Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 2 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Еволуционизам или Креационизам? Православни став
#57

По нашем мишљењу, свакој мислећој особи треба да буде јасно, да ниједна теорија о пореклу врста, све док иста не противуречи здравом разуму, не може да противуречи Библији, зато што нам Библија казује само оно главно о пореклу човека, пре свега да Бог заокружује своју творевину стварајући човека... О томе како су се појавиле све врсте на земљи, о дужини трајања процеса који су довели до њиховог развоја, а такође и о самом процесу стварања човека, Библија не говори ништа, зато што то спада у сферу науке, а не религије... Дакле, дарвинизам, потпуно независно од тога да ли је тачан или нетачан као научна теорија, не може бити супростављен религији.


Св. Лука Војно - Јасенецки

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#58

ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА




Непогрешан је опис и ред стварања како је свети ангел Божји саопштио Мојсеју. И ми треба да ценимо као велику срећу што имамо и читамо Мојсејеву Књигу Постања.

У безобличју и пустоти, у тами и над безданом рече Бог да буде светлост. И би светлост. Каква радост и каква красота! Као кад се у мрачној и страшљивој ноћи запали свећа, и све авети и наказе ишчезну.

И разлучи Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан а таму назва ноћ.

И би вече и би јутро дан први.

И тако све до петога дана. Шта до петога дана? До петога дана светлост се назива дан а тама се назива ноћ. Дакле, нити дан означава одређену дужину времена нити ноћ, него се даном назива светлост а ноћ назива тама. Јер још није било правих мерила дужине времена; није било сунца ни месеца ни звезда, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама. Тек од тада почиње да се окреће точак времена, непрекидна и правилна смена дана и ноћи, па кроз све векове и миленијуме доцније, Но питање је, да ли су и тада одмах почели дани и ноћи оне дужине, како их ми знамо и рачунамо; да ли одмах или тек доцније. То нам није дато да знамо, јер нам то није неопходно потребно за спасење. Јер и онај ко би то сасвим тачно знао као и онај ко не би то никако знао, обојица не би били ни ближи ни даљи од царства Божијега.

Да је то знање неопходно за људско спасење, Бог би нам открио не у данима и ноћима него у минутима и секундима, као што нам је открио закон морални до такве утанчаности и детаљне прецизности, да уста људска остају затворена за свако питање. Јер не остаје им ништа да питају.


КАКВИ СУ БИЛИ ПРВИ ДАНИ

То питање о дужини првих дана и првих ноћи у васионској драми стварања света никада није мучило савест хришћанску нити интересовало народе хришћанске, него само теолошке репортере. О томе питању развили су ти јеретички брзозналци толику неприличну вику кроз неколико столећа, као кад би се деца посвађала око питања како их је мајка родила.

Православна црква остала је ван ове беспримерно луде и јалове препирке. Она је указивала својој деци да читају Свето писмо и познаду, како је време за Господа Бога нашега једна сасвим небитна, релативна ствар. Мој је дан и моја је ноћ, рекао је Господ. По заповести једнога праведника Божијега, Исуса Навина, заустави се сунце над Гаваоном и не наже ка западу скоро за цио дан. (Ис, Нав. 10, 13). Онда, не читамо ли у Књизи о царевима, како је пророк Исаија вратио ток сунца за десет степени на часовнику Ахазову, и тако за толико продужио дан (II Цар. 20, 9)? Па онда читамо у Житију Светих, како су неки угодници Божји успели молитвом да зауставе ток сунца и продуже дан ради неке славе Божије. Чујмо шта говоре свети пророци о периодима времена као о једном дану Господњем, па ћемо успокојити оне који су радознала духа.

Шта говори пророк Јеремија? „Јаох, јер је велики овај дан, није ми било таквога!“ (Јер. 30, 7). Уствари ту се не мисли на један дан од дванаест часова него на време од Бог зна колико дана и ноћи и недеља и месеци. Јер пророк говори о времену када ће Господ по милости ослободити Израиљ од робовања. Велики пророк Језекиљ говори о дану, када ће Бог казнити Гога и Магога због мучења народа Израиљева (Јез. 39, 8). Свети пророк Јоиљ пише, да ће „дан Господњи бити велики и врло страшан“ (Јоиљ, 2, 11). Тако и пророк Софоније вели за тај дан: „То је дан гњева, пустошења, затирања, мрака, облака, магле и трубљења“ (Соф. 1, 14). Амос виче: „Тешко онима који желе дан Господњи! Што ће вам дан Господњи; То је мрак а не видело, и тама без светлости“ (Амос. 5, 18-20). Пророк Захарија каже, да се тај дан неће разликовати од ноћи, тај дан Господњи. „То је, вели, дан који неће бити ни дан ни ноћ, Јер ће и увече бити свјетлости“ (Зах. 14, 6-7). А последњи од пророка и први до јеванђелиста, дивни Малахија овако виче: „Ево иде дан који гори као пећ“ (Мал. 4, 1).

Зар није свакоме јасно, да ниједан од именованих пророка, који говоре о дану Господњем, не мисле на дан сунчани од дванаест часова, него на један одсек или период времена, у коме ће се показати сила и слава Господња?

А овако кличе од радости цар Давид провидећи долазак Месије, Спаситеља света: „Камен који одбацише зидари тај поста глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ!“ (Пс, 118, 24).

Другом приликом, не поричући но као човек жалећи се на краткоћу века људског и ништавило овога живота говори Богу: „Скажи ми, Господе, кончину моју и число дана мојих да разумем како сам ништа. Ево с педи одмерио си ми дане и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив“ (Пс. 39, 4-5).

Налазећи се близу смрти, јада се цар Давид: „Године наше пролазе као глас. Дане година наших свега има до седамдесет година, а у јачега, (једва и с муком) до осамдесет“. (Пс. 90, 9-10). Шта је то према 700 или 900 година колико су живели праоци? Но за Бога и за вечност то је све једно исто – седамдесет или седам стотина година.

Најзад и сам Давид, надахнут Духом Божјим, схвата, да време пред вечним Богом има само практичан значај, без неке апсолутне математичке вредности. Зато он говори Господу у једном псалму: „Тисућа година пред очима твојима јесу као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна“ (Пс. 90, 4). А велики апостол Петар, спомињући ову реч Давидову овако је изражава и допуњује: „Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (II Пет. 3, 8).

Нити је сам Господ Исус Христос сматрао време нечим апсолутним. Јер кад су му неки јавили да Ирод вреба да га убије, Он је рекао: „Идите и кажите оној лисици: ево изгоним ђаволе данас и сутра и трећи дан свршићу“ (Лк. 13, 33). Ко би ово узео буквално преварио би се. Јер кад би се буквално узело, онда је требао Господ погинути трећи дан после овога одговора. Међутим то се није догодило. А то значи, да данас и сутра и трећи дан нису за Господа означавали трајање времена од дванаест часова или два пута по дванаест сати, него само један временски поредак догађаја.

Уосталом, има ли већега утука јеретичким теолозима од оне визионарске речи светога Јована јеванђелиста, да ће се време укинути и да га више неће бити. Једним узвишеним и ретко свечаним тоном изражава он то: „И закле се (анђел) онијем који живи на вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити“(Откр. 10,6). А то значи, да је време једна пролазна, но за овај свет – и само за њ. – неопходна сенка, и да су духовне вредности мерило времену а није време мерило духовним вредностима.

Из овога што смо навели из Светога писма као и онога што се може прочитати у „Шестодневу“ светог Василија Великог, могу бити три вероватноће, и то:
1. да су прва три дана стварања били дужи а остала три краћи; или
2. да су свих шест дана по трајању били равни садашњим нашим данима од 12 часова; или пак,
3. да су свих шест дана били много дужи у сравњењу са нашим данима.


ВРЕМЕ И СПАСЕЊЕ

Ми нисмо дакле решили ово питање. Но наша савест је тако спокојна као и да смо га решили. Ма какво решење било, оно не додирује наше спасење. Јер наше спасење не зависи од нашег знања какви су и колики били они први шест дана у које је Бог створио свет него од наше савршене вере у Господа Бога, од савршеног поверења у Његову бригу о нама и од савршене послушности вољи Његовој.

Убеђени смо, да ни праведни Аврам није знао колики су били они дани стварања света. Убеђени смо чак, да се он тиме није ни интересовао. Његова величина и красота не састоји се у знању за које је време Свевишњи створио овај свет, него у вери у Свевишњега. Због те велике вере Аврам је прозват Авраам и наречен праоцем свих верујућих у свету. Било му је сто година и био је бездетан кад му је Бог говорио да ће његово потомство бити тако многобројно као звезде на небу. И Аврам је поверовао Богу. Морао је помислити праведник Божји: Та шта Свемогућем није могуће?

Тако и ми сада исповедамо и говоримо у погледу стварања света: Да је речено да је Господ Саваот створио свет не за шест дана него за шест сати или за шест секунди, ми би поверовали. Јер чудесност створенога света тако је поражавајућа, да је сасвим безначајно питање, да ли је чудесни Бог створио овај чудесни свет за шест милиона година или за шест дана или за шест секунди.



Св. Владика Николај

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#59

https://srpska.pravoslavie.ru/143628.html
Одговори
#60

(31-12-2021, 07:45 PM)пек. Пише:  https://srpska.pravoslavie.ru/143628.html

Докле смо стигли да нас политичарка учи о еволуцији и стварању...... Ужас!

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#61

ЕВОЛУЦИЈА И РЕЛИГИЈА



У четвртом веку нове ере, један од највећих хришћанских теолога и филозофа, Свети Аурелије Августин, написао је у једној од својих књига следеће:

"Често и неверник зна нешто о Земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења Сунца или Месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром.

Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за Вечни Живот, и Царству Небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?"

**********************

Хришћани су кроз историју у већини случајева поштовали овај савет Августинов, прихватајући истину у открићима славних грчких и римских математичара и филозофа. У средњем веку, када је арапска наука била на свом врхунцу, њихова открића су брзо прихватали и ширили управо монаси и црквени учењаци, без обзира што су до њих дошли “неверници”. Чињенице су чињенице, ма ко био онај ко их је открио…

Али мудрост овог савета се види у својој пуној снази тек када погледамо шта се десило у случајевима када га верници нису поштовали. Неке примере данас зна свако дете: црквени теолози су у средњем веку били убеђени да Библија говори да је Земља равна. Када је Галилеј открио телескоп и почео да објављује открића о планетама, ти теолози су га натерали да се јавно одрекне свега што је пронашао. Када је Коперник нашао необориве доказе да се Земља окреће око Сунца (а не обрнуто), он се толико плашио казне која би следила услед објављивања таквих “јеретичких” тврдњи, да се никада није усудио да их објави – они су нађени тек након његове смрти, у фијоци његовог стола. Ђордано Бруно, који није био спреман да се сакрива, је због својих тврдњи спаљен на ломачи.

Када су лекари и биолози открили да болест узрокују бактерије, а не демони, многи свештеници су им се супротстављали и нападали њихову теорију као “богохулну”. У Библији, према њиховој интерпретацији, пише да Бог шаље болест као казну; не пише да се она дешава као резултат прљавштине или невидљивих живих бића… Наравно, овим “стручњацима” никада није ни на памет пало да помисле да можда, неким чудом, њихова интерпретација Библије можда није тачна…

Шта се десило у свим овим случајевима? Верници су испали смешни. Деца се данас смеју оним теолозима који су прогонили Галилеја, и питају се како су могли да тако лако одбаце доказе који им стоје практично пред носом. Мада им је намера била да бране веру, једино што су постигли јесте да веру извргну руглу.

Данас, на жалост, исто ово можемо да видимо код теорије еволуције. Са позитивне стране, многе гране Хришћанства су се на време сетиле Августиновог савета, и оградиле се од оваквих ствари. Католичка црква је званично признала теорију еволуције. Неке протестантске групе су је такође прихватиле, и интерпретирају еволуцију као начин којим је Бог створио човека “од праха земаљског”, а Адама виде као првог човека који је имао Богом-удахнуту душу. Већина православних цркава такође признаје еволуцију, мада ниједна још није званично прихватила теорију као истиниту. Великодостојници Српске Православне Цркве, конкретно, су приликом дебате о увођењу веронауке указивали баш на еволуцију као пример како између науке и вере нема конфликта.

Али фундаменталистичке протестантске групе – адвентисти, Јеховини сведоци, баптисти и остале групе које инсистирају на томе да се Библија мора дословно читати, и да је свака реч истинита, не само што нису могле да прихвате истинитост еволуције, вец су се упеле да покажу како она није и не може бити истинита.

Резултат је оно што се данас најчешће назива “креационизам”: скуп аргумената, контра-теорија, и доказа који побијају еволуцију. Овај покрет је деценијама био ограничен на подручје Сједињених Америчких Држава, где су фундаменталистичке цркве најпопуларније; али у последњих неколико година, пре свега кроз мисионарско деловање Јеховиних Сведока и Адвентистичке Цркве, многи њихови аргументи су се раширили по Европи, па и по Балкану. Њихове аргументе је такође преузела фундаменталистичка исламска група, Харун Јахи, чији се памфлети и књиге шире све више и више по Европи.


У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ СА КРЕАЦИОНИЗМОМ?

Најкраћи одговор на ово питање је: у томе што аргументи креациониста нису тачни. Ово је прва, последња и једина заиста важна чињеница која дефинише креационизам. Многим људима је тешко да разумеју, али ово нема никакве везе са еволуцијом. Узмимо, на пример, честу креационистичку тврдњу да прелазни фосили не постоје. Ова тврдња просто није истинита. Еволуција можда није тачна; можда ће она сутра бити одбачена у корист неке друге теорије која боље описује доказе о свету које имамо. Али без обзира да ли је еволуција тачна или не, човек који каже да не постоје прелазни фосили говори неистину.

Ово је општи проблем са креационистичким аргументима. “Archaeopteryx је скелет обичне птице” – није тачно. “Нађени су трагови људи и диносауруса једни поред других” – није тачно. Многи примери су обрађени на овом сајту, многе друге можете наћи на Интернету. Аутор овог текста је у току последњих десетак година много пута дискутовао са креационистима, од обичних људи који су прочитали неку креационистичку књигу и поверовали јој, до људи који такве књиге пишу. У свом том времену, ни један креационистички аргумент који је дат никада није био у потпуности и недвосмислено истинит.

Ма колико човек веровао у дословну истину Библије, и ма колико се вернику не свиђала теорија еволуције, мислим да се сви морају сложити у једној тачки: Бог се лажима не може бранити.

Шта је корен овога? Зашто се многи људи толико упињу да “докажу” креационизам, и да оборе теорију еволуције?

Најважнији разлог је уверење међу многим људима да наука негира Бога, да некако људска открића потискују веру све даље и даље. Као и аргументи који потичу из овог става, ово просто није тачно.

Функција науке је да опише свет, и да објасни најбоље што уме како он функционише. Људи, међутим, већ имају нека своја схватања, и када наука открије нешто ново, она натерује људе да та схватања преиспитају. Многима се овакво преиспитивање не свиђа: ако су наши преци веровали у нешто, зашто ми данас верујемо другачије?

Одговор на ово питање је прост: зато што је важно знати истину. До пре само пар стотина година, људи су веровали да Бог (или неки Божји изасланик, на пример Свети Илија) узрокује гром и муње. Наука је у међувремену открила да то није тако. Да ли ово откриће умањује Бога? Да ли је боље веровати у неистину да Бог баца муње, или у истину да оне настају због разлике у потенцијалу између облака и земље?

Веровати у нешто што није истина није знак вере – то је знак најгоре врсте арогантног поноса. “Докази могу да буду какви хоће, стручњаци могу да причају шта хоће, ја знам шта је истина, и тачка!” Ако Бог постоји, да ли он жели да ми овако размишљамо? Да ли је Богу стало да верујемо у грандиозне неистине – да он баца громове, да он шаље болести да би казнио грешне, да је он створио свет за шест дана пре шест хиљада година? Или би му можда било драже да употребимо наш разум, да пробамо да разумемо свет у коме живимо, и да откријемо истину, чак и ако та истина значи да морамо одустати од неких идеја о њему у које смо вековима веровали?

Постојање сукоба између науке и религије зависи само од одговора на ова питања…




"Наука и религија"

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#62

Често и неверник зна нешто о Земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења Сунца или Месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства.

Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром.

Није овде срамота то што је та необразована особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?

Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.



Св. Августин Аурелије

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#63

Ако нам дакле Писмо саопштава да је човек створен на крају, после сваког живог бића (бића с душом, "одушевљеног бића"), онда Законодавац не објављује ништа друго до учење о души, узимајући у обзир да оно што је савршено долази на крају, сагласно извесном нужном низу у поретку ствари... На тај начин, можемо да претпоставимо да природа прави успон и да се, да тако кажемо, креће корак по корак - при чему мислим на разна својства живота, од нижег ка савршенијем облику.


Св. Григорије Нисијски

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори
#64

Раном палеозоику одговара трећи дан стварања, а касном – четврти. Мезозоик у потпуности од почетка до краја одговара петом дану стварања, а неозоик шестом дану стварања, при чему савремени период, почевши са појавом човека и до наших дана – представља седми дан.

Протојереј Стефан Љашевски "Библија и наука о стварању света"

Ја нисам као неко ко на први знак опасности напушта своју Отаџбину и свој народ. Ја могу и да погинем у овој светој борби, али са мојом смрћу наша борба неће бити прекинута....Зато ни једног тренутка не сумњам да ће слобода са Равне Горе поново обасјати нашу напаћену Отаџбину.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним