<![CDATA[Погледи форум - Православље и монархија]]> https://www.pogledi.rs/forum/ Wed, 17 Jun 2026 10:54:18 +0000 MyBB <![CDATA[Покушај православне компаративне херменеутике 4 главне Јоге у Бхагавад Гити]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5349.html Tue, 26 May 2026 15:36:43 +0200 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5349.html
Бхагавад Гита (у преводу "Песма Свевишњег" или "Божанска песма") један је од најважнијих, најпознатијих и најсветијих списа индијске духовности и светске књижевне баштине. Она представља суштину хиндуистичке религије и философије, уткану у оквир великог епског спева Махабхарата, која се налази у његовој шестој књизи Бхишма Парва. Време настанка Бхагавад Гите у научној заједници предмет је дугих дебата. Већина истраживача смешта коначни облик Бхагавад Гите у период између 5. века пре нове ере и 2. века пре нове ере. За аутора целог епа, па и саме Бхагавад Гите, сматра се индијски риши (мудрац) Вјаса. Радња и амбијент Бхагавад Гите је постављена у форми дијалога на бојном пољу Курукшетра, непосредно пред почетак великог братоубилачког рата између две династије - Пандава и Каурава. Главни ликови су Арџуна, славни ратник и принц из династије Пандава, и његов пријатељ и кочијаш Кришна, који се у тексту открива као Свевишњи Господ (Аватар Вишнуа). Видевши да у противничкој војсци стоје његови рођаци, учитељи и пријатељи, Арџуна пада у дубоку егзистенцијалну кризу, очај и моралну дилему. Он баца свој лук и одбија да се бори. Кришнин одговор на Арџунину сумњу и тугу чини целокупну садржину Бхагавад Гите. Из угла херменеутике, ово бојно поље је заправо симбол човекове унутрашње борбе између добра и зла. 

Бхагавад Гита је постигла статус "Светог Писма над светим писмима" у Индији зато што је успела да изврши синтезу свих дотадашњих индијских учења - објединила је дуализам Санкхје, аскетизам Јоге, жртвени систем Веда и теологију Упанишада, нудећи четири главне Јоге као практичне путеве спасења за сваког човека, без обзира на његов друштвени положај.

Први академски, целовити превод Бхагавад Гите на српски језик, је урадио један од наших првих школованих санскртиста и индолога др Павле Јевтић 1929. године у Београду. Имао велики одјек у нашој међуратној јавности. Овај историјски превод првобитно је излазио у наставцима у тадашњем угледном часопису "Мисао", након чега је исте године одштампан као самостална књига. Др Павле Јевтић је књигу превео непосредно након што је постао први Србин са докторатом из индологије. Он је своју дисертацију "Карма и реинкарнација у хиндуистичкој религији и филозофији" одбранио у Лондону 1927. године. Књига је изашла са надахнутим уводним есејем под насловом "Ave, India!" који је написао наш најчувенији хелениста и философ Милош Н. Ђурић.



ПОКУШАЈ ПРАВОСЛАВНЕ ХЕРМЕНЕУТИКЕ 

Православна херменеутика посматра Бхагавад Гиту као Стари Завет "педагог" (васпитач) за индијски народ и индијски свет, као делимична откровења која своје испуњење, смисао и остварење добија тек у Христу. Њена улога је била да очисти ум од примитивног, материјалистичког паганизма. Да подигне човекову свест ка духовним стварностима и етичкој одговорности. Да пробуди глад за Богом, коју ниједан овоземаљски ужитак не може заситити.
Православна компаративна херменеутика четири главне Јоге у Бхагавад Гити представља покушај теолошког превода и вредновања кључних стаза индијске духовности кроз христоцентрични, тринитарни и личносни кључ Православне Цркве. Овај приступ не одбацује априори откровења индијског човека, већ их посматра као "клице Логоса" (logos spermatikos). Четири главне Јоге у Бхагавад Гити не види "ђаволску обману", већ клице истине које чезну за својом Пуноћом (Христом). Према Св. Јустину Философу који је живео у 2. веку, пре него што се Логос родио као човек у Витлејему, Он је посејао "клице истине" у срца свих људи и народа кроз историју. Рани Оци Цркве су га користили да изграде теолошке мостове према предхришћанској мисли, видећи у њој Божију педагогију (васпитање) човечанства. То омогућава Православној Цркви да објасни присуство истине, лепоте и врлине у нехришћанским културама, религијама и философијама, укључујући и индијску духовност.



ПРАВОСЛАВНА КОМПАРАТИВНА ХЕРМЕНЕУТИКА 4 ГЛАВНЕ ЈОГЕ У БХАГАВАД ГИТИ

Када бисмо четири главне јоге из Бхагавад Гите превели на језик хришћанске теологије и духовне праксе, пронашли бисмо невероватне паралеле са животом светитеља, монаха и обичних верника. Индијске јоге нису егзотичне или туђе праксе, већ су интуитивне претече и сапутнице хришћанске метафизике.


КАРМА ЈОГА (Пут несебичног деловања)

Хришћански синоними: Делокруг пожртвовања, испуњавање дужности према ближњима, милосрђе, "вера без дела је мртва".

Оно што је у Бхагавад Гити Карма-јога (извршавање дужности без везивања за плод рада), у хришћанству је мистерија Крста и Христово страдање. Христос одлази на Голготу из чисте послушности Превечном Оцу и љубави према човечанству, потпуно испражњен од било какве себичне жеље, материјалног плода или земаљске славе. Хришћанин који живи тако што свакодневно "носи свој крст", помажући другима и радећи свој посао мирно, честито и без сујете, заправо несвесно практикује најчистији облик карма-јоге. Верник дела најбоље што може, али плод свог рада предаје у Божије руке, водећи се мишљу: "Нека буде воља Твоја". То је рад као молитва и испуњавање Божјих заповести кроз делање у свету.


ЂНАНА ЈОГА (Пут знања)

Хришћански синоними: Богословље, философија, созерцање (сагледавање) Божије мудрости, познање Истине.

У Ђнана-јоги (путу знања) видимо директну везу са хришћанским појмом Логоса (Божанског Разума/Речи) који се помиње на почетку Јеванђеља по Јовану. Овај пут у хришћанству представља интелектуално и духовно трагање за Богом кроз проучавање Светог Писма, Светих Отаца и кроз дубоко разумевање Божанских истина. Она није суво, факултетско скупљање информација. То је духовни увид кроз који човек спознаје Истину која га ослобађа. Хришћански богослови користе разум да би направили јасну разлику између пролазног света и вечног Царства Небеског. То је пут који води кроз спознају да човек није само прах и пепео, већ икона Божја. Ова спознаја је једнака индијском просветљењу где се укида илузија (маја) овог материјалног света.


РАЏА ЈОГА (Пут тиховања)

Хришћански синоними: Исихазам (тиховање), умна молитва, стражење чула, смиреноумље, сабраност, трезвеност, савладавање страсти (аскеза).

Ово је чист хришћански монашки и пустињачки пут утишавања ума и тела, какав се вековима практикује у свим монашким заједницама, у Египту, Сирији, Синају, Јордану, Антиохији, Светој Гори, Русији и на другим местима. Баш као што индијски јоги утишава чула и ум, тако и хришћански исихаста кроз непрестану унутрашњу молитву "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног" чисти своје срце да би у њему угледао Таворску светлост - односно живо присуство Светога Духа. Она је повратак унутрашњој тишини. Без стишавања спољашњих чула и страсти, човек не може чути ни глас Христов, нити спознати душу и Дух (Атмана) у себи.


БХАКТИ ЈОГА (Пут преданости и љубави)

Хришћански синоними: Свесрдна љубав према Господу, благочешће, синовска преданост, заједница љубави.

Када Кришна тражи од Арџуне потпуну љубав и препуштање Божијој вољи, то у потпуности кореспондира са Новозаветном заповешћу о љубави према Богу и ближњима. Бхакти-јога је исто што и хришћанска Агапе "љубав која не тражи своје". Она је срж хришћанског живота - Евхаристијска љубав и преданост Богу. Пут чисте, несебичне љубави и емоционалне преданости Богу која превазилази суви интелект и правила. Она није слепа догма, већ жива потреба душе да се сједини са својим Творцем кроз чистоћу срца.



ЧЕЖЊА СЕМЕНА ЗА ПЛОДОМ

Индијски риши (мудраци) су осетили Логоса у себи (Карма, Бхакти, Ђњана, Раџа су сведочанства тог унутрашњег Божијег семена), али пошто нису дочекали Оваплоћење, они су то семе затворили у систем реинкарнације и безличног Апсолута. Из ове перспективе, хришћанска мисија према Истоку није уништавање њихове духовне баштине, већ доношење "Кише" (Благодати Духа Светога) која омогућава том древном семену да коначно проклија и донесе плод у Васкрслом Христу.]]>
Бхагавад Гита (у преводу "Песма Свевишњег" или "Божанска песма") један је од најважнијих, најпознатијих и најсветијих списа индијске духовности и светске књижевне баштине. Она представља суштину хиндуистичке религије и философије, уткану у оквир великог епског спева Махабхарата, која се налази у његовој шестој књизи Бхишма Парва. Време настанка Бхагавад Гите у научној заједници предмет је дугих дебата. Већина истраживача смешта коначни облик Бхагавад Гите у период између 5. века пре нове ере и 2. века пре нове ере. За аутора целог епа, па и саме Бхагавад Гите, сматра се индијски риши (мудрац) Вјаса. Радња и амбијент Бхагавад Гите је постављена у форми дијалога на бојном пољу Курукшетра, непосредно пред почетак великог братоубилачког рата између две династије - Пандава и Каурава. Главни ликови су Арџуна, славни ратник и принц из династије Пандава, и његов пријатељ и кочијаш Кришна, који се у тексту открива као Свевишњи Господ (Аватар Вишнуа). Видевши да у противничкој војсци стоје његови рођаци, учитељи и пријатељи, Арџуна пада у дубоку егзистенцијалну кризу, очај и моралну дилему. Он баца свој лук и одбија да се бори. Кришнин одговор на Арџунину сумњу и тугу чини целокупну садржину Бхагавад Гите. Из угла херменеутике, ово бојно поље је заправо симбол човекове унутрашње борбе између добра и зла. 

Бхагавад Гита је постигла статус "Светог Писма над светим писмима" у Индији зато што је успела да изврши синтезу свих дотадашњих индијских учења - објединила је дуализам Санкхје, аскетизам Јоге, жртвени систем Веда и теологију Упанишада, нудећи четири главне Јоге као практичне путеве спасења за сваког човека, без обзира на његов друштвени положај.

Први академски, целовити превод Бхагавад Гите на српски језик, је урадио један од наших првих школованих санскртиста и индолога др Павле Јевтић 1929. године у Београду. Имао велики одјек у нашој међуратној јавности. Овај историјски превод првобитно је излазио у наставцима у тадашњем угледном часопису "Мисао", након чега је исте године одштампан као самостална књига. Др Павле Јевтић је књигу превео непосредно након што је постао први Србин са докторатом из индологије. Он је своју дисертацију "Карма и реинкарнација у хиндуистичкој религији и филозофији" одбранио у Лондону 1927. године. Књига је изашла са надахнутим уводним есејем под насловом "Ave, India!" који је написао наш најчувенији хелениста и философ Милош Н. Ђурић.



ПОКУШАЈ ПРАВОСЛАВНЕ ХЕРМЕНЕУТИКЕ 

Православна херменеутика посматра Бхагавад Гиту као Стари Завет "педагог" (васпитач) за индијски народ и индијски свет, као делимична откровења која своје испуњење, смисао и остварење добија тек у Христу. Њена улога је била да очисти ум од примитивног, материјалистичког паганизма. Да подигне човекову свест ка духовним стварностима и етичкој одговорности. Да пробуди глад за Богом, коју ниједан овоземаљски ужитак не може заситити.
Православна компаративна херменеутика четири главне Јоге у Бхагавад Гити представља покушај теолошког превода и вредновања кључних стаза индијске духовности кроз христоцентрични, тринитарни и личносни кључ Православне Цркве. Овај приступ не одбацује априори откровења индијског човека, већ их посматра као "клице Логоса" (logos spermatikos). Четири главне Јоге у Бхагавад Гити не види "ђаволску обману", већ клице истине које чезну за својом Пуноћом (Христом). Према Св. Јустину Философу који је живео у 2. веку, пре него што се Логос родио као човек у Витлејему, Он је посејао "клице истине" у срца свих људи и народа кроз историју. Рани Оци Цркве су га користили да изграде теолошке мостове према предхришћанској мисли, видећи у њој Божију педагогију (васпитање) човечанства. То омогућава Православној Цркви да објасни присуство истине, лепоте и врлине у нехришћанским културама, религијама и философијама, укључујући и индијску духовност.



ПРАВОСЛАВНА КОМПАРАТИВНА ХЕРМЕНЕУТИКА 4 ГЛАВНЕ ЈОГЕ У БХАГАВАД ГИТИ

Када бисмо четири главне јоге из Бхагавад Гите превели на језик хришћанске теологије и духовне праксе, пронашли бисмо невероватне паралеле са животом светитеља, монаха и обичних верника. Индијске јоге нису егзотичне или туђе праксе, већ су интуитивне претече и сапутнице хришћанске метафизике.


КАРМА ЈОГА (Пут несебичног деловања)

Хришћански синоними: Делокруг пожртвовања, испуњавање дужности према ближњима, милосрђе, "вера без дела је мртва".

Оно што је у Бхагавад Гити Карма-јога (извршавање дужности без везивања за плод рада), у хришћанству је мистерија Крста и Христово страдање. Христос одлази на Голготу из чисте послушности Превечном Оцу и љубави према човечанству, потпуно испражњен од било какве себичне жеље, материјалног плода или земаљске славе. Хришћанин који живи тако што свакодневно "носи свој крст", помажући другима и радећи свој посао мирно, честито и без сујете, заправо несвесно практикује најчистији облик карма-јоге. Верник дела најбоље што може, али плод свог рада предаје у Божије руке, водећи се мишљу: "Нека буде воља Твоја". То је рад као молитва и испуњавање Божјих заповести кроз делање у свету.


ЂНАНА ЈОГА (Пут знања)

Хришћански синоними: Богословље, философија, созерцање (сагледавање) Божије мудрости, познање Истине.

У Ђнана-јоги (путу знања) видимо директну везу са хришћанским појмом Логоса (Божанског Разума/Речи) који се помиње на почетку Јеванђеља по Јовану. Овај пут у хришћанству представља интелектуално и духовно трагање за Богом кроз проучавање Светог Писма, Светих Отаца и кроз дубоко разумевање Божанских истина. Она није суво, факултетско скупљање информација. То је духовни увид кроз који човек спознаје Истину која га ослобађа. Хришћански богослови користе разум да би направили јасну разлику између пролазног света и вечног Царства Небеског. То је пут који води кроз спознају да човек није само прах и пепео, већ икона Божја. Ова спознаја је једнака индијском просветљењу где се укида илузија (маја) овог материјалног света.


РАЏА ЈОГА (Пут тиховања)

Хришћански синоними: Исихазам (тиховање), умна молитва, стражење чула, смиреноумље, сабраност, трезвеност, савладавање страсти (аскеза).

Ово је чист хришћански монашки и пустињачки пут утишавања ума и тела, какав се вековима практикује у свим монашким заједницама, у Египту, Сирији, Синају, Јордану, Антиохији, Светој Гори, Русији и на другим местима. Баш као што индијски јоги утишава чула и ум, тако и хришћански исихаста кроз непрестану унутрашњу молитву "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног" чисти своје срце да би у њему угледао Таворску светлост - односно живо присуство Светога Духа. Она је повратак унутрашњој тишини. Без стишавања спољашњих чула и страсти, човек не може чути ни глас Христов, нити спознати душу и Дух (Атмана) у себи.


БХАКТИ ЈОГА (Пут преданости и љубави)

Хришћански синоними: Свесрдна љубав према Господу, благочешће, синовска преданост, заједница љубави.

Када Кришна тражи од Арџуне потпуну љубав и препуштање Божијој вољи, то у потпуности кореспондира са Новозаветном заповешћу о љубави према Богу и ближњима. Бхакти-јога је исто што и хришћанска Агапе "љубав која не тражи своје". Она је срж хришћанског живота - Евхаристијска љубав и преданост Богу. Пут чисте, несебичне љубави и емоционалне преданости Богу која превазилази суви интелект и правила. Она није слепа догма, већ жива потреба душе да се сједини са својим Творцем кроз чистоћу срца.



ЧЕЖЊА СЕМЕНА ЗА ПЛОДОМ

Индијски риши (мудраци) су осетили Логоса у себи (Карма, Бхакти, Ђњана, Раџа су сведочанства тог унутрашњег Божијег семена), али пошто нису дочекали Оваплоћење, они су то семе затворили у систем реинкарнације и безличног Апсолута. Из ове перспективе, хришћанска мисија према Истоку није уништавање њихове духовне баштине, већ доношење "Кише" (Благодати Духа Светога) која омогућава том древном семену да коначно проклија и донесе плод у Васкрслом Христу.]]> <![CDATA[СВЕТИ ОЦИ О РАСКОЛУ И РАСКОЛНИЦИМА]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5322.html Mon, 23 Feb 2026 02:08:04 +0100 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5322.html
Блажени Августин


Као што у телу, када се један уд одвоји, цела природа страда, тако и у Цркви. Раскол није само одвајање групе људи; то је рана на Христовом Телу. Ко год каже: 'ја имам своју цркву', тај каже: 'Христос је раздељен', што је највећа хула.

Св. Јован Златоусти


Они који се одвајају од Цркве да би је 'спасили' својим зилотством, заправо је рањавају. То је као да неко жели да очисти очи својој мајци, па уместо да пажљиво уклони трун, он јој извади око. Раскол никада није донео добро Цркви.

Св. Пајсије Светогорац


Старајте се да учествујете у једној Евхаристији. Јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа, и једна је Чаша за сједињење са Крвљу Његовом, један је Жртвеник, као што је и један Епископ. Свако ко служи своју службу одвојено, тај не служи Богу него својој вољи.

Св. Игњатије Богоносац


Узалуд говориш истину ако немаш мир. Узалуд чуваш чистоту учења ако цепаш јединство браће. Бог не пребива у онима који су пуни себе и који мисле да су једини праведни. Раскол је експлозија гордости под маском побожности.

Блажени Августин


Када нас виде подељене, нехришћани нам се смеју. Они не кажу: 'овај појединац је згрешио', него кажу: 'види како је хришћанство слабо и разједињено'. Расколник је издајник Христа пред лицем света, јер својим раздором поткопава веру оних који би могли да поверују.

Св. Јован Златоусти


Код расколника ћете наћи велику ревност, али та ревност је хладна и сурова. Ту нема топлоте љубави према свима, него само према својој малој групи. Та огрубелост срца је сигуран знак да су се одвојили од Духа Светога, који је Дух топлине и милосрђа.

Св. Теофан Затворник


Пазите се оних који говоре о Исусу Христу, али се не покоравају својим епископима. Они су за мене као заслађено вино у коме је отров. Свако ко не држи саборност Цркве јесте човек који гради своју сопствену пропаст.

Св. Игњатије Богоносац


Као што рука, када се одсече од тела, губи и живот и способност за рад, тако и човек који напусти Цркву губи живот своје душе. Расколник је убица самог себе, јер се својом вољом одваја од Источника Живота који је Христос у Својој Цркви.

Св. Јован Златоусти


Одвоји сунчев зрак од његовог извора — јединство не допушта поделу светлости; одломи грану са дрвета — одломљена грана више неће моћи да пупи; пресеци поток од његовог извора — пресечени поток ће пресушити. Тако и Црква... Ко год се одвоји од Цркве, постаје туђин, непотребан, непријатељ.

Св. Кипријан Картагински


Сваки раскол почиње тако што човек поверује свом сопственом уму више него саборном уму Цркве. Чим човек помисли да он зна боље од свих епископа и Отаца, он је већ у расколу, макар физички још био у цркви.

Преподобни Пајсије Величковски


Чувајте се расколничких заједница! Макар се они поносили својом 'чистотом', њихова трпеза је трпеза демона, јер је подигнута на пркосу и непослушности Саборној Цркви. Молитва са њима је заједничарење у њиховом паду.

Св. Теодор Студит


Свети Дух се не прима изван Цркве. Могу расколници имати Крштење, могу имати Евхаристију, али немају спасоносну љубав Духа Светога. Као што се одсечени уд, иако задржава свој облик, више не покреће животом, тако и они који су ван заједнице са Телом — немају Живот у себи.

Блажени Августин


Човек који оде у раскол може имати велика знања, може дуго постити и бдети, али у његовом срцу светлост Божија трне. Уместо љубави, у њему се настањује критизерство, хладноћа и презир према остатку браће. То је почетак вечне таме.

Св. Симеон Нови Богослов


Они који се одвајају од саборног јединства, зидају своју кућу на песку сопственог мишљења. Чак и ако се чини да су им речи православне, њихов темељ је труо јер немају смирења да се покоре целини Цркве.

Св. Григорије Ниски


Ништа тако не радује ђавола као када види хришћане подељене. Када грешимо појединачно, ми падамо, али Црква стоји; али када се деси раскол, удара се у сам корен. Зато је грех поделе неопростив, јер он уништава сведочанство Христа пред светом.

Св. Јован Златоусти


Као што рука, када се одсече од тела, више не може да прима животну снагу и вене, тако и они који се одвоје од општења са саборним телом Цркве, ма колико мислили да су живи, духовно умиру јер је прекинут доток благодати Духа Светога.

Св. Василије Велики


Можете имати веру, можете имати тајне, можете имати пророштва, али ако немате јединство и љубав — ништа сте. Расколник доказује да нема љубави, јер да је има, никада не би поцепао јединство браће ради свог мишљења.

Блажени Августин


Рећи ћу нешто што изгледа смело, али је истинито: раскол није ништа мање зло од јереси. Јеретик греши у догмату, а расколник удара на саму љубав Божију. Расколници су као они који распињу Христа изнова, јер деле Његово нераздељиво Тело.

Св. Јован Златоусти


Оци су расколима назвали одвајања због црквених питања која се могу решити... Овде је реч о самовољи. Онај ко је почео раскол, изгубио је благодат коју је имао, јер је прекинуто прејемство (наслеђе). Поставши лаици, они немају власт ни да крштавају, ни да рукополажу.

Св. Василије Велики


Бог је постао човек да би све сјединио у Себи. Сваки раскол је покушај да се поништи Христово дело на земљи. Ко се одваја од заједничке Чаше и заједничке молитве са својим епископом и браћом, тај се бори против закона љубави на коме почивају светови.

Св. Максим Исповедник


Расколници увек наступају са висине. Они кажу: 'Ми смо чистији, ми смо вернији, ми боље чувамо предање'. Та умишљена светост је знак да у њима нема Духа Светога, јер Дух Божији је Дух смирења и саборности, а не дух издвајања и презирања браће.

Свети Григорије Велики (Двојеслов)


Ђаво се не плаши оних који се моле, ни оних који посте, ако међу њима нема љубави. Он зна да је раскол корак ка јереси. Прво нас раздваја око малих ствари, око обичаја и људских правила, да би нас на крају потпуно одвојио од Живог Источника.

Св. Јефрем Сиријски


Нико не може имати вере у Христа ако не пребива у Његовом Телу (Цркви). Можеш бити и побожан, и строг, и много знати, али ако цепаш јединство, ти убијаш Христа у себи. Раскол је прељуба духа; расколник оставља своју закониту Мајку Цркву и тражи туђу заједницу.

Св. Кипријан Картагински


Преграда коју подиже раскол не иде до неба. Ипак, она је довољно висока да оне који су иза ње спречи да виде светлост васељенског јединства. Расколник је онај који љуби своју ограду више него Божију њиву.

Св. Филарет Московски


Ми се често делимо не због Бога, него због сопствене сујете. Многи који вичу да бране догмате, заправо бране свој сопствени гнев. Истинито православље се не брани мржњом према браћи, него љубављу која трпи све.

Св. Григорије Богослов


Име 'Црква' није име поделе, него име јединства и слоге. Чак и ако расколници изговарају исте речи и врше иста богослужења, та жртва је нечиста јер је принесена на олтару који је подигнут против олтара.

Св. Јован Златоусти


Раскол је дело ђавола који, не могавши да уништи веру јересју, покушава да је уништи међусобним раздором. Расколник је као човек који, желећи да очисти кућу од прашине, почне да руши саме темеље куће.

Св. Кирило Александријски


Раскол је суво грање. На њему нема сока живота. Расколници су увек нервозни, увек спремни на свађу, увек доказују своју 'исправност'. То је зато што срце нема мира, а мира нема јер нема благодати која тече из стабла у гране.

Св. Теофан Затворник


Господ воли све људе, али ако човек оде у раскол, он губи мир и љубав Божију. Расколник мисли да чини добро, али у његовој души се настањује немир и непријатељство према браћи. Без љубави према свима, нема истинског познања Бога.

Св. Силуан Атонски


Онај који је пао (у прогону) барем зна да је згрешио и каје се, док се расколник поноси својим грехом. Пали је повредио само себе, а расколник са собом у пропаст вуче многе. Пали је пао из нужде, а расколник из слободне воље и гордости.

Св. Кипријан Картагински


Бог ће судити онима који праве расколе... који немају љубави према Богу, већ гледају само на своју корист, и због небитних разлога раскомадавају велико и славно Тело Христово... Они цеде комарца, а прождиру камилу.

Св. Иринеј Лионски


Расколима су Оци назвали одвајања због црквених питања која се могу решити... Али, почетак раскола је обично у самовољи и гордости, а крај му је у потпуном духовном опустошењу.

Св. Василије Велики]]>
Блажени Августин


Као што у телу, када се један уд одвоји, цела природа страда, тако и у Цркви. Раскол није само одвајање групе људи; то је рана на Христовом Телу. Ко год каже: 'ја имам своју цркву', тај каже: 'Христос је раздељен', што је највећа хула.

Св. Јован Златоусти


Они који се одвајају од Цркве да би је 'спасили' својим зилотством, заправо је рањавају. То је као да неко жели да очисти очи својој мајци, па уместо да пажљиво уклони трун, он јој извади око. Раскол никада није донео добро Цркви.

Св. Пајсије Светогорац


Старајте се да учествујете у једној Евхаристији. Јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа, и једна је Чаша за сједињење са Крвљу Његовом, један је Жртвеник, као што је и један Епископ. Свако ко служи своју службу одвојено, тај не служи Богу него својој вољи.

Св. Игњатије Богоносац


Узалуд говориш истину ако немаш мир. Узалуд чуваш чистоту учења ако цепаш јединство браће. Бог не пребива у онима који су пуни себе и који мисле да су једини праведни. Раскол је експлозија гордости под маском побожности.

Блажени Августин


Када нас виде подељене, нехришћани нам се смеју. Они не кажу: 'овај појединац је згрешио', него кажу: 'види како је хришћанство слабо и разједињено'. Расколник је издајник Христа пред лицем света, јер својим раздором поткопава веру оних који би могли да поверују.

Св. Јован Златоусти


Код расколника ћете наћи велику ревност, али та ревност је хладна и сурова. Ту нема топлоте љубави према свима, него само према својој малој групи. Та огрубелост срца је сигуран знак да су се одвојили од Духа Светога, који је Дух топлине и милосрђа.

Св. Теофан Затворник


Пазите се оних који говоре о Исусу Христу, али се не покоравају својим епископима. Они су за мене као заслађено вино у коме је отров. Свако ко не држи саборност Цркве јесте човек који гради своју сопствену пропаст.

Св. Игњатије Богоносац


Као што рука, када се одсече од тела, губи и живот и способност за рад, тако и човек који напусти Цркву губи живот своје душе. Расколник је убица самог себе, јер се својом вољом одваја од Источника Живота који је Христос у Својој Цркви.

Св. Јован Златоусти


Одвоји сунчев зрак од његовог извора — јединство не допушта поделу светлости; одломи грану са дрвета — одломљена грана више неће моћи да пупи; пресеци поток од његовог извора — пресечени поток ће пресушити. Тако и Црква... Ко год се одвоји од Цркве, постаје туђин, непотребан, непријатељ.

Св. Кипријан Картагински


Сваки раскол почиње тако што човек поверује свом сопственом уму више него саборном уму Цркве. Чим човек помисли да он зна боље од свих епископа и Отаца, он је већ у расколу, макар физички још био у цркви.

Преподобни Пајсије Величковски


Чувајте се расколничких заједница! Макар се они поносили својом 'чистотом', њихова трпеза је трпеза демона, јер је подигнута на пркосу и непослушности Саборној Цркви. Молитва са њима је заједничарење у њиховом паду.

Св. Теодор Студит


Свети Дух се не прима изван Цркве. Могу расколници имати Крштење, могу имати Евхаристију, али немају спасоносну љубав Духа Светога. Као што се одсечени уд, иако задржава свој облик, више не покреће животом, тако и они који су ван заједнице са Телом — немају Живот у себи.

Блажени Августин


Човек који оде у раскол може имати велика знања, може дуго постити и бдети, али у његовом срцу светлост Божија трне. Уместо љубави, у њему се настањује критизерство, хладноћа и презир према остатку браће. То је почетак вечне таме.

Св. Симеон Нови Богослов


Они који се одвајају од саборног јединства, зидају своју кућу на песку сопственог мишљења. Чак и ако се чини да су им речи православне, њихов темељ је труо јер немају смирења да се покоре целини Цркве.

Св. Григорије Ниски


Ништа тако не радује ђавола као када види хришћане подељене. Када грешимо појединачно, ми падамо, али Црква стоји; али када се деси раскол, удара се у сам корен. Зато је грех поделе неопростив, јер он уништава сведочанство Христа пред светом.

Св. Јован Златоусти


Као што рука, када се одсече од тела, више не може да прима животну снагу и вене, тако и они који се одвоје од општења са саборним телом Цркве, ма колико мислили да су живи, духовно умиру јер је прекинут доток благодати Духа Светога.

Св. Василије Велики


Можете имати веру, можете имати тајне, можете имати пророштва, али ако немате јединство и љубав — ништа сте. Расколник доказује да нема љубави, јер да је има, никада не би поцепао јединство браће ради свог мишљења.

Блажени Августин


Рећи ћу нешто што изгледа смело, али је истинито: раскол није ништа мање зло од јереси. Јеретик греши у догмату, а расколник удара на саму љубав Божију. Расколници су као они који распињу Христа изнова, јер деле Његово нераздељиво Тело.

Св. Јован Златоусти


Оци су расколима назвали одвајања због црквених питања која се могу решити... Овде је реч о самовољи. Онај ко је почео раскол, изгубио је благодат коју је имао, јер је прекинуто прејемство (наслеђе). Поставши лаици, они немају власт ни да крштавају, ни да рукополажу.

Св. Василије Велики


Бог је постао човек да би све сјединио у Себи. Сваки раскол је покушај да се поништи Христово дело на земљи. Ко се одваја од заједничке Чаше и заједничке молитве са својим епископом и браћом, тај се бори против закона љубави на коме почивају светови.

Св. Максим Исповедник


Расколници увек наступају са висине. Они кажу: 'Ми смо чистији, ми смо вернији, ми боље чувамо предање'. Та умишљена светост је знак да у њима нема Духа Светога, јер Дух Божији је Дух смирења и саборности, а не дух издвајања и презирања браће.

Свети Григорије Велики (Двојеслов)


Ђаво се не плаши оних који се моле, ни оних који посте, ако међу њима нема љубави. Он зна да је раскол корак ка јереси. Прво нас раздваја око малих ствари, око обичаја и људских правила, да би нас на крају потпуно одвојио од Живог Источника.

Св. Јефрем Сиријски


Нико не може имати вере у Христа ако не пребива у Његовом Телу (Цркви). Можеш бити и побожан, и строг, и много знати, али ако цепаш јединство, ти убијаш Христа у себи. Раскол је прељуба духа; расколник оставља своју закониту Мајку Цркву и тражи туђу заједницу.

Св. Кипријан Картагински


Преграда коју подиже раскол не иде до неба. Ипак, она је довољно висока да оне који су иза ње спречи да виде светлост васељенског јединства. Расколник је онај који љуби своју ограду више него Божију њиву.

Св. Филарет Московски


Ми се често делимо не због Бога, него због сопствене сујете. Многи који вичу да бране догмате, заправо бране свој сопствени гнев. Истинито православље се не брани мржњом према браћи, него љубављу која трпи све.

Св. Григорије Богослов


Име 'Црква' није име поделе, него име јединства и слоге. Чак и ако расколници изговарају исте речи и врше иста богослужења, та жртва је нечиста јер је принесена на олтару који је подигнут против олтара.

Св. Јован Златоусти


Раскол је дело ђавола који, не могавши да уништи веру јересју, покушава да је уништи међусобним раздором. Расколник је као човек који, желећи да очисти кућу од прашине, почне да руши саме темеље куће.

Св. Кирило Александријски


Раскол је суво грање. На њему нема сока живота. Расколници су увек нервозни, увек спремни на свађу, увек доказују своју 'исправност'. То је зато што срце нема мира, а мира нема јер нема благодати која тече из стабла у гране.

Св. Теофан Затворник


Господ воли све људе, али ако човек оде у раскол, он губи мир и љубав Божију. Расколник мисли да чини добро, али у његовој души се настањује немир и непријатељство према браћи. Без љубави према свима, нема истинског познања Бога.

Св. Силуан Атонски


Онај који је пао (у прогону) барем зна да је згрешио и каје се, док се расколник поноси својим грехом. Пали је повредио само себе, а расколник са собом у пропаст вуче многе. Пали је пао из нужде, а расколник из слободне воље и гордости.

Св. Кипријан Картагински


Бог ће судити онима који праве расколе... који немају љубави према Богу, већ гледају само на своју корист, и због небитних разлога раскомадавају велико и славно Тело Христово... Они цеде комарца, а прождиру камилу.

Св. Иринеј Лионски


Расколима су Оци назвали одвајања због црквених питања која се могу решити... Али, почетак раскола је обично у самовољи и гордости, а крај му је у потпуном духовном опустошењу.

Св. Василије Велики]]> <![CDATA[Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5321.html Thu, 19 Feb 2026 02:25:58 +0100 Јеремија Брђанин]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5321.html
 

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
Објављено 18.02.2026
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на својој седници 18. фебруара текуће године, на основу 74 канона светих Апостола и члана 70 став 1 тачки 20 и 35 алинеја б) Устава Српске Православне Цркве, донео одлуку којом је Његово Високопреосвештенство Архиепископa и Митрополитa жичког Г. Јустина разрешио дужности управљања повереном му Епархијом жичком до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 2026. године, и покренуо поступак за утврђивање његове канонске одговорности. Истовремено, Свети Архијерејски Синод је за администратора Епархије жичке, до предстојећег заседања Светог Архијерејског Сабора, именовао Његово Високопреосвештенство Архиепископа и Митрополита нишког Г. Арсенија.

У току редовног поступка прегледа материјално-финансијског пословања епархијâ Српске Православне Цркве, вршеног на основу одлуке Патријаршијског управног одбора, од 24. октобра 2023. године, Комисија Патријаршијског управног одбора, а потом и Комисија Светог Архијерејског Синода, прикупиле су материјалне доказе, на основу којих је утврђено да је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин починио бројне канонске и друге црквене преступе у управљању повереном му Епархијом жичком.

У претходном периоду је утврђено да је Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин неовлашћено основао три привредна друштва („Трифора доо“, „ЈЕЖ доо“ и „Винарија манастира Студенице доо“), прикривао њихово пословање, уписао се као стварни власник три привредна друштва, затим, извршио неовлашћену продају 34 црквене непокретности (станова, пословних простора и сл.) у Краљеву и Чачку, неовлашћено и противно важећим црквеним прописима закључивао са правним и физичким лицима штетне уговоре вишемилионске вредности, неовлашћено вршио позајмице у вишемилионским износима разним привредним друштвима у Србији, извршио финансијске злоупотребе небивале у Српској Православној Цркви, које за собом повлаче и кривичну одговорност пред државним органима.

Свети Архијерејски Синод са жаљењем констатује да је Митрополит жички Г. Јустин у протеклом периоду, са циљем да избегне црквену и канонску одговорност, са својим сарадницима упорно обмањивао јавност да је „политички прогоњен“ због актуелне друштвене и политичке ситуације у Србији, што одлучно демантујемо. У овом, као и у другим сличним случајевима утврђивања канонске одговорности архијерејâ Српске Православне Цркве, искључиво се ради о унутрашњим канонским и црквеним питањима за које су надлежни једино Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве.]]>
 

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
Објављено 18.02.2026
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на својој седници 18. фебруара текуће године, на основу 74 канона светих Апостола и члана 70 став 1 тачки 20 и 35 алинеја б) Устава Српске Православне Цркве, донео одлуку којом је Његово Високопреосвештенство Архиепископa и Митрополитa жичког Г. Јустина разрешио дужности управљања повереном му Епархијом жичком до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 2026. године, и покренуо поступак за утврђивање његове канонске одговорности. Истовремено, Свети Архијерејски Синод је за администратора Епархије жичке, до предстојећег заседања Светог Архијерејског Сабора, именовао Његово Високопреосвештенство Архиепископа и Митрополита нишког Г. Арсенија.

У току редовног поступка прегледа материјално-финансијског пословања епархијâ Српске Православне Цркве, вршеног на основу одлуке Патријаршијског управног одбора, од 24. октобра 2023. године, Комисија Патријаршијског управног одбора, а потом и Комисија Светог Архијерејског Синода, прикупиле су материјалне доказе, на основу којих је утврђено да је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин починио бројне канонске и друге црквене преступе у управљању повереном му Епархијом жичком.

У претходном периоду је утврђено да је Његово Високопреосвештенство Митрополит жички Г. Јустин неовлашћено основао три привредна друштва („Трифора доо“, „ЈЕЖ доо“ и „Винарија манастира Студенице доо“), прикривао њихово пословање, уписао се као стварни власник три привредна друштва, затим, извршио неовлашћену продају 34 црквене непокретности (станова, пословних простора и сл.) у Краљеву и Чачку, неовлашћено и противно важећим црквеним прописима закључивао са правним и физичким лицима штетне уговоре вишемилионске вредности, неовлашћено вршио позајмице у вишемилионским износима разним привредним друштвима у Србији, извршио финансијске злоупотребе небивале у Српској Православној Цркви, које за собом повлаче и кривичну одговорност пред државним органима.

Свети Архијерејски Синод са жаљењем констатује да је Митрополит жички Г. Јустин у протеклом периоду, са циљем да избегне црквену и канонску одговорност, са својим сарадницима упорно обмањивао јавност да је „политички прогоњен“ због актуелне друштвене и политичке ситуације у Србији, што одлучно демантујемо. У овом, као и у другим сличним случајевима утврђивања канонске одговорности архијерејâ Српске Православне Цркве, искључиво се ради о унутрашњим канонским и црквеним питањима за које су надлежни једино Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве.]]> <![CDATA[Св. Јустин Ћелијски о расколу и расколницима]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5320.html Tue, 17 Feb 2026 18:46:34 +0100 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5320.html

Свети Ава Јустин Ћелијски је био познат по својој непоколебивој верности православном Предању и канонима, али је истовремено упозоравао на опасност од екстремизма који води у раскол. Иако је био најоштрији критичар женевског типа екуменизма, његови ставови о расколницима, зилотима и старокалендарцима наглашавају важност очувања црквеног јединства.

Иако су многи расколници и зилоти старокалендарци покушавали да га присвоје због његове анти-екуменистичке реторике, он је остао веран Српској Православној Цркви до краја живота. Свети Ава Јустин Ћелијски је често говорио: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". Из тог разлога се противио америчком и македонском расколу, као и старокалендарским сектама које су се одвојиле од пуноће Цркве.

Он је често описивао одређене групе као "неразумне зилоте" који својом тврдоглавошћу и унутрашњим дељењима поричу основне појмове Цркве. Упозоравао је да се човек не спасава простом "ревношћу" или "словоједењем", већ Божијом благодаћу. Сматрао је да је "фанатизам који је изнад разума" веома опасан, јер води човека ван спасоносног организма Цркве. За њега, истина и љубав су нераздвојне. Ко год заступа истину на "фанатичан и мрзитељски начин", заправо је изобличава. 

Што се тиче самих канона постоји сведочење да је Св. Ава Јустин Ћелијски говорио како је "спреман да за један канон да и свој живот, али је истовремено био спреман да надиђе све каноне како би се спасла макар једна људска душа". Ово указује на његов пастирски приступ који је био изнад формализма.



РАСКОЛ МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА (ЕП. АРТЕМИЈА) КРОЗ ДИОПТРИЈУ СВ. ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ 

Општепознато је да, иако је оштро критиковао поједине одлуке Синода, никада није прекидао литургијско општење нити стварао раскол попут Марка Радосављевића (Артемија). Његов став је био: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". За њега је црквена јерархија носилац власти коју је Христос предао Апостолима, а главна мисија епископа је духовни преображај верног народа кроз јеванђелске врлине.

Кроз диоптрију Јустинове "Догматике", нарочито III дела где износи и развија еклисиологију може се тачно уочити када отпор тј. "борба за истину" прелази у грех....

Погубни раскол Марка Радосављевића (Артемија) је био у томе што је проглашавао Сабор "отпалим" а формирао сопствени. Служио "упркос" Сабору и рукополагао нове "епископе". Стварао "чисту" мањину која се потпуно изоловала од свих помесних Цркава. Као и његово порицање легитимитета јерархије и много чега другог.

Дакле, за Св. Аву Јустина Ћелијског, Црква је Богочовечански организам, а не скуп појединаца. Власт у Цркви припада Сабору, а не једном епископу који себе проглашава за јединог чувара истине. Св. Ава Јустин је наглашавао да "епископ не постоји изнад Цркве, него у Цркви". Сваки покушај епископа да свој суд стави изнад суда целе јерархије (Сабора) је за њега био плод "папистичке психологије" и гордости.

Многи расколници често тврде да је званична јерархија "издала", па зато они стварају "чисту" заједницу. Св. Ава Јустин је овај концепт сматрао погибељним. Он је говорио да је Црква светиња чак и када су појединци у њој грешни или греше. "У Цркви се боримо против греха, али се не боримо против саме Цркве." Имамо његов лични пример дугогодишњег трпљења неправде од стране тадашњег Синода који показује да је останак у јединству важнији од личне победе или права.

Марко Радосављевић (Еп. Артемије) се позивао на каноне да би оправдао своју непослушност. Св. Ава Јустин је, међутим, јасно дефинисао да канони служе јединству, а не цепању. Јер "Свети Канони су свети јер су израз Духа Светога који чува тело Цркве." Користити каноне да би се поцепало то тело је, према Св. Ави Јустину, злоупотреба Светог Предања. Он је учио да је послушност Сабору заправо послушност самом Христу који кроз Сабор управља Црквом.

Док је Марко Радосављевић (Еп. Артемије) служио "литургије" упркос забрани Сабора, Св. Ава Јустин је писао да литургија ван јединства са Сабором и локалним епископом није Света Тајна, већ грех. Без канонске везе са телом Цркве, епископ губи благодатну власт да рукополаже и причешћује.


ЗАКЉУЧАК 

Св. Ава Јустин је био исповедник - он је писао оштра писма, опомињао Патријарха и Синод, али никада није прекинуо помињање Патријарха нити је основао своју паралелну структуру. С друге стране Марко Радосављевић (Еп. Артемије) је учинио управо оно чега се Св. Ава Јустин највише згражавао: самовољно се одсекао од стабла Цркве.]]>

Свети Ава Јустин Ћелијски је био познат по својој непоколебивој верности православном Предању и канонима, али је истовремено упозоравао на опасност од екстремизма који води у раскол. Иако је био најоштрији критичар женевског типа екуменизма, његови ставови о расколницима, зилотима и старокалендарцима наглашавају важност очувања црквеног јединства.

Иако су многи расколници и зилоти старокалендарци покушавали да га присвоје због његове анти-екуменистичке реторике, он је остао веран Српској Православној Цркви до краја живота. Свети Ава Јустин Ћелијски је често говорио: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". Из тог разлога се противио америчком и македонском расколу, као и старокалендарским сектама које су се одвојиле од пуноће Цркве.

Он је често описивао одређене групе као "неразумне зилоте" који својом тврдоглавошћу и унутрашњим дељењима поричу основне појмове Цркве. Упозоравао је да се човек не спасава простом "ревношћу" или "словоједењем", већ Божијом благодаћу. Сматрао је да је "фанатизам који је изнад разума" веома опасан, јер води човека ван спасоносног организма Цркве. За њега, истина и љубав су нераздвојне. Ко год заступа истину на "фанатичан и мрзитељски начин", заправо је изобличава. 

Што се тиче самих канона постоји сведочење да је Св. Ава Јустин Ћелијски говорио како је "спреман да за један канон да и свој живот, али је истовремено био спреман да надиђе све каноне како би се спасла макар једна људска душа". Ово указује на његов пастирски приступ који је био изнад формализма.



РАСКОЛ МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА (ЕП. АРТЕМИЈА) КРОЗ ДИОПТРИЈУ СВ. ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ 

Општепознато је да, иако је оштро критиковао поједине одлуке Синода, никада није прекидао литургијско општење нити стварао раскол попут Марка Радосављевића (Артемија). Његов став је био: "Расколи се лако праве, али се бескрајно тешко лече". За њега је црквена јерархија носилац власти коју је Христос предао Апостолима, а главна мисија епископа је духовни преображај верног народа кроз јеванђелске врлине.

Кроз диоптрију Јустинове "Догматике", нарочито III дела где износи и развија еклисиологију може се тачно уочити када отпор тј. "борба за истину" прелази у грех....

Погубни раскол Марка Радосављевића (Артемија) је био у томе што је проглашавао Сабор "отпалим" а формирао сопствени. Служио "упркос" Сабору и рукополагао нове "епископе". Стварао "чисту" мањину која се потпуно изоловала од свих помесних Цркава. Као и његово порицање легитимитета јерархије и много чега другог.

Дакле, за Св. Аву Јустина Ћелијског, Црква је Богочовечански организам, а не скуп појединаца. Власт у Цркви припада Сабору, а не једном епископу који себе проглашава за јединог чувара истине. Св. Ава Јустин је наглашавао да "епископ не постоји изнад Цркве, него у Цркви". Сваки покушај епископа да свој суд стави изнад суда целе јерархије (Сабора) је за њега био плод "папистичке психологије" и гордости.

Многи расколници често тврде да је званична јерархија "издала", па зато они стварају "чисту" заједницу. Св. Ава Јустин је овај концепт сматрао погибељним. Он је говорио да је Црква светиња чак и када су појединци у њој грешни или греше. "У Цркви се боримо против греха, али се не боримо против саме Цркве." Имамо његов лични пример дугогодишњег трпљења неправде од стране тадашњег Синода који показује да је останак у јединству важнији од личне победе или права.

Марко Радосављевић (Еп. Артемије) се позивао на каноне да би оправдао своју непослушност. Св. Ава Јустин је, међутим, јасно дефинисао да канони служе јединству, а не цепању. Јер "Свети Канони су свети јер су израз Духа Светога који чува тело Цркве." Користити каноне да би се поцепало то тело је, према Св. Ави Јустину, злоупотреба Светог Предања. Он је учио да је послушност Сабору заправо послушност самом Христу који кроз Сабор управља Црквом.

Док је Марко Радосављевић (Еп. Артемије) служио "литургије" упркос забрани Сабора, Св. Ава Јустин је писао да литургија ван јединства са Сабором и локалним епископом није Света Тајна, већ грех. Без канонске везе са телом Цркве, епископ губи благодатну власт да рукополаже и причешћује.


ЗАКЉУЧАК 

Св. Ава Јустин је био исповедник - он је писао оштра писма, опомињао Патријарха и Синод, али никада није прекинуо помињање Патријарха нити је основао своју паралелну структуру. С друге стране Марко Радосављевић (Еп. Артемије) је учинио управо оно чега се Св. Ава Јустин највише згражавао: самовољно се одсекао од стабла Цркве.]]> <![CDATA[Честитање Нове године?]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5313.html Thu, 01 Jan 2026 13:19:32 +0100 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5313.html

Многи православни хришћани се из неког разлога уздржавају да честитају Нову годину другим људима. Као да постоји нешто противно вољи Божијој да у наредном одломку времена од 365 дана ближњем пожелиш све најлепше? Некада се почетак Нове године обележавао 1. септембра, сада 1. јануара, а неко инсистира да права Нова година почиње 14. јануара. Шта кажу Свети Оци? Да ли има разлике, шта је смисао за њих у обележавању Нове године, то јест, новог одломка у непрегледној и незаустављивој реци времена која нас све носи ка вечности? Шта је једино важно? Прочитајте како расуђују о томе светитељи древног и новијег времена – свети Јован Златоуст и свети Гаврило Имеретински.

„Овај дан ће за тебе бити срећан у свету, не онда када будеш пијанчио првог дана године, већ ако и првог и сваког дана будеш чинио оно што је угодно Богу. Дан је добар или лош не по својој природи јер се дан од дана ни по чему не разликује, већ по нашем усрђу или нашем немару. Ако си учинио добро, дан је за тебе добар, ако си грешио – дан је лош и неодовјив од казне. Ако будеш тако расуђивао и тако себе настројио, молећи се сваког дана и чинећи милостињу, цела година ће бити срећна за тебе. Ако пак, не бринући о врлини, будеш очекивао радост за своју душу од почетка месеца и рачунања дана, ништа доброг неће бити за тебе“. (свети Јован Златоуст)

„Поднеси брате хришћански данас својој савести и Богу извештај и схвати на који начин си током претходне године водио свој хришћански живот: чисто и скромно или расејано и немарно? Да ли си током прошле године умножио благодат и добро или си претходним гресима додао и нове? Да ли си постао бољи духовно или не? Да ли си се приближио Богу или си се удаљио од Њега? Да ли си се избавио од неких лоших навика, лоших склоности или су се, на жалост, оне оснажиле у твојој природи? Овај извештај ће ти бити кориснији од осталих, јер резултати сваког дела и човекових поступака зависе од његових унутрашњих особина и наклоности. Разумни хришћанин треба сваке вечери да испитује своје душевно стање. Ти чини ово корисно дело макар једном у години!… Дакле, ко год ти био, каквим год се послом бавио, првог дана Нове године поднеси самом себи извештај, како си испуњавао своје дело: хришћански или слично незнабошцима који су знали само за спољашње показивање сваког дела, то јест, само своје самољубље и световни интерес. Хришћанин трба да памти да свако, чак и најмање дело, има морални извор. Хришћанин који памти учење Исуса Христа, треба тако да врши своје дело, да оно помаже ширењу благодати Божије и Царства небеског међу људима. Обратимо се Богу молбом, да нам свима у Новој години дарује мира и успеха у сваком добром делу, да бисмо пре свега испуњавали Његову вољу. Амин.“ (свети Гаврило Кикодзе)



Тврђава Истине]]>

Многи православни хришћани се из неког разлога уздржавају да честитају Нову годину другим људима. Као да постоји нешто противно вољи Божијој да у наредном одломку времена од 365 дана ближњем пожелиш све најлепше? Некада се почетак Нове године обележавао 1. септембра, сада 1. јануара, а неко инсистира да права Нова година почиње 14. јануара. Шта кажу Свети Оци? Да ли има разлике, шта је смисао за њих у обележавању Нове године, то јест, новог одломка у непрегледној и незаустављивој реци времена која нас све носи ка вечности? Шта је једино важно? Прочитајте како расуђују о томе светитељи древног и новијег времена – свети Јован Златоуст и свети Гаврило Имеретински.

„Овај дан ће за тебе бити срећан у свету, не онда када будеш пијанчио првог дана године, већ ако и првог и сваког дана будеш чинио оно што је угодно Богу. Дан је добар или лош не по својој природи јер се дан од дана ни по чему не разликује, већ по нашем усрђу или нашем немару. Ако си учинио добро, дан је за тебе добар, ако си грешио – дан је лош и неодовјив од казне. Ако будеш тако расуђивао и тако себе настројио, молећи се сваког дана и чинећи милостињу, цела година ће бити срећна за тебе. Ако пак, не бринући о врлини, будеш очекивао радост за своју душу од почетка месеца и рачунања дана, ништа доброг неће бити за тебе“. (свети Јован Златоуст)

„Поднеси брате хришћански данас својој савести и Богу извештај и схвати на који начин си током претходне године водио свој хришћански живот: чисто и скромно или расејано и немарно? Да ли си током прошле године умножио благодат и добро или си претходним гресима додао и нове? Да ли си постао бољи духовно или не? Да ли си се приближио Богу или си се удаљио од Њега? Да ли си се избавио од неких лоших навика, лоших склоности или су се, на жалост, оне оснажиле у твојој природи? Овај извештај ће ти бити кориснији од осталих, јер резултати сваког дела и човекових поступака зависе од његових унутрашњих особина и наклоности. Разумни хришћанин треба сваке вечери да испитује своје душевно стање. Ти чини ово корисно дело макар једном у години!… Дакле, ко год ти био, каквим год се послом бавио, првог дана Нове године поднеси самом себи извештај, како си испуњавао своје дело: хришћански или слично незнабошцима који су знали само за спољашње показивање сваког дела, то јест, само своје самољубље и световни интерес. Хришћанин трба да памти да свако, чак и најмање дело, има морални извор. Хришћанин који памти учење Исуса Христа, треба тако да врши своје дело, да оно помаже ширењу благодати Божије и Царства небеског међу људима. Обратимо се Богу молбом, да нам свима у Новој години дарује мира и успеха у сваком добром делу, да бисмо пре свега испуњавали Његову вољу. Амин.“ (свети Гаврило Кикодзе)



Тврђава Истине]]> <![CDATA[Митрофан Светогорац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5298.html Tue, 25 Nov 2025 21:23:44 +0100 Јеремија Брђанин]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5298.html <![CDATA[Подложност магији и сујеверју]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5284.html Tue, 07 Oct 2025 12:35:17 +0200 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5284.html https://apologetskoslovo.rs/%D0%BF%D0%BE...%98%D1%83/]]> https://apologetskoslovo.rs/%D0%BF%D0%BE...%98%D1%83/]]> <![CDATA[Митрополит Фотије: Пасхална унија]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5243.html Thu, 17 Apr 2025 19:39:41 +0200 Милослав Самарџић]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5243.html
Чланак:
https://www.pogledi.rs/mitropolit-fotije...28904.html]]>
Чланак:
https://www.pogledi.rs/mitropolit-fotije...28904.html]]> <![CDATA[ПОРЕКЛО БОЖИЋНИХ ОБИЧАЈА КОД СРБА]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5211.html Wed, 08 Jan 2025 23:44:47 +0100 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5211.html https://doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0352-57321447251F


ЗАКЉУЧАК 


Обичаји који прате Бадњи дан и Божић нису хришћанског порекла него словенског. У данашње време Црква се сусреће са разним нападима етнолога, који је оптужују да је украла обичаје или поклекнула пред паганизмом. Ни једна ни друга оптужба нису тачне. Црква се једноставно прилагодила народу. Христос је на свет дошао ради људи и прилазио им, не чекајући да му они први дођу. Цркву је установио ради спасења људи, шаљући апостоле по целоме свету да човечанству проповедају пут спасења. Дакле, Црква је ту због народа, а не против њега. Зато је Црква неке обичаје примила и дала им хришћански значај, а неке избацила због магијских особина. Неке обичаје за Бадњи дан и Божић избацила је због магијских елемената, а задржала поједине којима је дала хришћански значај. 

Црква је бадњаку дала хришћанску особину. Тако по једном тумачењу бадњак симболише дрва која су сакупили пастири, а Јосиф заложио у пећини где се Христос родио. Такође, бадњак може да симболише дрво Крста или Христа. Међутим, по неким историјским чињеницама, оваква симболика не може бити веродостојна. Тако се у Јеванђељима нигде не спомиње да су пастири донели дрва у пећину и њима наложили ватру (Лк. 2, 8–20). Оно што још противречи овој тврдњи јесте претпоставка да се Христос није родио 25. децембра/7. јануара, тј. у зимском периоду, него у летњем. О томе нам сведочи протојереј Александар Шмеман: „У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеванђељској причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето”.

У првим вековима хришћанства није био дефинисан тачан датум празновања рођења Христовог, него су цркве овај празник празновале у различито време. Тако Св. Климент Александријски говори да је то 18. април, афричка традиција 28. март, Св. Иполит Римски 25. март, Цариград 6. јануар, а Рим 25. децембар. Неко време је Христово рођење било спојено са Богојављењем, а одвојиће се тек 354. године. Званичан датум празника биће прихваћен тек касније и то по римском предању – 25. децембар. Разлог за прихватање римског предања лежи у борби против култа бога Сунца у тадашњем Римском царству. Када се хришћанство ширило по царству, истовремено се ширио и овај пагански култ. У трећем веку римски цар Аурелијан је култ Сунца прогласио званичном религијом царства. Сунце се доживљавало као извор живота и прослављало последњих дана децембра месеца, у периоду када би изнова започињало приближавање Сунца земљи и отпочињао поновни долазак светлости у природу. Због тога је Црква 25. децембар узела као дан празника рођења Христовог, како би преко њега ширила хришћанство међу многобошцима. Они су на тај начин паганима проповедали Христа као истинско духовно Сунце, дан када се јавила истинска Светлост и извор живота.

Из горе наведеног се, дакле, може закључити да Христос није рођен у зимском периоду, него се његово рођење прославља 25. децембра због паганског празника Сунца, како би он био замењен хришћанским. Зато бадњак не може представљати дрво којим су пастири или Јосиф наложили ватру, јер је мало вероватно да су они палили ватру током летњег периода. Што се тиче тврдње да бадњак симболише Крст или Христа – она је апсурдна. Бадњак не може да симболише ово двоје, јер се он касније пали, што би онда могло да симболише спаљивање Крста или Христа. Права симболика бадњака је сећање на време када су наши преци примили хришћанство, а одрекли се паганизма. Пошто храст, тј. бадњак, код Словена осликава њиховог врховног бога Перуна, он тако може да симболише словенску многобожачку религију. Тако паљење бадњака симболише одрицање од старе вере и прихватање хришћанства. Пошто рођење Христово представља ново доба за човечанство, тако спаљивање бадњака, које је повезано се празником Христовог рођења, представља дан када су Срби прихватили Христа и тиме започели нови живот. Примивши у себе Христа, српски народ се око ватре скупља, гледајући како бадњак гори и тако се загрева љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгони мрак незнања и празноверја, озарујући се радошћу, здрављем и обиљем.

Што се тиче сламе у кући, она може да представља сламу у витлејемској пећини, јер се на тај начин од куће чини место где се Христос родио, како би укућани доживели радост пастира када су видели Спаситеља. Положајник исто може да има хришћанско значење, јер је једна од главних хришћанских врлина примити сиромашног или путника у своју кућу и угостити га што боље.


Христова црква није дошла да укине народне обичаје, него да их христијанизира, као и саме људе. Она је старим обичајима дала хришћански значај, како би људски род што боље доживео радост празника Христовог рођења, а вера им постала јача и чвршћа. Оне обичаје који су у себи садржавали магијске елементе Црква је избацила, сматрајући да они могу само нанети штету људској души. Пошто се стари обичаји заснивају на симболици биљака, Црква је њима дала хришћански значај. Преко овога се човек може упознати са Богом и његовим делима, о чему нам сведочи Свети Атанасије Велики: „Бог је, дакле, добар и човекољубив и стара се о душама које је створио; а пошто је по Својој природи невидљив и неспознатљив, будући да је изнад свакога створенога бића и да због тога људски род не може да има знање о Њему, и пошто су сва бића створена из небића, а Он је нестворен, због тога је Бог украсио творевину Својим Логосом како би Њега, који је по Својој природи невидљив, људи могли познати макар по Његовим делима”.]]> https://doiserbia.nb.rs/ft.aspx?id=0352-57321447251F


ЗАКЉУЧАК 


Обичаји који прате Бадњи дан и Божић нису хришћанског порекла него словенског. У данашње време Црква се сусреће са разним нападима етнолога, који је оптужују да је украла обичаје или поклекнула пред паганизмом. Ни једна ни друга оптужба нису тачне. Црква се једноставно прилагодила народу. Христос је на свет дошао ради људи и прилазио им, не чекајући да му они први дођу. Цркву је установио ради спасења људи, шаљући апостоле по целоме свету да човечанству проповедају пут спасења. Дакле, Црква је ту због народа, а не против њега. Зато је Црква неке обичаје примила и дала им хришћански значај, а неке избацила због магијских особина. Неке обичаје за Бадњи дан и Божић избацила је због магијских елемената, а задржала поједине којима је дала хришћански значај. 

Црква је бадњаку дала хришћанску особину. Тако по једном тумачењу бадњак симболише дрва која су сакупили пастири, а Јосиф заложио у пећини где се Христос родио. Такође, бадњак може да симболише дрво Крста или Христа. Међутим, по неким историјским чињеницама, оваква симболика не може бити веродостојна. Тако се у Јеванђељима нигде не спомиње да су пастири донели дрва у пећину и њима наложили ватру (Лк. 2, 8–20). Оно што још противречи овој тврдњи јесте претпоставка да се Христос није родио 25. децембра/7. јануара, тј. у зимском периоду, него у летњем. О томе нам сведочи протојереј Александар Шмеман: „У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеванђељској причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето”.

У првим вековима хришћанства није био дефинисан тачан датум празновања рођења Христовог, него су цркве овај празник празновале у различито време. Тако Св. Климент Александријски говори да је то 18. април, афричка традиција 28. март, Св. Иполит Римски 25. март, Цариград 6. јануар, а Рим 25. децембар. Неко време је Христово рођење било спојено са Богојављењем, а одвојиће се тек 354. године. Званичан датум празника биће прихваћен тек касније и то по римском предању – 25. децембар. Разлог за прихватање римског предања лежи у борби против култа бога Сунца у тадашњем Римском царству. Када се хришћанство ширило по царству, истовремено се ширио и овај пагански култ. У трећем веку римски цар Аурелијан је култ Сунца прогласио званичном религијом царства. Сунце се доживљавало као извор живота и прослављало последњих дана децембра месеца, у периоду када би изнова започињало приближавање Сунца земљи и отпочињао поновни долазак светлости у природу. Због тога је Црква 25. децембар узела као дан празника рођења Христовог, како би преко њега ширила хришћанство међу многобошцима. Они су на тај начин паганима проповедали Христа као истинско духовно Сунце, дан када се јавила истинска Светлост и извор живота.

Из горе наведеног се, дакле, може закључити да Христос није рођен у зимском периоду, него се његово рођење прославља 25. децембра због паганског празника Сунца, како би он био замењен хришћанским. Зато бадњак не може представљати дрво којим су пастири или Јосиф наложили ватру, јер је мало вероватно да су они палили ватру током летњег периода. Што се тиче тврдње да бадњак симболише Крст или Христа – она је апсурдна. Бадњак не може да симболише ово двоје, јер се он касније пали, што би онда могло да симболише спаљивање Крста или Христа. Права симболика бадњака је сећање на време када су наши преци примили хришћанство, а одрекли се паганизма. Пошто храст, тј. бадњак, код Словена осликава њиховог врховног бога Перуна, он тако може да симболише словенску многобожачку религију. Тако паљење бадњака симболише одрицање од старе вере и прихватање хришћанства. Пошто рођење Христово представља ново доба за човечанство, тако спаљивање бадњака, које је повезано се празником Христовог рођења, представља дан када су Срби прихватили Христа и тиме започели нови живот. Примивши у себе Христа, српски народ се око ватре скупља, гледајући како бадњак гори и тако се загрева љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгони мрак незнања и празноверја, озарујући се радошћу, здрављем и обиљем.

Што се тиче сламе у кући, она може да представља сламу у витлејемској пећини, јер се на тај начин од куће чини место где се Христос родио, како би укућани доживели радост пастира када су видели Спаситеља. Положајник исто може да има хришћанско значење, јер је једна од главних хришћанских врлина примити сиромашног или путника у своју кућу и угостити га што боље.


Христова црква није дошла да укине народне обичаје, него да их христијанизира, као и саме људе. Она је старим обичајима дала хришћански значај, како би људски род што боље доживео радост празника Христовог рођења, а вера им постала јача и чвршћа. Оне обичаје који су у себи садржавали магијске елементе Црква је избацила, сматрајући да они могу само нанети штету људској души. Пошто се стари обичаји заснивају на симболици биљака, Црква је њима дала хришћански значај. Преко овога се човек може упознати са Богом и његовим делима, о чему нам сведочи Свети Атанасије Велики: „Бог је, дакле, добар и човекољубив и стара се о душама које је створио; а пошто је по Својој природи невидљив и неспознатљив, будући да је изнад свакога створенога бића и да због тога људски род не може да има знање о Њему, и пошто су сва бића створена из небића, а Он је нестворен, због тога је Бог украсио творевину Својим Логосом како би Њега, који је по Својој природи невидљив, људи могли познати макар по Његовим делима”.]]> <![CDATA[Рождество Христово]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5209.html Tue, 07 Jan 2025 12:21:12 +0100 Четник]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5209.html Smile]]> Smile]]> <![CDATA[Светосавски конгрес]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5201.html Mon, 09 Dec 2024 00:17:13 +0100 Svetosavlje33]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5201.html Светосавском национализму) и дошао сам до информације да је за време Светосавског конгреса Дража тражио савет од нашег светог оца Јустина Ћелијског за савете о уређењу односа државе и Цркве и да је он Дражи доставио текст који је имао "изразито православно, светоотачко виђење" (претпостављам да је питање о Теодулији). Ја тај текст нигде нисам могао да нађем, ткд. ако неко има или бар зна више информација о њему било би лепо да пошаље, стварно ме занима шта пише у њему, све најбоље!

(У прилогу границе "Хомогене Србије" са Светосавског конгреса коју сам ја направио)
.png Svetosavski kongres granice.png Величина: 389.56 KB  Преузимања: 5
]]> Светосавском национализму) и дошао сам до информације да је за време Светосавског конгреса Дража тражио савет од нашег светог оца Јустина Ћелијског за савете о уређењу односа државе и Цркве и да је он Дражи доставио текст који је имао "изразито православно, светоотачко виђење" (претпостављам да је питање о Теодулији). Ја тај текст нигде нисам могао да нађем, ткд. ако неко има или бар зна више информација о њему било би лепо да пошаље, стварно ме занима шта пише у њему, све најбоље!

(У прилогу границе "Хомогене Србије" са Светосавског конгреса коју сам ја направио)
.png Svetosavski kongres granice.png Величина: 389.56 KB  Преузимања: 5
]]> <![CDATA[Сећање на Владета Јеротића]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5191.html Mon, 11 Nov 2024 09:35:52 +0100 Шумадинац]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5191.html

]]>

]]> <![CDATA[САХРАНЕ И НОВОТАРИЈЕ]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5165.html Tue, 10 Sep 2024 08:31:20 +0200 Mekenzi]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5165.html
Бори свака част, али са'рана кукуу и лелее.

Дронови, аплауз, хор у белом и скандирање Боро, Боро, Боро...

Пучина само што није очекивали да Бора устане из сандука и каже шалио сам се.

Све више виђамо на споменицима, кју ер код. 

Бајо мој примакнеш телефон, скенираш кју ер код и видиш како је покојник живео.

Има и савременији модел са соларним пуњењем споменика па лепо видиш када ти се мењају слике покојника на холограму који се налази на споменику.


Елем, ми ође све чешће примећујемо да се покојнику 

АПЛАУДИРА!!

КУКУ И ЛЕЛЕ!

АПЛАУЗ НА САХРАНИ СУ УВЕЛИ КРИМОКАТОЛИЦИ У ИТАЛИЈИ!

Замисли умреш и они ти тапшу, вичу, брависссимооо, браво легендо!

Какав бре аплауз на сахрани! 

На сахрани се тугујем, мирује, тихује, не аплаудира се, не скандира се...]]>
Бори свака част, али са'рана кукуу и лелее.

Дронови, аплауз, хор у белом и скандирање Боро, Боро, Боро...

Пучина само што није очекивали да Бора устане из сандука и каже шалио сам се.

Све више виђамо на споменицима, кју ер код. 

Бајо мој примакнеш телефон, скенираш кју ер код и видиш како је покојник живео.

Има и савременији модел са соларним пуњењем споменика па лепо видиш када ти се мењају слике покојника на холограму који се налази на споменику.


Елем, ми ође све чешће примећујемо да се покојнику 

АПЛАУДИРА!!

КУКУ И ЛЕЛЕ!

АПЛАУЗ НА САХРАНИ СУ УВЕЛИ КРИМОКАТОЛИЦИ У ИТАЛИЈИ!

Замисли умреш и они ти тапшу, вичу, брависссимооо, браво легендо!

Какав бре аплауз на сахрани! 

На сахрани се тугујем, мирује, тихује, не аплаудира се, не скандира се...]]> <![CDATA[Игуман Стефан из Велике Ремете]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5124.html Tue, 21 May 2024 22:59:27 +0200 Андреј501]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5124.html <![CDATA[1944. година борбе у Неготину и чудо]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5117.html Sat, 04 May 2024 20:49:31 +0200 Андреј501]]> https://www.pogledi.rs/forum/thread-5117.html