[Милослав Самарџић]

Временске прилике и недоступнсот глумаца да у том тренутку снимају филм и статисти су зезали сниматеље па се нису појављивали на снимању

Временске прилике донекле, јер те зиме, 1973/74. није било много снега, чекало се да снег падне на Кадињачи.
Статисти нису били проблем, јер су били војници. Један цео гарнизон све време био је одређен само за филм. Плус, неограничена количина статиста - војника, тако да их је једном било чак 7.000. Нема кадра где се сви они виде, али, није се штедело. Статисти су били бесплатни, као и војна опрема. Без тога, буџет је, у данашњем новцу, био око 25 милиона евра. Поређења ради, држава данас даје за све филмове током године, за 30 и нешто филмова, око четири милиона евра, преко Филмског центра, плус још неколико милиона од других државних установа.
Највише је кочила - цензура. Све што се сними морало је бити послато цензорима на одобрење, па ако не одобре, морало је да се снима поново.
Цензорима је највише сметао снимак Дражиног састанка са командантима и угледним грађанима (како они кажу, представницима буржоазије), који је сниман у једном манастиру у Македоноји. Зашто тамо а не у неком манастиру у близини - ко зна, ирационални социјалистички мозгови.
Углавном, због самог амбијента, и посебно због преламања светлости, снимци су испали феноменално, моћно. Филмским језиком, од свих њих направљени су позитивни јунаци. Цензор је наредио да то одмах мора да се баци и да се сними поново, што је и учињено.
Тако је планирани буџет премашен дупло (стигавши до поменутих 25 милиона евра).
Још једна занимљивост за филм: главни глумци морали су бити Хрвати, да не би испало да су Срби сами створили ''прву ослобођену територију у Европи'', тј. ''Ужичку републику''. Што наравно није тачно, четници су пре тога ослободили више територија, села и градова, али тада то нико није смео да каже.