Погледи форум
Чланке Војске Краљевине у Медије - Облик за Штампу

+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Четнички покрет (https://www.pogledi.rs/forum/forum-17.html)
+--- Тема: Чланке Војске Краљевине у Медије (/thread-2811.html)



Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 10-09-2017

ТЕРОР У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ изнједрио је ослободиоце – Четнике

Убацивање српских чета почетком XX века на просторе Јужне и Старе Србије, делове тада пред распадом али још увек отоманске царевине, „западни пријатељи“ су дочекали са неодобравањем. Иако претежно насељено православним српским живљем које непрестано трпи зулум и злочине башибозука, бугарских комита и отомана, није том народу давано основно право, на живот и слободу. Запад је имао за Србе неке друге планове.

На том простору су по њиховој замисли требале да настану нове границе и расподеле. Које сигурно неће реално одсликавати стање, нити бити по историјском праву. Већ искључиво онакве какве ће њима служити на корист. То је био простор предвиђен за нове измишљене државе и народе. За оне који ће у будућности слепо служити западу за спровођење њихових империјалистичких циљева, и за то бити и награђени. Данас јасно можемо да видимо да су великим делом у томе успели као и које су то државе и „народи“. А све је тако „наивно“ почело још са Бугарском егзархијом.



„…Под утицајем егзархије и комитета, Срби су улазили у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући прошлост. Појам народности и странке био је помешан. Породице су се цепале а од два брата дешавало се, да се један звао Србин а други Бугарин.

У Тетову је Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат прота Миса Мартиновић, био је председник бугарске црквено-школске општине.

У Водену, од три рођена брата Хаџи-Ташковића, најстарији Глигорије, био је директор српске гимназије, други вођа бугара, а трећи брат, грчки војвода.

У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.

Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…“ (1)

Искрена тежња за ослобођење угњетеног православног становништва на територији Јужне и Старе Србије није имала подршку запада. Онда када отоманска власт није сама могла да се избори са отпором угњетеног становништва, благонаклоно се гледало на помоћ коју су јој уз подршку запада давали припадници војних формација ВМРО-а и арбанашка племена увек жељна крви. Овакав развој ситуације где Срби трпе зулум и терор је било оно што је у сваком моменту одговарало Европи.

„…Егзархија која је продирала у почетку без крви, преваром и златним лирама, сметана пробуђеном свешћу и отпорношћу српских сељака, отворила је бескрајну поворку убистава. Српско-бугарски рат, завршен је успехом по Бугаре, оживео је велике наде, учврстио је уверење у њихову снагу и Бугарска ојачана Румелијом, бацила се на Јужну Србију.

Отпочела је нова борба која је имала да се води фанатично до истребљивања. Испред егзархијских свештеника долазиле су сада терористе. За верска и национална питања се убијало брзо, нечовечно, и све више, док се у Србији још веровало да се пропаганда може школом и црквом сузбити.

Али док су у Београду патриоте из Друштва Светог Саве на вечерњим курсевима спремали од младића пребеглих из Јужне Србије, будуће учитеље, дотле су се у Софији оружале комитске чете…“ (1)

Након „спонтаног устанка“ изведеног на Илиндан 1903. године којег су бугарски официри уз помоћ ВМРО-вих комита вешто искористили за своју промоцију, кренуло су репресивне мере отомана. Репресија није погађала ни бугарске официре ни њихове комите, она је спровођена над народом, а он је већински био српски. У Србији за то време родољуби и патриоти, најчешће занатлије и трговци, који су били пореклом из тих угрожених крајева или родбински и пословно везани за тај крај, забринути пратили су збивања. Увидевши неподношљиви злочин и зулум одреаговали су једино могуће, самоорганизовањем. Јер државни органи то још увек званично нису смели, иако су јасно били упознати са зулумом над народом !

Тако ће врањски одбор помагати капетан Живојин Рафајловић, као стручни консултант у набавци оружја и опреме. Док ће вредне занатлује својим радом и новцем помоћи добровољце, који се у окупираној земљи боре против отоманске и бугарашке тираније. Душа организације одбора у Београду, је општински лекар др Милорад Гођевац, који по својој дужности зна све београдске занатлије и трговце.

„Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др. Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне нашао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.

Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао…

…Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност него вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучности за борбу. Комитет који је убијао српске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верни. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, – остављено само себи – да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само из Бугарске.

Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари…“ (1)

Пошто је и сам др. Гођевац старином био из јужних српских крајева, тешко стање народа га је додатно гануло.Користећи познанство са генералом Милованом Павловићем, министром војним, организовао је сусрет старих четника који су зимовали у Београду. Они су га информисали о стању на терену, и неопходности активне заштите народа. Гођевац ће о тој идеји, разговарати и са познатим народним добротвором Луком Ћеловићем-Требињцем, херцеговачким Србином, тада најугледнијим београдским велетрговцем.

„…Прошла је јесен и зима 1901 године и др. Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Требало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносан посао…“ (1)

Као вешт трговац, Лука ће предложити да се оснује „Београдска задруга“. Први добровољни приватни фонд за помагање и јачање четничке акције у Јужној и Старој Србији. Вешто ће осмислити како водити финансије, да се од радозналих очију непријатеља сакрије набавка оружја и опреме. Развиће стратегију како да се легално оснивају пододбори у унутрашњости земље , али и међу Србима у иностранству. Како би се на терор одговорило једином могућом мером, садржаном у већ спомињаној искуственој народној изреци – „ На љуту рану, љута трава“.

Тако су занатлије, трговци, учени људи и официри тог времена јасно показали самоорганизовањем своју неуништиву светосавску и родољубиву душу. Показавши својим пример будућим генерацијама како треба да се носиоци друштва односе према својој Отаџбини и свом народу. Припреме су полако кренуле својим током и српски народ на окупираној територији ће убрзо осетити и конкретну подршку и помоћ. Када се кренуло са реализацијом Србија додуше без званичног одобравања, али уз благонаклоност и подршку почела је да шаље своје добровољне чете. Појава четника који ће знати да бране српски народ у Јужној Србији, код народа враћа наду а на западу изазива узнемиреност.

Војни представници европских земаља у Цариграду, зато почеше слати своје припаднике у Солун. Град који сада постаје центар за прикупљање сазнања о четничким акцијама. Тако уследише анализе и детаљна обрада, јер се потпуно променила дотадашња форма рада на терену у народним бунама на коју су они били навикли. Педантни Немци који су таман почели да помажу реформе распадајуће царевине, нарочито су детаљно изучавали те облике ратовања. Упорно тражећи „руске прсте“ у успешној српској акцији. Притом се вешто постављајући наспрам Бугара, као увређеног детета, које више није мезимче.

Назирало се да овом српском четничком акцијом, почиње заправо „извлачење јастука испод главе болесника на Боспору“. Зато су сад већ уплашени планери „продора на Исток“, упрегли све своје дипломатске и обавештајне ресурсе да докуче намере Београда. Историја им је говорила да су увек када убеде Србе да устану против Турака они имали користи, и војне и политичке, али понајвише трговачке. Желели су и сада да покушају да на српској муци и гробовима направе опет неку корист за себе.

Међутим, сада нису успевали да тако лако убеде младу генерацију Срба европских ђака. Школовали су се они и стекли образовање на престижним универзитетима, и тамо су упознали сву њихову поквареност и марифетлуке. Поучени историјом а добро школовани нису наседали на старе трикове запада, већ су гледали како да унапреде свој народ и своју земљу. Нису имали намеру да буду ничије слуге, већ своји господари.

Отомански центар у Солуну који је изучавао четничку акцију, сакупио је сигурно завидну грађу. Коју српски историчари нажалост нису покушали ни почети изучавати. Спречила их је опет у томе српска наивност и тек створена заједничка држава. У жељи да поново покажу добру намеру потисли су та истраживања у други план, за нека друга вероватно „срећнија“ времена. Опет ново време које је следило и довело комунисте на власт карактерисала су лажна истраживања. Прављење историје и конструкција које су само морале да докажу некакву „великосрпску хегемонију“. Поново нам је стварност налупала шамаре зато што нисмо послушали ни прошлост а ни своје старе.

Тако заправо никад није ни почело право детаљно изучавање. Које свакако и неће моћи без архива у данашњој Турској. Надајмо се само да је садашњост изродила оне праве српске историчаре који ће за то и бити спремни. С обзиром да Турска није чланица ЕУ, нема разлога и вероватно неће отежавати расветљавање позадине и закулисаних радњи „европских усрећитеља“. Њих је било и на српску и на турску страну, само како би запад успео у својој намери „продора на Исток“.

Сигурно је да та истина неће донети много лепих речи за „демократску“ Европу. Али нас ни не треба да интересују лепе речи о њима већ истина о себи коју морамо да знамо и овог пута послушамо. Само ако будемо знали истину, и по њој се руководили можемо да очекујемо да у садашњости и будућности не будемо нокаутирани, од нових шамара истине пред којом упорно затварамо очи.

„Између бојазни да ће се нешто десити и нада да можда ипак неће има више простора него што се мисли. На том уском, тврдом, голом и мрачном простору проводе многи од нас свој век.“

Иво Андрић

Доста смо провели времена у међупростору, време је да се вратимо на свој светосавски пут. Изучавање појединаца ,истакнутих четника, нарочито завређује пажњу јер су многи имали своју улогу и у току окупације Краљевине Југославије. Та њихова улога још није научно верификована, како би се критички сагледале „научне оцене“ идеолошки оптерећених појединаца. Оних који још увек представљају незаобилазне и увек негативне интерпретаторе свега српског, нарочито у круговима сорошеваца. Управо су то они који упорно натурају свој искривљени поглед на српско четништво.

Стереотип о четницима, који је плански створио монтенегрински филмски режисер Вељко Булајић за потребе идеолошког сатанизовања, деценијама је злонамерно потискивао дела бораца за слободу у Старој и Јужној Србији. Додуше ништа мању кривицу за погрешну слику о овим дивовима слободарске борбе не носе ни они који су последњих деценија потпуно незаслужено и неоправдано покушали да остварују своје политичке циљеве кријући се иза овог часног имена. Време је да збацимо са себе ланце комунистичке идеологије и да критички сагледамо место, улогу и значај српских четника у свим ослободилачким ратовима.

Нису нама слободу никад доносили други. Увек смо морали својом крвљу да натапамо сваки грумен ослобођене Отаџбине. Сви знамо да је искуство најбољи учитељ али ако смо га већ толико платили у прошлости зашто да наставимо плаћање и у будућности. Ако наставимо да слушамо лажи а не своју прошлост и искуство немамо права да кривимо судбину. Дозволимо ли да западном и интерпретацијом оних злонамерних сени јунака који су полагали своје животе за мајку Србију остану узалудне, неће нам други бити криви.

Запад мора тако да се понаша, јер он упорно покушава међу својима да пронађе неке хероје и онда када у томе не успе он их измишља. Дотле ми олако дозвољавамо да дела наших див-јунака заборављамо и критички оспоравамо. Не заборавимо да није далеко оно што нам се чини својом удаљеношћу тако, већ само оно до чега упорно рушимо мостове. Срећа, слобода и будућност, нам се не може приближити, док год сами од себе будемо бежали. Не удаљујмо се од својих предака па ћемо и сами бити способни за велика дела. Зашто живимо ако не да своју Отаџбину учинимо слободном, свој живот успешним, своје потомке поносним.

Извор: fsksrb.ru
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/teror-u-juznoj-srbiji-iznjedrio-je-oslobodioce-cetnike/
http://srbin.info/2017/09/10/teror-u-juznoj-srbiji-iznjedrio-je-oslobodioce-cetnike/


RE: Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 15-03-2018

ИСПОВЕСТ СЛАВОЉУБА ЗАКИЋА: Још траје рат четника и партизана
07:15

Потомак сам Михаила Закића, предратног официра Југословенске војске, а затим команданта Ибарске бригаде артиљеријског дивизиона Другог косовског четничког корпуса.. Од баке Руже сазнао за сва злодела према Закићима.

Потомак сам Михаила Закића, предратног официра Југословенске војске, а затим команданта Ибарске бригаде артиљеријског дивизиона Другог косовског четничког корпуса. Поносан сам на све што су он и Машан Ђуровић од 1941, а од 1943. са Александром Марковићем, урадили у одбрани Ибарске долине, Копаоника и Рашке од злочина Албанаца и потурица.

Званична историја прећуткује чињеницу да не би било живог народа у косовским селима на падинама Копаоника да није било четника, јер су партизани у ове крајеве дошли тек 1943. године. Истина је да се све више расветљавају дуго скриване истине, а историја добија и други угао. Своју породичну четничку драму и трагедију слушао сам од баке Руже. Од ње сам сазнао за сва злодела које су партизани учинили Закићима.

Овако, за „Новости“, своју исповест почиње Славољуб Закић, чији се деда-стриц борио у редовима четника, штитећи Србе са Ибарске долине од тамошњих муслимана, који су како каже, још тада увелико маштали о „великој Албанији“.

– Срећан сам што могу да испричам истину о својим прецима, о делима које су чинили, али дубоко несрећан због свега што је нашу фамилију снашло, као и уосталом друге четнике, чији се гробови до данас не знају – каже Славољуб. – Старе фотографије и предања моје баке сведоче да је почетком рата седиште четника долине Ибра било на Локвици, а да су за обуку користили зараван Крстиште. Око 1941. године, борбе са Албанцима водиле су се код Митровице код Церањске ријеке. У то време су Албанци поставили границу са постајом код села Земаница, а коју су уклонили четници.

Како наш саговорник каже, војска од око 2.000 Албанаца је током рата палила сва српска села и убијала српски народ од Пазара до Рашке, уз песму „доручак у Рашкој, ручак у Краљеву, вечера у Београду“. У тој групи били су Шабан Полужа, Иса Бољетинац, Џемо Коничанин, Браћа Дрешевић, а све их је координирао Аћиф-ефендија.

– Исти Аћиф-ефендија коме су муслимани подигли спомен-плочу у Пазару, а наша држава то толерише – каже Закић. – Међутим, Рашку су одбранили четници, које су водили мој деда Михаило Закић и Машан Ђуровић. У тој бици код места Мерћез погинуло је 12 четника, којима је 1942. године народ подигао споменик. Седамдесетих година га неки локални комуниста склања, па се деценијама није знало шта је са спомеником. Данас се налази у Цркви Кончуљ код Рашке.

Како породично предање каже, али и бројни историчари, до 1943. године партизани и четници имали су заједничку команду у Рашкој. Пошто почиње да бесни и грађански рат, а две стране које су у почетку сарађивале, постају највећи непријатељи, долази до партизанске одмазде и потраге за Михаилом Закићем.


– Наводно је мања група Ратка Дражевића, кога многи знају као управника „Авала филма“, који се за живота хвалио да је по Крцуновој наредби убио 2.000 људи, вршљала по селима у околини Ибра тражећи четнике – каже наш саговорник. – Почетком 1945. године опколили су село Синчиште, заселак села Остраће и за одмазду према одметнутом четничком команданту Закићу, одвели у правцу Лешка два његова братанца и стрељали их. Синови Михаиловог брата Војислава, који се у то време налазио у немачком заробљеништву, Првослав и Милош, имали су тада 17 и 16 година. Старији стриц Косто их је, по бакином причама, скинуо са вешала.

Породичну кућу Закића, по сведочењу нашег саговорника, партизани су спалили, а из ње на снег избачена колевка са најмлађим стрицем Милосавом. После рата, педесетих година, саграђена је на истом месту друга кућа, у којој се родио и Славољуб.

– Михаило Закић опкољен је у мају те године у месту Јошаница, код Лепосавића, а са њим је све време био и енглески официр. Пошто га је издао јатак који му је доносио храну, отровао се да не би пао жив партизанима у руке. Када су га партизани нашли, из обести су га распели на крст, терали Албанце да мокре по њему и три дана га јавно излагали порузи испред хотела „Јадран“ у Косовској Митровици. Тело је завршило поред митровачког гробља. И док се год не зна где је гроб мога деде, где је гроб Драже Михаиловића, као и још много четничких гробова, рат између партизана и четника није завршен. Историју су писали партизани, па затим њихови потомци. Време је да се историја пише и из другог угла и да се више не прећуткују истине.


Како каже, Михаилово троје млађе деце, Даринка, Константин и Ананије, избегли су стрељање партизана.

https://srbin.info/2018/03/13/ispovest-slavoljuba-zakica-jos-traje-rat-cetnika-i-partizana/


RE: Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 18-03-2018

ДРАЖИН ГЕНЕРАЛ ОБАВЕСТИО СССР о нападу Немаца
15:40 18.03.2018. 2 коментара
Дели на Вајберу
Југославија између немачких уцена и ултиматума Британије и Америке. САД гурале Југославију у рат. Хитлер је зазирао од ратоборних Срба.

Половином марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на северној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање немачког хиљадугодишњег царства. Последњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Даладје и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и “мирним путем” предата Немачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Следећи на мети Берлина је Балкан. Пре свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.



Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године “Крупов” концерн потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Следећих месеци немачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.

Управи југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту – 1,40 динара.

ДИРЕКТИВА 25
Пуковник Ваухник је о немачком плану за напад на Совјетски Савез лично обавестио генерал-мајора Тупикова, руског војног аташеа. А преко шведског војног аташеа известио је и британску службу, а она својим везама Москву. Нажалост, тамо је то схваћено као покушај Британаца да их увуку у рат са Немачком, рат који нису желели. После мартовског пуча у Београду, Ваухник је благовремено обавестио југословенску владу о детаљима немачког напада на Југославију 6. априла 1941, под кодним именом “Директива 25”.

Суочавајући се са чињеницом да Немци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за 60 комада!

Французи и Енглези уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Немци све више располажу природним ресурсима и рудним благом.

Кнез брзо схвата да ни једном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосећајући да се ближи рат великих размера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.

Почетком Другог светског рата 1. септембра 1939. године, немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закопликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтео је по сваку цену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убедили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.

Италијанским нападом на Грчку 28. октобра 1940. почела је и подземна и отворена “туча” између Немаца и Енглеза око Југославије. У том галијаматису одједном се чуо глас Сједињених Америчких Држава, које су се придружиле Великој Британији, Немачкој, Италији – којем ће се царству приволети југославенска влада. Као и Југославија, и Сједињене Државе су на почетку рата објавиле своју неутралност. Попут кнеза-намесника и председник Френклин Рузвелт имао је идеју да сачува неутралност у рату. Али, неутралност само за своју земљу. То изгледа није важило и за Југославију.

Оглашава се амерички државни секретар Сумнер Велес и упозорава Југословене да ће ако са Немачком склопе било какав уговор, који Немцима олакшава напад на Грчку или на британске снаге у Средоземљу, Влада Сједињених Држава одмах блокирати сва југословенска новчана средства. А она нису била тако мала. Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата. Ваљда је заборавио да је та иста његова влада одбила захтев Југославије да добије кредит за наоружање, како би могла да се одупре немачкој агресији.

Ова уцена десиће се годину дана пре него што ће Немачка и Италија, 11. децембра 1941. године, објавити рат Сједињеним Државама. Тек после ове објаве Рузвелтова администрација узвраћа и објављује рат Хитлеру и Мусолинију. Југославија је већ одавно била окупирана и распарчана.

У другој половини јануара 1941. године у Београд долази пуковник Вилијам Донован, лични изасланик председника Рузвелта. Онај исти Донован, будући бригадни генерал Централне обавештајне службе (ЦИА). Његов задатак је био да образложи британску намеру да се отвари фронт на Балкану. И он предочава још један ултиматум: Ако влада допусти немачким трупама прелаз преко границе, Сједињене Државе ће, после рата за мировним столом, третирати Југославију као ратног губитника.

Све околности су говориле да се ближи дан када ће Југословени морати да преломе на коју ће страну. Кнезу Павлу је било јасно да Југославија, несложна каква јесте, са застарелим наоружањем, скромном војном опремом, нема озбиљних шанси да се дуже одупре немачком нападу. Унапред се знало да ће са Немцима земљу напасти Италијани, Бугари и Мађари. У првом налету могли су да заузму три кључна града: Београд, Загреб и Љубљану. Војска би морала да се повуче у планине Босне и Херцеговине и тамо би могла да издржи шест недеља. После тога не би више било муниције и хране. А Британци и Американци нису обећавали никакву помоћ.



У Југославији је тињало, а Европа је горела. Београд је покушавао да добије на времену. Најпре кнез намесник 1. марта проширује листу захтева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица верују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтеви су били:

– Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије

– Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.

– Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.

Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.

Цветковић и Влада имали су добар разлог: неколико недеља раније добили су информацију да ће Немачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна – ако буду затезали, Немци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.

Са овом прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Немачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.

Био је Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену “Ецолес супериеурес де гуерре” (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930, професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика – словеначки, немачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као заменик команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић…

Један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг, у својим мемоарима пише да је пуковник Ваухник, аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома.

Ваухник ће крајем 1940. године показати да је био један од најбољих обавештајаца тог времена. Ћаскајући једном приликом са Герингом, извукао је податак да ће Немачка, наредног пролећа, располагати са више од 200 дивизија. Знао је да им против Британије треба највише 50 ових формација. И логично је закључио да Хитлер намерава да крене на Совјетски Савез. Кренуо је у потрагу да сакупи доказе за ову своју претпоставку. Недуго потом од словачког војног аташеа, мајора Татарка, сазнаје да Немци од Словачке траже две пешадијске дивизије за напад на Русију.

Од грофа Сигисмунда Бернсторфа, једног од обавештенијих људи Трећег рајха, уз пиће сазнаје: “Немачки напад на Совјетски Савез више није пука могућност него чињеница. Одлука је већ пала.”

Вилијем Пабст, бивши мајор у немачком генералштабу који је водио успешан ресторан у Берлину, а чији редовни гости су били високи официри, повериће му се почетком марта: “У пуном су јеку припреме за напад на Русију. Аеродроми су спремни.”

У његовој шифрираној поруци коју је послао у Београд били су подаци о покретима немачких трупа, са називима и матичним бројевима дивизија…


Покушао је да убеди генерала Симовића и пучисте да преврат одложе до маја, почетка немачког напада на Совјетски Савез. Ко зна каква би била даља судбина Југославије.

https://srbin.info/2018/03/18/drazin-general-obavestio-sssr-o-napadu-nemaca/

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:717320-Drazin-general-obavestio-SSSR-o-napadu-Nemaca

И НЕМЦИ СУ МУ СЕ ДИВИЛИ: Херојска смрт сина славног војводе Живојина Мишића
15:00 18.03.2018.

Александар Мишић Аца, син славног војводе Живојина Мишића, био је српски официр у војсци Kраљевине Србије. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату, након чега је, све до 1922. године био члан војске Kраљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Након напуштања војске и пензионисања, официр Мишић преузима службу в.д. управника Врањске Бање и на том месту остаје све до позива Драгољуба Драже Михаиловића да се прикљући четничким одредима Југословенске војске.

Мало након почетка Другог светског рата у Србији, као пензионисани официр Александар Мишић у својој кући у селу Стугарник 11. маја 1941. године дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора и стварању герилске војске на целом простору Kраљевине Југославије.

У ноћи између 10. и 11. маја 1941. године са једним делом Горског одреда у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик дошли су генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Миодраг Палошевић и наредник Перовић. Пуковник Михаиловић се састао са војводиним сином, мајором Алексанром Мишићом, ради договора са својим старим пријатељем. Дража је, с врата, рекао:

„Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.”

За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића током устанка 1941. године. Заробљен је од стране Немаца 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве Равну Гору која је носила шифровано име Операција Михаиловић.

После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за Операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику. Ту су опкољени, али је Михаиловић једва успео побећи. Немци су заробили Мишића и Фрегла и касније их стрељали.

О херојској смрти официра Мишића мало се зна. Био је човек који се бори до последњег атома снаге, па је на самом крају урадио ствар због које су му се и Немци поклонили.

У аутобиографском роману Моме Капора “Леп дан за умирање” насталом током бомбардовања Србије 1999. године наш писац пише о невероватном подвигу и херојској смрти двојице јунака, Александра Мишића и Словенца мајора Фрегла.

Причу, која је нашем писцу дала снаге да издржи тешке дане рата у Србији, преносимо у целости:

“Када су Немци 1941. године у селу Стругарнику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и његовог колегу, Словенца Флегла, одвали су их у Ваљево да их стрељају.

Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе живојина Мишића, да му поштеде живот, будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.

“Пола ваше крви је немачко…”- казао му је тада немачки официр.

“Та половина је истекла на Колубари!”- одговорио је син војводе Мишића.

Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље.

Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.

Мајор Флегл, затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу, и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.

“Нишани”- командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.

Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Флегл командовао: “Феуер!”, после чега су обојица пала један преко другог.

Мислим на мајора Мишића и ове ноћи док потмуло режи небо препуно непријатељских авиона.

Као и остали моји суграђани, осуђен сам на смрт.

Излазим на авлију и зурим у мрачно небо одакле ће за који час долетети бомба.

Не носим никакве ципеле на шнирањем па лако скидам леву мокасину и завитлам је унебо гађајући авионе што се обрушавају на мој град.

Мокасина пада на комшијску шупу и остаје на њеном крову. Шта ћу сад без једне мокасине?”

Указом Југословенске владе у егзилу, од 14. јануара 1942. године, Александар Мишић постхумно је одликован орденом Карађорђеве звезде ИВ степена са мачевима, заједно са генералштабним мајором Иваном Флеглом.

https://srbin.info/2018/03/18/i-nemci-su-mu-se-divili-herojska-smrt-sina-slavnog-vojvode-zivojina-misica/


RE: Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 18-03-2018

Милан Миленковић: Социјалистички четници и капиталистички партизани
18. марта 2018.

Вечерас ћемо, како ред и обичаји у Сораба налажу, слушати сеирење победника и нарикање поражених; поражени су само они који не пређу цензус – то је граница крађе преваре. Ко пређе цензус, на крађу заборавља. Напротив: пристаје да буде њен корисник, а онај ко остане испод цензуса постаје, у складу са предањем, морални победник. Сетите се веселе коалиције Двери-ДСС са последњих парламентарних избора: закукали су да су покрадени, без да су и један приговор поднели. Чим су прескочили цензус, чинодејствовањем америчког амбасадора, прича о крађи је нестала као београдски метро после избора и сви су потрчали на заједничку евхаристију у Ресторану од Скупштине, где су се причестили дуплом Карађорђевом и шопском.

Предизборна кампања, свака од 5. октобра до данас, открива занимљив феномен, који говори о нечистој савести актера: сви, и комуно-љотићевци, и капитал-партизани, неизоставно обећавају (иако то није директно изречено, смисао је тај) повратак у социјалистичко самоуправљање. Неће више бити приватизација, оне ће се преиспитати, извршиће се другачија прерасподела плена, односно буџета, у корист сиромашних, неће се дозволити шиканирање радника, дизаћемо школе, вртиће, домове здравља, инфраструктуру, метрое (више комада), борбу против корупције и пљачкаша народне имовине, почећемо нешто да производимо…а, да, ово последње нико није обећао, пребацио сам се…Дакле, осим овог последњег, сва предизборна обећања и власти, и опозиције, потписао би покојни Маршал и то да не трепне.

Кад избори прођу, сви се прихвате онога што никад нису обећали и све се враћа на добру, стару отимачину, на сисање буџета, на распродају Србије (и Срба) и на кркање у ресторанима са повлашћеним ценама.

Народ задовољан: ко је имао привилегије, тај их је сачувао и после избора, ко није, бар је вајдио паштету и хигијенски пакет, а ко није ни то, задовољан је што је политички субјект: бирао је и одлучивао. У реду, овог пута се усрао, али следећи пут његови сигурно добијају, а правда и истина побеђују!

Сви заједно, мислим на оне који прескоче цензус, дају легитимитет власти, а суверенитет дају странцима и живот тече даље. Комуно-патриоти тај суверенитет, предан странцима, хоће да врате народу, али да странце не дирају, да их не цвеле, ваљаће једни другима, а капитал-партизани су савршено сагласни са таквим резоном. Важно је да су, и једни, и други, добро позиционирани, све остало ће доћи само по себи.

Комуно-патриоте проналазе, такав је посао патриота, уосталом, измишљене издајнике, док оне праве не дирају, од њих се некој вајдици надају. Опет, правим издајницима су социјал-патриоти неопходни, они једини знају како да релаксирају народ и смање притисак у лонцу. Власт, која не би имала овакве патриоте, не би могла да рачуна на дуготрајност.

Заправо је игроказ јасан свакоме ко хоће да га види: политички актери, ма какву формалну позицију заузимали и ма какве идеологије просипали, и даље живе у самоуправном социјализму и – што је најгоре – намеравају да тако и остане. Пензионери намеравају да инкасирају пензије од праунука, који ће их враћати, професори намеравају да штампају књиге из фондова, као у социјализму, док другима саветују чари капитализма и слободног тржишта, сви заједно су неспособни да управљају привредом, али су генији за управљање финансијама; одлични су у критици комунизма, нарочито ако се та критика одвија из комунистичких станова, са стилским намештајем; у социјализму ништа није ваљало, сем наших диплома, доктората и станова: ми смо вајдили поштено, а сви остали служећи Титу. Кад би се зезали. Што би рекао Влада Булатовић: „Идеалисти су се снашли материјално, а материјалисти идеално“.

Хипокризија је, у Србији, достигла епске размере или, што би рекао Илија Чворовић: „Ништа није онако као што изгледа!“

Сигурно сте приметили да су буџетски корисници, од пензионера, преко интелектуалаца, до политичара, увек паметни и увек све знају, без обзира на идеолошко усмерење, док су порески обвезници далеко мање паметни и добри су само да слушају предавања оних првих. Доминација једних, оних првих, над другима, управо се одржава политичким системом, а спектар идеја привид. Изгледа да је памет тако распоређена, да цврчци знају све, а мрави ништа.Једина идеја је да друштвена подела и, са њом, расподела, остану исти. Ма шта вам причали, о томе вам причају.

Кад би подела била другачија, када би партизани били комунисти, а четници капиталисти, вода би се избистрила. Овако, сви имају идеологију, али само до границе очувања сопствених привилегија: то је место где велике идеје, патриотизам, светосавље и либрализам умиру. Шта ће ми правда, шта ће ми истина, вера, шта ће ми мила и напаћена отаџбина, ако не могу да заджим диван комунистички стан, који смо добили бабо или ја; шта ће ми слобода и суверенитет, ако не могу да бесплатно штампам књигу, да крцкам пензијицу „просек пута три“; шта ће ми мили српски народ, ако не може да ми обезбеди привилегије? Аye, there’s the rub: како сачувати и дупе, и образ.

Пошто се, српски је, а и људски, мора задовољити и срце и дупе, и душа православна, и сисање буџета, мора се бити и комуниста и капиталиста, и партизан, и четник. Једно се мора бити у јавној, друго у егзистенцијалној сфери. Простије: проповеда се капитализам, да би се живело у социјализму. Обрнуто: у кампањама се обећава социјализам, да би се сачувао статус капиталисте, кад избори прођу.

Народ има своје изреке, али им време даје учесталост. У херојска времена, свима је на устима епика; кад та времена прођу, и дођу ова нехеројска, главне пословице су: „Бежанова мајка никад није заплакала“, „Покорну главу сабља не сече“ и – она најбоља: „Само магарци никад не мењају мишљење!“ Ко не жели да испадне магарац, зна шта му је чинити.

Пратеће изреке знате сви: „није то баш тако“, „није то исто“, „друга су времена била“, „лако је критиковати, дајте решења“ (са овом је најбоље шта, ако и кажеш шта мислиш да су решења, мудраци завапе: „дајте друга“! Заправо, нико и не тражи решења, већ дебату без краја и решења, што је сан сваке будале), „ти ћеш да ми кажеш“ и тако даље.

Комуно-патриоти имају, махом, дефицит знања, али зато суфицит пљувачке; неоортодокси стлно серу о послушању и смирењу, а све терају у мајчину, сасвим несмирено; европејцима је до Европе као до лањског снега, јер знају да би се, ако би се пут у Европу успешно окончао, крађа преполовила (они су добитници пута у ЕУ, а не стизања у ЕУ). Хипокризија је, колико велика, толико и забавна, ако „наместите око“. Интелигенција је лизала дупе свакој власти, јер свака власт има буџет, из кога плаћа интелигенцију. Стварно верујета да су данашњи патриоти и антикомунисти из редова интелигенције гладовали у комунизму? Не будите наивни. Питајте их, ако их негде сретнете, како су, у време зликовачких комуниста, стекли станове, послове, привилегије, докторате и магистратуре, а да им нису под реп дували? Два су исходишта: или црвени нису били такви, каквим их ови представљају (дакле, патриоте лажу), или су били опасни, али им се под реп дувало (дакле, патриоти су бескарактерни). Трећег нема.

И комуно-патриоти, и социјал-европејци, сложно подржавају лаж о победи система средствима система, затим лаж о поправљању демократије и слободним, поштеним изборима, петицијама, шестицијама, апелима…Такве лажи су услов опстанка система. Само нека су овце у тору, од тога бенефите имају и једни, и други.

Док ово пишем, народ полетно гласа, јер га и комуно-четници, и социјал-партизани сложно уверавају да је у изборима кључ промене система, јер тачно знају да се систем не мења на изборима, али да даје бенефите онима који га бране, активно (власт), или пасиво (опозиција).

Вечерас ћемо гледати оно што смо научили: победу СНС-а, плач оних који су се усрали и запомагање да су избори покрадени, радост свих који су прешли цензус… Опет, сви сложно: победићемо на неким другим, новим изборима, не могу ови заувек! Дотле ћемо писати апеле, резолуције, петиције…ко не потпише, Србин није!

milanmilenkovic.com


RE: Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 21-03-2018

Gold Medal Ceremony: Congress to Honor Office of Strategic Services [on March 21, 2018] / [Among them: Halyard Mission Heroes] / "Speaker Ryan Press Office" March 1, 2018

OSS 1st Lieutenant George Musulin behind enemy lines in
German-occupied Serbia, as a Chetnik, during his first mission in
November 1943. His second mission was Operation Halyard.
Photo: https://en.wikipedia.org/wiki/Office_of_Strategic_Services

Aleksandra's Note: Members of the O.S.S. (Office of Strategic Services) were directly involved in planning and carrying out the magnificent Halyard Mission Rescue Operation of 1944 in the Nazi-occupied Serbian lands of former Yugoslavia. The American O.S.S. officers involved in the highly classified rescue mission worked directly with General Draza Mihailovich, Supreme Commander of the Yugoslav Army in the Homeland, and his Chetnik forces to successfully evacuate over 500 American Airmen to safety over a period of several months in the second half of 1944 during World War Two. Some of the names will be very familiar to those who are aware of the great Halyard Mission and subsequent Ranger Mission. Musulin... Lalich... Jibilian... Vujnovich... Rajacich...and others. Not a single American was lost during the course of the entire operation and there are thousands of descendants now among us as a result of the cooperation between the O.S.S. and General Draza Mihailovich, a Serbian patriot, who despite being abandoned by the Allies in favor of the Yugoslav Communists, remained loyal to the Allies to the end and did the right thing.

Sincerely,
Aleksandra Rebic
March 20, 2018

*****



Speaker of the U.S. House of Representatives Paul Ryan

Speaker Ryan Press Office
March 1, 2018

WASHINGTON—On Wednesday, March 21, leaders of the U.S. House and Senate will present a Congressional Gold Medal in honor of the members of the Office of Strategic Services (OSS) for their historic contributions during World War II.

The OSS, America’s first strategic intelligence system implemented during World War II, is widely considered the foundation of modern day intelligence operations. Founded by General William J. Donovan, a medal of honor recipient, the OSS “organized, trained, supplied, and fought” in the war throughout Europe and Asia and played a decisive role in America’s victory over axis forces. In addition to the civilian population, each military branch contributed personnel to OSS, whose missions resulted in some of the bravest acts of the war and forever changed the course of history.

House Speaker Paul Ryan (R-WI), Senate Majority Leader Mitch McConnell (R-KY), and House Democratic Leader Nancy Pelosi (D-CA)will take part in the bipartisan, bicameral ceremony.

The Congressional Gold Medal is the highest civilian honor the United States can bestow. In accordance with Public Law 114–269, a single gold medal has been struck to collectively honor the members of the OSS.

The ceremony will take place on Wednesday, March 21 at 3:00 p.m. ET in Emancipation Hall and will be live-streamed on speaker.gov/live. For more on the history of the Congressional Gold Medal, watch this behind-the-scenes video. For press guidance, media should contact their respective congressional media gallery.

TO WATCH LIVE:

https://www.speaker.gov/live

https://www.speaker.gov/press-release/gold-medal-ceremony-congress-honor-office-strategic-services


RE: Чланке Војске Краљевине у Медије - Прст_у_ока_латиници - 23-03-2018

Е
МИШЉЕЊЕ
Анализе
Интервјуи
СПОРТ
ИСТОРИЈА
Српска историја
Страдалник
Светска историја

затвори
Почетна ПОЧЕТНА Актуелно СТРОГА ТАЈНА: Познате личности из СФРЈ који су били у четницима
АКТУЕЛНО ВЕСТИ ДАНА ИСТОРИЈА УДАРНА ВЕСТ
СТРОГА ТАЈНА: Познате личности из СФРЈ који су били у четницима
15:00 23.03.2018. 5 коментара
Дели на Вајберу
Многе познате личности у бившој СФРЈ које су проносили славу комунистичке Југославије били су припадници четничког покрета и Дражини саборци или његови омладинци. Изненадићете се ко је све био у четницим

Аутор књига о генералу Драгољубу Михаиловићу наставља да открива историјске чињенице и мало познате ствари о четничком покрету. Телеграф.рс преноси још једну од прича Милослава Самарџића.



Наиме, многе познате личности биле су припадници четничког покрета на челу с Дражом а међу њима су и кошаркашка легенда Бора Станковић, глумац Мија Алексић, прва Звездина звијезда Рајко Митић, али и чувени кошаркашки стручњак Александар Николић, сценариста Новак Новак и многи други.

Самарџић пише да је у јесен 1943. године, послије капитулације Италије, дошло до великог прилива интелектуалаца у партизански покрет – они се томе нису обрадовали, напротив, тврди овај хисторичар.



Послијератном погрому избјегао је студент Александар Аца Николић, омладинац Штаба 501. Он ће постати један од главних твораца југословенског кошаркашког чуда и вјероватно најуспјешнији репрезентативни тренер свог доба. Под његовим вођством освојене су прве медаље на европским и свјетским првенствима шездесетих година.

Још једна кошаркашка легенда, тада студент ветерине, Борислав Бора Станковић, био је београдски равногорски илегалац. Према непровереним информацијама, његовог оца су убили комунисти.



Илегалац је био и један од најчувенијих послијератних фудбалера – Рајко Митић. Он је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживјелим саборцима дијелио је на стотине бесплатних улазница за утакмице “Црвене звезде”.

Један од најпопуларнијих послератних глумаца Мија Алексић прољеће и љето 1944. године провео је на Гледићким планинама, на курсевима за равногорску омладину.

Чувена глумица из шездесетих година Бранка Митић током рата је била члан Женске равногорске организације санитета (ЖРОС) Делиградског корпуса. Председница ЖРОС-а и Југословенске равногорске омладине Делиградског корпуса, Даница Ивковић, ћерка др Ивковића из Алексинца, стријељана је од комуниста 26. новембра 1944. на Бубњу код Ниша.



Глумац Љубиша Бачић био је у пропагандној секцији Чегарског корпуса, која је организовала скечеве и приредбе. У тој секцији налазио се и потоњи чувени глумац Мића Татић, као и још један Нишлија, ништа мање чувени глумац, Живојин Жика Миленковић. Жикин отац Александар, радник Нишке железничке радионице, био је припадник Дражине железничке организације.

Новак Новак (Новаковић), чији је отац, свештеник Јеша Новаковић, посље рата стријељан у Kрушевцу, дао је Драгутину Добричанину улогу Васе С. Тајчића у култној серији „Позориште у кући”. Kроз тај лик је, колико је то било могуће у оно доба, приказана грађанска класа, коју су уништили комунисти.



– За разлику од осталих бораца, сељака и радника, љекари су, опћенито узевши, као интелектуалци и већ формирани људи теже приступачни преваспитавању у духу народноослободилачке борбе – писао је шеф санитета Врховног штаба, др Гојко Николиш.

Зато је тражио “највишу будност“ према тим љекарима, док је “главно упориште“ медицинске службе и даље било “болничарско особље које је у току ове двогодишње борбе вишеструко доказало своју оданост циљевима НО борбе”.



У то доба, 30. новембра 1943. године, Четврта црногорска бригада је овако извјештавала о разлозима стријељања једног дезертера из 6. црногорске бригаде:

“Ми смо судили овом бјегунцу 6. бригаде зато што је био врло опасан тип (интелектуалац) који је ишао код четника…“

Масовним ликвидацијама, нарочито посље “ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успјесима Дражиних људи који су преживјели то “вријеме смрти“.



Тако, Дражин поручник Милисав Шурбатовић у Америци постаје шеф инжењерске екипе пројекта “Аполо 11″. У пројект је, иначе, било укључено још пет српских емиграната. Милорад Драшковић из Београда, шеф Штаба 501 Југословенске равногорске омладине, постао је професор на Стенфорду и директор Архива Хуверовог института.

Још један омладинац из Штаба 501, Димитрије Ђорђевић из Београда, био је редовни професор Kалифорнијског универзитета и гостујући професор на многим универзитетима, укључујући и Kембриџ. Био је члан Америчког историјског друштва и низа других научних установа. Kао и Драшковић, аутор је више научних радова, а његов опис Матхаузена – у који је допао као Дражин четник – спада у најбоље описе овог концентрационог логора.

Оно што су Драшковић и Ђорђевић били у Америци, у Француској је био Бранислав Страњаковић,рођени Ужичанин, Дражин београдски илегалац. Страњаковић је докторирао у Женеви, на теми “Лењин и Трећа интернационала“. Kао свјетски експерт за комунизам, после смрти Бориса Суварина уређивао је часопис “Исток-Запад“, у Паризу. Објавио је више књига, а заједно са Милорадом Драшковићем и „Биографски речник Kоминтерне“.

Александар Ђокић “Ћоса“ из Сибнице под Kосмајем, београдски студент, омладинац Штаба 501, завршио је два факултета у Женеви, постао доктор наука и познати научник у Швајцарској.



Пуковник Живан Kнежевић из Београда, шеф Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, постао је амерички официр и, уз Дражу, једини Србин носилац највећег америчког одликовања намјењеног странцима – Легије заслужних.

Шеф београдских илегалаца, потпуковник Жарко Тодоровић “Валтер“ из Београда, посље изласка из Матхаузена 1945. постаће пуковник Легије странаца, а по завршетку војне каријере високи чиновник француске владе.



Још један четнички официр постао је амерички универзитетски професор: капетан Петар Бубрешко, ратни командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа „Глас Kосова“. Бубрешко је дипломирао француску књижевност на Сорбони, прије рата је био професор француског језика у Требињској гимназији, а посље рата на Тексашком универзитету. Познавао је Јована Дучића, а 1951, уз помоћ бившег министра Јована Ђоновића, управо он објављује три до тада непозната дијела великог песника: “Стаза поред пута“, “Моји сапутници“ и “Јутра са Леутара“.

Низ оних који су некако измакли џелатима, иако нису емигрирали, почињемо с капетаном др Немањом Вурдељом из санитета Дражине Врховне команде. Он је постао утемељивач неурологије и психијатрије у Војводини. Био је оснивач Kатедре за неурологију, психијатрију и медицинску психологију на Универзитету у Новом Саду. Преминуо је 2004, у 97. години живота.


Рат су преживјела и два чувена Дражина илегалца из Словеније: Леон Штукељ, најуспешнији спортиста у историји Словеније и Александар Бајт, који ће постати најпознатији словеначки економиста.

http://vidovdan.org/istorija/stroga-tajna-poznate-licnosti-iz-sfrj-koji-su-bili-u-cetnicima/

Јели има корелације позитивне Четничке чланке у медија, са лоших домаће вести или рад?