(13-01-2015, 01:26 PM)Mekenzi Пише: Ono što je bitno:
U Rumuniji niko ne žali za Čaušeskom.
U Srbiji većina žale za Titom i 70-im godinama.
Postavlja se pitanje zašto je to tako?
Мислим да се ово лепо може објаснити, и то углавном психолошким разлозима...
1. Србија је претрпела период тешких грађанских ратова у окружењу, период тешких санкција, масу избеглица, бомбардовање и унутрашње преврате, што је све настало као последица распадања СФРЈ коју је створио Тито. Дакле, после Тита, ствари су се радикализовале нагоре. Код Румуна није било никаквих ратова и санкција, нити било каквог разарања те државе после Чаушескуа. Да јесте, сада би многи жалили за Чаушескуом.
2. Иако се сада могу видети армије носталгичара за Титом, они су могли да се наброје прсте једне руке 1991. Тада су фанови Тита били још само матори СУБНОР-овци и неки генерали из ЈНА. По Србији су сви Тита колективно огорчено пљували и пљували Југославију. Сличан призор се могао видети и по другим републикама распадајуће СФРЈ.
3. У периоду пропасти СФРЈ, већина Срба је кренула поново да открива српску националну причу, која је у СФРЈ била у стању клиничке смрти. Проблем је био што су они ту националну причу схватали онако како је приказивао титоистички агитпроп из партизанских филмова, тј. као Булајићеве распојасане четнике и башибозук, или као примитивне скарадне "геџе" из "Рокери с' Мораву", и многи су се понашали у складу са тиме, јер за друго нису ни знали. То је опет стварало отпор према таквој српској националној причи код многих, који су у недостаку идеолошког вентила кренули атавистички да се враћају титоистичкој причи и црвеном агитпропу. То не треба да чуди, јер је прави српски дух затрпаван ђубретом још од Тита, тако да многи знају само за ђубре. Код Румуна немамо ништа слично, и Чаушеску, као и људи после њега су неговали румунски национални дух у најпозитивнијем светлу.
4. Многи Срби су се у потпуности изједначили са Југославијом и југословенством до те мере, да их је распад СФРЈ дочекао неспремне и збуњене, што је опет изазвало огорченост приликом распада, која је водила у булајићевско четниковање, па онда разочараност у то четниковање и прихватање западне приче о српској кривици поводом распада СФРЈ и психолошки бег поново назад ка СФРЈ и партизанштини. Пошто су Срби генерално извукли дебљи крај распадом СФРЈ, многи Срби све што има везе са српским националним духом везују за губитништво, а анационалну СФРЈ везују за просперитет. Дакле, психолошки разлози који имају корене у користољубљу.
5. Треба имати у виду да поновно буђење Титовог култа међ Србима почиње другом половином деведесетих, захваљујући Мири Марковић и ЈУЛ-у, која је била де факто најјача партија после СПС, а СПС није ништа друго него континуитет Комунистичке партије Србије. Иако је велика већина народа од 1991 одбацивала Тита и СФРЈ, владајуће структуре су остале комунистичке, и нису имале трунку разумевања за националну борбу Срба, минирале су ту борбу и медијски их компромитовали. То је наравно резултирало поразима Срба, што је опет водило разочарању у српски национализам код народа, а што је поново отворило пут ка повратку титоистичке приче.
Код Румуна тог континуитета нема, јер је Чаушеску збачен у револуцији и његов апарат расформиран. У Србији и дан данас је државни апарат и владајућа елита настали у континуитету са СФРЈ.
6. Већина просперитета у СФРЈ је изграђена западним парама, које је Тито добијао као западни човек у комунистичком свету. Чаушеску је кокетирао са Западом, али није био тако поуздан као Тито. И Западу одговара Титоистичка прича код нас из пар разлога:
- СФРЈ је била поуздан партнер Западу, за разлику од Чаушескуа, који је час кокетирао са њима, час мало био уз Совјете.
- После распада СФРЈ, режим у Београду (тј. Слоба лично) ступа у конфликт интереса са Западом, до те мере да долази до бомбардовања. После Чаушескуа, у Румунији долази потпуно вазални и послушни прозападни систем, који је још приде и русофобан.
- После пада Титоизма, српски национализам показује проруске и антизападне тенденције, и у конфликту је са прозападним и антисрпским Хрватима, које Запад подржава а приори. Тито је гушио и културолошки систематски компромитовао српски национализам. После пада Чаушескуа, румунски национализам показује антируске и словенофобне тенденције, што одговара америчким геополитичким циљевима.
- Титоисти, генерално узевши су радикално за Америку и ЕУ, идеолошки су јако блиски идеологији коју сада пропагира САД, и њихови потомци су најодушевљеније присталице ЕУ, коју психолошки доживљавају као мешавину СФРЈ и Коминтерне (наравно из периода пре раскида).
Али са друге стране, Западу не одговара Чаушескуова прича, јер је и поред свега и поред свих неспоразума са СССР-ом, он у суштини ипак био совјетски човек и источњак, а не одговара ни владајућим структурама у садашњој Румунији. У Србији је обрнута прича, нарочито када се узме да су садашње српске елите постале то што јесу захваљујући искључиво Титу и партији, да владају и даље, као и да суштински чврсто идеолошки контролишу све битније институције код нас.