22-07-2018, 11:32 AM
Просветаре, Вук Драшковић нас враћа на тему:
Вук Драшковић за „Данас“: Косово је Србија
уторак, 03 јул 2018 13:09
Пита учитељица малог Перицу: „Колико је два плус два?“
„Тринаест“, одговори он.
„Перице, имаш две јабуке, па ти мама дâ још две. Колико ћеш имати јабука?“
„Тринаест“, понови Перица.
„Добијеш две јабуке од маме, а две од тетке. Колико ћеш, укупно, да имаш јабука?“ – упорна је учитељица.
„Тринаест, ... бем те глуву!“ – одбруси Перица.
***
На „дијалог“ из овог вица све више личи и „унутрашњи дијалог о Косову“, који се води између неспорних чињеница и оних који чињенице и косовску стварност не признају.
„Кратки косовски рат против НАТО алијансе завршен је 9. јуна 1999, безусловном капитулацијом војске тадашње СРЈ (Србије и Црне Горе), потписаном у Куманову. Војне, паравојне, полицијске, параполицијске и све друге оружане формације поражене државе трајно су напустиле територију Косова и Метохије, дотадашње покрајине под суверенитетом Републике Србије. Кумановском капитулацијом Косово је одвојено од Србије“, кажу чињенице.
„Баш нас брига, Косово је Србија!“
„Али, Кумановску капитулацију сутрадан је оверио и Савет безбедности УН. Резолуција 1244, усвојена је по Седмом поглављу Повеље УН. Означени смо за државу која је скривила злочине и хуманитарну катастрофу над већинским косовским Албанцима, угрозила регионални и светски мир, а у тим случајевима међународна оружана интервенција је допуштена. Тако је Резолуцијом 1244 легализовано НАТО бомбардовање. Том Резолуцијом, комплетна власт и управа Србије протерани су са Косова и одређена процедура, мапа пута, за окончање протектората УН над Косовом и стицање косовске независности. Резолуција 1244 је, такође, забранила „повратак на предратно стање“, односно повратак Косова под управу Србије. Забранила је и поделу Косова и уједињење Косова са Албанијом. За све ове одлуке гласала је и Русија. Гласале су и све остале чланице Савета безбедности. Само је Кина била уздржана“, говоре чињенице.
„Не занима нас, Косово је Србија!“
„Позивајући се на Резолуцију 1244, Косово је прогласило независност, а Међународни суд правде пресудио да та одлука није противна ни међународном праву, ни Повељи УН, ни Резолуцији 1244“, упорне су чињенице.
„То је антисрпски суд, Косово је Србија!“ – чује се одговор.
„Већина чланица УН и скоро све чланице ЕУ и НАТО признале су независност Косова“, говоре чињенице.
„Те државе су нико и ништа. Суринам и Бурунди су са нама. Косово је Србија!“
„Али, на Косову је више од деведесет одсто Албанаца и само око шест процената Срба, а и тај број се убрзано смањује“ – упорне су чињенице.
„И без Срба, Косово је Србија!“ – одлеже одговор.
***
Мали Перица из вица, вероватно, и није знао колико је два плус два. Порицатељи косовске стварности знају све и не признају ништа. Они себе, свесно, чине глувим за чињенице и слепим за реалност. Они су рибари душа и осећања већине Срба који, заиста, не знају ни шта је потписано у Куманову, ни шта све пише у Резолуцији 1244, нити у одлуци Међународног суда правде. Не знају, јер од Кумановске капитулације па до данас истину о губитку Косова од народа у Србији крију сви. Црква, парламент, странке, медији.
Све отвореније, најтиражнији таблоиди и телевизије са националном фреквенцијом, сваког дана, за браниоце Косова промовишу људе који су, пре две деценије, подстрекивали репресију и злочине над косовским Албанцима и сулуди рат Србије против НАТО алијансе. Ослепљују народ бајкама о Милошевићевој ратној победи и траже да му се, због одбране Косова, подижу споменици. Заповест уставне преамбуле, да је Косово и Метохија, и данас, покрајина под суверенитетом Србије, крунско је покриће за њихове обмане и ратоборно противљење Бриселском споразуму и сваком српско-албанском дијалогу о Косову.
Народ Србије не зна да текст уставне преамбуле не обавезује никога. Реге импоссибилиум нулла облигатио, учи се већ на првој години Права. На српском: Немогућа норма не обавезује. Рецимо, да људи морају да лете. Или да је коњ римски сенатор, како је био прописао Калигула. Србија данас нема суверенитет нити на једном квадратном метру Косова и Метохије. Сила и сва власт на тој територији у рукама су Албанаца. То је стварност. Порицање те стварности је реге импоссибилиум.
Болно је ово прихватити, али мора се прихватити. Алтернатива је промена стварности, а она се може променити само ратом, и то ратом са победничким исходом. Право никада није на страни поражених. У ратовима деведесетих, изгубили смо државу у којој су живели сви Срби. У косовском рату против НАТО алијансе, изгубили смо Косово. У новом рату, извесно је, изгубили бисмо и Србију.
Само прихватањем косовске стварности и у пријатељству са албанским народом, Србија може сачувати и утврдити преостали српски народ, српске цркве и манастире, њихова имања, њихову земљу, њихову територију. Ништа од тога није изгубљено ни кумановском капитулацијом, ни Резолуцијом 1244, ни Ахтисаријевим документом, који је у темељу независног Косова.
Победе се огрћу слављем победника, а порази достојанством побеђених. У Великом рату, пре сто година, кад нас је предводио Велики Александар, били смо велики победници. Од Мађарске смо отцепили и Србији припојили целу Војводину. На потписивање капитулације, обављене у версајском дворцу Тријанон, мађарски делегати дошли су у црнини. Потписали су, заплакали и отпевали националну химну!
(Аутор је бивши министар спољних послова)
Вук Драшковић за „Данас“: Косово је Србија
уторак, 03 јул 2018 13:09
Пита учитељица малог Перицу: „Колико је два плус два?“
„Тринаест“, одговори он.
„Перице, имаш две јабуке, па ти мама дâ још две. Колико ћеш имати јабука?“
„Тринаест“, понови Перица.
„Добијеш две јабуке од маме, а две од тетке. Колико ћеш, укупно, да имаш јабука?“ – упорна је учитељица.
„Тринаест, ... бем те глуву!“ – одбруси Перица.
***
На „дијалог“ из овог вица све више личи и „унутрашњи дијалог о Косову“, који се води између неспорних чињеница и оних који чињенице и косовску стварност не признају.
„Кратки косовски рат против НАТО алијансе завршен је 9. јуна 1999, безусловном капитулацијом војске тадашње СРЈ (Србије и Црне Горе), потписаном у Куманову. Војне, паравојне, полицијске, параполицијске и све друге оружане формације поражене државе трајно су напустиле територију Косова и Метохије, дотадашње покрајине под суверенитетом Републике Србије. Кумановском капитулацијом Косово је одвојено од Србије“, кажу чињенице.
„Баш нас брига, Косово је Србија!“
„Али, Кумановску капитулацију сутрадан је оверио и Савет безбедности УН. Резолуција 1244, усвојена је по Седмом поглављу Повеље УН. Означени смо за државу која је скривила злочине и хуманитарну катастрофу над већинским косовским Албанцима, угрозила регионални и светски мир, а у тим случајевима међународна оружана интервенција је допуштена. Тако је Резолуцијом 1244 легализовано НАТО бомбардовање. Том Резолуцијом, комплетна власт и управа Србије протерани су са Косова и одређена процедура, мапа пута, за окончање протектората УН над Косовом и стицање косовске независности. Резолуција 1244 је, такође, забранила „повратак на предратно стање“, односно повратак Косова под управу Србије. Забранила је и поделу Косова и уједињење Косова са Албанијом. За све ове одлуке гласала је и Русија. Гласале су и све остале чланице Савета безбедности. Само је Кина била уздржана“, говоре чињенице.
„Не занима нас, Косово је Србија!“
„Позивајући се на Резолуцију 1244, Косово је прогласило независност, а Међународни суд правде пресудио да та одлука није противна ни међународном праву, ни Повељи УН, ни Резолуцији 1244“, упорне су чињенице.
„То је антисрпски суд, Косово је Србија!“ – чује се одговор.
„Већина чланица УН и скоро све чланице ЕУ и НАТО признале су независност Косова“, говоре чињенице.
„Те државе су нико и ништа. Суринам и Бурунди су са нама. Косово је Србија!“
„Али, на Косову је више од деведесет одсто Албанаца и само око шест процената Срба, а и тај број се убрзано смањује“ – упорне су чињенице.
„И без Срба, Косово је Србија!“ – одлеже одговор.
***
Мали Перица из вица, вероватно, и није знао колико је два плус два. Порицатељи косовске стварности знају све и не признају ништа. Они себе, свесно, чине глувим за чињенице и слепим за реалност. Они су рибари душа и осећања већине Срба који, заиста, не знају ни шта је потписано у Куманову, ни шта све пише у Резолуцији 1244, нити у одлуци Међународног суда правде. Не знају, јер од Кумановске капитулације па до данас истину о губитку Косова од народа у Србији крију сви. Црква, парламент, странке, медији.
Све отвореније, најтиражнији таблоиди и телевизије са националном фреквенцијом, сваког дана, за браниоце Косова промовишу људе који су, пре две деценије, подстрекивали репресију и злочине над косовским Албанцима и сулуди рат Србије против НАТО алијансе. Ослепљују народ бајкама о Милошевићевој ратној победи и траже да му се, због одбране Косова, подижу споменици. Заповест уставне преамбуле, да је Косово и Метохија, и данас, покрајина под суверенитетом Србије, крунско је покриће за њихове обмане и ратоборно противљење Бриселском споразуму и сваком српско-албанском дијалогу о Косову.
Народ Србије не зна да текст уставне преамбуле не обавезује никога. Реге импоссибилиум нулла облигатио, учи се већ на првој години Права. На српском: Немогућа норма не обавезује. Рецимо, да људи морају да лете. Или да је коњ римски сенатор, како је био прописао Калигула. Србија данас нема суверенитет нити на једном квадратном метру Косова и Метохије. Сила и сва власт на тој територији у рукама су Албанаца. То је стварност. Порицање те стварности је реге импоссибилиум.
Болно је ово прихватити, али мора се прихватити. Алтернатива је промена стварности, а она се може променити само ратом, и то ратом са победничким исходом. Право никада није на страни поражених. У ратовима деведесетих, изгубили смо државу у којој су живели сви Срби. У косовском рату против НАТО алијансе, изгубили смо Косово. У новом рату, извесно је, изгубили бисмо и Србију.
Само прихватањем косовске стварности и у пријатељству са албанским народом, Србија може сачувати и утврдити преостали српски народ, српске цркве и манастире, њихова имања, њихову земљу, њихову територију. Ништа од тога није изгубљено ни кумановском капитулацијом, ни Резолуцијом 1244, ни Ахтисаријевим документом, који је у темељу независног Косова.
Победе се огрћу слављем победника, а порази достојанством побеђених. У Великом рату, пре сто година, кад нас је предводио Велики Александар, били смо велики победници. Од Мађарске смо отцепили и Србији припојили целу Војводину. На потписивање капитулације, обављене у версајском дворцу Тријанон, мађарски делегати дошли су у црнини. Потписали су, заплакали и отпевали националну химну!
(Аутор је бивши министар спољних послова)