[ПРОСВЕТАР]

Стари војник, Крајишник, у војничкој униформи, са поцепаним ципелама на босим ногама и крајичком цигарете у устима, причао нам је како је пукао фронт и шта се заправо догодило.

„Издаја Србије! Милошевић нас предао Туђману“, то је општа прича свих избеглица коју он покушава да конкретизује и поткрепи доказима.

„Команда је била у рукама Београда“, прича он. „Пре два месеца је послао Милошевић Милета Мркшића за команданта војске Крајине и 260 официра из Србије.

Сви су они распоређени на командна места у Крајини, по градовима, и сменили су крајишке команданте у војсци. За та два месеца Мркшић је полако, по налогу из Србије, повлачио тешко наоружање и слао га назад, у Србију. И када је вратио оно најскупље и најважније – припремио је предају Крајине. Ми смо само добили наредбу за повлачење, а народ је позван у бежанију. И тако је отишла Крајина“.

„Значи издали браћу“, питамо ми, тражећи мржњу и гнев у њему.

„А не, није народ. То је само Милошевић, комунисти“, каже чича. „Народ нам је и помагао. Долазили су добровољци, стално“.

„Одакле су долазили?“, питамо. „Ко их је слао?“

„Нико их није слао“, каже он. „Долазили су сами. Из Шапца су долазили највише. Дођу, и сваки је носио са собом мртвачки сандук“.

„Зашто сандук?“, питам га.

„Како зашто? Да нас не штети ако погине. Ми немамо ништа тамо на ратишту. Наши војници, ако погину, многи остају несахрањени. Нема сандука, нема ништа.

Ови лепо донесу сандук, па кад погину, ми га спакујемо у његов сандук и вратимо у Шабац. Поштени људи“, закључује старац, не схватајући да прича стравичну истину о поразу целог народа, о смрти као добровољном прилогу за историјски ход према крају.

Мртвачки сандуци у рукама шабачких ратника као летећи тањири у србско небеско царство, надреална је а и стварна слика народне несреће. Сандук под мишку добровољаца из Шапца ставио је, пак, неко други.