09-01-2014, 11:27 AM
Др. Миомир Коматина
Зашто смо „жедни“ поред извора!?
…ми имамо западно-србијанске кречњачке Динариде, али наша врела стоје нетакнута, а вода из њих тече и тече… Недопустиво је било да градови као што су Ужице, Ваљево, Пожега, Чачак и други, са моћним „карстним залеђима“, препуним квалитетне подземне воде, дозволе себи „луксуз“ да им грађани данима чекају у реду пред цистернама за воду за пиће…
Уверен сам да спадамо у мали број земаља које су водоснабдевање становништва, индустрије и пољопривреде решавале на погрешан и скуп нашин, полазећи, свакако, од избора изворишта. И тако, док разумем муке Ужичана, којима већ данима недостаје вода за пиће, присећам се наших лутања код решавања основног животног питања – обезбеђења воде за пиће за многе градове у Србији.
Наравно, све више се дивим иностраним решењима тог питања. Како заобићи, на пример, недалеке нам градове Беч и Грац, и где би смо сада били да смо се, уместо што смо бацали паре на прескупе објекте, угледали на та два града. Наиме, још 1870. године мудри људи су почели да каптирају 32 већа и мања карстна извора са терена аустријских кречњачких Алпа и помоћу два цевовода (дуга 180, односно 220 километара) транспортовали воду до својих грађана. Беч и данас пије најквалитетнију воду у Европи!
Све то и нама је дала природа; ми имамо западно-србијанске кречњачке Динариде, али наша врела стоје нетакнута, а вода из њих тече и тече… Недопустиво је било да градови као што су Ужице, Ваљево, Пожега, Чачак и други, са моћним „карстним залеђима“, препуним квалитетне подземне воде, дозволе себи „луксуз“ да им грађани данима чекају у реду пред цистернама за воду за пиће. Док се алге „башкаре“ по скупој Врутачкој акумулацији, Сушичко врело и више других надомак Ужица нису ни примећени, иако Сушичко врело има минимум 500 литара у секунди, а максимум капацитет му превазилази 1500 литара у секунди, а вода је високо квалитетна. Потрошили смо гомиле новца на градњу акумулација, потописмо пољопривредно земљиште, потописмо и два драгоцена карстна врела – Топло и Хладно врутачко врело (минималне издашности око 100, односно 25 литара у секунди) и са акумулацијом добисмо додатне проблеме.
Скупа решења су, изгледа, наша опсесија, тада можемо да сечемо врпце и да се шепуримо пред Тв камерама. Тако је никла и Врутачка акумулација, тако су потрошене паре на акумулације Стубо-Ровни, Селова… које сиромашни градимо као „Скадар на Бојани“ и не завршисмо их, иако су прошле скоро три деценије. Тако повремено покушавамо да подижемо бране на Рзаву, нашој најчистијој реци. Потрошисмо непотребно велике паре на постројења Макиш I и II, да би смо у Београду пили воду слабијег квалитета у поређењу са подземном водом из дубоких слојева шљунка. Па, опет се намеће поређење са решењима из света, овог пута Београда и Тбилисија, градова сличне величине.
Наиме, наша престоница је уложила огромна средства како би обезбедила потребних 7 кубних метара воде у секунди. Грузијска престоница је, пак, популарно изражено, дуж ободног појаса алувијона реке Кури формирала низ инфилтрационих базена, а ближе речном току у шљунак укопала дугу дренажну цев у коју је подземна вода дотицала, и тако обезбедили од 10 до 11 кубних метара у секунди воде за своје грађане. Јефтино, а генијално решење!
Тешко је оправдати, уз то, чињеницу да смо деценијама толико бетона уградили у такозване “регионалне водопривредне системе”, да би смо по земљишту које наводњавамо, остали на последњем месту у Европи! Баш нам нешто крупно смета да домаћински газдујемо!?
Зато – крајње је време да се манемо захвата скупих и за много богатије од нас. Обилујемо природним потенцијалима, само треба на прави начин да искористимо наше стручне потенцијале. Не видим да се власт превише ослања на те потенцијале.
Др Миомир Коматина
хидрогеолог и дугогодишњи директор “Геозавода” – Београд
Зашто смо „жедни“ поред извора!?
…ми имамо западно-србијанске кречњачке Динариде, али наша врела стоје нетакнута, а вода из њих тече и тече… Недопустиво је било да градови као што су Ужице, Ваљево, Пожега, Чачак и други, са моћним „карстним залеђима“, препуним квалитетне подземне воде, дозволе себи „луксуз“ да им грађани данима чекају у реду пред цистернама за воду за пиће…
Уверен сам да спадамо у мали број земаља које су водоснабдевање становништва, индустрије и пољопривреде решавале на погрешан и скуп нашин, полазећи, свакако, од избора изворишта. И тако, док разумем муке Ужичана, којима већ данима недостаје вода за пиће, присећам се наших лутања код решавања основног животног питања – обезбеђења воде за пиће за многе градове у Србији.
Наравно, све више се дивим иностраним решењима тог питања. Како заобићи, на пример, недалеке нам градове Беч и Грац, и где би смо сада били да смо се, уместо што смо бацали паре на прескупе објекте, угледали на та два града. Наиме, још 1870. године мудри људи су почели да каптирају 32 већа и мања карстна извора са терена аустријских кречњачких Алпа и помоћу два цевовода (дуга 180, односно 220 километара) транспортовали воду до својих грађана. Беч и данас пије најквалитетнију воду у Европи!
Све то и нама је дала природа; ми имамо западно-србијанске кречњачке Динариде, али наша врела стоје нетакнута, а вода из њих тече и тече… Недопустиво је било да градови као што су Ужице, Ваљево, Пожега, Чачак и други, са моћним „карстним залеђима“, препуним квалитетне подземне воде, дозволе себи „луксуз“ да им грађани данима чекају у реду пред цистернама за воду за пиће. Док се алге „башкаре“ по скупој Врутачкој акумулацији, Сушичко врело и више других надомак Ужица нису ни примећени, иако Сушичко врело има минимум 500 литара у секунди, а максимум капацитет му превазилази 1500 литара у секунди, а вода је високо квалитетна. Потрошили смо гомиле новца на градњу акумулација, потописмо пољопривредно земљиште, потописмо и два драгоцена карстна врела – Топло и Хладно врутачко врело (минималне издашности око 100, односно 25 литара у секунди) и са акумулацијом добисмо додатне проблеме.
Скупа решења су, изгледа, наша опсесија, тада можемо да сечемо врпце и да се шепуримо пред Тв камерама. Тако је никла и Врутачка акумулација, тако су потрошене паре на акумулације Стубо-Ровни, Селова… које сиромашни градимо као „Скадар на Бојани“ и не завршисмо их, иако су прошле скоро три деценије. Тако повремено покушавамо да подижемо бране на Рзаву, нашој најчистијој реци. Потрошисмо непотребно велике паре на постројења Макиш I и II, да би смо у Београду пили воду слабијег квалитета у поређењу са подземном водом из дубоких слојева шљунка. Па, опет се намеће поређење са решењима из света, овог пута Београда и Тбилисија, градова сличне величине.
Наиме, наша престоница је уложила огромна средства како би обезбедила потребних 7 кубних метара воде у секунди. Грузијска престоница је, пак, популарно изражено, дуж ободног појаса алувијона реке Кури формирала низ инфилтрационих базена, а ближе речном току у шљунак укопала дугу дренажну цев у коју је подземна вода дотицала, и тако обезбедили од 10 до 11 кубних метара у секунди воде за своје грађане. Јефтино, а генијално решење!
Тешко је оправдати, уз то, чињеницу да смо деценијама толико бетона уградили у такозване “регионалне водопривредне системе”, да би смо по земљишту које наводњавамо, остали на последњем месту у Европи! Баш нам нешто крупно смета да домаћински газдујемо!?
Зато – крајње је време да се манемо захвата скупих и за много богатије од нас. Обилујемо природним потенцијалима, само треба на прави начин да искористимо наше стручне потенцијале. Не видим да се власт превише ослања на те потенцијале.
Др Миомир Коматина
хидрогеолог и дугогодишњи директор “Геозавода” – Београд