Ово је исповест Монаха Калиста који се упокојио у Господу крајем осамдесетих и сахрањен је у Манастиру Жичи.
Ми знамо особу која је добила Благослов од Монаха Калиста, ПРЕМА ТОМЕ НЕ РАДИ СЕ О ДАВНО ПРОШЛИМ ВРЕМЕНИМА!
Ево Србије Монаха Калиста:
=======================================
У том времену постили смо све Постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у Цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата Цркве, затим Иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она.
Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога.
Кад сам дошао у Крушевац у гимназију, желео сам да постанем виђен и уважен човек, као што је Свештеник, или учитељ, или виши државни чиновник. Свештеник ми се највише допадао зато што у Цркви, пред Народом, пева и држи Проповеди, и што га људи поздрављају, клањају му се и љубе у руку.
У петнаестој години упознао сам неког доктора из Ражња, који је говорио:
"У овом Народу пред сваком кућом су венци љуте паприке. To значи да је Народ здрав. Сви иду у Цркву, моле се.
To значи да верују у Бога, а не верују доктору. За мене овде посла нема!"
У то време волео сам да читам романе, али и књиге о Хришћанском истинитом животу, које сам узимао из Цркве. Нарочито сам радо читао житија Светих. Заволео сам био Светог Атанасија Атонског који је зидао Цркве, Светог Јована Дамаскина, Светог Саву Србског, и друге.
Моја дужност је била, поред рада у воденици, да сваког дана, пре спавања, породици окупљеној на Молитву, прочитам по једну главу из Еванђеља и нешто из посланица Апостолских.
У соби, у којој се обављала Молитва, сваки укућанин је имао своје место, са ћилимчетом на којем је клечао. Тих дана, док сам грозничаво размишљао о одласку у војску, остајао сам увече на Молитви дуже од осталих.
Они су одлазили на спавање, а ја сам клечао пред Славском Иконом, све док осетим мир, сигурност и умиленије у срцу.
Ујутру, пошто бих се обукао, обуо и умио, опет сам се враћао Молитви. Молио сам да ми се открије и покаже шта да радим: да ли да идем у војску, или да чекам неку другу, бољу прилику за одлазак од куће.
Гледао сам Икону Светог Николе, и Крст и Еванђеље на столу прекривеном белим чаршавом, и по ко зна који пут се питао: Како може човек да чује глас, а да не види оног ко му говори? Како ја могу да видим нешто што није природно и што не може да се објасни разумом? Да ли стварно постоји неки други свет, анђели, живот после смрти, Бог?
Благослов од Родитеља за одлазак у Четнике нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао. По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу Србских Четника, о борби Србског Народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша.
Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У Народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над Хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте. Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово! Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла:
"Сине, ти не браниш себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе није цео твој Народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати. То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га сам себи ни дао!"
Кад је Србска Војска ушла у Србску Маћедонију, нас непунолетне добровољце вратили су кућама. Био сам пресрећан кад сам угледао своје село и Породицу. Грлио сам их све по реду и плакао сам од радости што се опет видимо. Падох на колена и, кајући се горко, од родитеља испросих опроштај што сам без њиховог благослова отишао у Четнике.
Турска је била осиромашила Србски Народ по сваком питању, изузев у Вери и моралу.
Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао Родитељима у подизању млађе Браће и Сестара. Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин Свештеник породице.
Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама.
Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма.
Школе су биле при Манастирима и Црквама; Монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде Свештеник, морао је две године да проведе у Манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши Службу и води црквене књиге.
Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи.
Родбина, старији, Кумови, Девојке, Жене, поштовани су као Светиња.
Кад би коме био потребан Кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао:
"Кумим те Богом и Светим Јованом, Крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу."
Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би Кума у руку, па у груди.
Кум је поштован као Светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.
Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о Младожењи и Пријатељима, о девојачком руху и даровима.
Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања Поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота.
Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај Србска Хришћанска Душа није могла да прими.
Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести.
Зато су се, поред редовна четири Поста, уздржавали од хране, пића, полног општења иружних речи или мисли, још по недељу дана пред Празник неког Свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ. Мучен вековима од Турака, Србски Народ је постао свестан да се може спасти само Божјом Милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан Молитви и трпљењу, као мало који Народ у свету.
По селима је било и лудих људи. Болнице за њих није било; чувала их је и о њима се бринула Породица, или су вођени у Манастире на Молитве и исцељење. У односима међу људима изнад свега се ценило поштење, исправан живот и рад.
Лопову је име било лопов, нераднику нерадник, блуднику блудник.
Девојке су носиле дуге хаљине, чланак на нози се није видео од одеће. Велика срамота и укор, резил, брука, за породицу и родбину, па и за цело село, било је ако девојка роди. Зато се, кад је сушна година, шапутало и говорило од ува до ува да је то због тога што се девојка окопилила, а дете сакрила у неки пањ или у шупље дрво у шуми.
Хајдука је било мало; крили су се по шумама, крали су ноћу стоку, или пресретали људе на путевима и пљачкали. Народ их је називао лоповима. Некима од њих била је уцењена глава на преко педесет дуката. Међутим, с њима су се, углавном, обрачунавали жандари; Народ је нерадо учествовао у томе, знало се да то није добро.
Неког хајдука, Антонија, убио је сељак и за то дело добио новчану награду. Касније, рађала су му се деца сулуда и богаљаста. Народ је на таквим примерима сазнавао, схватао, да Богу није по вољи ако човек убије човека, био он и хајдук, лопов.
Волели смо своју земљу, свога Краља и владу.
Држава није пљачкала свој Народ.
Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.
Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом Браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у Србском Народу неки човек умро од глади.
Кад би се огласила Црквена Звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка Цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се Звона чула. А када је Свештеник наилазио, сви су остављали посао и излазили пред њега да затраже и добију Благослов. Кад грми и кад је невреме, људи су се уклањали од човека за кога су знали да је псовао Бога, да не би у његовој близини страдали.
Моја породица је била богата; поред земље, имали смо воденицу. Отац је давао брашно сиромашнима и помагао им да обраде земљу.
Међутим, једном му се десило да је отерао неку сиротицу. Давао јој је брашно два-три пута, а онда је одбио, рекавши јој да треба да ради и да тако заради хлеб за себе и своју децу. Муж те сиротице, Мида, био је код неког газде слуга. Живели су у колиби са ситном децом. Због деце жена није могла да ради, а мужевљева зарада није била довољна да се прехране.
Кад је Отац, касније, чуо како они живе, покајао се, и до самртног часа га је то пекло; па и на самрти је то исповедио Свештенику као свој велики грех.
Мајка је волела људе, помагала им у немаштини или несрећи, и туговала кад се некоме деси какво зло.
Сећам се сиромаха Јефте, који је у селу био пример човека нерадника. Његово царство је долазило, благостање настајало, са зрењем дудиња. Хранио се опалим дудињама и лежао у хладу. Тада он ни за какве паре не би хтео ништа да ради. Мајка није могла, од туге, да гледа како гладује и мучи се једући само дудиње па му је нудила храну.
Али он незарађен хлеб није хтео да прими; одбијао је милостињу царски, надмено.
Безброј пута га је она молила да макар нешто мало уради како би зарадио за јело кад већ неће да прими милостињу. Једва би га кадикад умолила да насече дрва, па да доручкује.
И тада, кад је пристајао, чинио је то само зато да би њој помогао, угодио јој и отарасио је се.
Моја мајка је била милостива жена. Радовала се и била срећна кад јој се пружи прилика да помогне човеку у невољи.
======================================
Србија!
Не тако давно!
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
I tu svasta mozes da cujes. Nema seljaka budale kao sto ima seljaka budala po gradovima. Nas seljak je tada razmisljao slicno Amerikancima. Ne prica se mnogo, ne filozofra se mnogo, radi se, ne kuka se mnogo, zna se sta je posteno, sta vredi,...sve je bilo mnogo jednostavnije i efikasnije. To tako JA pamtim seljaka, a oni pre drugog svetskog rata...sigurno bili i bolji.
