Погледи форум
Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Облик за Штампу

+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (https://www.pogledi.rs/forum/forum-5.html)
+--- Форум: Политика (https://www.pogledi.rs/forum/forum-6.html)
+--- Тема: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак (/thread-4763.html)



Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Шумадинац - 16-12-2021

ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА



ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом.

(Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).



1. ЕЛЕМ,  он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање:

"Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију.

Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти.

Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини.



2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима.

Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила.

Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!).

Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом...

Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores,!



3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца.

Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим.


4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства.

Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи).

Најпре поставља питање:

"... Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно.

Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив.

Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!)



5.ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке.

Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки".

Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне.

А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати).

Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч).



6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства.

Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука.

Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам.

Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима".

Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења.


 Рекох и душу спасох.




Владика Бачки Иринеј Буловић


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Шумадинац - 16-12-2021

Одговор Чанка на "феномен крштеног некрста":


СЛУЧАЈ ПОПА Б.


Поштовани,

Дана 12. децембра 2021. године у Вечерњим новостима на страни 10. и 11, у рубрици Актуелно, под насловом „Чанак, феномен крштеног некрста“, објављен је ауторски текст Иринеја Буловића, епископа бачког. Исти текст је најављен и на насловној страни у горњем левом углу.

У вези са тим, а у складу са Законом о информисању, члан. 75. и 79, 83, 86, 87, 96. и 97, захтевамо да у следећем броју на истом месту објавите следећи одговор.

Случај попа Б. Јуче су ми пријатељи на друштвеним мрежама скренули пажњу да је у листу „Вечерње новости“ (недеља, 12.12.2021) на насловној страни најављен, а у истом броју и објављен опширан текст који се критички бави мојим наступом на сарајевској ТВ Fаcе, у Централном дневнику код Сенада Хаџифејзовића. Не би то било ништа претерано необично да потписник наведеног текста под насловом „Чанак, феномен крштеног некрста“ није нико други до Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински Господин др Иринеј. (Титулу дотичног сам дословце преписао са службеног сајта Епархије бачке, а у даљем тексту ословљаваног као поп Б.).

Текст почиње речима: „Пре неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Fаcе то Fаcе, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом...“.

Пошто ме истински увесељавају визије стварности читача транскрипата пресретнутих ТВ емисија из суседних земаља, као и уопште оних који се по службеној дужности баве пресретањима и транскриптима (а нарочито када се истог јутра на ТВ са националном фреквенцијом огласио осуђени ратни злочинац Шешељ др Војислав прогласивши то за „најбољи полемички текст у протеклих тридесет година“) попустио сам знатижељи и утрошио нешто времена на читање овог сочињенија (по стилу судећи, продукту напорног рада хетерогене групе аутора).

ЕЛЕМ, поп Б. ми замера што питам „да ли је у данашњој друштвеној атмосфери могуће бити Србин а не бити православац“ и одговара да ми то нико не брани постављајући питање: „Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин, Србин по пореклу, језику, слободној самоидентификацији иако сви знамо да није православац. Није ни било какав верник него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља, противник религије као такве? ... Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, по вероисповести католици, друге, који су по народности Срби, по вероисповести муслимани, познаје и поштује један број Срба који се изјашњавају као атеисти...“

Било би заиста просветљујуће када би поп Б. навео имена неких од тих СРБА католика или СРБА муслимана са којима пријатељује, који су имали могућност „слободне самоидентификације“. Гајим оправдану сумњу у њихово постојање, осим ако поп Б. не сматра Хрвате и Бошњаке за Србе. Управо, најтачнији опис овог приступа националном питању је да су сви који живе од Вардара па до Карлобага – Огулина – Карловца – Вировитице Срби, са неважним дијалектолошким разликама, осим Арбанаса који се намећу размножавањем, и оних који не би да буду Срби, па се проглашавају за Хрвате (што значи да су, по природи ствари, усташе), или за Бошњаке (који су, наравно балије, потомци Ханџар дивизије). За Црногорце је потпуно јасно да не постоје (јер су ионако само комунистичка измишљотина која траје већ стотинама година).

Надаље ме поп Б. оптужује за употребу туђица у мом излагању и каљање имена и дела патријарха Павла. „...примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошер и муслиманским халал док се руга православним 'поповима'. Блаженопочившег патријарха Павла презриво назива 'рахметли' уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима...“.

Само пар реченица после дичења пријатељима католицима и муслиманима, моја се употреба „јеврејских и муслиманских термина“ кошер, халал и рахметли сматра „подругљивим и презривим“, иако сам гостовао на ТВ коју великом већином гледају управо људи који те изразе редовно користе у свакодневном говору. На жалост, најчешће, „рахметли“.

А о патријарху Павлу не бих ја да говорим, најбоље је сетити се његових речи током ратова деведесетих и после тога:

„Јасно је да другог пута није било. Тако је сада и нама наметнут рат. Зато је тај наш рат праведан јер је одбрамбени. Не нападачки ни освајачки.“ (Патријарх Павле, „Дуга“, 10-23. април 1999).

„Срби не могу да живе са Хрватима ни у каквој држави. Ни у каквој Хрватској.“ (Патријарх Павле у писму лорду Карингтону, августа 1991)

„...Косово нам је друго име за највиша начела, за истину и правду, за поредак и право, а Косовски завет нам је примењени Нови завет. Зато је питање Косово и Метохије неодвојиво од питања Србије и судбине српског народа...“ (Порука патријарха Павла, „Православље“, 15. март 2007)

„Црква је током целе своје историје, укључујући и XX век, морала да остави по страни своје примарне дужности, како би се активно укључила у борбу за уједињење српства, у којој је свештеник морао да буде и учитељ, и судија, и да узме пушку да брани себе и своју породицу.“ (интервју патријарха Павла, „Данас“, 5-7. јануар 2001).

„Сматрамо да је најбољи однос између државе и цркве онај који је већ бивао и пре, то је симфонија – сагласност између државе, односно друштва и цркве.“ (интервју патријарха Павла, „Данас“, 5-7. јануара 2002).

Јануара 1992. објавио је да црква и српски народ никада нису признавали „авнојевске границе и да ничије нагодбе не обавезују народ као целину, без његове сагласности и без благослова његове матере православне српске цркве“. (Патријарх Павле, Монитор, мај 2006).

„Нама је врховни командант патријарх Павле.“ (Жељко Ражнатовић Аркан, октобар 1991).

Сви се сећамо фотографије Патријарха Павла који ломи славски колач са особама осуђеним на доживотне робије због најтежих ратних злочина.

Даље, каже поп Б. „...Долази следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему (по мени, Н.Ч.) није више секуларна него теократска држава, 'православна џамахирија', зато што се у њеном школском систему налази веронаука, што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница...“

Прво: Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе (Члан 11. Устава). Основна школа је у Републици Србији обавезна. Увођењем веронауке у државне школе она је (веронаука) учињена једним од два обавезна изборна предмета. Дакле, верска настава се противуставно налази у државним школама (које се финансирају из пореза који СПЦ не плаћа), иако може да се обавља у верским објектима (у којима СПЦ не оскудева). СПЦ спомињем јер је најјача црква у Србији, а поп Б. њен високи званичник. Узгред, замерено ми је и што сам неправилно византијску архитектуру новосаграђених цркава назвао рашко-призренском. Да не бисмо полемисали о томе, препоручујем надлежнима да погледају како изгледа саборна црква у Новом Саду и цркве у другим местима у Војводини, те да упореди са новосаграђеним храмовима, па да уочи разлику. Поп Б. треба само да погледа кроз прозор.

Да ли је уношење бадњака верски чин? Да ли је слављење крсне славе верски чин? Наравно да јесу и нико не сме ниједном грађанину то право да ускрати, као ни право на имендан, бајрам или хануку или било који други верски празник. Али, поп Б. заборавља (или не зна?) основну разлику пред законом између грађанина и државе. Грађанину је дозвољено све што му није забрањено, а држави је забрањено све што јој није дозвољено. Другим речима, када, рецимо, грађанин Николић мастер Томислав унесе бадњак у своју кућу, то је његово неотуђиво људско право. Али, када (О темпора, о морес!) као председник Републике Србије исти Николић мастер Томислав унесе бадњак у зграду Председништва Србије, онда он крши начело секуларности, то јест крши члан 11. Устава Србије. А Устав долази од речи устава, брана, дакле у питању је врховни закон којим се спречава самовлашће, пре свега извршне власти. Јер, када, рецимо, МУП без дозволе почне да слави славу (а о томе сам још пре десетак година постављао питања у НСРС, која су остала без одговора), онда без дозволе може све. МУП је као и Војска Србије инструмент силе заснован на субординацији и једнокомандовању, те се верски обреди могу само наредити, а не и самовољно спровести. Дакле, у питању је континуирано подразумевање државних врхова у протеклом периоду да Србија треба да се устроји као етнонационална и клерикална а не грађанска и секуларна држава, и активан рад на томе. (Узгред, невољни поп Б. Војску Србије назива „српска војска“, не разумејући у магловитости својих фантазмагорија да некаква „српска војска“ не постоји, него само Војска Србије или, мање спретно, србијанска војска. И није приметио да је први на Кошарама положио живот за Србију младић из Панчева, Румун.)

О овешталим фразама да бих ја да „поклањам Косово“, не бих да трошим речи, јер нити сам у стању да тако нешто урадим, нити је могуће нешто поклонити што је ратом изгубљено. И то ратом који је био само последњи у ратовима у којима је поп Б. штедро саслуживао. Тако да приче типа „ко призна лажну државу Косово је издао српски национални интерес“ у преводу значе „ко не лаже, не помаже у цењкању“, јер се све своди на то ко ће шта на Косову истрговати и ко ће пре прогласити победу.

Што се тиче мог крштења крајем деведесетих, поп Б. одлично зна да сам се крстио 21. новембра 1998. године у манастиру Велика Ремета, и зна да су ми на славу редовно долазили његови блиски сарадници, као и онај који ме је крстио. А разлог за то је био једноставан: Пријатељ из детињства ми је дошао са жељом да се окумимо тако што ћу бити кум на крштењу његовог сина. А пошто сам учен да се кумство не одбија, а за пријатеље чине разне ствари, обавили смо ту формалност, и то је то. И мислим да је мој разлог за крштењем био много људскији и поштенији од свих потоњих крштавања и дречавих религиозних псеудофанатизама разних јавних личности и ликова, праћених жутом штампом и љубичастим новчаницама.

И, наравно, поп Б. сматра Дражу Михаиловића за првог герилца у поробљеној Европи (иако је први био пољски Мајор Хенрyк Добрзаńски, који је са својом јединицом у марту 1940. уништио батаљон пешадије Wермацхта, а Михајловић је колаборирао са окупатором, па на крају био стрељан због ратних злочина). Поп Б. се дичи славом три српска научника - Тесле, Пупина и Милановића (два од три рођена у Аустрији, па емигрирали у САД, а трећи рођен у Аустроугарској, ни данас му родна кућа није у Србији). Каже поп Б. „…У наше дане је Новак Ђоковић први тенисер света…“, а не види од својих људских скучености да је Нови Сад, град чији имам част да будем грађанин, имао прву тенисерку света још пре тридесет година… А можда се њен успех не сме ни спомињати јер се зове Моника Селеш?

И завршава поп Б. своје писмено (правећи спорадичне стилске излете чак и у владарску плуралију) жалостивом оценом: „… Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму, производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим 'случајним Србима'.“

Не сумњам да је поп Б. пар пута прелистао Нови завет, али то мора са разумевањем да се ради, не механички (што би рекла моја бака Мара, строга учитељица из Драгутинова).

…Не судите да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог.

(по Матеју)

Очекивао сам ипак мало садржајнији урадак од попа Б. Људи који га познају говоре о његовом образовању, али овај пут нисам имао сусрет са тим аспектом његове личности. Могу само по делима помало да закључим… Када неко тражи да се изместе Змајеве дечије игре код споменика Змај Јови јер му смета дечија граја, мора да је баш мрзовољан човек. Када неко наложи (и спроведе) уништавање мурала чувеног француског стреет арт уметника Ремеда јер га не разуме, оправдано је сумњати у његове погледе на слободу и право на слободан израз. Када неко даје просторије на употребу организацијама које је полиција идентификовала као клерофашистичке… но, о томе неки други пут.

Све у свему, када се неко ко искрено верује у Бога три пута кандидује за патријарха и три пута уђе у три најбоље пласирана и три пута не буде изабран, морао би да се дубоко замисли шта то Бог хоће да му поручи.




Ненад Чанак


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Шумадинац - 16-12-2021

Жустра и сјајна полемика. Дохватили су се око свега па и око Чиче. Вреди прочитати....


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Јеремија - 16-12-2021

(16-12-2021, 06:37 PM)Шумадинац Пише:  Жустра и сјајна полемика. Дохватили су се око свега па и око Чиче. Вреди прочитати....

Дебели крмак се служи лажима и подметањем.
Његови анти србски ставови су познати као што је познат и његов лоповлук, диловање и насилништво.
У вербалном дуелу са владиком Иринејом нема никакве шансе и он то добро зна али покушава да лажима и заменом теза прикаже себе дораслом чак и у теолошким темама.
Верујем да сања ћаћу и време када је ОЗНА на коњима упадала у цркве и манастире прижељкујући да и сам приграби такву моћ па да упадне у владичански двор и обеси Иринеја на прву грану која би му била најближа.


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Авакс - 16-12-2021

Не треба улазити у расправу са комуњарским испрдком који се служи кафанским доскочицама.

„Сви се сећамо фотографије Патријарха Павла који ломи славски колач са особама осуђеним на доживотне робије због најтежих ратних злочина.“

На шта је мислио када је ово изговорио. Које су то особе? И када су осуђене и који их је суд осудио (а да није политички суд).


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Шумадинац - 17-12-2021

(16-12-2021, 09:32 PM)Јеремија Пише:  
(16-12-2021, 06:37 PM)Шумадинац Пише:  Жустра и сјајна полемика. Дохватили су се око свега па и око Чиче. Вреди прочитати....

Дебели крмак се служи лажима и подметањем.
Његови анти србски ставови су познати као што је познат и његов лоповлук, диловање и насилништво.
У вербалном дуелу са владиком Иринејом нема никакве шансе и он то добро зна али покушава да лажима и заменом теза прикаже себе дораслом чак и у теолошким темама.
Верујем да сања ћаћу и време када је ОЗНА на коњима упадала у цркве и манастире прижељкујући да и сам приграби такву моћ па да упадне у владичански двор и обеси Иринеја на прву грану која би му била најближа.
Баш тако Војводо Јеремија! Свака ти кa у Његуша.

Међутим 

Он не мирује. Већ је на Твитеру објавио:

"Наслов у Данасу: Нови Сад - Црква (Епархија бачка, прим. Н.Ч.) прети протестом против покрајинске власти због смене докторке.

Успела им подвала са литијама у ЦГ па се више ни не крију.  А ако им одговориш како заслужују, онда си против слободе вероисповести.

Преваранти."


Нажалост, много их је у Србаља попут Чанка који су заражени вирусом комунизма. Верујем да би Кизa овдашњи потписао сваку његову реч. Јер увек када читам његове повремене критике упућене СПЦ и Србству уопште помислим на Чанка.


RE: Владика Иринеј Бачки & Ненад Чанак - Јеремија - 17-12-2021

(17-12-2021, 02:03 PM)Шумадинац Пише:  
(16-12-2021, 09:32 PM)Јеремија Пише:  
(16-12-2021, 06:37 PM)Шумадинац Пише:  Жустра и сјајна полемика. Дохватили су се око свега па и око Чиче. Вреди прочитати....

Дебели крмак се служи лажима и подметањем.
Његови анти србски ставови су познати као што је познат и његов лоповлук, диловање и насилништво.
У вербалном дуелу са владиком Иринејом нема никакве шансе и он то добро зна али покушава да лажима и заменом теза прикаже себе дораслом чак и у теолошким темама.
Верујем да сања ћаћу и време када је ОЗНА на коњима упадала у цркве и манастире прижељкујући да и сам приграби такву моћ па да упадне у владичански двор и обеси Иринеја на прву грану која би му била најближа.
Баш тако Војводо Јеремија! Свака ти кa у Његуша.

Међутим 

Он не мирује. Већ је на Твитеру објавио:

"Наслов у Данасу: Нови Сад - Црква (Епархија бачка, прим. Н.Ч.) прети протестом против покрајинске власти због смене докторке.

Успела им подвала са литијама у ЦГ па се више ни не крију.  А ако им одговориш како заслужују, онда си против слободе вероисповести.

Преваранти."


Нажалост, много их је у Србаља попут Чанка који су заражени вирусом комунизма. Верујем да би Кизa овдашњи потписао сваку његову реч. Јер увек када читам његове повремене критике упућене СПЦ и Србству уопште помислим на Чанка.

Сирома' 
Под хитно да се јави Буловићу порад пелцовања које ће га ослободити чанковитиса.