СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ
Циљ је да Украјину доведу у стање безвољности и инерције, управо у оно стање у коме се данас налази Србија
Када је Милошевић обаран са власти, са свих страна оних који су га уклањали, што ће рећи са тада званичних места, ширио се глас задовољства што није пао ни један живот. И то се сматрало великим успехом тог насиља над Србијом. А, када сам који дан после тога из Америке чуо, из једне српске породице из Чикага, да се сви Срби или бар већина њих поносе тиме што је Милошевић уклоњен без капи крви, остао сам забезекнут, у чуду. Али не због моћне америчке унутарње пропаганде, која је испрала мозгове и тих амерканизираних Срба. У сваком случају то сам потиснуо у страну, са осећајем горчине, да се не зна какву ће нам будућност грађанска Србија донети, како сам тада мислио. И због тога остао изложен руглу онима којима сам то и поверио, јер сам им кварио славље.
После краткотрајне владавине Зорана Ђинђића, великог заповедника у операцији свргавања Милошевића и окретања нове странице у историји Србије, уследио је шок. За оне који се нису слагали са Ђинђићем, за оне који су поред њега гледали како да се напљачкају имовине Србије, за оне који су примали западне паре и увелико их прали преко фиктивних фирми и послова, али и за оне који су у њега гледали са оданошћу и вером. За све бејаше то велико и немило изненађење.
Зоран Ђинђић је убијен на прагу зграде у којој је планирао темељно преуређење Србије, са одликама модерности.
Дакле, безмало за целу Србију бејаше то шок.
ТОБОЖЊИ ПОКРЕТАЧИ НАРОДА
За мање од 48 часова откривене су и похватане убице и организатори, као што су се и разоткрили мотиви убиства. Заиста, податак који је заслужио да уђе у уџбенике свих полицијских служби, доклегод буде постојала полиција, као цивилизацијска тековина. Правде ради, треба рећи да је већ у сутрашњем дану Политика на насловној страни донела слику атентатора, млађег мушкарца са наочарима безазлене диоптрије – што бејаше, ако се добро сећам, оно што се зове фоторобот. Лик тог атентатора није одговарао лику ухваћеног атентатора. Уз све то, читава та организација бејаше похватана и у својој прљавој работи до последњег детаља разоткривена. Што свеукупно представља тешко остварив светски рекорд у хватању убице и налогодаваца убиства.
Све као у добро уиграном позоришном комаду.
Међутим, међу неким новинарима, као и међу онима који су пажљивије гледали у оно шта ради и шта говори Зоран Ђинђић, кренуле су необнародоване гласине о томе да та препозната организација није и она која је Ђинђића погубила. Али мотив и у томе остајаше загонетан. У причама се одлазило, по старом српском обичају испразног мудровања, на сувишне, непотребне и споредне детаље. Међу њима сматрало се и сматра данданашњи да је Ђинђић убијен због тога што је отворено иступио против превеликог утицаја Запада на живот у Србији, а поглавито због нагле готовости да под хитно разјасни статус Косова и Метохије. Дакле, Зорану Ђинђићу налогодавци његовог смакнућа нису могли да опросте то што је он проблеме у Србији узео да решава на свој начин. Оно јесте да је са убрзаном приватизацијом Србију већ тада срозао на ниво 1946. године, да је школске програме прилагодио једном аморфном и јаловом начину изграђивања свести деце и омладине, да би то прикрио увођењем веронауке у школе као и парама за градњу храма Светог Саве..., али то су безазлени и ситни разлози да би га убица заобишао са налогом да убије.
Мотив за убијање Зорана Ђинђића данас се разоткрива у Украјини, у самом Кијеву.
Тамо се најпре појавила једна политички фиктивна, једна ситна и једва приметна групација као тобожњи покретач народног незадовољства – кажу због председниковог одбијања да потпише тамо неки папир за прикључивање Европској заједници. Јес', шио ми га Ђура! Повод је могао да буде и прегажен мачак на пешачком прелазу, али с обзиром на изузетно малецну групу пред огромном већином Украјине, чин одбијања потписа појавио се, што кажу коцкари, као кец на једанаест, или што би рекли новосрби: бинго!
Вође тог протеста биле су толико занемарљиве и безначајне да је међу њима морао да се појави и чова од угледа, у лику боксера, са титулом светског првака. Спонтаности произведеног народног незадовољства није било ни у промилу.
Јер легитимна власт од страха пред западним реакцијама није оштрије одговорила, па су се протести размахали, у чему су бедну, жалосну и кривично гоњиву улогу одиграли Срби а Ђинђићеви пулени и Сорошеви штићеници. И из дана у дан, од безначајног камичка, протести су се увећавали до размера лавине, са захтевима за смену власти, нових избора, на свим нивоима. Онда су кренули чиновници Запада међу оне који су чинили њихову песницу, тек да је још боље стисну.
КАД УЛОГ ПОСТАНЕ ЖИВОТ
За најневерније и за оне који су слепо заљубљени у Запад тада је постало јасно да је тај исти Запад она сила која управља тим догађајима у Украјини. То није могла да преиначи никаква вест, ни на телевизији, а ни по новинама, толико је то било очевидно да је председник Америке, зарад прикривања америчког учешћа, извалио капиталну лаж о референдуму Шиптара на Косову и Метохији (гајим наду да су се његове слуге у Србији постиделе пред том пресном лажи).
Док је Зоран Ђинђић политичар који је са чиновницима тог истог Запада парадиматично склопио посао за обарање Милошевића и тиме је прихватио сарадњу са њима, па им је тако ставио на располагање свој живот. Друго је питање што он то није схватио са свог рационалистичког бића, јер највероватније није читао Гетеовог Фауста, мада добар немачки ђак, додуше из филозофије. Као што му остајаше непозната Књига о праведном Јову. Као што је његов улог у смену Милошевића био његов живот. Па како је изневерио уговор са партнерима у обарању Милошевића, изгубио је живот. О појединостима тог уговора на једном месту је говорио несретни и ситнодушевни Горан Свилановић. Тада је рекао да је Ђинђића и његове саборце у петооктобарском пучу у згради владе Србије као слављенике дочекао амерички амбасадор са списком западних захтева који би могао да представља тачке уговора.
До тада, као и убудуће, до дана данашњег, све се одвија по Шекспировској драматургији, тако туђој и руском и српском духу. А шекспиролози у Београду таласају ли таласају о генијалности и универзалности Шекспировог генија. Трт, мрт, на великобритански начин.
Онај наметнути спонтанитет којим је Србија смакла Милошевића и подметнула се Западу бејаше идеја водиља и у Украјини, јер се основна претпоставка тог преврата вртела око тога да не падне крв. Чиме би се сасвим оправдао сваки даљи унутарњи државнички потез, како се обезбеђује међународно признавање те промене и искључивање насиља као методе установљавања власти. Тај спонтанитет из стаклене баште Америке требало је до данас у Украјини да устоличи неког украјинског Ђинђића, који је већ склопио уговор, у шта је он такође уложио свој живот.
МАЛА ВАТРА СЛОБОДЕ
Можемо ми нагађати како ће се даље одвијати догађаји у Украјини, али извесно је да, ма шта се десило, налогодавци Ђинђићевог убиста ни ту неће одступити на за стопу. Од силне бриге да не убију ни једног јединог човека збрисаће са лица земље сваког ко им стане на пут, како је обешен Садам Хусеин, убијен Гадафи а до смрти суђено Милошевићу, али легално, свенародном вољом и уз међународно одобравање, као што се сада показују на делу, кроз украјинске нацисте који, гле чуда, воде битке против украјинских терориста. Да не трошимо речи о том западном држању свих важних међународних установа у својим рукама, у чему се крије њихова снага. Њихов циљ је да Украјину доведу у стање безвољности и инерције, у свим видовима живота државе и заједнице, управо у оно стање у коме се данас налази Србија.
А Ђинђић им је засметао јер је својим делањем показао непослушност, непокорност и, што је у њему ипак живнула мала ватра слободе, и то на месту које има највећи утицај на народ. Ако уз то додамо редовну и већ утемељену сатанизацију Срба, као и изграђено мнење о томе да под Милошевићем ништа није ваљало и да су сви погубни учинци живота у Србији последица Милошевићеве власти, онда би та ватрица из Ђинђићевих прса запламтела као неугасива буктиња. Тиме Ђинђићев удес можемо схватити као жртву његове сопствене амбиције, која га је онемогућила да схвати с ким има посла – када се тој клики и обратио за помоћ да би свргнуо Милошевића. Као што се том амбицијом и објашњава Ђинђићево галантно испоручивање Милошевића вештачком фиктивном суду у Хагу, где су улоге подељене пре појављивања у судници. И то је Шекспирово разумевање истине и правде, такође.
Размере делања Запада у Србији видимо сада по узбурканој Украјини. Украјина је једном ногом већ у грађанском рату, што одступа од првобитне замисли Запада да спонтаност народног незадовољства нациста рашири широм целе земље, и то без проливања крви. Ту су се креатори тог народног незадовољства мало прерачунали: ослонац за тај свој подухват нашли су у украјинским нацистима који као да су једва чекали да испоље своје најдубље садржаје душе, да већинском православним становништву и Русима Украјине покажу ко је газда у држави, без обзира на заповести својих западних налогодаваца. И то је полако склизнуло у насилне и оружане обрачуне. А то значи почетак рата чији токови, као и сам крај, сасвим измичу надзору, па онда није ни чудо што је водећа личност Ције, дошавши на лице места, поделила упутства за даље понашање. Док је присуство потпредседника Америке показало да Америка не кани подићи своју шапу ни са те православне земље – сетимо се како је иста персона стигла и на Косово и Метохију, дрско и бестидно тражећи да га у манастирима примају с љубављу, тамо где ни један султан, али ни везир никада нису ни ногом крочили. Једино пијане потурице, аге и можебити бегови.
СЛУГЕ, А НЕ РОБОВИ
Овим нам се казује да Запад није против православља због самог православља, него због његове силе да обједињава дух народа у једну чврсту, несаломиву и непобедиву целину. Науму Запада највећи непријатељ у Србији је народ, али такав народ који има пуну свест о себи, свом пореклу, свом трајању и одолевању искушењима, у чему највишег гаранта народ је имао и има у Цркви, као најемнинетнијем баштинику Светосавља, као последњем упоришту Срба. А, као што видимо на примеру Србије, осим осталог, метод за потпуно разједињавање и уклањање православља садржан је у екуменистичком покрету, што би православље, као дух трајања, полако требало да претопи у нешто друго, до нестајања, чиме би се дух народа сасвим растурио. Како иначе да објаснимо уништавање у Србији све и једне народне установе, као и успостављање, рецимо, оне уметности која нема ни благе везе са чисто српским ликом живота, или брушење САНУ за крајње затупљивање и одумирање своје сврхе и свог трајања, или комадање српског језика до потпуног утрнућа, или јавно присуство по медијима професионалних пљувача по Србима, као што је, на пример, Теофил Панчић.
А онда, по данашњим мерилима живота, привредна база Србије је потпуно уништена, као што се то припремало Украјини.
Нови (а можебити и стари) кројачи новог светског поретка у скали људских вредности на највишем месту држе новац. А то значи: ко држи новац тај има и банку. Сетимо се, није то било тако давно: Ђинђићеве реформе су уништиле српско банкарство, уз уобичајене оптужбе на рачун Милошевићеве похлепе, а извршилац тог посла био је Млађан Динкић. (У то прво време, време обарања српског платног промета, у улици са ваљда најгушћим саобраћајем у Београду, куда људи пролазе само по нужди, у стотињак метара дугој Бранковој улици, за мање од пет месеци никло је пет банака, уз две мењачнице.) И то све било је чињено у име демократије, модерности, ефикасног управљања државним апаратом. А с тиме је била и уништена привредна база Србије, да би данас остале само неколике тачке слободног привређивања у Србији, са тенденцијом да могу опстајати само они који производе нешто ситно, чачкалице или малине или бостан. Међутим, ова најновија, прозападна власт, и то ће преузети од Србије и Срба да би Срби постали оно што не бејаху ни под Турцима.
Дакле, није Западу у интересу да нас Србе покори и од нас начини робљем, како се код мислећих људи у Србији може прочитати само на интернету, или чути на сасвим изолованим и скрајнутим скуповима. Запад жели да од нас створи своје слуге, и то оне које ће бити срећне што имају такве господаре. Јер, ако немаш своје на располагању, од чега зависи твоја слобода, имаћеш туђе, па ћеш туђину бити и захвалан што ти тиме даје и привид слободе. (Овде се мисли на привредну базу Србије.)
Покорен и поробљен увек у себи има огањ слободе – док слуга вапи и жуди за својим господаром, јер само у служењу он може доживети слободу и себе као човека. Па се онда и не чудимо што нас са Запада стално опомињу да морамо мењати свест, а наши властодршци, као већ печене њихове слуге, то нам вичу у свакој прилици. Као што се увек пронађу и они који ће то викати у име власти, као на пример, српски писац, Светислав Басара, уз добро знану Наташу Кандић, чији опис посла подразумева агитовање на послу брисања српске самосвести.
Као што на примеру Украјине видимо, непријатељ Србије није јуначког, господског и племенитог кова, да лицем у лице стане против Срба. Такав непријатељ, као баштиник кнеза таме, у свом психолошком профилу има подлост, префриганост, лукавост, цинизам, подмуклост – и никад се не показује. Код нас најпре је посегнуо за онима који за себе говоре да су Хрвати, па за муслиманима, а онда за Шиптарима, затим за монтенегринима, да би најпосле остали они који се окупљају око Пешчаника, телевизије Б 92, НВО западног профила, од Жена у црном, до Соње Бисерко и Наташе Кандић и Соње Лихт, па ту имамо канцеларије за евроатлантске интеграције, као и слободне новинаре – и нико ти од њих нема мисао о себи као о непријатељима Србије. А, ако би им човек рекао да су војници новог светског поретка, у коме ће нација представљати нешто наказно и назадно, они би се с тиме сложили. Сто посто.
Рат против таквог непријатеља не може да се добије за један дан, после једне битке. Као што је то знао и Зоран Ђинђић, када је у Милошевићу познао уништитеља Србије, а себе као спасиоца, само што у Западу није видео непријатеља, него партнера, са којим може градити равноправне односе. И, ако је ишта до дана данашњег поделио са Србијом, са те своје заблуде, онда је то судбина.
![[Слика: traktor.gif]](http://poljoinfo.com/images/smilies/traktor.gif)
