Обојица су оно што би ми данас рекли: „чистокрвни хрвати“. И обојица су дали немерљив допринос развоју – четништва. Матија Бан даде име: „четници“, и песмама усмери их у смеру „југославије“, а Анте Орешковић – све остало.

А.О. је аутор - српске тајне службе. Кажу да је био србин, међутим, то је било то време кад су и католички Дубровчани били – католички Срби, па се време променило. Он је био католик, као Вук Мандушић, познат као страшан јунак из Горског Вијенца.

Званична историја о њему је, наравно, доста шкрта. Наводно, у априлу 1862 на позив Михајла Обреновића, напушта Аустро-угарску и долази у Србију. Како је и на чији позив заиста дошао, о томе би се могло расправљати.

Међутим, из раскошне биографије му се чита ... кроз богату интернационалну каријеру (кажу да је био део италијанског огранка масонерије, зване: „карбонари“) и везе са светском масонеријом он се некако: „препоручио“ Кнезу Михајлу, кога је надживео, као и Краља Милана и Краља Александра.

По пријему у службу код Кнеза Михаила, одмах се прихвата „неуобичајених мисија“ уствари одмах ступа у оно што се зове данас „тајна служба“.

Сви „зачетници“ четништва у Србији, они који су започели каријеру, уствари убиством српских краљемладенаца, су били махом - његови ђаци. (Апис и други).