Интервју: Петар Радан

У Грошници код Крагујевца 2004. године, с десна на лево: Петар Радан, свештеник који је пронашао гроб Петровог стрица, Мими Радан и Милослав Самарџић

У Грошници код Крагујевца 2004. године, с десна на лево: Петар Радан, свештеник који је пронашао гроб Петровог стрица, Мими Радан и Милослав Самарџић

Петар Радан

ВОЈВОДА ЂУЈИЋ ЈЕ БИО ЈУНАК НАД ЈУНАЦИМА

На мосту реке Соче стоји војвода Ђујић, шумадијско одело, брада, и стројница на њему. Он је ту стајао докле год последњи војник није прешао мост…

РАЗГОВАРАО: Добрица ГАЈИЋ

 

Антрфиле 1

СПОМЕНИК ЗА ВОЈВОДУ ЂУЈИЋА

 

ПОГЛЕДИ: Који је разлог Вашег последњег доласка у Србију?

РАДАН: Ја сам дошао овде да подигнем наше календаре за 2004. годину. Дошао сам због тога и дошао сам да посетим Равну Гору, и да одем у Ивањицу да видим споменик Дражи Михаиловићу. Вајар који је радио тај споменик сада нама за Канаду ради бисту Драже Михаиловића. Мислим да ће она бити готова и ја то треба да понесем са собом. Тај вајар је Бранко Тијанић, који живи селу Шљивовица, код Златибора. Мислим да са њим преговарам, имам и слике, да ако може, и ако је изводљиво, направи сличну бисту, колика је Дражина, да толика буде и војводина.

Кад будемо отварали нови дом у Вајнони, што се надам да ће бити до краја године или почетком идуће, да то буде на видном месту. Спомен-дом Драже Михаиловића моћи ће да прими 800 људи. Ту ће бити модерна кухиња, модерна хала, модерно предсобље, фоајеи… Биће то једна од најлепших хала коју Срби имају у Канади. Ми бисмо желели да то буде ту, на видном месту кад уђете, да се одмах виде те две бисте. Једна Драже Михаиловића, друга војводе Момчила Ђујића.

 

АНТРФИЛЕ 2:

ПЛАН ДА СЕ ТИТО УБИЈЕ

 

ПОГЛЕДИ: Да ли сте познавали Душана Илића из села Пађена, команданта Скрадинског батаљона?

РАДАН: Сећам се њега, али не много. Ми смо њега звали “Носилица“. Знате, како је, оно код нас, метнеш каиш и једну кутију, и онда је он продавао ножеве, виљушке, чешљеве…

ПОГЛЕДИ: Какав је задатак он добио од српске емиграције?

РАДАН: Он је био једне време командант Летеће бригаде. Био је леп као девојка, а страшан борац. У Италији, кад смо ми тамо били, нисам ја о томе знао ништа, био сам још дете, он је добио задатак – ту је био и Давид Дамјановић, који је данас уредник листа “Србија“, и још неки су били – да се врати назад у Југославију и изврши атентат на Тита. Нажалост, ухваћен је и убијен. Ни дан-данас се не зна где. Давид Дамјановић је пуштен после 20 година, и онда смо ми успели да га на неки начин извучемо из Југославије. И он је данас у Америци.

 

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Покрет српских четника Равне Горе у слободном свету је највећа четничка организација. Њен оснивач је војвода Момчило Ђујић, који је на крају Другог светског рата под борбом извео из земље комплетну Динарску четничку дивизију и велики број цивила. Војвода Ђујић је поново успео да организује своје људе, иако су били расути широм света. Тако је настао Покрет српских четника Равне Горе, који данас има велики број месних одбора на свим континентима. Наш саговорник је потпредседник покрета и администратор листа “Србија“ који се штампа у Канади.

ПОГЛЕДИ: Господине Радан, кад и где рођени?

РАДАН: Рођен сам 29. септембра 1929. године, што значи да сам имао 14 година кад сам као дете напустио моје родно место, село Пађене поред Книна. И тад, кад смо ми напустили Пађене, ту је био највећи проблем са комунистичком бандом. Кад су нас гонили, на Пађенима је, према комунистичкој штампи, не према нашој, погинуло око 2.000 четника и партизана.

ПОГЛЕДИ: Како сте се, као врло млад човек, практично дете, укључили у Динарску четничку дивизију?

РАДАН: Кад су нас партизани најурили из Пађена, осећао сам да ми ту није место. Отац ми је већ отишао са четницима. Он је отишао са комором и одвезао оружје и муницију. После, мајка ме је спремила и ја сам кренуо. Једне ноћи, у бригади, скоро сам заспао. На крају, паде команда да крећемо. Кренуо сам са ранцем, обучен. Куд Марко, туд и Јанко. И тако сам са њима ишао. После пет дана стигао сам оца. Кад смо напустили Пађене, отишли смо горе до Отона, па преко Отона у Плавно. Ту смо заноћили, а партизани су за нама увек јурили. После смо отишли кроз Лику и даље, па све до Словеније. Као дечко, правио сам белешке. Знам сва села куда смо прошли.

ПОГЛЕДИ: Јесте ли учествовали у борбама?

РАДАН: Учествовао сам у борбама у Словенији, а у мом родном месту, у јединици, нисам учествовао, јер сам био дете.

Цела Динарска четничка дивизија се повлачила пешице. Ја од Пађена, ови други од Книна, а трећи са Далматинског Косова. Кад смо дошли у Лику, ми смо целу зиму пешице ишли до Словеније, и у Словенији смо се мало одмарали. Све од Книна, партизани нису смели нигде да нас нападну. Једино су нас напали на граници, кад смо прелазили реку Сочу. Ту су нас страшно много нападали. Они су били свесни снаге коју смо имали. Петнаест хиљада бораца, није било баш тако лако напасти. Што кажу, да смо се рукама борили, није нас лако било освојити.

После смо прешли мост преко реке Соче и ушли у Италију. Са војводом Ђујићем се извукло око 15.000 људи. Мислим да је било око 13.000 бораца и можда 2.000 жена и деце. Да није било нас, емиграције не би ни било. Јер, од тих 15.000 људи, неко је после довео оца, неко мајку, неко сестру, неко брата итд. Онда су се после многи поженили. Војвода Ђујић је држећи говоре више пута истицао да има право да говори у име 100.000 свог народа. Ево, ја имам петоро унучади, сина и кћерку, то је седморо, и ја осморо, и жена деветоро. Од мене једнога.

ПОГЛЕДИ: Шта је било Ваше задужење?

РАДАН: Био сам ордонанс при Пађенској бригади. У Словенији ми је командант био Милан Његован, а ја сам, као дечко, носио малу италијанску пушку и сигнални пиштољ са ракетама. Зелена ракета – није лоше, а црвена је опасност. И ту смо, у Словенији, неколико пута били у борби. Ишли смо све до Трста. Сећам се тога врло добро. Кад смо прелазили Сочу, ту је била страшна борба. Било је мртвих свуд по путевима. Дошли смо у Италију и ту су нас Енглези дочекали. Ми смо мислили да су то наши савезници, а они су били наши непријатељи, као и данас. Разоружали су нас, 6. маја 1945, у Палманови. Онда су нас пребацили у логор Ћезену, где смо били два-три месеца, док је било лепо време.

Одатле смо отишли на југ, у логор Еболи. У логору Еболи смо били око три године, можда мало и више. Ту сам и похађао школу. Ишао сам у гимназију. Да нисам ту завршио нешто школе, остао бих скоро неписмен. Све је ту било. Ту смо имали и мртвачнице и школе и хришћанске заједнице, а све је то било под шаторима. Играли смо и фудбал. Једном приликом паде команда да се селимо за Немачку. Идемо на радове. Долазе возови који возе стоку и ту нас они утоваре. Вагон за вагоном иде, и како који транспорт оде, ми ништа не знамо шта се с њим десило. А ми смо мислили, наравна ствар, да смо савезници.

ПОГЛЕДИ: Ко Вас је дочекао у Немачкој?

РАДАН: Кад смо дошли у Немачку, сместили су нас у Мунстер-лагер, у жицу. И онда, кад су нас ту дочекали Енглези, говоре српски као ја и ви, кажу: официри лево, подофицири десно, цивили остајете ту. Ја сам био у Мунстер-лагеру “А“ тачно 101 дан. Шкотланђани са сукњицама су нас увек бројали два пута, а некад и три пута на дан. Они кажу: барака “А“, барака “Б“ или барака “Ц“, да изађе. Устројимо се. Онда нас преброје. Иде Шкотланђанин, са оном својом сукњицом, и пас са њим. Преброје нас: два, четири, шест итд., да ли смо сви на броју, пошто су људи бежали преко жице. Неки су ту и изгинули. Ту скоро никад није била ноћ. Кад се смркне буду рефлектори, тако да је било као да је дан.

Хтели су да нас врате код Тита. Ми нисмо знали ништа. Дошла је комисија у шатор. У шатору је седео Титов војник и енглески војник, а са стране су нас два војника чувала. Кад дођеш, седнеш за астал. Твоје име, то и то. Припадаш ту и ту, све су знали. И онда те пита: да ли желиш да се вратиш у Југославију. Деведесет девет одсто, скоро сви смо одбили. Свега се пет-шест људи јавило да иде. После нико није смео, пошто би га ми измлатили, не ја него ови старији, јер смо одмах рекли: издајници. Кад је све то прошло, онда су нас пустили из логора као овце из тора. Сналази се како хоћеш, иди куд хоћеш и ради шта хоћеш. Ја сам завршио у немачком селу званом Паине.

ПОГЛЕДИ: С ким сте ту били?

РАДАН: Ту сам био са оцем. Пробали смо да преживимо на неки начин. Плели смо кртоле од ракете и продавали Швабама. После су наишле комисије – енглеска, америчка, аустралска, и траже раднике. Онда су нас прозвали да смо ми европски добровољни радници. Ја се јавим за Канаду, Америку и Аустралију. И, како кажу код нас, ко пре цури, његова је цура, те тако и мене одмах Енглеска узме. И мене и оца. И ми одемо у Енглеску. Радили смо на фармама. После сам ја отишао у рудник, а он на фарму. Затим је мој отац тражио да дођем код њега. Био сам у Бирмингему и Јорку, а он у Бристолу. И он је био на фарми. И ја, ето, нисам могао да му кажем не.

У рудницима су били мало млађи људи, а у Бристолу су били старији људи – који су били на фармама, купили кромпир, чували краве и др. Кад сам дошао, била је једна округла барака, знате, и ту је спавало по 20 људи. Ујутру, кад идемо на рад, дође камион, Енглези су звали то “Лори“, повезе нас 10-15, и онда остави два човека овде код овог фармера, три код онога, пет код онога, зависи шта је требало да се ради. Ту сам радио на фарми, на вршалици пшенице. Једва сам то издржао. Онда сам ишао на другу фарму, па на трећу, где сам чистио испод свиња итд. Једанпут, напустим фарму и одем у хостел за текстил.

ПОГЛЕДИ: Шта су хостели?

РАДАН: То је био логор. Ту смо ми живели и ту смо се хранили. Кад устанеш из бараке, носиш шољу, виљушку и кашику и идеш у мензу, тамо где се кува и храни. После одем у други логор, звао се Нафи, као то је војска, морнарица и пешадија. И ту сам радио. Ту је био и покојни Јово Пувача, Стојан Кузељевић, Ђуро Трифуновић и још неки наши. И ту су дошли Титови официри на тренинг. Кад смо ми њих видели, није нам било лако то гледати. Знате како је, замислите и сами. И ми, млађарија, лудост, као и овде данас, решимо да њих сачекамо и измлатимо. И то смо и урадили. Онда нас је полиција јурила. Видео сам да ту нема среће и са оцем одем за Канаду.

ПОГЛЕДИ: Ко Вам је остао у Југославији?

РАДАН: Остала ми је мајка, три сестре и брат. Ја сам најстарији.

ПОГЛЕДИ: Шта сте радили у Канади?

РАДАН: Није нам било лако, нисмо имали новца. Мислим да смо отац и ја дошли са 50 долара. Педесет долара је била плата од једне, две недеље. Радио сам у једној вешерници, а отац се запослио у болници. У тој вешерници, видео сам да они мене користе, и ја то напустим и одем даље да тражим посао. Дошао сам из Енглеске млад и тражим свуда посао. Било да је то фабрика, било да је канцеларија, нема везе. Свугде кажем да сам искусан у томе послу, али, кажем ја, у Енглеској је све то мало обратно, све се ради налево…

И ја онде завршим у “Ројал банци“, то се звало “Роџал бенк оф Цанада“. Они ми кажу да сам ја стар за њих. Како стар, 21 годину сам имао, и то ме је мало збунило. Онда одем у другу банку и смањим године. Тада те нико није питао ко си, шта си, јер је њима требало много радника. Била је то “Имперџал бенк оф Цанада“, и они ме запосле. Ту сам остао до краја мог рада. Са њима сам радио 37 година. Био сам у неколико филијала. После осам година мог рада у Канади, дали су ми већи положај, тако да сам био заменик директора. После две године постанем менаџер филијале, овде би рекли директор. Прва филијала коју сам добио имала је седам радника.

Код нас у Канади је обичај да те банка пребацује из једне филијале у другу, из друге у трећу, да добијеш више искуства, дубље знање итд.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте у Канади изучили неку школу?

РАДАН: Нисам изучио никакву школу, једино што сам имао мало гимназије из Еболија, и неке курсеве увече, тако да ипак не будем, што кажу, скроз неписмен. Банка ме је слала на те курсеве. Пет филијала сам променио као менаџер. Последња филијала ми је била на Блуру и Осингтону, то је место где се укрштају две улице. Ту сам имао 24 радника и ја као менаџер. Одатле сам пензионисан 1989. године.

ПОГЛЕДИ: Кога имате од породице?

РАДАН: Ја сам се оженио и имам двоје деце.

ПОГЛЕДИ: Како се зове Ваша супруга?

РАДАН: Жени ми је име Милица, а зову је сви Мими.

ПОГЛЕДИ: Где сте је упознали?

РАДАН: Њу сам упознао у Далмацији. Имам сина и кћерку.

ПОГЛЕДИ: Како се зове син?

РАДАН: Сину је име Милан, а кћерки џуди. Њој је заправо име Ђука, али је сви ми зовемо џуди. Имам и петоро унучади.

ПОГЛЕДИ: Кад сте добили сина?

РАДАН: Он је рођен 1958.

ПОГЛЕДИ: А кћерка?

РАДАН: Кћерка 1961.

ПОГЛЕДИ: Да се ми сад вратимо на ратно време. Командант Пађенског четничког батаљона био је Лазина Лазо Самарџија. Шта је било с њим, у каквом Вам је сећању остао?

РАДАН: Кад смо били у Словенији, он је рањен. Кад смо ишли у операције, ја сам онда у тим борбама био, он је био рањен, али је то био такав јунак и таква људина да вам ја то не могу описати. Он је из мог села и ми смо неки даљи род по мојој мајци. И он, кад је рањен у раме, каже: “Само стави ту мало крпице и идемо даље“. Он је, као сви ми, из Немачке отишао за Енглеску и у Енглеској је умро пре седам-осам година.

ПОГЛЕДИ: Само да не заборавимо. Са Вашом мајком, сестрама и братом, како сте успоставили контакт после рата?

РАДАН: У прво време, кад смо напустили земљу, они нису знали ни да ли смо живи. Јер, ми смо ишли од новембра 1944, па све до маја 1945, и после по Италији. Они су остали тамо, и онда смо им ми из Енглеске, кад смо успоставили везу, слали материјале и помоћ, пошто је била беда и трагедија. А кад смо отишли у Канаду, онда смо већ могли да комуницирамо. Најпре је моја сестра имала несрећу, тако да је изгубила једно око, несретним случајем, не због рата, него, ето тако, играла се са својим колегиницама. Онда је то мени било јако жао и ми смо је довели у Канаду. А брат ми је студирао овде у Београду. Он је завршио за електротехничког инжењера. Онда, пошто је овде увек била беда, ми смо решили да и њега тражимо. Кад је он дошао у Канаду, ми њему нисмо дозволили да ради, него је отишао даље на универзитет. После је добио посао у фирми и онда смо продужили наш заједнички живот. Он је нашао девојку из Југославије и оженио се. А мајка и две сестре су остале и даље у Југославији. Сестре су ми се удале и оне живе овде у Београду, као избеглице. Живе на Миријеву. Мој отац је радио све до 70. године живота. У 70-ој он оде у пензију, радио је дуже него што треба. И онда каже: “Ја сам сад пензионисан, више не треба да радим, и ја идем назад у Југославију“. Он је отишао и био у Пађенима, мислим пет-шест месеци. Видео је какав је живот овде, какав је режим, какав је систем и то није могао да поднесе. Онда је узео моју мајку, направио папире и дошао назад са мајком.

ПОГЛЕДИ: Отац Вам се звао Ђуро, а мајка?

РАДАН: Манда. После смо продужили заједнички живот, ја, отац и мајка, брат и сестра. Отац је живео 95 година, а мајка 94. Он је умро пре пет година, а мајка три месеца пре њега.

ПОГЛЕДИ: Реците ми име сестре?

РАДАН: Анђа.

ПОГЛЕДИ: Брат?

РАДАН: Михаило.

ПОГЛЕДИ: Како се зову сестре које су остале у Југославији?

РАДАН: Остала је Деса, право име Десанка, и Милица, коју зовемо Мика.

ПОГЛЕДИ: Из времена Динарске четничке дивизије, да ли се сећате војводе Ђујића?

РАДАН: Како се не сећам, ја сам с њим био. Кад смо прелазили Сочу, никад то нећу заборавити. Киша пада, борбе кроз Горицију трају. Ту су били и добровољци и ми четници, а ја сам био као дечко од 13-14 година, али се добро сећам. И сад га видим. На мосту реке Соче стоји војвода Ђујић, шумадијско одело, брада, и стројница на њему. Он је ту стајао докле год последњи војник није прешао мост. Ту су нас партизани јурили, и један борац се пријавио да иде, као што данас ови Палестинци иду, да и себе убије и да мост сруши. И он, тако су мени причали, ја то нисам видео, није успео. После се јавио један добровољац и отишао са динамитом. И он и мост, све је срушено. Ту су они пресекли партизанима прелаз, ми смо отишли за Италију и они нас више нису гњавили.

ПОГЛЕДИ: Кад сте се после рата нашли са војводом Ђујићем?

РАДАН: Ја сам био са војводом често у вези.

ПОГЛЕДИ: Какав је то човек био?

РАДАН: То је јунак над јунацима. Србин над Србима. О том човеку је тешко писати, да вам право кажем. Ја сам с њим био у контакту, иако сам млађи, још из Енглеске. Оснивали смо четничке одборе још по Енглеској, пре него што сам дошао у Канаду. Кад сам дошао у Канаду, крајем 1951, војвода је долазио код нас, и ми смо оснивали одборе Покрета српских четника Равне Горе у Хамилтону, Торонту, Виндзору, Ванкуверу, свуда где су наши људи живели. Исто тако и у Америци. У Америци постоје Мервил, Шервил, Гера, Индијана, Милвоки, Кливленд, Фарел… После је војвода отишао у Калифорнију. Он је нас увек обилазио. Данас имамо 27 одбора у Америци и Канади, а у Енглеској око 30.

ПОГЛЕДИ: Тамо сте покренули лист “Србија“?

РАДАН: Лист “Србија“ се штампа већ 40 година. Главни и одговорни уредник био је војвода Ђујић. Онда ми нисмо финансијски тако стајали као данас. Имали смо толико и толико чланова, сваки је плаћао по 20 долара годишњу чланарину, па смо после то повисили. Данас нам је чланарина 50 долара. Лист “Србија“ је штампан једно време у Америци, после је дошао у Канаду. Онда, како смо ми постали финансијски моћнији, онда смо ми у Канади, у Вајнони, једном малом селу поред Хамилтона, купили парче земље. Ја сам ту био много активан са још неколико наших чланова.

Купили смо имање које има 14 ејкерса. Један ејкерс је, отприлике, 200 стопа са 200 стопа, а три стопе су у метру, што значи да је то нешто око 70 метара са 70 метара. Купили смо и један стари дом од неких Канађана и пребацили на то имање. После годину-две дана, то нам се запали. Онда смо се ми окупили и решили да зидамо нови дом. И озидали смо. После тог дома направили смо клуб, па смо после клуба озидали штампарију, са једним станом изнад.

Кроз неколико година, стари клуб смо придвојили хали да нам буде већа дворана. Онда смо позади озидали клуб. У клубу може да стане 200 људи. Ту се ми увече окупљамо. На имању смо направили и фудбалско игралиште.

Данас народ воли нешто новије, лепше и ми решимо да стару халу срушимо. Сада зидамо халу од два милиона долара и то ће да буде спомен-дом Драже Михаиловића. Од државе смо добили помоћ, нешто око 200.000 долара, од једног фонда. Онда, кад смо добили ту помоћ, ја сам лично на томе радио, сигуран сам био да ћемо добити још једно 400.000 долара, али су муслимани сазнали да смо ми то џабе добили.

Они су нас оптужили да смо кољачи, да смо рејписти-силеџије. Нема оног што нису написали. Онда су после добили подршку, преко интернета, из Босне, из Сарајева. Затим смо наш председник Петар Преочанин и ја ишли код канадских власти на саслушање, да им докажемо да ми нисмо то што муслимани пишу о нама, него да смо ми прави грађани Канаде који су изашли из Југославије пре много година, и да ми немамо везе са овом пропагандом, него да они лажу и опањкавају нас, као што је данас цео српски народ опањкан. Онда више новац нисмо добили. Али, извесни наши људи су дали позајмицу. Рецимо, ја сам дао позајмицу од 50.000 долара нашој организацији, да се заврши тај дом.

ПОГЛЕДИ: Које је Ваше задужење у “Покрету српских четника Равне Горе“?

РАДАН: Ја сам администратор листа “Србија“ и председник штампарије “Србија“. Водим рачуна ко плаћа, ко не плаћа чланарину, ко мења адресу, примам пошту и предајем новац на благајну.

ПОГЛЕДИ: Кад сте се последњи пут видели са војводом Ђујићем? Да ли сте га обилазили док је био болестан?

РАДАН: Ја сам био са војводом Ђујићем често у вези. Говорили смо, верујем, једном недељно преко телефона. Пред његову смрт, нисам га видео за последњих, можда три-четири године. Кад је он славио 90. рођендан, тад сам био на банкету у Шервилу.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте били на сахрани Момчила Ђујића?

РАДАН: Био сам на сахрани и ја сам један од оних који га је носио.

ПОГЛЕДИ: Где је војвода Ђујић сахрањен?

РАДАН: Сахрањен је у Калифорнији. Тамо је урађен и споменик. Он је сахрањен поред своје супруге Зорке.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте имали прилику да упознате краља Петра Другог Карађорђевића?

РАДАН: Био сам на банкету кад је он био код нас у Торонту и лично га упознао. Кад год је долазио ја сам ту био, али нисам имао с њим контакт.

ПОГЛЕДИ: Шта је “Покрет српских четника Равне Горе“ штампао од књига?

РАДАН: Штампали смо доста књига. Последње књиге које смо штампали су три споменице Динарске четничке дивизије.

ПОГЛЕДИ: С којим нашим политичарима сте контактирали, ко Вас је од њих посећивао?

РАДАН: Посећивали су нас многи политичари, али су нас сви изиграли. Ја сам био на заклетви војводе Шешеља, такозваног, у цркви Светог Ђорђа у Шервилу. Имам ту видео траку где он клечи, држи свећу и заклиње се, а владика Христифор га миропомазује. И он је нас изиграо и преварио. Он је велике паре скупио. Ја сам му на једном скупу у Торонту написао чек од 100 долара. Он је тада држао говор што нама одговара, знате. Он каже, треба Тита извадити, расећи га на шест комада и дати свакој републици свој део – и бацити то ђубре из Београда. А онда је то нама одговарало, јер смо ми били сви против комунизма и против Тита. А Шешељ је тако говорио у Хамилтону, Виндзору, по целој Америци и ја верујем да је он много пара однео са собом.

ПОГЛЕДИ: Ко је још долазио? Да ли је долазио Вук Драшковић?

РАДАН: Долазили су и Драшковић и Мићуновић. Долазили су многи. Да вам искрено кажем, неке и не познајем. Негде сам био присутан, негде нисам. Долазили су многи, али сви су нас мање-више изиграли.

ПОГЛЕДИ: Пратите ли са те дистанце нашу политичку сцену?

РАДАН: Помало, али мање-више, да вам искрено кажем, ми не можемо ништа овде урадити. Видимо и овде неслогу. Ми смо мислили да доведемо министра правде Владана Батића у Канаду, јер је он једном изјавио да мора да се открије Дражин гроб. Помислили смо заиста да је то добар човек. Али, баш пред његов долазак – ја сам резервисао и стан за њега – ухватише Милошевића. Онда нисмо знали шта се може десити и ми смо то отказали. Али, видим да он није по том питању ништа урадио, као ни сви други, и да се ни данас не зна за тај гроб, што нас много боли.

ПОГЛЕДИ: Шта мислите о Коштуници?

РАДАН: Коштуницу сматрамо много поштеним и добрим човеком, али је он у оквиру ових других и не може сам ништа да уради.

ПОГЛЕДИ: Како да се српска дијаспора више укључи у овдашњи политички живот, да има право гласа, да финансијски помогне матицу?

РАДАН: Никола Рајковић је био представник дијаспоре. Он је био овлашћен од владе да буде представник Срба у Канади. Ја сам с њим био у контакту често и виђао сам га више пута. Али, он каже: са овим народом не може уопште да се ради.

ПОГЛЕДИ: Са којим народом?

РАДАН: Са овим нашим народом.

ПОГЛЕДИ: Овде у Београду?

РАДАН: Да. Он каже, то су његове речи: шта год ми предложимо, они то одбаце. Онда је он предложио нешто о четницима и Дражи. Каже: неће ни да чују. Он је мени лично говорио да је написао 14 писама, тога се добро сећам, и на ниједно није добио одговор. Е, онда, покушамо да оснујемо Канадско-српски конгрес. Али, опет нас ту нико не признаје.

Изгледа да њих само интересује како бисмо ми новчано помогли ову државу, а ми им нисмо нико и ништа. Немамо право гласа, немамо документа да смо Срби, да припадамо овој земљи. Ништа они не дају на то и онда је то врло тешко. А, онда, да кажем и ово. Узмите, рецимо, да ја, Перо Радан, хоћу овде да купим стан и инвестирам. Како чујем од других, ја то не могу да преведем, да је то моје. Него мораш на неки други начин то манипулисати. Како онда човек да улаже новац у Србију?

ПОГЛЕДИ: Како је на Вас утицао пад РС Крајине?

РАДАН: Трагедија, као да смо изгубили родитеље. Не могу вам описати како је нама било, иако смо одавно одатле отишли. Али су тамо остали наши родитељи, наше мајке. Не моји, моји нису, али остале су ми две сестре и њихова фамилија. То је било ужасно. Мој покојни отац, баш у то време, каже: “Бог зна шта ће бити са њима, са тим народом“. Баш пред пад Крајине, он је дао новац једној мојој сестри, Десанки-Деси, и купила је овде у Београду стан. Дао јој је 50.000 долара, а тако смо дали и другој сестри да се окући, тако да оне сада имају кров над главом.

ПОГЛЕДИ: Како Вам је изгледало бомбардовање Србије?

РАДАН: За 78 дана бомбардовања нисам био сваки дан, али сигурно сам био 50 дана на демонстрацијама пред америчком амбасадом. Ту смо држали говоре и делили плакате. Трагедија је да смо ми Срби оцрњени до крајности као ниједна нација. Било је дошло време да се човек чак стиди да каже да је Србин кад прочиташ новине. Ужасно је то шта су о нама написали. Али, ова банда западна зна тачно ко је шта урадио. Ја сам делио летке, где је стајало да смо ми четници спасили преко 500 америчких авијатичара у Другом светском рату. Али, то ништа није вредело.

ПОГЛЕДИ: Да ли ће наша омладина у САД и Канади, значи ваши потомци, успети да сачувају српство и не утопе се у канадско и америчко друштво?

РАДАН: Богами, тешко. Рећи ћу вам искрено. Ја имам сина и кћерку. Син ми живи далеко од нас. Он је 200 километара даље узео фарму и тамо живи. Ја сам њега слао овде пар пута, и кћерку такође. Они говоре српски, а већ њихова деца не. Из последњих ратова дошло је и много школованих и способних људи.

ПОГЛЕДИ: Јесте ли их укључили у “Покрет српских четника Равне Горе“?

РАДАН: Они се нама не примичу. Чим се спомене реч четник, већ то мало звучи друкчије.

ПОГЛЕДИ: Какве утиске сте понели из Србије?

РАДАН: Колико сам могао да приметим, народ је огорчен и против данашње власти. Кажу да су гори него што је био Милошевић. Све што је добро продадоше. Сем њих пар све су у влади деца бивших комуниста, а поред тога немају никакво искуство. Кад сам долазио прешао сам границе Аустрије, Словеније и Хрватске и нико ме низашта није упитао, дочим на српској контроли више контролишу и питају. Кад сам излазио и кад су гледали у мој пасош, нису ме одмах пустили, већ су контролисали шта износим и колико имам новца. Нису ни упола учтиви као на границама других држава.

Велику неорганизованост видео сам и кад сам тражио дозволу за извоз бисте Чика Драже. На пар места требају вам дозволе, а после морате да идете на друга места да уплаћујете таксе. То је толико неорганизовано да вам треба пуно времена за нешто што би требало да буде толико просто.

По мом схватању, данашња влада уопште не мисли нити води рачуна о својим грађанинама, као што је то у другим државама. Све је запуштено и неуредно да вам ја то не могу описати. На крају, ништа се боље не може ни очекивати од бивших комуниста. Да су они прави и честити они би све комунистичко измјенили, али они то не желе. Као што и не желе да нас рехабилитују и да пронађу гроб Чиче Драже. На пример, још је тамо ЦРВЕНА ЗВЕЗДА, те ПАРТИЗАН, и имена понеких улица од бивших УСТАША. Док је све ово овако нема среће том нашем српском народу, што верујем да ви боље знадете и осећате.

 

(БРОЈ 260, ЈАНУАР 2004)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *