.
Ко пушћа овог НЕКРСТА на форум за време Рождественог Поста?!
Ово је горе пашче но што је био Мошо, па каже:
На хиљаду девете стотине,
Четрдесет ипрве године,
Дође ђаво у виду човјека
У сред Црне Горе, издалека,
Име тога проклетога гада,
Бјеше Мошо, Јеврејин, Пијада;
Ђавољега лика и појаве,
Малог раста, а ђавоље главе;
Црни ђаво дође из свијета,
Унапријед окренутих пета.
Назад прсти, а напријед пете,
Има л ико ђавола да смете?
Ругаше се Посту и Омрсу,
Великоме Петку и Васкрсу,
Навалише на Свето Причешће,
Нико Србске Гусле слушат не шће!
Ћосаше се Милошу и Марку,
А 'соваше Југовића Мајку!
Не знаваше за Косовску битку,
Ни за сабљу Милошеву бритку!
Чим га посиј, одмах и пониче,
Како нашој Вјери не приличи.
Враг ђаволу има да се хвали,
Људе покла а куће попали;
Просу лажи, без икакве мјере,
Против Бога и Хришћанске Вјере.
Каза: -Нема нико на небеса,
Нит' је Христос створио чудеса!
Каза наук старог Дарвина,
Против воље Божијега Сина –
Да је човјек, свих створења круна,
Син славнога праоца мајмуна!
Поче пљуват против Бога творца;
Да син свога не поштује Оца,
Брат и сестра да нијесу своји –
Нико Бога нека се не боји!
Брата сестри посла у ложницу,
Нераднику натаче зобницу,
А раднику ископа гробницу!
Још ђавоље јаме безданице,
Он прогласи за србске гробнице.
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше;
Ил' дијете од Хришћанске куће,
Већ ствараше јаде вапијуће –
Кад почеше да крстаре јата,
крвавијех србскијех џелата.
Је ли икад дала србска раса,
Тако јато манитијех паса,
Те женама оружје припаса,
Да оружје јуначке тежине,
Носе жене повр' опрежине!
Какав закон жени право пружа,
Да је равна према свога мужа,
Ђе ће сунце мјесецу да клања,
Ђе човјеком да жена управља?!
Што би земља да сунце не грије,
Што би човјек да му жене није?!
Жена није за пушку рођена,
Судбином је другом погођена.
Коме жене могу да пријете,
Под оружјем кад доје дијете?!
Како ће се херојкиње звати,
А пелене на потоку прати?!
Од народа и нације туђе-
Ој, Србине, зашто ти полуђе
Те постаде Јеврејско оруђе,
Против мајке која те дожуђе?!
Историјо, висока Правице,
Немој своје опрљат странице,
Да Истину пред свијетом дате,
За наш кастиг и наше џелате;
Да се стиди девето унуче,
Од те бруке која с нама пуче!
Џелат Мошо кад овамо стаса,
У што смисли и у што закаса,
Глас уграби ђаво шестопрсти,
Заборави Србин да се крсти!
Задимише куће од пожара;
Поче лупеж вући туђе ствари,
Поштење се и морал исквари,
Крв и сузе земљу обојише –
Од оца се ђеца одвојише!
Ал' Небески Отац Свемогући,
Стаде на пут великој несрећи;
Врати Србу Божанствену миса' ,
Са Његовог небескога виса!
Хаџи Радован Бећировић Требјешки
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!