NOAM ČOMSKI Srbija treba da se okrene svojoj istoriji
Биљана Ђоровић 28/01/2011 Интервју 13 коментара
Razgovarala Biljana Đorović
Čovečanstvo poseduje različite kreativne kapacitete, a osećaj optimizma, za koji mislim da postoji razlog, zapravo dolazi iz istorije. Ne iz egzistencije ovih kapaciteta, već iz činjenice da su tokom istorije ljudi vodili hrabru borbu protiv strašnih stvari i osvajali veoma važne borbe za slobodu i pravdu, ne bez regresija jer se stvari kreću i unazad, takođe, ali je tokom vremena došlo do definitivnog progresa u proširenju oblasti prava, pravde, moralnih obzira…
Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih intelektualaca našeg doba Noam Čomski, lingvista, filozof, kognitivni naučnik, politički aktivista, neumorni kritičar imperijalne politike koja zahvaljujući sistemskoj umreženosti institucija, nauke, akademije, medija, politike i biznisa, uspeva da isklizne kroz „rupe memorije“, autor je preko stotinu knjiga. Prema Indeksu citiranosti u umetničkim i humanističkim disciplinama ( „Arts and Humanities Citation Index“), Čomski je kao izvor citiran više nego bilo koji drugi živi naučnik između 1980. i 1992. godine. Takođe, on je i osmi najcitiraniji naučni izvor svih vremena: prema istraživanju Instituta za naučne informacije („Institute for Scientific Information“), samo su Karl Marks, Lenjin, Šekspir, Aristotel, Biblija, Platon i Frojd češće citirani u akademskim časopisima od Noama Čomskog, koji se inače nalazi ispred Hegela i Cicerona. Eminentni „The New York Review of Books“, jedan od vodećih svetskih časopisa u domenu teorije i literature zaključio je: „Sudeći u terminima moći, inovacije i nivoa uticaja njegove misli, Noam Čomski je bez sumnje najvažniji živi intelektualac današnjice“. Razgovor za jubilarni – sto pedeseti broj „Pečata“ počinjemo pitanjem posvećenim njegovoj najnovijoj knjizi, čiji je naslov „Nade i perspektive“ („Hopes and Prospects“).
I ova vaša knjiga svedoči o teškim zločinima koje je evropski beli čovek proizveo u svom pohodu osvajanja zemljine kugle. Posledice su stravične: gotovo potpuno uništenje domorodačkog stanovništva, besomučna eksploatacija i izvlačenje bogatstava. Osvajanje se na prostorima SAD odvijalo kao deo plana Džona Kvinsija Adamsa: „uklanjanja i eliminisanja američkih starosedelaca“, što je dovelo do „potpunog uništenja svih Indijanaca u najnaseljenijim delovima Unije, sredstvima destruktivnijim nego što je to bilo u slučaju osvajača Meksika i Perua“.
Eme Sezer je u „Diskursu o kolonijalizmu“ zaključio da je posle kolonijalizma Evropu nemoguće braniti, ni moralno ni racionalno, te da je na tom putu sve dok „kolonizator ne bude u stanju da dekolonizuje svoj um“ Hitler uvek prisutan.
Da li je taj dan na vidiku?
Mislim da moramo da uradimo sve što je u našoj moći da takav dan dođe. Naravno, ne možemo biti sigurni da ćemo u tome uspeti, kao što ne možemo biti sigurni ni u ishod bilo kojeg našeg centralnog projekta, ali mislim da postoji napredak u tom smislu i da je značajan. Situacija je mnogo bolja danas, nego što je bila pre jedne generacije kada se takođe realizovala u znaku izvesnog napretka u proširivanju saznanja. Radi se, dakle, o generalnoj tendenciji dolaženja do razumevanja, shvatanja i prepoznavanja zločina prošlosti. Ovaj proces je veoma spor, neadekvatan, ali staza vodi u dobrom smeru.
I posle vaših uvida i pisanih svedočenja o istoriji i prirodi kolonijalnog beščašća, pored niza drugih knjiga koje su objavljene, na primer knjige Eduarda Galeana: „Otvorene vene Latinske Amerike – pet stotina godina pustošenja kontinenta“, to razumevanje, to priznanje nije se odigralo? Kako objašnjavate činjenicu da je Zapadni čovek slep i gluv za ove činjenice.
Mislim da nije sasvim tačno da se ništa nije dogodilo. Ne zbog mojih knjiga, već zbog čitavog niza stvari prisutno je mnogo veće poznavanje i razumevanje onoga što se dogodilo u prošlosti. Jedan od najboljih primera je delo mog nedavno preminulog prijatelja Hauarda Zina. Njegova knjiga: „Narodna istorija SAD“ koju otvara diskusija ubilačkog, genocidnog i destruktivnog osvajanja teritorije Amerike od Kolumbovog stupanja na njeno tle, zaista je promenila svest jedne generacije. A takva knjiga bila bi nemoguća pre samo 50 godina. Sada se po njoj predaje u srednjim školama.
Popularna kultura ima snažne mehanizme kojima ljude uspešno instrumentalizuje i modeluje po meri moćnih interesa. Ispiranje mozga ne samo mladoj generaciji, već i onima koji imaju šta da pamte, uveliko je izvedeno. Heroji istorije o kojima govori i Hauard Zin, po pravilu ostaju u senci u kompeticiji sa Lejdi Gagom, Madonom, junacima i herojima sa sportskih stadiona, teniskih terena, kao i drugim herojima te kulture.
Pre svega, brojni heroji popularne kulture su bili aktivisti narodnog pokreta za oslobođenje, za civilna prava, i borci protiv imperijalnih ratova. Treba se samo podsetiti njenih glavnih doprinosa koji su nemerljivi. Tu se otvara sledeće pitanje: Šta se dogodilo sa popularnom kulturom koja se promenila u skladu sa promenama koje su zahvatile čitavo društvo? Mnoga pitanja: pitanje prava rasa, manjina, žena, su se veoma značajno promenila u pozitivnom smislu. Naravno nije postignuto sve što bi moglo, ali ako se ovaj period uporedi sa situacijom od pre 50 godina zapaža se progres. I to je proces koji treba dalje sprovoditi.
Možemo li dakle razumeti da Vi ne mislite da kulturna industrija, imperijalna kultura, tehnokultura i industrija zabave, uspešno odvajaju ljude od svesti i saznanja neophodnih za razumevanje procesa koji dovode ljudski rod u perspektivu najvećih opasnosti za njegov opstanak? U ovom trenutku na kocki je budućnost ljudskog roda, o čemu veoma kritički govori i vaša knjiga!
Slažem se sa vama da je budućnost života na zemlji pod znakom pitanja. Postoje mnogobrojne velike pretnje: konstantna pretnja nuklearnog rata, pretnja od ekološke katastrofe i one su zaista sakrivene i maskirane na način o kojem ste govorili, a veoma su ozbiljne i treba ih sa velikom ozbiljnošću razumeti. A, bez sumnje, postoje ogromni napori da se spreči i zaustavi kritička analiza i kritički napori onih koji na ove opasnosti upućuju. Njihov rad se potkopava na sve moguće načine. Kritičke analize, podizanje nivoa svesti o opasnostima, prepoznavanje onoga što je neophodno uraditi i implementacija politike koja je neophodna kako bi se omogućio pristojan život, se marginalizuju, odbacuju i na sve moguće načine nastoje da neutralizuju, zaustave i omalovaže uvide do kojih se došlo. Tako je to bilo i u prošlosti, tako je sada, a tako će biti i ubuduće. Moćni interesi su oduvek radili to isto, ali to još uvek ne znači da oni moraju da pobede, da moraju da nadvladaju. Bilo je u prošlosti perioda u kojima su oni morali da se povuku i toga bi moglo da bude još mnogo više u budućnosti. Mnogo stvari se nalazi u našim rukama i od nas samih zavisi, i to u meri koja daleko premašuje one iz prošlosti. U boljoj smo poziciji nego što smo bili pre samo jedne generacije, zato što imamo legat osvojenih pobeda u borbama koje su vodile prošle generacije, tako da sada možemo da krenemo sa bolje početne pozicije.
U knjizi „Nade i perspektive“ pišete: „Tokom protekle decenije, Latinska Amerika je postala najuzbudljiviji region u svetu“… „Prvi put u poslednjih pola milenijuma, Južna Amerika počinje da uzima sudbinu u svoje ruke.“ … „Radi se o pitanju same prirode demokratije. U Latinskoj Americi, Boliviji i Haitiju posebno se pokazalo kako je direktno učešće u akciji postavilo u praksi drugačiji model demokratije“. Možete li da nam objasnite zašto je Latinska Amerika tako važna za ceo svet i za istinsko razumevanje demokratije?
Dugačka je istorija dostignuća, borbe, represije i nasilja u Latinskoj Americi, ali tokom poslednje decenije napravljeni su zaista značajni pomaci. Osvrnimo se samo na dve spomenute zemlje, dve najsiromašnije: Haiti najsiromašnija zemlja u hemisferi i Bolivija najsiromašnija zemlja u Latinskoj Americi. U Boliviji je tokom poslednje decenije većina populacije koju čine urođenici, populacije nad kojom je izvršena najveća represija u hemisferi, osvojila neke veoma značajne pobede tokom „ratova za vodu“ uglavnom organizovanih u Kočabambi, u cilju da okončaju napore vlade da se privatizuju vode i preda kontrola stranim korporacijama, što je možda izgledalo lepo na papiru dok bi u stvarnosti njena realizacija značila da mnogi ljudi ne bi sebi mogli priuštiti vodu. A voda ne spada u robu i ne može spadati, kao što je to slučaj i sa vazduhom. Dakle prirodno ljudsko pravo je pravo na vodu i ono se ne može prisvojiti od strane multinacionalnih korporacija. Svoj aktivizam udružili su sa međunarodnim pokretom solidarnosti i radilo se zaista o impresivnom aktu solidarnosti kojim su prisilili vladu da odustane od projekta, a međunarodne korporacije, uključujući i američku „Bektel“ („Bechtel“) korporaciju, da napuste zemlju.
Radilo se o veoma značajnoj pobedi koja je vodila do osvajanja političke vlasti na platformi i otvaranja prostora za uspostavljanje istinske demokratije. To je primer koji navodite kao paradigmatičan za prostor nade.
Da, oni su nastavili dalje. Organizacija je nastavila sa radom i pet godina kasnije, 2005. godine, odigrali su se izbori na kojima je urođenička većina ušla u političku arenu veoma uspešno sa Huanom Evo Moralesom, čovekom iz sopstvenih redova koji je pristupio izbornoj trci sa veoma ozbiljne platforme kontrole resursa i kulturnih prava. Reč je o složenoj multietničkoj sredini u kojoj je bilo od velikog značaja nastupiti sa pozicija zaštite ovih prava, kao i jezičkih prava, i populacija je znala da prepozna interes u tome. Ovde nije bilo situacije svojstvene izborima u SAD, koje vodi industrija za advertajzing. Bili su to pravi izbori, ticali su se glavnih pitanja i suštinskih izbora. I pobedila je urođenička većina, izabran je neko iz njihovih redova, izborna platforma se zasnivala na sopstvenom, a ne nametnutom programu. I dalje: izbori nisu bili tek jedan dan, kada istupate od svojih svakodnevnih aktivnosti, pogurate lidera i vratite se svakodnevnom životu. Bilo je to postavljanje scene za neprekidnu, kontinuiranu političku i socijalnu borbu. Ona se nastavila i sa sledećim izborima, nekoliko godina kasnije, na kojima je još više pripadnika urođeničke većine glasalo za Moralesa, predstavnika iz redova siromašnih urođenika, što je stvarni doprinos i paradigma istinske demokratije: žive i razvojne, koja obezbeđuje što više dobra za što više ljudi. Supstancijalna korist i rast, razvoj i boljitak pokazali su se u statističkim pokazateljima: stopa rasta postala je jedna od najviših u hemisferi i uprkos brojnim postojećim problemima i opravdanom kriticizmu, ovaj događaj predstavljao je veoma značajan korak napred.
Pominjete da je 1804. godine Haiti bio prva zemlja na svetu koja se oslobodila ropstva: prva zemlja slobodnih ljudi u hemisferi i da su Haićani morali da plate strašnu cenu svog oslobođenja. Haiti je primer zemlje uništavane na sve moguće imperijalne načine. Istorija Haitija svedoči o kontinuitetu agresije i okupacije, pretnji i podmićivanja, ekonomskih sankcija, subverzija: dakle kontinuitetu politike elite.
Nažalost, Haiti, iako veoma značajna priča, ima sasvim drugi kraj u odnosu na Boliviju. I to ne baš kraj, već privremeni zaključak. Haiti ima užasnu istoriju: bio je dopola uništen od Francuza, Francusko bogatstvo preuzele su SAD strahovito terorišući Haiti u kasnom 19 veku, smenjivali su se diktatori, osvajači, Nacionalna garda, potom neoliberalna politika: surova i bespoštedna, strahovito destruktivna. Sve vrste torture koje možete da zamislite zadesile su ovu zemlju. I, konačno, 1990. godine održani su izbori, prvi slobodni izbori u istoriji Haitija. Svi su pretpostavljali da će kandidat bogatih i elite, podržan od strane SAD, odneti pobedu, no, bivši službenik Svetske banke Mark Bazan, koji je imao sva sredstva, podršku domaće i strane elite, bio je poražen. Imao je samo 14% glasova. Tome je prethodilo intenzivno organizovanje grassroots organizacija, lokalna organizacija je bila impresivna, odigravala se u uslovima teško zamislivog siromaštva. Međutim, uprkos tome organizovanje je uspelo, dalo rezultate i Haićani su izabrali predstavnika iz svojih redova, Žana Bertrana Aristida, narodnog sveštenika. Aristid je, tokom meseci dok je bio na vlasti, bio veoma uspešan. Dobio je aplauz i od strane međunarodnih finansijskih institucija, tipično saosećajnih prema režimima kakav je bio Aristidov, koji je smanjio troškove za birokratiju i počeo sa razvojem programa.
Žan Bertran Aristid je 1980-ih postao nacionalni heroj, kao neko ko se borio za siromašne protiv represivnog sistema familije Duvalie. Takav čovek, koji je preživeo i nekoliko pokušaja atentata, nije mogao biti po volji moćnih interesa.
Čim je Aristid bio izabran, SAD su započele sa naporima za njegovo zbacivanje. Pomoć vladi je odmah bila ukinuta i prebačena na opoziciju. Na mnogo načina su SAD, kao gospodar i nadglednik hemisfere, jasno pokazale da one ne žele da Aristid bude predsednik, da mora da ode, i posle sedam meseci vladavine zbačen je vojnim udarom. Usledio je period brutalnog terora. Dogodilo se da sam ja tada bio tamo i mogu reći da je bilo užasno. Uveden je embargo nametnut od strane Organizacije Američkih Država i tokom dva meseca je modifikovan kako bi roba i trgovina SAD mogli da ulaze na Haiti. To se odigravalo u vreme administracije Buša Starijeg, a potom i kada je Klinton postao predsednik. Buš i naročito Klinton su čak autorizovali Texaco Oil Company da pošalje naftu vojnoj hunti. Iako je to bila direktna povreda predsedničkih ovlašćenja oni su, svejedno, to uradili. Kada je Klinton konačno odlučio da je zemlja dovoljno izmoždena, poslao je marince i obnovio vladu izabranog predsednika Aristida. Međutim, obnovio ju je pod striktno postavljenim uslovima koji su bili polazna osnova i platforma poraženog predsedničkog kandidata u izborima iz 1990. godine. Radilo se o veoma oštroj i strašnoj neoliberalnoj politici. Na primer, to je značilo da visoko subvencionisani poljoprivredni proizvodi iz SAD mogu da preplave Haiti bez bilo kakvih barijera i prepreka i tako unište haićansku poljoprivredu. Haiti je imao samodovoljnu proizvodnju pirinča, ali posle ovih nametnutih promena, visoko subvencionisani pirinač iz SAD je minirao haićanske proizvođače pirinča. Na slične i razne druge načine ono što je ostalo od haićanske ekonomije, bilo je uništeno. I tu nije kraj. Kada je Aristid ponovo dobio izbore, a pobedio je na izborima kad god se kandidovao, SAD su blokirale celokupnu pomoć za Haiti i 2004. godine tradicionalni mučitelji Haitija, Francuska i SAD su intervenisale, kidnapovale predsednika i poslale ga brodom za Južnu Afriku, odakle mu SAD ne dozvoljavaju da se vrati. Dakle, jedan udarac za drugim, uključujući prirodne katastrofe stravičnih razmera koje uništavaju narod proizvodeći još veće siromaštvo i krizu, kako je to bio slučaj sa uraganom prošle godine. A, onda su došli još jedni izbori koji su ovog puta bili čista farsa: Aristidu, najpopularnijoj političkoj ličnosti nije bilo dozvoljeno ni da se kandiduje, čak ni da bude u zemlji, njegovoj partiji Fanmi Lavalas, masovnoj narodnoj organizaciji nije bilo dozvoljeno da učestvuje. Mislim da je procenat glasanja bio 25%, a napori da se slomi i uništi demokratija na Haitiju se nastavljaju.
Ali upaljeni plamen je teško ugasiti i on ostaje, uprkos svemu. Kao i svuda: borba nije gotova, nije završena. Demokratija je lomljena i prebijana ali ona nastavlja, i to je jedna neverovatno inspirativna priča koja svedoči o duhu, nesalomivom duhu Haićana, i njihovoj neugasivoj težnji ka slobodi.
Da, i kada ste vi uključeni, uvek se radi o inspirativnoj priči. I kako ste pokazali u briljantnim studijama koje ste napisali sa Edvardom Hermanom, moćne elite su od samog početka navodne pobede demokratije u SAD brinule samo o jednoj stvari: da istinska demokratija nikada ne razvije svoje potencijale. Uspostavljenim sistemom manipulisalo se iza scene, delovalo propagandno na mnogo sofisticiranih načina u cilju proizvodnje saglasnosti, stavova i uverenja modelovanih u prilog politici suprotnoj od interesa naroda. Da li mislite da se možemo nadati da će doći dan kada će se pojaviti istinska demokratija, koja neće biti puka forma i farsa? Kakav je vaš pogled na budućnost demokratije ?
Demokratija je komplikovan fenomen sa mnogim, višedimenzionalnim aspektima. U SAD, politička demokratija je slaba. Veoma koncentrisana ekonomska moć: tek nekoliko procenata populacije ili frakcija od 1%, ima ogromnu moć i vlast nad donošenjem odluka, dok je većina frustrirana, uplašena i antagonizovana, nezadovoljna radom gotovo svih institucija. Sva istraživanja pokazuju da veliki deo populacije SAD smatra da vlada uopšte ne radi za njih, već za nekoliko grupacija moćnih interesa koje rade za sebe. I to je, nažalost, prilično tačno. Sa druge strane, drugi aspekti demokratije cvetaju u SAD. Uzmimo za primer izuzetno važnu slobodu govora. Sloboda govora je zaštićena i nije ugrožena. Ona nije savršena. I u SAD ništa nije savršeno, ali je zaštićena u SAD verovatno više nego u bilo kojoj drugoj zemlji. I to je veoma bitan elemenat demokratije. Postoje i drugi elementi demokratije koji su značajni i živi, no, mislim da bi trebalo da imamo na umu jednu generalno važnu stvar da ako u najsiromašnijim zemljama na svetu u kojima vladaju strašne represije i siromaštvo, zemljama kao što su Haiti i Bolivija, ljudi nastavljaju da se hrabro bore i često odnose pobedu, smešno je da mi kažemo da ne možemo to da uradimo. Naravno da možemo. Imamo daleko više mogućnosti od njih. Ali, mogućnosti se moraju ščepati, neće se same od sebe realizovati.
Da, jasno. Ali nije lako održati se na tom nivou svesti kada još uvek imate nešto što u borbi možete da izgubite. Sistem računa na privilegije elita koje potom služe bankarima, svetu biznisa i kompanijama. A tu su i mediji, prigrabljeni na isti način od strane moćnih interesa. U Srbiji su se naprimer mediji mahom našli u rukama stranih kompanija i zapadnih interesa koji žele da uspostave kontrolu nad javnim mnjenjem, ukoliko uopšte i možemo govoriti u tim pojmovnim kategorijama. Stvara se publika koja guta svaku vrstu „spektakularizovane“ zabave, potpuno nesvesna sila koje modeluju njene umove. Šta bi, po vašem mišljenju, ljudi u Srbiji trebalo da preduzmu ?
Ljudi u Srbiji bi svakako trebalo da potraže inspiraciju u Latinskoj Americi i prouče šta se tamo događalo i kako su se ljudi organizovali, ali takođe i da se okrenu i svojoj istoriji. Bivša Jugoslavija je postigla neke od stvarno zadivljujućih trijumfalnih rezultata. Partizani su zadržali mnoge nacističke divizije i u velikoj meri oslobodili Jugoslaviju. To je jedno neverovatno važno postignuće. Usledio je razvojni tok u kojem su se dogodila pozitivna dešavanja. Poslednjih 20 godina predstavljaju jedan ružan period, ali to nije smak sveta. Latinska Amerika je, na primer, prošla kroz teška vremena strašnih, užasnih represija, tortura, tlačenja (1960-1980). I oni su prošli kroz brutalne diktature, torture, masakre. To je čist horor. Ali su izašli iz toga i sada postižu istorijska dostignuća. Kako ste rekli, prvi put posle pola milenijuma, petsto godina, Latinska Amerika je uzela sudbinu u svoje ruke. Srbija može uraditi to isto.
Volela bih da vam postavim jedno pitanje koje se odnosi na vašu davnašnju debatu sa Mišelom Fukom. Reč je o neobično aktuelnoj debati u smislu razumevanja ishodišnih tačaka za razmišljanje o budućnosti čovečanstva. Vi ste tada nastupili sa pozicija svog neuništivog antropološkog optimizma: vere u iskonsku kreativnost ljudskih bića.
Čovekova sposobnost organizovanja u smislu pružanja otpora silama koje teže ukidanju slobode i kontroli kreativne supstance za vas je neuništiva. Fuko je pak kao predominantnu video društvenu strukturu u kojoj se, posle uspostavljanja društvene vladavine diskurzivnog režima, društveno delanje realizuje u dimenzijama moći i znanja. Šta danas mislite o ovoj debati ?
Ne bih ništa menjao u toj diskusiji koja se odigrala pre 40 godina. Mi, ljudska bića imamo fundamentalnu, kreativnu sposobnost, jedinstvenu u organskom svetu. To je deo naše prirode. I jezik je možda najvidljiviji i najjednostavniji element za proučavanje. Svakako ne jedini. Mi posedujemo različite kreativne kapacitete, a osećaj optimizma, za koji mislim da postoji razlog, zapravo dolazi iz istorije. Ne iz egzistencije ovih kapaciteta, već iz činjenice da su tokom istorije ljudi vodili hrabru borbu protiv strašnih stvari i osvajali veoma važne borbe za slobodu i pravdu, ne bez regresija jer se stvari kreću i unazad, takođe, ali je tokom vremena došlo do definitivnog progresa u proširenju oblasti prava, pravde, moralnih obzira itd. Mislim da se to nepogrešivo odigravalo kroz istoriju. I, nema nikakvog razloga da to prestane. Dakle, bez obzira na to da li ćemo odlučiti da budemo optimisti ili pesimisti oko toga što je privatna stvar, bilo koji naš subjektivni stav, mi ćemo se suočiti sa istom stvari: pokušajem da se prošire oblasti slobode i pravde. Pokušajem da se nastavi borba iz prošlosti, prevaziđu porazi i izvuku benefiti iz pobeda. Dobiti inspiraciju iz stvari koje se upravo sada događaju i doprineti onoliko koliko možemo. I to radimo bez obzira na to da li subjektivno mislimo da ima ili da nema nade. A, naša subjektivna procena je beznačajna, ona nije zasnovana na činjenicama i razumevanju. Zato što to niko ne zna, niti može da zna. To su stvari koje moraju da se dovedu do spoznaje, do pojma. Ne možemo da zaključujemo na osnovu sklonosti, dopadanja ili verovatnoće.
Veoma je zanimljivo i inspirativno vaše objašnjenje. Ali sada se suočavamo sa najvećim opasnostima kojima može da rezultira, na primer, biopolitika: kontrolom izvora i porekla jedinke. Tu su i opasnosti apsolutne kontrole i eugenističke perspektive. Totalitarna perspektiva se, kako je to pokazala Hana Arent, može realizovati samo u uslovima vladavine nad celim svetom. Njen cilj nisu tlačenja, torture već ukidanje slobode kao težnje i preduslova postojanja čoveka kao ljudskog bića. Vi ste neko ko intenzivno upozorava na opasnost od fašizma i totalitarnih tendencija.
Ove sile uvek postoje. Centri koncentrisane moći će uvek iznova pokušati da prošire svoju moć i odbrane postojeću. I uvek će voditi svoj klasni rat, kako bi realizovali ta postignuća. Ali, to ne znači da oni moraju uspeti. Ne više, nego što je to značilo i u prošlosti. Pitanje da li će se ostatak čovečanstva odupreti nije u domenu spekulacija, već volje i izbora.
Ali, kako se boriti protiv tih tendencija. Umreženost je, kako ste vi pokazali u svojim studijama, uvela čovečanstvo u stanje nevidljive kontrole. Akademija, institucije, mediji kontrolisani od strane moćnih interesa, tehnologija u službi menadžmenta percepcije, ograničenja slobode i navikavanje na ta ograničenja, zakoni koji neće štititi naše pravo da znamo kakvo je poreklo hrane koju jedemo, kontrolišu pitanja vezana za rađanje i smrt, eugenističke perspektive. Danas se kontrola o kojoj je govorio Kisindžer: „Kontroliši hranu i kontrolisaćeš svet“, realizuje mahom preko četiri gigantske GMO kompanije i institucije sistema u tome zdušno sarađuju. Šta onda od nas zavisi? Šta zavisi od naše volje?
Sve to apsolutno zavisi od naše volje. Mislim da se preuveličava kapacitet moćnih, ali čak i da je upravo takav, to samo znači da moramo da radimo mnogo više, upornije nego do sada. Jasno je da tehnologije i pronalasci mogu biti stavljeni u službu represije, ali isto tako mogu biti stavljeni u našu službu, u službu borbe.
Možete li nam onda objasniti koje opasnosti vidite kao najveće u SAD?
Ima mnogo dešavanja i tendencija koje su veoma opasne. Zaista opasne. Jedna od generalnih tendencija je ona koja se događa poslednjih 30 godina: veoma velika koncentracija bogatstva. Sa koncentracijom bogatstva ide koncentracija moći i to je situacija u kojoj je frakcija od 1% stanovništva akumulirala ogromno bogatstvo i sa njim veliku političku moć. I ona je koristi kako bi podrila demokratiju, ugrozila slobode i kontrolisala ljude, atomizirala pojedince, uzdrmala narodne organizacije, sindikate. Njihov poslednji napad usmeren je na javne sindikate, one koji su poslednji preostali. To su veoma opasne tendencije. Takođe, tu je problem izuzetno ekstremne iracionalnosti koja preovlađuje danas u SAD.
Jedan od najvećih problema sa kojim se svet suočava, možda i najveći, je problem uništenja prirodne sredine. Korporativni sektor u SAD sprovodi ogroman propagandni napor, oni to otvoreno, javno rade, usmeren na najširi deo populacije koju pokušavaju da ubede da to nije istinska pretnja. I do sada su u tome, u izvesnoj meri uspeli. Samo oko trećine stanovništva u SAD veruje da postoji značajan ljudski doprinos globalnom zagrevanju. Na poslednjim izborima, prošlog novembra, bilo je oko 50 republikanskih kandidata i skoro su svi odreda poricali postojanja globalnog zagrevanja. Jedan od njih, viđen za čelnog čoveka državnog odbora je objasnio da „Bog to ne bi dozvolio“. Potpuno je, dakle, zapanjujuće na koje sve načine korporativni izvršioci vode ovu kampanju, znajući sasvim pouzdano kolika je opasnost od ovog procesa. Kolika je realna opasnost koja preti da uništi sve što i oni sami poseduju i može u potpunosti da uništi perspektivu pristojnog života za njihove unuke. Ali, oni to svejedno sprovode. Delimično zato što su deo institucionalne strukture i tržišne strukture koja to sprovodi u cilju maksimizacije profita u ovoj igri na kratke staze. I kako bi usmerila efekte na druge. To je ono što ekonomisti nazivaju ekstranalitis: efekti koji se nalaze izvan marketinških transakcija. U ovom slučaju ekstranalitis su budućnost vrsta, budućnost živog sveta na Planeti. Svejedno, unutar kompetitivnih marketinških struktura one se moraju ignorisati, a ako postojeće strukture to neće da podrže, zameniće ih onima koje će to uraditi. To je zbilja ozbiljan problem ali aktivno organizovanje i obrazovanje mogli bi da ih nadvladaju. I, ta borba nije nipošto završena.
http://www.pecat.co.rs/2011/01/noam-coms...-istoriji/
