све и то врло пажљиво и упоредо са Слободановим књигама, и мој коментар је да не могу, ни поред свог труда, да му вежу пертле.
Међутим, није важно шта ја мислим, та нова дела су преплавила нашу књижевну сцену, утицала на писце, позориште и филм, с посебан проблем је што су ти аутори и "живи језици" који, са позиције академског ауторитета, који им је обезбедио Љушић, могу и уживо, путем медија, да преносе своја учења народу.
Самим хвалисањем "мудре политике кнеза Милоша" дошло се до далекосежних историјских закључака, који се формирају на основу првог узора. Према томе, Љушић ништа друго, по својој памети и историјском знању, није ни могао да закључи него да је "најгора одлука српске интелектуалне елите у модерној српској историји били Сарајевски атентат и 27. март". Нити се он тим историјским темама икада бавио, нити зна детаље о тим историјским догађајима, нити то њега интересује.
Он то ставља у калуп "књаз Милош Обреновић " и то онакав каквим га је он направио и по томе тумачи сваки следећи историјски догађај. А према његовом ауторитету, то чине и његови наследници, а према њима, попут папагаја и преписивача, разни интелектуалци, са или без наводника, а од њих то чује народ и тако запамти.
Ето, ту је суштина, ако сам успео да објасним.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Ocaus41 - 15-04-2026
Члан 41. - извор власти
" КРАЉЕВСКУ ВЛАСТ врши Намесништво кад је краљ МАЛОЛЕТАН
Члан 31. - међународни уговори
"Краљ представља државу у свим њеним односима са туђим државама......"
Пошто је према члану 41. Намјесништво преузело СВЕ функције краља , оно је аутоматски преузело и надлежности из члана 31. да закључује и потписује међународне уговоре, као што је нпр. Тројни пакт
И ово уопште није био први споразум без потписа малољетног краља Петра
Солунски споразум 1938
Стојадиновић - Ћано 1937
Конвенвенција из Монтреа 1936
RE: 27. март 1941: Зашто? - Бенито - 15-04-2026
(15-04-2026, 12:10 AM)Ocaus41 Пише: Члан 41. - извор власти
" КРАЉЕВСКУ ВЛАСТ врши Намесништво кад је краљ МАЛОЛЕТАН
Члан 31. - међународни уговори
"Краљ представља државу у свим њеним односима са туђим државама......"
Пошто је према члану 41. Намјесништво преузело СВЕ функције краља , оно је аутоматски преузело и надлежности из члана 31. да закључује и потписује међународне уговоре, као што је нпр. Тројни пакт
И ово уопште није био први споразум без потписа малољетног краља Петра
Солунски споразум 1938
Стојадиновић - Ћано 1937
Конвенвенција из Монтреа 1936
Да не улазимо у расправу, јер сам они горе написао само као тумачење тадашњих носилаца пуча, а не моје. Са друге стране,, што се тиче члана 41. то је тачно, али има и наставак , а то је да права и обавезе Намесништва тумачи посебан Закон о Намесништву, где се тачно наводи смисао Намесништва, као што и сам појам значи, односно"привремено засупништво" краља (и то не само у случају малолетности, него и у различитим другим случајевима када је краљ спречен да ова са своје уставне надлежности)., а то је да Намесништво не може доносити одлуке везане за статус династије, монархијски суверенитет и територијални интегритет краљевине.
Уосталом, да није тако, неко Намесништво може да потпадне под утицај ко зна чији и растури државу. Другим речима, ти уговори које сте навели нису задирали у ова питања, него су спадала у надлежност Владе, и по "Септембарском" уставу и по Закону о краљевској влади.
И тако даље.....
RE: 27. март 1941: Зашто? - Милослав Самарџић - 15-04-2026
(15-04-2026, 12:09 AM)Бенито Пише:(14-04-2026, 10:57 PM)Милослав Самарџић Пише:(13-04-2026, 08:41 PM)Бенито Пише:Ако верујеш, нисам прочитоа ни једну Љушићеву књигу. Имао сам једну, али сам је поклонио. Просто, не свиђа ми се. Неупоредиво са Живојиновићем рецимо а да не помиљем Љубу Стојановића или Слободана Јовановића и Ћоровића, рецимо.(11-04-2026, 05:52 PM)Милослав Самарџић Пише: Завладала је лаж, тачно, зато и пишемо оволико.
Забрињавајуће велики број грађана не зна шта је потписано 25. марта.
Готово сви државни историчари тврде да је потписано нешто добро. Да подсетим само да је Коста Николић недавно писао како су две најгоре одлуке српских елита атентат у Сарајеву и 25. март.
Милославе, престани да псујеш попа у потоку.
Удри тамо где је суштина. Какав, бре, Коста Николић? Ко је тај?
То да су Сарајевски атентат и 27. март највеће грешке српске интелектуалне елите у модерној историји први је рекао и у више својих књига написао професор др Радош Љушић, човек који је имао амбицију да буде не само вођа српске политичке мисли у 21-ом веку, него и идеолог Српске напредне странке.
У складу са овом његовом идеолошком поставком, први председник СНС Томислав Николић изрекао је вероватно једну од најглупљих политичких мисли у историји српског народа:"Срби више никада неће ратовати у својој будућности!"
Следећи председник СНС Александар Овај је то надоградио својим оригиналним тумачењем Вебера и почео Србе да учи духу протестантизма, односно да их преводи у Немце, што су многи Срби, ови данашњи, који више воле Аудија и Фолсквагена него сопствену ђедовину, здушно прихватили и подржали.
Укључујући и изразиту већину на овом форуму!!!!
Према свему изреченом, не треба окривљавати комунистичку историографију за овакав однос према 27. марту, осим у контексту да су они директно фалсификовали да је ту утицај припадника КПЈ, а пре свих СКОЈ-а, био примаран, а у ствари је био потпуно ефемеран.
Са овом причом која је данас примарна када се говори о 27. марту, ми смо се први пут суочили када су то кренули да раде академици САНУ, још крајем 1980-их година. Временом је то све више јачало, а кулминирало је у првој деценији 21-ог века, и целу идеју носило је низ професора Историје са Филозофског факултета у Београду, од којих су многи та места и добили не због свог стручног знања, него због својих веза са идеолошким носиоцем те идеје, а то је био редовни професор Радош Љушић. Неки од њих и даље ведре и облаче српском медијском сценом, попут професора Чедомира Антића, или се и даље крију од погледа јавности, како се не би покренула питања о њиховим везама, оваквим а много више онаквим, са професором Љушићем.
Да поновимо, проф др Радош Љушић био је први идеолог Српске напредне странке. Сада у пензији, пун као брод, живи сам, подно планине Авале, одбачен од својих партијских другова и својих конкубина.
И то што кажеш ми је промакло.
Али сећам се да је почелу крајем 1980-тих и да је САНУ био битан. Уз још две мантре: уздизање Обреновића на штету Карађорђевића и чак истицање Милана Недића (што је кулминирало стављањем Недића у листо 100 најважијих Срба 20. века, 1993, од стране САНУ, УКС и СКЗ, то јест, од стране Милошевићеве Србије).
Тако да, у том смислу, јесте кривица комуниста, јер сви ови су били комунисти, а главни им је био калемар.
Видим да слабо пратиш главну историографску сцену, а који је разлог то сам боље знаш.
Овде се не ради само о књигама Радоша Љушића, мада су она најбитнија. Свој ауторски рад завршио је, по сопственом признању, са великим биографијама књаза Милоша Обреновића и Вожда Карађорђа Петровића. То су све његове последње историјске студије, у којима је сублимирао целокупно своје дело.
Али, иако су то све најважније историјске књиге ове нове генерације српских интелектуалаца, са или без наводника, оне нису једине.
Више од две деценије, прате их бројне биографије различитих важних или мање важних историјских личности, које су написали млађи историчари, а нарочито другарице историчарке, под менторством Радоша Љушића, као и исто такви радови још млађих историчара, чији су ментори били некадашњи пулени Радоша Љушића. Другим речима, чим се ради о више генерација историчара који на исти или сличан вредносни начин схватају један уоквирен историјски период, то се назива "историографска школа". А свака историографска школа, по правилу, има свог родоначелника, а то је био Радош Љушић.
Историјске теме и историјске личности којима су се бавили историчари ове "историографске школе" били су у временском оквиру између Другог српског устанка и дефинитивног одласка у историју династије Обреновић, 1903. године. Зашто је то важно?
Управо тим историјским периодом бавио се Слободан Јовановић, највећи српски историчар и највећи српски интелектуалац у модерној српској историји. То су његова чувена дела: "Кнез Милош Обреновић", "Уставобранитељи", "Друга влада Милоша и Михаила", "Краљ Милан Обреновић" и "Владавина краља Александра Обреновића".
Као што је познато, пошто је аутор ових дела био председник Југословенске краљевске владе у којој је министар војни био ђенерал Михаиловић, Слободан Јовановић је, у одсуству, осуђен од комунистичког Војног суда на 20 година робије. Његово дело је забрањено и проскрибовано у земљи.
У недостатку ових основних уџбеника, комунистичка историографија је почела да ту историју пише практично од нуле. Један од аутора који се на том пољу појавио, крајем 1980-их година, био је и млади историчар Радош Љушић и постао је један од научних ауторитета на том пољу.
Али, не лези враже.....
Изненада, 1991. године, историјска дела Слободана Јовановића појављују се поново на велика врата у српској културној јавности. Тада заинтересовани примећују разлику у тумачењима одређених личности и појава, у делима Слободана Јовановића и ових нових историчара. Тада се Љушић, а без да то отворено изјави, него онако потуљено арнаутски, одлучује да забоде колац у дело Слободана Јовановића. Почиње да шири групу аутора која тумачи историјске личности и догађаје из поменутог периода по његовом обрасцу и да на тај начин избацује дело Слободана Јовановића из општег програма на факултету. Наравно, већина младих историчара није хтела да пристане на ово силовање историје, али из унутрашњости и провинције долази низ типова, нарочито женског рода, који у тој ситуацији воде шансу за професионалном афирмацијом. И тако настају на десетине нових историјских дела, а све по обрасцу Радоша Љушића.
ПС читао то све и то врло пажљиво и упоредо са Слободановим књигама, и мој коментар је да не могу, ни поред свог труда, да му вежу пертле.
Међутим, није важно шта ја мислим, та нова дела су преплавила нашу књижевну сцену, утицала на писце, позориште и филм, с посебан проблем је што су ти аутори и "живи језици" који, са позиције академског ауторитета, који им је обезбедио Љушић, могу и уживо, путем медија, да преносе своја учења народу.
Самим хвалисањем "мудре политике кнеза Милоша" дошло се до далекосежних историјских закључака, који се формирају на основу првог узора. Према томе, Љушић ништа друго, по својој памети и историјском знању, није ни могао да закључи него да је "најгора одлука српске интелектуалне елите у модерној српској историји били Сарајевски атентат и 27. март". Нити се он тим историјским темама икада бавио, нити зна детаље о тим историјским догађајима, нити то њега интересује.
Он то ставља у калуп "књаз Милош Обреновић " и то онакав каквим га је он направио и по томе тумачи сваки следећи историјски догађај. А према његовом ауторитету, то чине и његови наследници, а према њима, попут папагаја и преписивача, разни интелектуалци, са или без наводника, а од њих то чује народ и тако запамти.
Ето, ту је суштина, ако сам успео да објасним.
Пратим пажљиво само Други светски ратни средњи век. Што се овог периода тиче, кад има код Слободана, просто ме не занима шта ти други пишу.
Да, прочитао сам све од Душана Баранина, он је био пре Љушића, али изгледа да се није примио, на пример за екранизацији. Код њега је Карађорђе мудрији од Милоша (као што је и био).
Али...
Објаснио су итекако. Очигледно је да у тај калуп стављају и Дражу.
Ово је баш тужно. Баш дубоко иде комунистичко преумљење Срба.
Да објавим као посебан чланак, на насловној страни?
RE: 27. март 1941: Зашто? - Милослав Самарџић - 15-04-2026
П.С.
Зашто си написао 1991. за Слободана Јовановића?
Мислим да су се сабрана дела појавила 1988, или чак 1986.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Ђорђе - 15-04-2026
Не преумљују само комунисти Србе. Барем не више искључиво комунисти.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Бенито - 15-04-2026
(15-04-2026, 12:13 PM)Милослав Самарџић Пише: П.С.
Зашто си написао 1991. за Слободана Јовановића?
Мислим да су се сабрана дела појавила 1988, или чак 1986.
Какве црне 1986. године?????
За време Стамболића да изађу??? Јеси ли Ти извапио начисто? Шта Ти је?
Иди у библиотеку и узми неку од Слободанових књига из издања које је издао БИГЗ, па погледај кад су изашла. Пошто већ немаш то у кућној библиотеци, што је скандал сам по себи.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Бенито - 15-04-2026
(15-04-2026, 12:21 PM)Ђорђе Пише: Не преумљују само комунисти Србе. Барем не више искључиво комунисти.
То јесу бивши комунисти, сви одреда.
Али, Милослав је толико упућен на ове из ИСИС -а, па је помислио да су они неки носиоци историјске и културне мисли у данашњих Срба. Он не схвата да они нису ни друга класа српских историчара, него тек нека трећа. Потпуно ефемерни од главних токова.
Још тамо негде 2004-2006. године, говорио сам људима, јер је то било превише очигледно, да ће Србија склизнути из титоизма директно у неку врсту фашизма, а да ће ту много учинити српски историчари који имају врло перфидну улогу у целој тој заврзлами.
Уопште, то што демократе, са или без наводника, нису хтели "политику освете" довело нас је до тога да није дошло до отварања досијеа сарадника и спољних доушника, који су опасни и у обичном животу, а камоли на високим државним и универзитетским дужностима. Они су главни кривци што је до свега овога и дошло.
RE: 27. март 1941: Зашто? - Милослав Самарџић - 15-04-2026
Да, 1991, проверио сам.
Ваљда ми је више остала у сећању хајка против објављивања сабраних дела Слободана Јовановића, крајем 1980-тих, коју је водила Мирјана Марковић Милошевић. Само објављивање није нешто посебно најављено.
Зашто не објавиш књигу "Преумљење Срба под комунистима"? Једно 160 страна је довољно.
Практично пола си већ написао овде.