Београдски књижевник Урош Гардашевић написао је 1991. године, могло би се рећи, поему "Овдјен је суза и од камена тежа" посвећену пребиловачким мученицима и прочитану на дан освећења спомен-костурнице у Пребиловцима. Слично Ивану Горану Ковачићу, дубоко су га потресла усташка зверства, бестијалност и свирепост према српском народу и инспирисан је Пребиловцима, легендарном селу које до данашњег дана представља симбол српске трагедије у Херцеговини за време Другог светског рата, симбол српског пркоса екстремном усташтву. Спомен-костурница је освештана и званично отворена 6. августа исте године, на дан када је пре пола века замро и последњи очајнички крик у 135 м дубоком гротлу "Голубинке". Према причању старијих мештана Пребиловаца, последња жртва која је бачена у јаму је Наста Михић (76) која се иначе тешко кретала. Наста је моја чукунабаба. Чекале су звери до задњег тренутка.
"ЗАУСТАВИ РАЗУМ У ПРЕБИЛОВЦИМА,
ОВДЈЕН ЈЕ НЕРАЗУМ НАД СВИМ РАЗУМИМА,
ОВДЈЕН СУ НЕВИНЕ ДЈЕВОЈКЕ СИЛОВАЛИ И КЛАЛИ
ОВДЈЕН СУ МАЈЦИ УТРОБУ РАСПАРАЛИ,
НЕРОЂЕНО ЧЕДО ПРЕД ОЧИМА КЛАЛИ....."
Само садистима и сатанистима може пасти на ум да силују девојке, жене, да убијају труднице и новорђенчад. Нигде није забележно толико окрутности и свирепости према једном народу. Учитељицу у селу, Стану Арнаут су силовали, заклали и у бунар бацили бивши ђаци усташе. Као чудовишта и монструми упадају у кућу Милеве Медан којој су пред самим порођајем ножем отворили стомак и извадили дете. Безброј је сличних примера усташких пировања којих су се грозили сами Немци и Италијани."
ОВДЈЕН СУ ХРВАТИ И МРТВЕ СИЛОВАЛИ,
И ТАЈ СУ ЗАКОН У ИМЕ ХРИСТА ЗВАЛИ,
ЈЕР СУ ИХ ТАКО ЊИХОВИ УЧИЛИ ФРАТРИ....."
Католичко свештенство чапљинског среза до лаката је окрвавило своје руке учешћем у пребиловачком покољу. Као седиште теолошке гимназије, Широки Бријег је био прави расадник најцрњег облика клерикализма и мржње према православљу и "шизматичкој" религији. Проповедали су усташама да, када чисте своју башту, морају очистити све до последње жиле. Јасно се види колико су фратри Хрватима затровали дух и колико су мржње усадили у главу. Опраштали су најокрутнија и најсвирепија зверства што их сврстава на исту страну. Најмрачнији и по злу најпознатији фратар чапљинског среза био је свакако дон Илија Томас, жупник у Клепцима. Хрватима је говорио да је дошао тренутак да се створи чиста божија НДХ са католичанством као једином религијом. Многе мајке, сестре и жене су закукале, а многе куће завијене у црно када је овај крволок засукао и пола чапљинског среза послао на јаме у Шурманцима и Бивољу Брду. Свећа му је горела до маја 1942. године када је духови мртвих из јама заувек гасе. Преживеле жене српских Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића су му пресудиле."
ОВДЈЕН СУ ЦРКВЕНА УГАШЕНА ЗВОНА,
ОВДЈЕН СЕ ЧУЈЕ ЈАУК АНЂЕЛА ОД БОГА,
ОВДЈЕН КОСТИ ВАПЕ ЗА ОПЕЛОМ,
ОВДЈЕН СУ КРВ И СУЗЕ СМИЈЕШАНИ,
ОВДЈЕН СУ СВИЈЕЋЕ УГАШЕНЕ....."
Зар је требало више од пола века чекати да се отвори утроба "Голубинке" и да се смешају сузе родбине, потомака и крв оних мученика које прогута мрак јаме? зар је требало чекати пуних 50 година да Бог и анђео гласно јаукну у Пребиловцима? Комунисти су неколико година после рата "Голубинку" забетонирали и најстрожије забранили одлазак на исту. Строго је било забрањено именовање злочинаца. Чак је било покушаја појединаца из села да јасно именују преживеле усташе из рата (није их било мало), да се објаве имена убијених али су по партијским налозима хапшени и без разлога осуђивани на вишегодишње робије. Називани су четницима, великосрпским националистима и разбијачима братства и јединства. Многи од њих не дочекаше да запале свећу за покој душе најмилијим, да чују звук црквеног звона и јаук са неба.
"ОВДЈЕН СУ АНЂЕЛИ СА НЕБОМ ПЛАКАЛИ,
ОВДЈЕН ЈОШ НЕВИНЕ НИСУ ОПЛАКАЛИ,
ОВДЈЕН СУ ХЕРЦЕГОВЦИ НЕВИНЕ ЖРТВЕ БИЛИ,
ОВДЈЕН СЕ ЗАКЛЕТВА ТРЕБА ДАТИ,
ОВЕ СЕ РАНЕ ТРЕБАЈУ СВЕТИТИ....."
Пребиловачки покољ одјекнуо је и прострујао кроз Херцеговину веома брзо и изазвао оштре реакције неколико месеци касније. Доста хрватских и муслиманских глава са рамена је летело за пребиловачке жртве. Четници су свакодневно упадали у хрватско-муслиманска села са обе стране Неретве и заиста се свирепо светили за почињена усташка зверства. Дупли данак су наплаћивали за Пребиловце нарочито. Често су имали крваве сукобе са усташама када су преко Неретве прелазили у западну Херцеговину да их нападају. Нажалост, ни доста исплаканих суза није могло вратити у живот преко 500 жена и деце које прогута јама клета.
ЕПИЛОГ:

Немам живаца гледати. о чему је? Дали Крбавска Битка 1493 или код Сиска 100 година касније.
За друго шта се немају ватати.
Кад је прва у питању можда и постоји некакво учешће хрвата али ради се о томе да су том приликом Турцима на црту изашли Мађарски владари хрватске земље а 1593 код Сиска са Турцима су се тукли махом православни из Славоније и пребјегли из Босне под Аустријском командом и вођством. У то вријеме су Хрвати већ били у Бургенланду (Градишћу или по старо-словенском Коцељеви - то је данас гранични дио између Аустрије и Мађарске) и на јадранским отоцима и горњем покупљу.

(06-04-2016, 12:55 PM)Николај Пише:  Док они изнова праве пропагандне спотове, ми по милионити пут репризирамо филм у коме Милош Обилић разговара са трактористима...

Цитат:Marširala, marširala Jelačića vojska (često i Domobranska koračnica) je hrvatska vojna koračnica nepoznatog autora koja je bila u uporabi u raznim hrvatskim vojnim postrojbama u 19. i 20. stoljeću. Smatra se da je nastala u 53. pješačkoj pukovniji austro-ugarske vojske, a pjeva o događajima iz 1848.

(06-04-2016, 12:55 PM)Николај Пише:  Док они изнова праве пропагандне спотове, ми по милионити пут репризирамо филм у коме Милош Обилић разговара са трактористима...

Цитат:„Србобран – Гласило Српске самосталне странке у Троједници“… Загреб, 2. (15.) јануара 1901.

„Праштајући се са 19. вијеком, Срби се не могу жалити на „браћу“ Хрвате да бар у обећавању нијесу били издашни према њима. Хрвати, заиста, нијесу били штедљиви у обећањима, која су чинили Србима, али увијек само онда, кад су у невољи својој требали српске помоћи. Кад им је пријетила опасност, кад је требало извојевати уставну слободу, уставна права и земљишну цјелокупност, када се је требало одупријети централистичким тежњама бечким и извојевати што повољнији државноправни одношај према Угарској или је ваљало срушити ненародну владавину, – у свакој такој прилици потекле су као мед са „братских“ усана слатке ријечи о „братској слози“ и „љубави“, и браћа нам обећаваху златна брда и долине…“ Потом на овој тези гради хисторију 1848. године, 1861. и 1865-67., у више наставака.

Цитат:„Србобран“… 10. (23.) јануара 1901.

Четврти наставак ове серије бави се углавном ером бана Ивана Мажуранића, за коју аутор каже да је „остала по Србе као најцрња успомена из 19. вијека“. При том се посебно осврће на школски закон и питање српске школске аутономије, а потом и на хајку која је услиједила након српско-турског рата 1876. године: „Три професора пакрачке српске препарандије (учитељске школе – нап. И. Б.) затворише на пуку денунцијацију да снују „велеиздајничку завјеру“; с њима позатвараше више угледних Срба пакрачких. Иста је судбина постигла угледне Србе у Карловцу,, Осијеку, Беловару, Дарувару итд. Србе немилице сатираху, материјално упропашћиваху; против њих се отворила била нечувена хајка на свима линијама. Тако враћаху „браћа“ љубав Србима који јуначки истрајаше с њима у народној борби против Рауха!“

Цитат:„Србобран“… 10. (23.) марта 1901.

Биљешка посвећена одјелном предстојнику Армину Павићу. Подсјећају на његове изјаве, као нпр. да „краљ Милан лијепо говори хрватски“ , или на поздрав студентима: „Живио вас хрватски бог!“. Или на случај Маретић: „Кад је професор загребачког универзитета др. Т. Маретић написао: „Граматику хрватског или српског језика“ и поднио молбу да му се граматика прими као књига за средње школе, одговорио му је предстојник г. Павић, да ће му се књига само тако примити за средње школе, ако из наслова изостави оно „или српског“ језика. Др. Маретић умјесто да је као озбиљан научењак одбио неумјесни шовинистички захтјев, заплива и сам шовинистичком струјом и против свога научног увјерења издаде књигу као „Граматику хрватског језика“…“

Цитат:„Србобран“… 21. марта (3. априла) 1901.

На вијест о могућој фузији правашких странака лист закључује: „Само је једно, што све те странке уједињава, и што их веже једном мишљу. То је борба против српског имена и племена, против српских праведних захтјева…“

Цитат:„Србобран“… 28. априла (11. маја) 1901.

Још једном се враћају овом питању поводом изласка прве књиге Броз – Ивековићевог „Рјечника“: „Грађу за рјечник Броза и Ивековића дали су дакле: Вуков „Српски рјечник“, који му је темељ, а онда даље. Сва дјела Вукова и Даничићева, Академијски рјечник, који израђују Срби Даничић и Будмани, дјела М. Ђ. Милићевића, дјела П. Петровића Његоша, нештампана збирка ријечи од српскога свештеника Јоце Богдановића из Дивосела у Лици, а само ради параде спомиње Ивековић и „Хрватске народне пјесме“, које су пописане по пјевању и казивању Срба пјевача… У тој свеколикој работи дакле нема ни једног хрватског писца, с којим би се Ивековић могао послужити да попуни благо „хрватскога језика“…“

Цитат:„Србобран“… 3. (16.) јула 1901.

„Позват дакле по г. Радуловићу одговарам му, као и свим пријатељима и непријатељима: од брзе Драве до сињега мора, од мутног Дунава до бистре Цетине, па од Дрине све до Соче један је само хрватски народ, а само једна и то хрватска отаџбина.“ Тако је одговорио хрватски пјесник др Аугуст Харамбашић, приликом прекјучерашњег откривања Лопашићева споменика у Карловцу, на здравицу управитеља српске препарандије г. Радуловића, који је као „Србин поздравио хрватску свечаност“… Не знамо, како је било на души г. управитељу српске препарандије, кад је овако лијепо угошћен по „неславјанском“ обичају, али паметан човјек када чита говор хрватског пјесника, смијеши се и каже: појетика лиценција… Додуше, за Харамбашића кажу и то, да је лош пјесник и плагијатор…“

Цитат:„Србобран“… 19. јула (1. августа) 1901.

Опет писмо из Петриње, у којем се жале на начелника Гавриловића, који сједницу општинског заступства заказује на православног св. Илију, на српску нову годину држи недјељни вашар, на Богојављење сам начелник вози ђубре, јер он „за влашке светке ништа не даје“. Дописник на крају додаје и ово: „Споменућу вам још, да је дједа нашега начелника Гавриловића био још православни Србин, али – разумије се – мјешовити брак одроди синове, а унуци, ето, загрдише“.

Цитат:„Србобран“… 26. јула (8. августа) 1902.

Поводом објаве у службеном листу, од 23. јула, да је управитељ суда у Грачацу др Александар Ваић, премјештен у Глину, а у суду у Грачацу намјештен пристав Фрањо Стилиновић, лист констатује да је тиме из Грачаца отишао једини Србин чиновник, иако у котару живи 24.260 православних Срба и 5.228 римокатолика. „Сав српски православни народ котара грачачког неизмјерно жали на то, те је поднио своју молбу на бана, једну телеграфску, а другу писмено, са потписима од преко 400 православних Срба из све четири опћине котара грачачког.“

Цитат:„Србобран“… 19. августа (1. септембра) 1902.

… „Што се демонстрација тиче, оне су отпочеле јуче, у недјељу, на подне. Пред Српском Банком на Илици, скупила се гомила ђака и радника, око којих се брзо слегао читав свијет. Пошто су на Српској Банци полупани сви прозори – у чему им нико није сметао – кренула се гомила пред кућу предсједника Српске Банке и полупала му прозоре. Једна гомила демонстрирала је пред уредништвом нашим… Истог дана у недјељу послије подне око 4 сахата, зашла је једна група демонстраната, већином ђака и трговачких помоћника, праћени од гомиле радозналог свијета, од каване до каване – почевши од „Народне каване“ – и захтјевала је да јој се да „Србобран“. Кад га је добила спалила га је вичући: „Апцуг Срби! Апцуг Власи!“ Послије овога нагрнуше у Николићеву улицу, гдје је Српска штампарија и наше уредништво… Демонстрације, које трајаху непрекидно, наставише се увече у много већем размјеру и с много већом жестином… Као што се види, демонстрације су највише наперене против Српске Банке. Ова чињеница довољна је да протумачи значај демонстрација…“

Цитат:„Нови Србобран“… 12. (25.) фебруара 1903.

Српско академско потпорно друштво је и даље покушавало организовати своју забаву, након што их је Глазбени завод одбио, па су капарисали дворану хрватског пјевачког друштва „Коло“. Међутим, сад су се и они предомислили и у допису одустали од свога закључка о изнајмљивању, а у „интересу свога друштва“, и вратили уплаћену капару. „Србобран“ горко закључује: „Генијални Максим Горки приказао је на диван начин у приповијести „Породица Орлов“, како је психолошки сасвим разумљиво, да се у скученом простору и загушљивој атмосфери развија само међусобна мржња, и породица која тако живи увијек се само свађа и туче. Такав је и данашњи Загреб!… Кад то знамо, онда нам је психолошки сасвим разумљиво што тај и такав Загреб највише мрзи Србе. Загреб је у политичком погледу маџаронски, у културном и језичном њемачки, а у трговачком и финансијском чивутски. Против све три те струје је немоћан, па за то не зна и не може ништа друго, него да искали свој патриотски гњев против Срба…“

Цитат:Усташки се покрет састојао од једне фракције клерофашиста (римокатичко свештенство, посебно више, у служби фашиста и у најтешњој спрези с њима), који су били главни носиоци организације рада, пропаганде и радикални егзекутори уништавања укупног, надасве српског народа.

Главни равнатељ за „промичбу“ (пропаганду) увијек је био клерофашиста. Понајприје инг. Риегер (Ригер), затим Матија Ковачевић, те на крају клерофашиста и познати присталица кољачке политике Иво Богдан. Сви ти клерикалци уједно су били и главни директори усташких листова – „Хрватског народа“, главног гласила усташког покрета, а њихови сателити, мањи клерофашисти, заузимали су положаје равнатеља осталих листова у Загребу и у цијелој провинцији.

Идеолошко гласило усташког покрета био је лист „Спремност“, углавном садржајно обрађиван од усташа-поповаца, који су имали велики утјецај и на само руководство пакла Јасеновца – Старе Градишке. Главни уредник и тог листа био је увијек само клерофашиста, разни, међу којима посљедњи Тиас Мартиђија.

Друга важна усташка организација, основана по напутку Нијемаца, била је организација рада и цјелокупне привреде у усташкој Хрватској. Звала се „Усташа“ – Хрватски ослободилачки покрет – Главни савез сталешких „постројба“ (формација).

Главни руководиоци тих мрачних уреда били су увијек досљедно само клерофашисти, који су стајали искључиво и једино под контролом једног човјека, а то је др.Анте Павелић, крвник и узрочник највећег зла, свих страхота и ужаса, те укупних убистава и злочина над нашим народима.

Руководиоци тих уреда звали су се државни савезничари, а уједно су били и државни тајници. Први је био проф. Александар Сеитз (Зајц). Наслиједио га је проф. Оршанић. Главни актери и њихови сурадници били су познати клерофашисти: др. Церовац, инг. Баковић, а уједно су узели као сурадника дра Адолфа Гентнера, који није био клерикалац, већ познати Хитлеровац, србождер, дугогодишњи чиновник прокуриста (онај који води послове, пословођа, који заступа) Леонарда Гривичића, љешинара, трговца из Загреба.

Др Грентнер је био усташки главар Средишњице осигурања радника у Загребу кроз четири године. Претстављао је један од кракова интелектуалног зачетништва клања… (…)

Паралелно с том моћном групом усташа ратних злочинаца, клерофашисти су били најјаче заступани и у самој усташкој влади. Изразити инспиратор и организатор кољачке политике био је крвави министар Миле Будак, који је јавно годинама пером и ријечју преко загребачког радија позивао народ да коље Србе. Он је био најпопуларнији клерофашиста.

Уз Милу Будака долазе његови колеге најактивнији клерофашисти: министар Ивица Фрковић, министар Пук, министар Цанки – најинтимнији пријатељ Макса Лубурића и његов земљак из Чапљине – Херцеговина, министар Миле Старчевић, министар проф. Маканец, министар Петрић и остали. Клерофашисти су по провинцији усташке Хрватске плански вршили свој рад на прекрштењу Срба, њиховом и укупном истребљењу, лаком и најједноставнијом мјером слањем у пакао Јасеновац – Стару Градишку. У ту сврху у најважнијим котаревима (срезовима) имали су своје котарске претстојнике, а у жупама и велике жупане, међу којима је најпознатији др. Хефер у Осијеку, који су проводили прекрштавања и уједно вршили застрашивања укупна народа, масовним слањем у пакао (Јасеновац – Стара Градишка).

Сви најважнији уреди били су такођер у рукама клерофашиста.

Неоспорно је да је др. Анте Павелић био клерофашиста, јер је из Ватикана стално примао потпору, коју је задобио још у Италији док је био у емиграцији…

И у само усташком стану клерофашисти су били водеће личности. У првом реду био је клерофашиста министар постројник др. Ловро Сушић, шеф Главног усташког стана, а и његов замјеник, мгр. пхар. Божо Кавран, заповједник усташа.

О укупном раду клерофашиста вођени су точно статистички подаци у самој Надбискупији загребачкој, гдје се најточније знало за број прекрштених Срба, као и точан број потамањених Срба, упућених у пакао…

Ту је био уједно једини компас клерофашистичког крвничко-убилачког успјеха…