[Ултрадесничар]

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић 1942.

[luka.luke]

ШТАФЕТА

Био сам тада сасвим мали,
али ми и сад јасна слика:
Добро се сјећам старих сељака,
Титове штафете и одборника.

Бијаше педесет и не знам која,
из села отишли сви што су млади,
момци да граде цесте и пруге,
а све дјевојке у бригади.

Одборник сазвао састанак хитно,
дошли сељаци голи и боси:
Сутра нам, вели, стиже штафета,
свако ће морати да је носи.

Ја нећу, плану ђедо Гојко,
Како ћу, човјек са бијелим брком,
да носим у руци ту клипаницу
и да кроз село пролетим трком.

Е нећу ни ја, вели Никола,
да трчим стар и сиједе косе.
Ено ти дјеце, одборниче,
па нек ти она штафету носе.

Одборник хуче, пустите дјецу,
дјеца су мала, не знају пута.
Ја бих се само објесит мого
да са штафетом које залута.

Ја бих је носио, јави се Гавро,
само да су ми леђа здрава.
И волио бих, више нег ишта,
да видим како та изгледа справа.

Лако је за то, добаци Марко.
Не могу овдје, женскиње гледа.
Пођи ти са мном иза колибе,
да ти покажем како изгледа.

Људи се смију, Гавро се љути.
Ти, Марко, нећеш смиром од мене.
Неко се досјети, онда предложи,
нека штафету носе жене.

Јави се тада и ђед Јово,
прије три дана дошао с робије:
Ми, ипак, морамо остати људи,
таман да све нас Удба побије.

И слушај, одборниче,
шта ћу сад рећи теби:
Ја му је носити нећу,
кад главу носио не би.

Идућег дана наш је одборник,
мало трчећи, а мало ходом,
Сам самцијат штафету носио,
на изворима се хладио водом.

Чуо је како промуклим гласом,
скривен у шибљу, неко му виче:
Доста је било трчања касом,
сад мало галоп, одборниче!

А увече радио јавља,
чуло се чак до Бањалуке:
Ношена рукама свих становника,
штафета прошла кроз село Луке.

Штафету је однијело вријеме,
а нема више ни драгих чича,
Нит’ има људи таквих ко они,
још је остала само прича.

Збирка пјесама: "Незаштићени свједок"
Милован Јевтовић

[Шумадинац]

.
МОЈА МОЛИТВА



Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!


Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.


Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;


Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, Господа славим!


Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;


У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с Богом зборим...


Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!


Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.



Алекса Шантић

[Вукашин Петковић]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
Од Ave Serbia до Србе на врбе
Од Србе на врбе па до шаке јада
Од шаке јада до Срба на Србе
Од Србе на Србе па до на дно Ада

Од Serbien muss sterbien до Плаве гробнице
Од Плаве гробнице до Востани Царице
Од Востани Царице до Сто за једнога
Од Сто за једнога и Данка крвавога

У безнађима ти си се надала
У безверјима ти си веровала
И кад Срби нису ти си опраштала
И твоја земља је Христосе рађала

Кад би се из својих смрти усправила
И самој себи би до колена била
Ниси могла живети изван историје
Али у њој није смисао Србије.


Матија Бећковић

[Шумадинац]

.
ИЗДАЈНИК И САРАДНИК ОКУПАТОРА


Многи се питају
Како то да се издајник
И сарадник окупатора
Одметао у шуму
И шта му је требало
Да пушта коротну браду
Коју Срби носе
Док је земља у ропству
И да на својој застави напише
Слобода или смрт

Остало је нејасно
Зашто га је окупатор
Гонио као звер
И давао суво злато
За живог или мртвог
Издајника
И свог сарадника
И зашто је окупатор
Стрељао хиљаде издајника
И сарадника окупатора
Његових присталица и војника

Тешко је разумети
Зашто је издајник
И сарадник окупатора
Спасавао пет стотина
Америчких пилота
И пратио их до аеродрома
А није одлетео с њима
Иако су га звали

И зашто није побегао
Заједно с окупатором
Као њихов сарадник
Или ако није хтео с њима
Зашто се није одазвао
Савезницима
Који су га звали
Пре него што су га издали
И одликовали
Пошто је осуђен и стрељан
Као издајник
И сарадник окупатора

Понекоме не иде у главу
Зашто издајник
И сарадник окупатора
Није остао у граду
У топлом апартману
У кућном огртачу и папучама
Па брчкајући се у ђакузију
Уз чивас и хавану
Као господин човек
Сарађивао с окупатором
Него се четири Божића
Потуцао по пећинама
Борећи се с ранама
И једва измичући потерама
Не силазећи испод хиљаду метара
Надморске висине
Слободних српских планина

Како зашто
Коме то није јасно

Па да сакрије издају
И сарадњу



Матија Бећковић

[Ултрадесничар]

Kada Nuši spsko groblje ruši
Pomaže mu Gaši, jer se Nuši plaši
I Ljatifi i majanci i ostali indijanci
I Keljmendi i Krasnići, veseli mladići
Onako, za svaki slučaj, došli Sejdi i oručaj
I Kurteši pa se smeši
Blago meni i Hiseni
Ajde hrabri junak Nuši
Ruši

Borisav Đorđević

[Шумадинац]

.
НАШИ ДАНИ



Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
 Исмејане све врлине и поштење,
 Понижени сви гробови и животи,
 Упрљано и опело и крштење.
 Покрадени сви храмови и ћивоти.

 Закована петвековна звона буне,
 Побегао дух јединства и бог рата;
 Обесимо све празнике и трибуне,
 Гојимо се од грехова и од блата.
 Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији
 К'о једина успомена на џинове;
 Сад сву славу пронађосмо у партији,
 Пир поруге дохватио све синове.
 Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к'о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
 Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрачина притиснула наше дане.




Владислав Петковић Дис
.

[Бенито]

.
ИЗДАЈНИК И САРАДНИК ОКУПАТОРА


Многи се питају
Како то да се издајник
И сарадник окупатора
Одметао у шуму
И шта му је требало
Да пушта коротну браду
Коју Срби носе
Док је земља у ропству
И да на својој застави напише
Слобода или смрт

Остало је нејасно
Зашто га је окупатор
Гонио као звер
И давао суво злато
За живог или мртвог
Издајника
И свог сарадника
И зашто је окупатор
Стрељао хиљаде издајника
И сарадника окупатора
Његових присталица и војника

Тешко је разумети
Зашто је издајник
И сарадник окупатора
Спасавао пет стотина
Америчких пилота
И пратио их до аеродрома
А није одлетео с њима
Иако су га звали

И зашто није побегао
Заједно с окупатором
Као њихов сарадник
Или ако није хтео с њима
Зашто се није одазвао
Савезницима
Који су га звали
Пре него што су га издали
И одликовали
Пошто је осуђен и стрељан
Као издајник
И сарадник окупатора

Понекоме не иде у главу
Зашто издајник
И сарадник окупатора
Није остао у граду
У топлом апартману
У кућном огртачу и папучама
Па брчкајући се у ђакузију
Уз чивас и хавану
Као господин човек
Сарађивао с окупатором
Него се четири Божића
Потуцао по пећинама
Борећи се с ранама
И једва измичући потерама
Не силазећи испод хиљаду метара
Надморске висине
Слободних српских планина

Како зашто
Коме то није јасно

Па да сакрије издају
И сарадњу



Матија Бећковић

Песма коју чешће треба чути.
Само једна мала примедба: није четири, него пет Божића ( 1942,43,44,45,46)
и пет Васкрса (1941,42,43,44,45).

[Митић]

[Шумадинац]

БЕЗГРОБНА ВОЈСКА



Од Подгорице до Нове Горице

Од Андриjевице па до Радовљице

Од jужног приморjа до у врх Похорjа

Од Љешкопоља до Либушког поља

И од Моjковца до иза Целовца

Правцем: Биjело Поље – Приjепоље- Лиjевче Поље – Босанска Градишка – Преко Зеленгоре и

Калиновика

Босанском Голготом до леда Камника

И од Требиња, Гацка, Невесиња

До Дравограда, Цеља и Ветриња

И од Острога до Кочевског рога

И од Везировог до Зиданог Моста

Несахрањена jедна воjска оста.

Откад jе воjни, воинства и робља

Једино та воjска остаде без гробља.

Онаj што их поби ни праве ни криве

Више их мрзи мртве него живе.



Матија Бећковић

[Шумадинац]

ТИТО И ДРАЖА


Тито и Дража,
Стражар и стража,
прича и кажа,
истина и лажа;
Шубара и титовка,
кокарда и петровка.
Мистерија и историја.
Један на служби врагу,
други у служби Богу.
Један без ноге,
другом потурили ногу.
Једног нико није ценио,
а сви признали,
Другог сви волели
и сви издали.


Мића Живојиновић

[Шумадинац]

МИЉЕВИНА

Миљевина у врх Дрине
носи старо Српско име
Миљевино јамо пуста
колика ти беху уста
Пунише те Павелићи
Наставише Брозовићи
Напунише комунисти
Душмани нам увек исти
Што прогута ти нејачи
Миљевино сад заплачи
Што прогута Србадије
Проклет да је Миљевино
Ком’ нејачи није жао
Миљевина јама пуста
не знају се њена уста
Напунише њу камена
изнад јаме пустог стења…

Хаџи Милорад Лазић