[Бенито]

Већ смо помињали Конрада фон Хецендорфа, начелника Генералштаба Царске војске и његовог утицаја на размишљања и неке одлуке Адолфа Хитлера у Другом светском рату. Поменућемо га овде опет, јер се радило о једном од најратоборнијих официра у Европи уопште. Од свог доласка на чело аустро-угарске војске, генерал Хецендорф је пред цара Франца Јозефа више пута износио ратни план за напад на Краљевину Србију: 1907, 1909 два пута, 1912 пре  Првог балканског рата..... 
Хецендорф је био у сталном дослуху са Генералштабом војске Немачке царевине, и самим немачким царем Вилхелмом II. Немци и Беч били су главни саветници Бугарима да се сами изборе за Вардарску Маћедонија, а не да чекају арбитражу Руског Императора. Они су им упутили и главне војне савете како то да учине.
Која је била главна грешка напада бугарске војске на Краљевину Србију?

Генерал Фичев тада је сматран највећим војним ауторитетом међу свим балканским војсковођама. Краљ Фердинанд је улазио у рат по наговору немачког цара и његовог Генералштаба. Толико је био уверен у позитиван исход, да није желео да укључи Фичева, него да за себе узме ловорике ратне победе. Одредио је генерале Савова и Димитријева да разраде Ратни план, али на основу онога што им он буде саветовао. Није им рекао ко стоји иза плана.
Ратни план је био да се нападне на што ширем фронту, јер је бугарска војска имала четири армије и била је дупло већа од Српске краљевске војске. План је био да јужним крилом нападну и Краљевину Грчку.  Према томе, шта је била главна идеја Ратног плана који је, у ствари, направљен у Берлину?
Рат је требало да буде што краћи, а бугарска војска била је већаеод противничких. Требало је напасти на што ширем фронту, без намере освајања велике територије, него остварити очигледан напредак и онда прогласити победу бугарске војске. То би изазвало Руског Императора да реагује, а потом би Фердинанда тражио не само арбитражу Руског Императора, него Конференцију Великих сила које би се умешале, вратиле однос Великих сила поводом "Источног питања" у статус кво, али у промењеним околностима. У суштини, Немачка царевина желела је да врати бечком цару улогу пресудитеља једнаког Руском Императору, како је то било од Берлинског конгреса. 
Међутим, победа Српске краљевске српске војске на Брегалници, после само десетак дана од почетка Другог балканског рата, улазак Краљевине Румуније у савез са Краљевином Србијом и Краљевином Грчком, као и наша османске војске с леђа, и њихов повратак на тло Европе, приморали су Бугаре да капитулирају и траже помоћ Руског Императора који је зауставио даљи рат.
Немачки и аустроугарски генералштаби, очигледно, видели су Други балкански рат као Српско-бугарски рат 1885. године и потпуно подценили Српску краљевску војску, замишљајући је као војску од три деценије раније. Али, не сипа се млади вино у машине старе.
Дакле, разуђивање фронта које је учинила бугарска војска и подцењивање Српске краљевске војске били су главни узрок пораза бугарске војске у Другом балканском рату.