Дражина рехабилитација - утисци - Облик за Штампу
+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Четнички покрет (https://www.pogledi.rs/forum/forum-17.html)
+--- Тема: Дражина рехабилитација - утисци (/thread-8.html)
+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Четнички покрет (https://www.pogledi.rs/forum/forum-17.html)
+--- Тема: Дражина рехабилитација - утисци (/thread-8.html)
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Милослав Самарџић - 29-05-2017
Ало!
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Прст_у_ока_латиници - 30-05-2017
Дубравка Стојановић
https://www.youtube.com/watch?v=n7WC3kRiwyE
https://www.youtube.com/watch?v=89DQRMQBF0Y
милан Радавановић
https://www.youtube.com/watch?v=B25JU_Ta3Fw&t=3735s
https://www.youtube.com/watch?v=I4CT-wMnwKE
Бојан Дмитријевић
https://www.youtube.com/watch?v=HW257UNRhCY
https://www.youtube.com/watch?v=310QaAxsXps
https://www.youtube.com/watch?v=wUf-AJQEXq8&t=415s
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Прст_у_ока_латиници - 06-06-2017
Мој поклон
Archibald Frederick Jack
http://www.iwm.org.uk/collections/item/object/80010418
Интервју
Ово лепо преведите
Jack је био стручњак.... тај ко је поставио динамит на најмање 4 мостове, што су били срушени, укљућујући тај на Вишеград ко је био највећи мост рушен у јужно источне европе.
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Прст_у_ока_латиници - 14-06-2017
http://fakti.org/srpski-duh/srbija-moze-obeleziti-grobove-hitlerovih-vojnika-ali-ne-i-mesto-gde-je-ubijen-draza
Србија може обележити гробове Хитлерових војника, али не и место где је убијен Дража Михаиловић
13:08 14.06.2017
ПРОМЕНА СВЕСТИ СРБА ЈЕ ТРЕЋИ НЕМАЧКИ УСЛОВ ДА СРБИЈА УЂЕ У ЕУ
И ВУЧИЋЕВА МАГИЈСКА ФОРМУЛА
Вучић у Бачком Јарку
Нема ничег спорног у самом гостовању Црногорске филхармоније у Београду. Споран је - и пресудан - повод. Јер, он треба да сугерише како за Београд нема ничег проблематичног подршци подгоричком режиму који је (1) признао независност КиМ, који је (2) подржао предлог да се Грачаница и Дечани изместе из надлежности Србије и који (3) спроводи дискриминацију српског народа у Црној Гори, укључив и СПЦ. С обзиром на ово, природно би било да је концерт поводом црногорске државности заказан у Приштини или Загребу. Но, концерт је одржан у Коларчевом народном универзитету
Августа прошле године су чланови Немачког савеза за бригу о ратним гробовима боравили су у Крагујевцу. Том приликом поменули су могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови немачких војника из оба светска рата. Како су објаснили, то би осим у Крагујевцу, требало да буде урађено у Краљеву и у још неколико места у Војводини
Ако су немачки војници заслужили да добију - као цивилизацијско достигнуће - обележено гробно место, зашто се не утврди и обележи место на којем је убијен Дража Михаиловић? Чак и да је био - као што није - „сарадник окупатора“, па је зато стрељан, како то да окупатор може да заслужи цивилизацијско обележје, а „сарадник окупатора“ не може?
Све се променило, осим обавезности кретања ка ЕУ. Она је прво била бајка о бољем животу, али су претприступни фондови нестали. Тако је постала претња: уколико - тврде некадашњи и садашњи носиоци власти - не уђемо у процес европских интеграција, које су скривено име за прикључивање NATO, доћи ће до рата, мир можемо очувати само потпуним потчињавањем захтевима ЕУ
Тако нешто што је било лепо, као девојка из бајке, постаје нешто поуздано, као мајка која чува децу, да би на крају попримило изглед вештице: оне која је имала намеру да спали и девојку и децу
Пише: Мило ЛОМПАР, „Становиште“
ПОНЕКАД се учини да формула о промени свести - као трећи немачки услов за приступање Србије Европској унији и као магијска реч у говорима српског председника - представља стереотипну и реторичку поштапалицу која је лишена како намере тако и практичног дејства.
Овај утисак се појачава ако запазимо да су западни (амерички) чиниоци склони да многи аспект свакодневног живота, растући ауторитаризам, смањивање демократских садржаја у јавном простору, незаконито понашање власти, занемаре у корист систематских поступака наше државне политике којима се Косово и Метохија - у складу са Бриселским споразумом - издвајају из Србије и оних поступака који нашу земљу систематски приближавају NATO-у.
Но, велика је заблуда веровати да промена у државно-правном питању не повлачи далекосежне промене у много мање уочљивим садржајима свакодневног живота. Јер, оно што промену у пресудним питањима уопште чини могућом и дуготрајном, ако не и неповратном, свакако је промена културне подлоге која се остварује низом различитих мера: чије је средиште један друштвени инжeњеринг који се одвија из дана у дан.
1.
Већ на саму вест - оглашену у октобру 1970. године - да би у марту 1971. године требало да у КНУ гостује Загребачка филхармонија са диригентом Ловром Матачићем, четворица београдских интелектуалаца - Михаило Ђурић, Војислав Кораћ, Дејан Медаковић и Живорад Стојковић - упутила су писмо Београдској филхармонији. Сачуван нам је - у књизи Дани, сећања Дејана Медаковића - факсимил овог писма.
У њему су подсетили да је Ловро Матачић - као директор Београдске опере - „1941. напустио дужност да би се, као усташки потпуковник, диригент оркестра личне гарде Поглавника НДХ, представио јавности својим правим звањем и припадањем“. Они су упозорили да „свако настојање да се то пренебрегне или заборави, значи у ствари изазивање једне од најмрачнијих, најувредљивијих успомена“.
Они су указали и на то да „осећање части овог града нико нема права да сматра привременим и пролазним, нити да на примеру какав је Матачић искушава широкогрудост ове средине“.
Премда оглашен у програму, сам концерт није одржан.
Недавно је обележена црногорска државност на позорници КНУ: гостовањем Црногорске филхармоније. На слабашне и скрајнуте изразе протеста, директорка КНУ је објаснила да је реч о културном а не политичком догађају. Да ли је тако?
Свакако да има битне разлике између хрватске државности 1941. године и црногорске државности 2017. године, премда читав низ мера црногорске државне политике као да је надахнут хрватском културном политиком какву је кристализовало титоистичко југословенство.
Свакако да нема ничег спорног ни у самом гостовању Црногорске филхармоније као таквом. Споран је - и пресудан у разумевању догађаја - повод. Јер, он треба да сугерише како за политички Београд нема ничег проблематичног у јавној подршци подгоричком режиму који је (1) признао независност Косова и Метохије, који је (2) подржао предлог да се Грачаница и Дечани изместе из надлежности Србије у UNESCO и који (3) спроводи потпуну дискриминацију друштвених и културних права српског народа у Црној Гори, укључив и Српску православну цркву.
Са оваквом политичком агендом једног режима, природно би било да је концерт поводом црногорске државности заказан у Приштини или Загребу.
Но, концерт је одржан у КНУ.
Околност да се све ово одиграло без протеста открива скривену подршку наших власти. Тешко је веровати да би директорка КНУ - институције која је широком акцијом јавности новчано помогнута од Министарства културе, што је била исправна одлука - могла да одлучује мимо макар прећутне сагласности власти од које умногоме зависи.
Чак и ако није предузела ништа у прилог оваквог одвијања ствари, власт је била дужна да спречи мрачно и увредљиво показивање моћи подгоричког режима у Београду.
Ако она није учинила ништа, онда нам је прећутно показала правац у којем је предвиђено да се одигра пожељна промена јавне свести. У таквом кретању нема никаквог осећања да је реч о једној од најмрачнијих и најувредљивијих успомена, нема ни помена о осећању части у макар минималним стварима, нити се сматра прикладним да се укаже како постоје границе сваке широкогрудости које спречавају да се она претвори у самопорицање.
2.
Премда у историјском искуству није потврђена, ипак у нашем јавном простору истрајно пребива - и пажљиво се потхрањује - илузија да постоји неко самообуздавање у распростирању западних (америчких) моћи. То би значило да на неком месту, у неком часу, у јавном простору, у вишестраном потчињавању, долази до стадијума који ова моћ не жели да подвласти: ако и продре у приватан живот, оставиће породицу; ако освоји простор државе, зауставиће се у потчињавању друштва; ако потчини јавни простор, задржаће се на његовим медијским носиоцима. Није тако.
Зигмар Габријел
Недавно смо - у Политици од 4. јуна 2017. године - могли прочитати изјаву Зигмара Габријела, министра спољних послова Немачке: „Не разумем, на пример, зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава Европске уније потпуно невидљиве.“ Ова изјава је репрезентативан пример колонијалног и - у наговештају - тоталитарног диктата који треба да испуни нашу свест: није довољно што је наша државна политика потпуно усмерена у правцу Европске уније, није довољан читав низ поданичких и лакејских изјава српског председника у част немачког канцелара Ангеле Меркел, већ је неопходно да и билборди на нашим путевима буду такви да се допадну немачком министру спољних послова.
Она показује да ако сами не оцртамо границу у спремности на разумне компромисе, ако их не разделимо од самопорицања, неће бити краја ономе што ће се тражити од нас: никаквог застајања у приватним стварима, никаквог осећања мере и такта, никаквог васпитања, чак ни елементарне уљудности, једноставно неће бити. Јер, тек потпуним прожимањем свих садржаја наше свести оним што се сматра пожељним долази до промене опште и јавне свести: никаквих одступања не може бити.
То је најбољи доказ да је - у овладавању нашим простором - пресудно мењање културне подлоге: док постоји - макар рекламна и макар декоративна - свест о руско-српском пријатељству, она утиче на то како гледамо на своју прошлост, на свет око себе и на себе саме.
Управо је наш поглед оно што се настоји уклонити.
3.
Промена свести обухвата и споменике. Тако је у Бачком Јарку подигнут споменик подунавским Швабама: побијени невини немачки свет - чији су се преци доселили још за време Марије Терезије - припада бројним невино побијеним људима у последњим месецима Другог светског рата и првим послератним месецима. Као што су многи припадници немачког народа неправедно поделили судбину својих сународника који су ратовали и починили злочине - попут дивизије Принц Еуген - у борбама на тлу Југославије, тако су многи припадници српског народа претрпели одмазду зато што су били поражена страна у грађанском рату.
Тако је и у другим ратовима… како између држава, тако и у грађанским ратовима. Немачки случај има отуд и компаративну димензију: из чешких и пољских области протерани су милиони Немаца. Не знам да ли тамо има некаквих споменичких обележја, али сам у Либеку обишао музеј ханзеатских градова: приказан је Данциг, који се данас зове Гдањск и у којем нема више Немаца.
Но, августа прошле године чланови Немачког савеза за бригу о ратним гробовима боравили су у Крагујевцу. Том приликом поменули су могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови немачких војника из оба светска рата. Како су објаснили, то би осим у Крагујевцу, требало да буде урађено у Краљеву и у још неколико места у Војводини, што би се регулисало билатералним споразумом између Немачке и Србије.
Такво настојање - у процесу прикључивања Европској унији - припада програмираној традицији немачке политике: и на Криту има споменика погинулим немачким војницима који су десантом освојили грчко острво. Командовао је исти човек који је и бомбардовао Београд 1941. године: генерал-пуковник Александер Лер.
У самом предлогу има више контроверзних садржаја.
Реч је о припадницима војске која је починила страшне ратне злочине управо у местима у којима би требало подићи њихова споменичка обележја: у Краљеву и у Крагујевцу, где су - у знак одмазде - стрељали и школску децу. Но, сам предлог нас нехотично враћа једној нашој традицији. Ако су, наиме, немачки војници заслужили да добију - као цивилизацијско достигнуће - обележено гробно место, зашто се не утврди и обележи место на којем је убијен Дража Михаиловић?
Чак и да је био - као што није - „сарадник окупатора“, па је зато стрељан, како то да окупатор може да заслужи цивилизацијско обележје, а „сарадник окупатора“ не може?
Како можемо да се помиримо са страним окупатором, а не можемо између себе?
У ком свету је мање спорно бити окупатор од сарадника?
Драгослав Михаиловић
У свету који одређује дух мартовских преговора. То су они преговори на којима је - марта 1943. године у Загребу - комунистичко вођство (Милован Ђилас, Коча Поповић, Владимир Велебит) устврдило да „у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља“, па „под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе“: „треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили“.
И када помислимо да је ова оцена дошла из неког давног света, одједном се покаже да је она сасвим скорашња: отуд немачки војници могу имати обележено гробно место, али Дража Михаиловић - не може. Зар то не показује колико је код нас жива и делатна титоистичка традиција?
Да је комунистички начин гледања на ствари код нас најснажнији показује комична епизода са тортом баченом на Бернара Анри Левија. Занимљиво је како су београдски медији прогласили оне који су му торту бацили у лице фашистима, како су то свакодневно понављали, да би испунило свачију свест, иако су виновници сами себе прецизно именовали као - комунисте.
Одакле јавна потреба да се насиље одвоји од дуготрајне и у нас и у свету осведочене као насилне - комунистичке традиције?
Неопходно је, дакле, ускладити наше јавно понашање са историјским сазнањима. То није никакав ревизионизам, пошто комунистичка историографија није била идеолошки неутрална. То не значи да је била безвредна, већ да је имала јасне идеолошке границе.
Зашто се то не догађа?
Зато што је у дејству сасвим актуелан моменат: ако променимо однос према четницима, онда то погађа обећања наших власти у вези са обновом регионалних односа. Ако се они морају обликовати у духу титоистичке традиције, јер она одговара интересима осталих учесника у регионалној размени, онда проистиче да је неминован повратак титоизму.
Но, уколико су интереси постављени на не-идеолошку основу, уколико су они ствар измеривих садржаја, односа образованих на међусобним прорачунима, онда нема никакве потребе за њиховом идеолошком легитимацијом. Тада се образују равноправни односи унутар споразумно утврђених величина и снага. Но, такви односи суштински не одговарају осталим регионалним учесницима, јер они теже да задрже материјалне и моралне предности које им даје наметнута представа о српској кривици за распад титоистичке Југославије.
Отуд је неопходан повратак титоистичкој традицији као нечему што обезбеђује вазда делотворан изговор за одржавање неравноправности српских права и интереса у региону.
4.
Има неопажене еволуције у програмираној оркестрацији јавних гласова у прилог Европске уније. Тај појам је био - на почетку деценијске кампање - представљен као обећање: боље материјално стање, удобнији живот, сваковрсни и измериви успеси. Ту слику је подупирало магијско и шаманско помињање претприступних фондова у свакој реченици. Но, одједном се показало да више нема могућности за такву пропагандну операцију. Јер, укинуте су европске адресе које би је могле одржати: у програмираном буџету ЕУ није више била предвиђена ставка о претприступним фондовима.
Тада се Европска унија појавила у облику сигурности: усвајање европских закона - тврдило се и доказивало - доводи до правне једнакости грађана, штити их од различитих врста насиља, доводи до равнотеже између слободе и одговорности. Али, догађаји су показали да таквих процеса нема у нашој стварности, да европске земље брину о својим економским и политичким користима у односу на нас, а не о усвајању европских вредности код нас.
Све се променило, осим обавезности кретања ка Европској унији. Она је поново променила лик и постала претња: уколико - тврде некадашњи и садашњи носиоци власти - не уђемо у процес европских интеграција, које су скривено име за прикључивање NATO-у, доћи ће до рата, мир можемо очувати само потпуним потчињавањем најразличитијим захтевима који се износе у име европске агенде.
Обећање је замењено сигурношћу, која се претворила у претњу.
Тако нешто што је било лепо, као девојка из бајке, постаје нешто поуздано, као мајка која чува децу, да би на крају попримило изглед вештице: оне која је имала намеру да спали и девојку и децу.
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Прст_у_ока_латиници - 19-06-2017
TITO I DRAŽA ZARATILI ZBOG NOVCA IZ UŽIČKOG TREZORA NARODNE BANKE JUGOSLAVIJE: Šokantno otkriće, koje će PROMENITI ISTORIJU!Precizniji odgovor na pitanje zašto su propali svi pokušaji Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića da se nađe zajednički jezik u ujedinjenju njihovih pristalica u otporu okupatoru, po svemu sudeći, nećemo skoro dobiti
Novosti/I.M. 19. 06. 2017. 12:37 4
Fotomontaža/Wikipedija
Istorijsku dilemu kako je i zašto došlo do oružanih sukoba formacija partizana i četnika, i da li je uopšte bio moguć bilo kakav dogovor ove dve strane, ne mogu razrešiti samo postojeći dokumenti i memorski zapisi neposrednih učesnika.
Gibanica za partizane
Zanimljivo svedočenje o pregovorima sa Dražom Mihailovićem i odlascima na Ravnu goru ostavio je i drugi čovek komunističkog i partizanskog pokreta, Aleksandar Leka Ranković, u razgovoru sa istoričarem Venceslavom Glošićem 1974. - Početkom oktobra krenuo sam sa Milošem Minićem na Ravnu goru, kako bismo nastavili pregovore o saradnji sa Dražom. "Vi nas nazivate gibaničarima", počeo je šaljivo razgovor Draža. "To vam je ime dao narod, a ne mi", odgovorio sam. "Evo", dodao je Draža, "tim povodom spremili smo vam gibanicu za ručak".
Autor I. Miladinović
Kako sada stoje stvari, neophodna je sveobuhvatna stručna analiza, ne samo istorijska, već i sociološka, psihološka, ekonomska, etnografska, nacionalna, geopolitička, što znači - opšteg stanja, ne samo u zemlji već i u svetskim okvirima.
Ništa silom
Ako pođemo od ideoloških i revolucionarnih stavova komunista, koji su dizanjem ustanka protiv okupatora istovremeno ušli i u borbu protiv snaga starog poretka, onda je Dragoljub Draža Mihailović sa svojom vojnom organizacijom bio predodređen da bude proglašen za njihovog najopasnijeg neprijatelja.
(VIDEO) ŠOK OTKRIĆE! TITO STEPINCU NUDIO DA BUDE PARTIZANSKI VIKAR: Maršal znao da Vatikan sprema spasavanje ustaša!
Pukovnik Mihailović, antikomunista po opredeljenju, imao je osnovni cilj da sačuva staro društveno ustrojstvo i monarhiju na čelu sa kraljem Petrom II. On na Titove pristalice nije mogao drugačije da gleda osim kao na "prirodne" neprijatelje, opasne po jugoslovensku državu, a posebno po srpski narod. Uz to, Draža nije mogao da uđe u trajni savez jer jugoslovenskoj vladi u Londonu nije padalo na pamet da mu naredi da sarađuje sa komunistima.
Ako je to tako, zašto je bilo ličnih susreta Tita i Draže, kao i mnogobrojnih kontakata i pregovora njihovih najbližih saradnika?
(VIDEO) ANDRIĆ JE DRAŽU MIHAJLOVIĆA SMATRAO NOVIM KARAĐORĐEM: Čiča je ratovao sam protiv svih, OVO SU TAJNE KOJE SU SE KRILE POD KLJUČEM!
Najverovatnije, to su bili taktički potezi da jedni druge na najbolji način iskoriste u datim okolnostima i da sarađuju dok se ne stvore uslovi za konačan obračun. Posle ovog prvog susreta Mihailovića i Tita, 19. septembra, u Struganiku, u rodnoj kući vojvode Mišića, moglo se naslutiti da neće doći do ozbiljne saradnje. Nije došlo ni do kakvog sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora. Masovna streljanja srpskog življa bila su glavna kočnica ravnogoraca da se uđe u otvoreni i direktan sukob sa okupatorom.
Wikipedija
BORILI SE I PROTV OKUPATORA I PROTIV KRALJA Jugoslovenski partizani na kraju su odneli pobedu
Zvonimir Vučković, jedan od Dražinih komandanata, u svojim sećanjima je zapisao da je završnu reč na ovom sastanku imao - Dragiša Vasić. On je rekao da će se, kad se borba sa okupatorom okonča, u svemu poštovati narodna volja.
- Kad svršimo posao, narod će odlučiti. I ništa silom - kazao je Vasić.
Tito je na to rekao:
- I ništa silom...
Međutim, Mihailović je postavio pitanje "ko bi bio komandant svih ustaničkih snaga?". Tito je izbegao da pruži jasan i određen odgovor, ali je rekao da od toga ne bi smeo da se pravi neki veći problem...
O tom detalju, 27 godina kasnije, Josip Broz će 6. oktobra 1968, u izjavi za englesku štampu, reći da je Mihailoviću već na prvom sastanku ponudio vrhovnu komandu i nad svim partizanskim odredima i da je tu ponudu obnovio na drugom sastanku, održanom 26. oktobra 1941.
ŠOK! RANKOVIĆ UBIO KRCUNA: Tito je to rekao mojoj majci, kaže Krcunov sin SRĐA PENEZIĆ!
U francuskom listu "Pari mač", 16. novembra te iste 1968, izgovara nešto sasvim drugo i kaže da Mihailoviću nije ponudio vrhovnu komandu već samo položaj načelnika štaba...
Kada je Tito sa pratnjom napuštao Ravnu goru, posle prvog sastanka sa Dražom Mihailovićem, po svedočenju Zvonimira Vučkovića, kapetan Vučko Ignjatović zatražio je dozvolu da napravi zasedu - i likvidira vođu partizana. Vučković tvrdi da je Draža toliko pao u vatru, što mu se nije često događalo, da je nesrećnom kapetanu očitao pravu bukvicu:
- Znate li vi, gospodine kapetane, da sam ja lično garantovao njihovu sigurnost i žalosno je da vi ni danas niste naučili šta znači reč jednog oficira!
Wikipedija
PRODALI IH ENGLEZI Četnici nisu imali šansu da dobiju rat i protiv komunista i protiv saveznika
Drugi susret Tita sa pukovnikom Mihailovićem, bio je u kafani "Suvobor" u selu Brajići, podno Ravne gore. Tito je insistirao da sastanku prisustvuje i predstavnik Velike Britanije pri štabu Draže Mihailovića Dejn Tajrel Hadson. Ali Draža je odlučno odbio, sa obrazloženjem da se radi o unutrašnjem jugoslovenskom pitanju, a da je on legitimni predstavnik jugoslovenske vlade, što je tada zaista i bio.
Zapelo oko podele plena
U relativno zategnutoj atmosferi ipak je postignut nekakav sporazum. Dogovoreno je da se oružane akcije koordiniraju, da se ratni plen deli, da se Mihailovićevom štabu isporuče iz fabrike oružja u Užicu 1.200 pušaka i izvesna novčana sredstva. Zauzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne od Britanaca.
UBISTVO ČIČA DRAŽE Objavljena prva fotografija posle streljanja! (FOTO)
Mnogo godina kasnije ispostaviće se da su ta "izvesna novčana sredstva" možda postala kamen spoticanja u postizanju konkretnijeg dogovora o saradnji.
Sudeći po dokumentu, koji je u moskovskom arhivu pronašao Pero Simić, nedavno preminuli publicista i nekadašnji glavni i odgovorni urednik "Novosti", u razgovoru između Milovana Đilasa i sovjetskog funkcionera Dmitrija Zaharoviča Manuilskog, vođenog u Moskvi 12. septembra 1944, jedan od razloga za nepoverenje između rukovodstva četnika i partizana bio je - novac.
Kad su u jesen 1941. partizani i četnici zajedno oslobodili Užice, pripadnici Titovog pokreta prvi su ušli u užički trezor Narodne banke Jugoslavije, u kojem su pronašli ogromnu svotu novca - više od 45 miliona sovjetskih rubalja. Četnici su insistirali na primeni sklopljenog sporazuma o ravnomernoj deobi ratnog plena.
Wikipedija
UŽICE 1941. GODINE Ulazak četnika u grad
Međutim, Tito za to više nije hteo da čuje, već je Mihailoviću ponudio samo petinu zaplenjenog novca.
Pero Simić će u domaćim arhivama doći u posed stenograma razgovora Tita sa političkim aktivom BiH, sredinom sedamdesetih godina, u "Plavom vozu" na železničkoj stanici u Sisku. Bez ikakvog povoda i "ničim neizazvan" maršal će svojim sagovornicima ispričati ovu ratnu epizodu kako je "preveslao Dražu" oko podele para.
TITOVO UKRAO BLAGO ROMANOVIH: Rusija nudi razmenu: List Miroslavljevog jevanđelja za plavi safir!
Ironijom sudbine, u proleće 1943, gotovo cela Srbija će biti oblepljena plakatima, na kojima će Tito i Draža biti ucenjeni sa 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Ucene je potpisao vrhovni komandant nemačke vojske u Srbiji.
Tekst obe ucene je bio u glavnim delovima veoma sličan. I Draža i Tito nazvani su "opasnim banditima", zločincima koji su bacili zemlju "u najveću nesreću". Za razliku od Tita, ovo je bila druga ucena Dragoslava Draže Mihailovića.
U biološki desetkovanoj Srbiji koja je u Prvom svetskom ratu izgubila skoro trećinu stanovništva, zverstva okupatora će, uz nepremostive ideološke razlike, biti jedan od razloga sukoba između Tita i pukovnika Mihailovića, komandanta Jugoslavenske vojske u otadžbini.
Zbog toga će ustanak protiv okupatora sve više prerastati u građanski rat, a borba jednog protiv drugog i za Tita i za Mihailovića će s vremenom postajati važnija od otpora stranim okupatorima.
Wikipedija
Broz vrbovao Dragišu CvetkovićaU Huverovom institutu Stanfordskog univerziteta kod San Franciska čuvaju se beleške Dragiše Cvetkovića, predsednika jugoslovenske vlade do 27. marta 1941, u kojima on piše o susretu sa Titom u Niškoj banji, avgusta 1941.
Predstavivši se kao inženjer Tomanek (i prijatelj jednog Cvetkovićevog druga, inženjera Štebija iz Ljubljane), Tito je, navodno, Cvetkoviću predložio da bi "bilo korisno u opštem interesu da se spoje oba pokreta otpora: Mihailovićev i komunistički u jedan jedinstven pokret jugoslovenskog otpora".
- Tito je verovao da ja mogu imati izvesnog uticaja kod nacionalnog pokreta i molio me je da ja poradim u tom pravcu... Tražio, a to je bilo najhitnije, da mu stvorim mogućnost da uspostavi vezu sa Turskom preko Bugarske. Radilo se o tome da se nađe tajni kanal za izaslanike pokreta otpora - naveo je Cvetković.
On dalje piše:
"Kada su nemački listovi objavili Titovu fotografiju, naznačujući da se on služio lažnim imenom Tomanek, bio sam siguran o identičnosti moga posetioca".
http://informer.rs/vesti/drustvo/139671/TITO-DRAZA-ZARATILI-ZBOG-NOVCA-UZICKOG-TREZORA-NARODNE-BANKE-JUGOSLAVIJE-Sokantno-otkrice-koje-PROMENITI-ISTORIJU
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Вукашин Петковић - 31-07-2017
„Да су Срби били нормални, па стали иза леђа Драже, а не иза леђа каплара Јосипа Броза, све би било другачије”
Биљана Плавшић, 31.07.2017.
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Вукашин Петковић - 08-10-2017
Два записа о Дражи Михаиловићу и Де Голу
Легендарни вођа француског Покрета отпора против нацистичке окупације генерал Шарл де Гол (1890‒1970) никада није посетио Југославију. Де Гол је после Другог светског рата био носилац политике европског помирења и сарадње међу народима. Симболичким посетама Берлину и Москви желео је да означи престанак непријатељстава и почетак периода сарадње. Његов политички идеал била је уједињена Европа од Урала до Атлантика.
Де Гол је игнорисао Тита и то је сметало југословенском маршалу. Тек последњих деценија се говори да је то било због генерала Драже Михаиловића. И данас шира јавност не зна шта је прави узрок. Два записа из два различита временска периода говоре да је између Драже и Де Гола постојало уважавање...
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2894610/dva-zapisa-o-drazi-mihailovicu-i-de-golu.html
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Вукашин Петковић - 12-10-2019
Порушена кућа у којој је живео Дража Михаиловић
Ових дана порушена је скромна породична кућа у Брегалничкој улици број 24 у Београду (општина Звездара), у којој је до Другог светског рата, односно до 1941. године, имао пребивалиште први герилац поробљене Европе, пуковник, у току рата генерал, министар војске и командант Југословенске краљевине војске у отаџбини, Драгољуб Дража Михаиловић.
На лицу места истакнута је табла која информише да је то учињено по одобрењу Секретаријата за урбанизам града Београда. Осим тога, на табли се налази приказ будућег изгледа вишеспратне стамбене зграде, као и други подаци везани за издато одобрење. Питам се да ли је то требало урадити. Ми затиремо многе трагове наше прошлости.
Ја сам вероватно последњи живи комшија који памти живог Драгољуба Дражу Михаиловића као пуковника. Памтила га је и моја прва тадашња комшиница, сада покојна Ружица Сокић, наша значајна драмска уметница. Предлажем да Српски четнички покрет, када то до сада није учињено, на фасади будуће вишеспратнице постави обележје (таблу) на којој ће писати да је ту живео, у нашем главном граду, Драгољуб Дража Михаиловић, човек који је својим саборцима рекао да у српском језику не постоји реч „капитулација”. Мислим да то не би требало никог да повређује.
Пре нешто више од годину дана рехабилитованом Драгољубу Дражи Михаиловићу указана је, на Равној гори, пред његовим спомеником, висока државна почаст свих родова Војске Србије, уз одавање поште полагањем венаца и велику медијску пажњу.
Михаило Д. Ђорђевић,
Београд
http://www.politika.rs/scc/clanak/439658/Porusena-kuca-u-kojoj-je-ziveo-Draza-Mihailovic
RE: Дражина рехабилитација - утисци - РежисерСтари - 13-10-2019
(12-10-2019, 03:11 PM)Вукашин Петковић Пише: Порушена кућа у којој је живео Дража Михаиловић
Ових дана порушена је скромна породична кућа у Брегалничкој улици број 24 у Београду (општина Звездара), у којој је до Другог светског рата, односно до 1941. године, имао пребивалиште први герилац поробљене Европе, пуковник, у току рата генерал, министар војске и командант Југословенске краљевине војске у отаџбини, Драгољуб Дража Михаиловић.
На лицу места истакнута је табла која информише да је то учињено по одобрењу Секретаријата за урбанизам града Београда. Осим тога, на табли се налази приказ будућег изгледа вишеспратне стамбене зграде, као и други подаци везани за издато одобрење. Питам се да ли је то требало урадити. Ми затиремо многе трагове наше прошлости.
Ја сам вероватно последњи живи комшија који памти живог Драгољуба Дражу Михаиловића као пуковника. Памтила га је и моја прва тадашња комшиница, сада покојна Ружица Сокић, наша значајна драмска уметница. Предлажем да Српски четнички покрет, када то до сада није учињено, на фасади будуће вишеспратнице постави обележје (таблу) на којој ће писати да је ту живео, у нашем главном граду, Драгољуб Дража Михаиловић, човек који је својим саборцима рекао да у српском језику не постоји реч „капитулација”. Мислим да то не би требало никог да повређује.
Пре нешто више од годину дана рехабилитованом Драгољубу Дражи Михаиловићу указана је, на Равној гори, пред његовим спомеником, висока државна почаст свих родова Војске Србије, уз одавање поште полагањем венаца и велику медијску пажњу.
Михаило Д. Ђорђевић,
Београд
http://www.politika.rs/scc/clanak/439658/Porusena-kuca-u-kojoj-je-ziveo-Draza-Mihailovic
Предлог на месту.
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Митић - 06-12-2019
Није везано за Дражу, него за Кесеровића
Покренут поступак за рехабилитацију Кесеровића
https://www.srbijadanas.com/vesti/drustvo/osudili-ga-na-smrt-u-montiranom-procesu-srbija-rehabilituje-drazinog-vojvodu-video-2019-12-05
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Vlad Alekš - 14-05-2021
(25-05-2015, 05:24 PM)Vlad Alekš Пише:Будући да се тема зове "Дражина рехабилитација - утисци", и с обзиром да су скоро сви рекли шта су имали, ево и мојих утисака.
Похађао сам комунистичку основну школу и тамо смо учили да је Дража највећи зликовац света, раме уз раме са Хитлером и осталим фашистима. Моји су родитељи, све им опраштам, држали ту званичну државну линију. Деда је имао неке другачије ставове, али авај, очигледно није смео да их износи, нека му је лака земља. Потом је, ничим изазван, пао Берлински зид, те је сходно томе могло да се слободно прича, чита и пише. Највише сам о томе шта се заиста дешавало у тим опскурним временима научио од Борислава Пекића и Слободана Јовановића, нека им је вечна слава.
Што се тиче самог чина рехабилитације тог историјског 14. маја 2015. године, слободно могу рећи да је то највеће лудило коме сам присуствовао у животу. Шешељ је дошао са својом камарилом да злоупотреби рехабилитацију у политичке сврхе. Њ.к.в. Александар Други Карађорђевић је дошао са силним обезбеђењем, сам, без породице. Жене у црном су дошле са неким мушкарцима у црном, да би све време имале абнормалну заштиту мушкараца у плавом. Чак су биле повлашћене попут Шешеља и Краља, па су добиле места у првим редовима леве стране суднице. Дошло је и до инцидента када су момци из обезбеђења суда замолили неке људе да женама у црном уступе место у првим редовима. Са једне стране чланови Равногорског покрета, који мени, без увреде, личе на четнике из Булајићевих филмова (отрцана фраза), а са друге неки несрећници са Стаљином на мајицама и петокракама на челима. Све у свему, два изгубљена космоса један наспрам другог. Оно што није могло да се сазна из медија јесте то да је представника на рехабилитацији имао и покрет Двери. У питању је један од Тврдишића, нека ми опрости што их не разликујем, фин је и културан човек, овим путем га поздрављам. Рекао ми је да је само он дошао, будући да је тог дана Глишић имао неки перформанс испред владе Србије у вези са продајом Телекома, дочим је Бошко Обрадовић био у Чачку због породичних проблема. Игром случаја, упознао сам и јединог свештеника који је био на рехабилитацији, из Чикага је, чудан неки човек, и њега поздрављам ако чита ове редове. Пришао сам Раши Драшковићу, унуку Милорада Драшковића и продуценту филма "Дража Михаиловић - херој и казна", и замолио за фотографију. Он је на мене оставио најјачи утисак од свих присутних, из простог разлога што се на његовом примеру види разлика између Срба из Србије и Срба из расејања. Добро говори српски, боље од нашег краља, изузетно је пристојан и пријатан човек. Наравно, њему шаљем највеће поздраве, ако чита овај мини есеј, разуме се.
Видљиво је било одсуство представника странака које се све време од обнове вишепартијског система позивају на своју традицију. Погађате, ту мислим на ДС и ДСС, и на све остале деривате те две странке, којих има између 10 и 160. Бесмислено је позивати се на Давидовића и Грола, а прећуткивати Михаила Кујuнџића, Милију Јанићијевића, Александра Трифунца, Владу Поповића, Милету Продановића, Миодрага Живановића, Радоја Вукчевића, Бранислава Ивковића, Радоја Кнежевића, архимандрита Макарија Милетића и све друге храбре, паметне и часне чланове извршног одбора ДС-а из 1939. године који су стали уз Дражу и његову војску. Приметно је било и одсуство Вука Драшковића и свих чланова СПО-а који се већ 25 година позивају на Дражу и четнике. Највеће изненађење ми је ипак представљало неприсуство Војислава Михаиловића, унука Чичиног. Зашто није дошао?
Да се разумемо, Дражу су рехабилитовали комунисти, како бивши, тако и садашњи, што и јесте природно. Исто као што је француску буржоаску револуцију повео аристократа Мирабо, тако је српску контрареволуцију повела црвена буржоазија. Оливер Антић и Коста Чавошки, професори Правног факултета који су заступали Дражин случај, управо спадају у такве. Судија који је читао пресуду, заборавих му име, најбољи је пример негативне селекције која је у нашу државу дошла са комунизмом, то јест са титоизмом. Он једноставно не зна да чита, нити делује као неко ко ишта разуме од прочитаног текста, тако да ја заиста не знам шта је њега препоручило да обавља функцију коју обавља.
Не сме се сметнути са ума да је рехабилитацију благословио и допустио председник Владе Србије, јер не смемо себе лагати - судство у Србији не представља самосталну грану власти. Због чега је премијер то урадио? Наслућај ми вели да читав случај служи за, шаховским речником казано, маску иза које се крију мутне радње. Свеједно је да ли су у питању преговори са арнаутским терористима у Бриселу, продаја Телекома неким његовим ортацима, или неуставно отимање приватног земљишта зарад зидања Београда на води.
Шта за нас значи ова рехабилитација? То је само први корак на путу од хиљаду миља, то никако не смемо да заборављамо опијени еуфоријом поводом победе. Излазак из зачараног круга тоталитаризма је јако тежак. Транзиција, реч која је активношћу разних белосветских хохштаплера на овим просторима изгубила сваки смисао, ипак се мора привести крају. Оно што су Срби стварали стотинама година, комунисти су упропастили за само неколико месеци. Паметнији, виталнији и способнији део српске нације се налази ван граница Србије. Отете некретнине и земљишта нису враћени. Нису спроведене правичне и логичне конверзије друштвеног и државног власништва у приватне руке. Србима из дијаспоре је отежано улагање капитала у своју рођену државу. Није извршена ликвидација партијске државе. Радна и руководећа места по јавним предузећима, школама, болницама, судовима, општинским админиситрацијама, министарствима не добијају најспособнији, већ, као и у комунизму, најподобнији. А подобност се мери страначком припадношћу и родбинским везама. Вишепартијски систем и партијски живот никако да се консолидују. Срби су пре Другог светског рата имали две доминантне странке - Радикалну и Демократску. Радикали су били мало више десно, Демократе мало више лево, а у рату су обе странке показале највиши степен патриотизма. Данас имамо на десетине странака и покрета, сви имају сличне програме и већина делује као да је настала у кухињи удбе. Већински изборни систем решава проблем на дуже стазе, то је већ опробан рецепт у историји. Након ових основних корекција историсјких грешака можемо прећи на увећавање територије и стварање велике Србије.
Нека је вечна слава ђенералу Михаиловићу!
Прошло је 6 година од рехабилитације. Шта се променило за ових 6 година? Ништа нарочито. Тадашњи председник владе Србије је данас "само" председник Србије. Подсетих се Глишића и Тврдишића - они данас више нису у Дверима. Отишли су код Шапића, или где већ, Бог ће их знати. Телеком је и даље у државном власништву, а Београд на води се гради у пуном јеку. Преговори, или дијалог што би рекли властодршци, са шиптарским сецесионистима и даље траје. Што се тиче ђенерала Михаиловића, иако је судски рехабилитован, он и даље нема споменик нити улицу у српској престоници.
И на крају, то сам тек сада приметио, овај текст сам написао 25. маја 2015. године. Потпуно несвесно, али као што и сами знате ништа се не дешава случајно. Тако да за све вас имам само једно питање - како упокојити вампира?
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Милослав Самарџић - 14-05-2021
Свака част, добро пишеш!
Онда и сада, ништа се није променило.
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Vlad Alekš - 14-05-2021
Хвала, Самарџићу.
Него, да ли знаш ово за срушену Дражину кућу из Брегалничке 24. Да ли је постављено неко спомен обележје (табла) да је ту некада живео ђенерал?
RE: Дражина рехабилитација - утисци - Милослав Самарџић - 14-05-2021
Знам да је срушена, не знам за таблу.