25-04-2021, 10:13 AM
.
У здравом душевном стању руско друштво на природан начин стреми самоорганизовану на начелима одухотворене, снажне државности. То сведочи читава наша хиљадугодишња историја, не искључујући ни совјетски период. Јер кад је подлим рушитељима на злочиначки начин успело да сруше историјски уобличену Државу Руску, без обзира на све – упркос јаросним напорима „револуционара –интернационалиста“, упркос репресијама и терору, суманутом богоборству и злобној русофобији – у земљи је одмах започео лагани, болни, несистематични, али ипак незауставив повратак, традиционалним начелима руске државности.
У току свих 75 година совјетске власти, то је, очито, највише страшило наше стране непријатеље. Ради тога је, да би зауставили Русију на природном путу повратка и њеног историјског развоја, и била организована „перестројка“ , чији је прави циљ – замена интернационалистичко–комунистичке доктрине, која је исцрпла своје рушилачке снаге, новом, интернационалистичко–демократском, која мора да доврши разарање историјске Русије, које је почело још под „мудрим“ руководством Троцког и Кагановича.
Неоснованост бољшевичких теорија сада је самим животом доказана. И практичне последице демократије сада свако може да види. Па ипак, на исти начин на који су некад настојали да обману народ лукавим причицама о томе како је срж невоља у „изопачењу“ изворно исправне марксистичке идеје – настоје да и сада намагарче Русију циничном лажју о „истинској“ демократији, коју, чим остваримо, почињемо да живимо „као бубрег у лоју“.
Истина је ова: безбожни комунизам мучио је Русију, паразитирајући на многовековним руским традицијама заједништва, на чврстој народној привржености колективизму и узајамној помоћи, на свеопштој снажној руској тежњи ка социјалној правди. Бесавесна демократија се спрема да је мучи паразитирајући на древним саборним обичајима Русије, на исконском уважавању руског човека према заједничком ставу, скупа усвојеном решењу, колективном разуму Сабора.
Све идеје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та реч се на руски језик преводи као „власт народа“ или „народно управљање“, али ни у једној од земаља које се сматрају демократскима народ у ствари не управља. Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат – политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за ту власт.
Шта више, људска историја у читавом свом току не зна ниједну државу која би на самом делу остварила принцип „власти народа“. Древна Грчка, древни Рим – земље које су родоначелнице демократије и њени класични представници, у исто време биле су и класичне робовласничке грабљивице, које су сам термин „народ“, „грађани“ примењивале за узак круг изабраних, што је чинио ништаван проценат у односу иа целокупно становништво земље…
Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност.
"Демократија исказује поверење у силу количине“, писао је некад Тихомиров. „Ако у друштву нема довољно напрегнуте вере, која обухвата све стране живота у потчињавању једном идеалу, онда је везивна сила друштва – сила количине, која ствара могућност потчињавања људи власти чак и у оним случајевима кад они немају унутарњу спремност на тако нешто“. Другим речима, остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане, руље над вишевековним народним идеалом – бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичком већином гласова.
Макар колико осмишљено народно постојање, које води рачуна о сопственим религиозним и моралним усмерењима, уз присуство државне општенационалне идеје и узвишеног циља свог постојања – претпоставља одрицање од механичког принципа количинског преимућства у корист каквотног, духовног начела.
Само на тај начин је могуће обуздати неспречиве злоупотребе својствене демократским чиновницима у јурњави за гласовима бирача. Победоносцев је говорио: „Сваки глас сам по себи ништа не значи, али онај ко успе да за себе придобије највећи број тих гласова постаје господар силе, господар управљања и вршитељ своје воље“… На тај начин „у демократском типу владавине победници постају вешти скупљачи гласова, механичари који умешно рукују закулисним опругицама, што покрећу марионете у арени демократских избора“.
Политичка основа демократије – опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка, јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто ником не пада на памет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом теже него управљати огромном државом, оптерећеном најтежим проблемима?
То не значи да принцип изборности мора сасвим да се искључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив, јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавне избор тамо где место или дужност захтевају високе професионалне квалитете које неупућен човек просто – не познаје. И, на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.
Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: „Слобода, једнакост, братство“. Потчинивши се спољашњој привлачности те пароле, милиони људи су столећима настојали да је остваре у животу. Многи, чак веома умни и образовани људи, нису разазнали уопштен, апстрактни карактер лозинке, нису приметили узајамну противречност поклича (заиста, како је могуће спојити слободу са једнакошћу?). Треба погледати унаоколо да бисмо себи разјаснили њихово лукавство: у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира.
"Кад су ту формулу хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, – она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма“. Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у XVIII и руска у XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на „слободу, једнакост и братство“.
У области државној погубни, ови појмови, по мишљењу оберпрокурора (Победоносцев, нап. прев.) благотворни су само онда „кад у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет“.
Јуридично–правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно–европском „менталитету“ и историјски дубоко страног руској националној и религијској самосвести.
Остварење идеје о „људским правима“ у животу друштва, претворене у правну догму и ни морално, ни правно, не уравнотежене са идејом „природних обавеза“, не води ничем другом до неизбежној деградацији друштвеног морала и наравствености, разарању самог саборног тела народа. Читајте Достојевског – нарочито „Зле духе“ и „Злочин и казну“, и све ће доћи на своје место. Убица Раскољников, који се мучи питањем – „јесам ли ја створ који дрхти или имам право?“ илуструје горепоменуто боље од било каквих дубокомисаоних научничких разматрања.
"Човек је оличење дужности“, сагласно тврде сви Свети Оци. Руско друштво, које је свагда настојало да своје постојање доведе у хармонију са захтевима хришћанског погледа на свет, одувек се градило на васпитању у човеку пре свега јасне свести о својим верским, грађанским и породичним обавезама. Горко искуство међусобних обрачуна добро и предобро научило је наше претке: нагласак на „правима“ неизбежно рађа прекоре због њиховог онемогућавања, узајамне претензије, увреде и гложења. На први поглед, племенита идеја апсолутизације „права“ потхрањује гордост, високоумље и надменост, води одвајању, подели, супротстављању интереса, и, на крају крајева, сталешкој и класној мржњи, рату „свих против свакога“, који сече живо народно ткиво.
Још крајем прошлог века блистави руски публициста, убеђени државотворац, дугогодишњи уредник „Московских новости“ М. Н. Катков је писао: „Плодоносно је једино оно право које у себи не види ништа друго осим обавезе. Право, које није обавеза, покаже се као мехур од сапунице; нити шта проистиче из њега, нити оно куда води. Такво право није сила, него слабост… Нема користи од тога што ја имам право да радим то и то, ако се не осећам обавезним да учиним оно што сам дужан“.
Формално право је тек оруђе остварења одговарајућег моралног идеала у животу друштва. Као и свако оруђе, право је само по себи неутрално, може да буде употребљено како на корист, тако и на штету. На корист је онда кад служи да се у животу остваре највиши религиозно–морални закони праведности, милосрђа и љубави. То јест онда, кад помаже стварању услова за победу врлине и обуздавање порока.
Придавати формалном праву значење самодовољности – погубна је грешка! Још је горе кад се тврди да право треба да учврсти постојеће стање ствари, „природне“ људске потребе. На тај начин се, подземно, признаје законитост, легалност страсти, греховних рана, подједнако погубних како за духовно здравље личности, тако и за основе државне безбедности. „Усмеривши“ правни систем на одређени начин, може се лагано, неприметно, делујући сасвим у оквиру закона, разорити првобитно стабилна земља, покварити здрави и морални народ.
Таква је права цена „правног идолопоклонства“ која је једна од основних црта демократске квази–религије.
Економска основа демократије је – финансијски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну „технолошку “ цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу–полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ: новац, новац, новац…
Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових „природних“ потреба та „демократска“ цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палога човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: „Све је на продају“, „Богатите се!“ „Само једном се живи“ и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.
И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је, право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и, постепено, неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној „светској закулиси“ овим препреденим политичким механичарима на које је упозоравао Победоносцев.
Та операција је већ више пута била изведена у „развијеним“ земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите… Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.
Шта онда – хоћемо ли покорно чекати час када ће отров бездуховности и верског дивљаштва коначно помрачити нашу свест и поткопати основе државног постојања Русије? Или ћемо покушати да им вратимо првобитни свештени смисао, уздижући се до поимања своје службе, свог дуга – не само особног, личног, него и свенародног, саборног?
![[Слика: yy.jpg]](https://i.postimg.cc/hGmp4qpW/yy.jpg)
https://i.postimg.cc/hGmp4qpW/yy.jpg
Митрополит Петроградски Јован Сничев
У здравом душевном стању руско друштво на природан начин стреми самоорганизовану на начелима одухотворене, снажне државности. То сведочи читава наша хиљадугодишња историја, не искључујући ни совјетски период. Јер кад је подлим рушитељима на злочиначки начин успело да сруше историјски уобличену Државу Руску, без обзира на све – упркос јаросним напорима „револуционара –интернационалиста“, упркос репресијама и терору, суманутом богоборству и злобној русофобији – у земљи је одмах започео лагани, болни, несистематични, али ипак незауставив повратак, традиционалним начелима руске државности.
У току свих 75 година совјетске власти, то је, очито, највише страшило наше стране непријатеље. Ради тога је, да би зауставили Русију на природном путу повратка и њеног историјског развоја, и била организована „перестројка“ , чији је прави циљ – замена интернационалистичко–комунистичке доктрине, која је исцрпла своје рушилачке снаге, новом, интернационалистичко–демократском, која мора да доврши разарање историјске Русије, које је почело још под „мудрим“ руководством Троцког и Кагановича.
Неоснованост бољшевичких теорија сада је самим животом доказана. И практичне последице демократије сада свако може да види. Па ипак, на исти начин на који су некад настојали да обману народ лукавим причицама о томе како је срж невоља у „изопачењу“ изворно исправне марксистичке идеје – настоје да и сада намагарче Русију циничном лажју о „истинској“ демократији, коју, чим остваримо, почињемо да живимо „као бубрег у лоју“.
Истина је ова: безбожни комунизам мучио је Русију, паразитирајући на многовековним руским традицијама заједништва, на чврстој народној привржености колективизму и узајамној помоћи, на свеопштој снажној руској тежњи ка социјалној правди. Бесавесна демократија се спрема да је мучи паразитирајући на древним саборним обичајима Русије, на исконском уважавању руског човека према заједничком ставу, скупа усвојеном решењу, колективном разуму Сабора.
Све идеје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та реч се на руски језик преводи као „власт народа“ или „народно управљање“, али ни у једној од земаља које се сматрају демократскима народ у ствари не управља. Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат – политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за ту власт.
Шта више, људска историја у читавом свом току не зна ниједну државу која би на самом делу остварила принцип „власти народа“. Древна Грчка, древни Рим – земље које су родоначелнице демократије и њени класични представници, у исто време биле су и класичне робовласничке грабљивице, које су сам термин „народ“, „грађани“ примењивале за узак круг изабраних, што је чинио ништаван проценат у односу иа целокупно становништво земље…
Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност.
"Демократија исказује поверење у силу количине“, писао је некад Тихомиров. „Ако у друштву нема довољно напрегнуте вере, која обухвата све стране живота у потчињавању једном идеалу, онда је везивна сила друштва – сила количине, која ствара могућност потчињавања људи власти чак и у оним случајевима кад они немају унутарњу спремност на тако нешто“. Другим речима, остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане, руље над вишевековним народним идеалом – бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичком већином гласова.
Макар колико осмишљено народно постојање, које води рачуна о сопственим религиозним и моралним усмерењима, уз присуство државне општенационалне идеје и узвишеног циља свог постојања – претпоставља одрицање од механичког принципа количинског преимућства у корист каквотног, духовног начела.
Само на тај начин је могуће обуздати неспречиве злоупотребе својствене демократским чиновницима у јурњави за гласовима бирача. Победоносцев је говорио: „Сваки глас сам по себи ништа не значи, али онај ко успе да за себе придобије највећи број тих гласова постаје господар силе, господар управљања и вршитељ своје воље“… На тај начин „у демократском типу владавине победници постају вешти скупљачи гласова, механичари који умешно рукују закулисним опругицама, што покрећу марионете у арени демократских избора“.
Политичка основа демократије – опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка, јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто ником не пада на памет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом теже него управљати огромном државом, оптерећеном најтежим проблемима?
То не значи да принцип изборности мора сасвим да се искључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив, јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавне избор тамо где место или дужност захтевају високе професионалне квалитете које неупућен човек просто – не познаје. И, на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.
Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: „Слобода, једнакост, братство“. Потчинивши се спољашњој привлачности те пароле, милиони људи су столећима настојали да је остваре у животу. Многи, чак веома умни и образовани људи, нису разазнали уопштен, апстрактни карактер лозинке, нису приметили узајамну противречност поклича (заиста, како је могуће спојити слободу са једнакошћу?). Треба погледати унаоколо да бисмо себи разјаснили њихово лукавство: у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира.
"Кад су ту формулу хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, – она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма“. Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у XVIII и руска у XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на „слободу, једнакост и братство“.
У области државној погубни, ови појмови, по мишљењу оберпрокурора (Победоносцев, нап. прев.) благотворни су само онда „кад у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет“.
Јуридично–правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно–европском „менталитету“ и историјски дубоко страног руској националној и религијској самосвести.
Остварење идеје о „људским правима“ у животу друштва, претворене у правну догму и ни морално, ни правно, не уравнотежене са идејом „природних обавеза“, не води ничем другом до неизбежној деградацији друштвеног морала и наравствености, разарању самог саборног тела народа. Читајте Достојевског – нарочито „Зле духе“ и „Злочин и казну“, и све ће доћи на своје место. Убица Раскољников, који се мучи питањем – „јесам ли ја створ који дрхти или имам право?“ илуструје горепоменуто боље од било каквих дубокомисаоних научничких разматрања.
"Човек је оличење дужности“, сагласно тврде сви Свети Оци. Руско друштво, које је свагда настојало да своје постојање доведе у хармонију са захтевима хришћанског погледа на свет, одувек се градило на васпитању у човеку пре свега јасне свести о својим верским, грађанским и породичним обавезама. Горко искуство међусобних обрачуна добро и предобро научило је наше претке: нагласак на „правима“ неизбежно рађа прекоре због њиховог онемогућавања, узајамне претензије, увреде и гложења. На први поглед, племенита идеја апсолутизације „права“ потхрањује гордост, високоумље и надменост, води одвајању, подели, супротстављању интереса, и, на крају крајева, сталешкој и класној мржњи, рату „свих против свакога“, који сече живо народно ткиво.
Још крајем прошлог века блистави руски публициста, убеђени државотворац, дугогодишњи уредник „Московских новости“ М. Н. Катков је писао: „Плодоносно је једино оно право које у себи не види ништа друго осим обавезе. Право, које није обавеза, покаже се као мехур од сапунице; нити шта проистиче из њега, нити оно куда води. Такво право није сила, него слабост… Нема користи од тога што ја имам право да радим то и то, ако се не осећам обавезним да учиним оно што сам дужан“.
Формално право је тек оруђе остварења одговарајућег моралног идеала у животу друштва. Као и свако оруђе, право је само по себи неутрално, може да буде употребљено како на корист, тако и на штету. На корист је онда кад служи да се у животу остваре највиши религиозно–морални закони праведности, милосрђа и љубави. То јест онда, кад помаже стварању услова за победу врлине и обуздавање порока.
Придавати формалном праву значење самодовољности – погубна је грешка! Још је горе кад се тврди да право треба да учврсти постојеће стање ствари, „природне“ људске потребе. На тај начин се, подземно, признаје законитост, легалност страсти, греховних рана, подједнако погубних како за духовно здравље личности, тако и за основе државне безбедности. „Усмеривши“ правни систем на одређени начин, може се лагано, неприметно, делујући сасвим у оквиру закона, разорити првобитно стабилна земља, покварити здрави и морални народ.
Таква је права цена „правног идолопоклонства“ која је једна од основних црта демократске квази–религије.
Економска основа демократије је – финансијски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну „технолошку “ цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу–полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ: новац, новац, новац…
Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових „природних“ потреба та „демократска“ цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палога човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: „Све је на продају“, „Богатите се!“ „Само једном се живи“ и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.
И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је, право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и, постепено, неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној „светској закулиси“ овим препреденим политичким механичарима на које је упозоравао Победоносцев.
Та операција је већ више пута била изведена у „развијеним“ земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите… Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.
Шта онда – хоћемо ли покорно чекати час када ће отров бездуховности и верског дивљаштва коначно помрачити нашу свест и поткопати основе државног постојања Русије? Или ћемо покушати да им вратимо првобитни свештени смисао, уздижући се до поимања своје службе, свог дуга – не само особног, личног, него и свенародног, саборног?
https://i.postimg.cc/hGmp4qpW/yy.jpg
Митрополит Петроградски Јован Сничев
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
