Биографија: Из школе у ров

ИЗ ШКОЛЕ У РОВ

2V djak

Дража као ђак

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Дражин отац Михаило Михаиловић рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине, а крштен седам дана касније, у цркви Светих Архистратиха Михаила и Гаврила. Према протоколу крштених, који се данас чува у пожаревачкој општини, Дражин деда Милосав био је занатлија – папуџија. Истим занатом бавио се и кум Тома Костић, такође „житељ пожаревачки“.1

Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце. То сазнајемо из Дражине крштенице, у којој пише: „По рођењу оцу треће, мајци прво дете“. Али, у пожаревачкој општини нема књига рођених за период од 1870. до 1893. године, тако да нам имена Михаилове прве жене и двоје деце остају тајна. У породици Михаиловића о њима није остало сећање, сем да по тој линији имају рођаке у Грчкој, са којима нису у вези.2

Драгољуб Дража Михаиловић рођен је у Ивањици 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године, „нешто пре поноћи“. Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише „Михајловић“, а треба Михаиловић.3

Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Под окупацијом Немци нису хапсили Дражину сестру. Убили су је комунисти, чим су ушли у Београд. Не зна се где је њен гроб. Јеличина кућа је конфискована и, после неког времена, срушена.4

Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица.5 У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као „чика Влајко“. Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.6

По завршетку основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у Трећу мушку гимназију (до 1906. налазила се код Васељенске цркве, а од тада на Цветном тргу). Прва три разреда гимназије завршио је у Трећој мушкој, а последња три, од 1907. до 1910. године, у Другој београдској гимназији. После завршених шест разреда гимназије, Дража је 1. септембра 1910. године ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије.7 Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.

Али, пре него што је добио диплому, Дража је као питомац доспео на бојно поље. У Првом балканском рату, 1912. године, његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната.

Најпоузданије верзије о Дражином учешћу у Првом балканском рату ослањају се на сећање његовог пријатеља, пуковника Ђорђа Дуњића, објављено 1975. године. Према Дуњићу, Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричана и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. После овога, Дражина дивизија је у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала у опсади Једрена.8

У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пешадијски пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужности водника једне пешадијске чете, Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је срећно преболео своје прве ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.9

После Другог балканског рата уследила је прекоманда на дужност водника у IV пешадијском пуку првог позива „Стефан Немања“, мобилисаном у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради угушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913, као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.10

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради окончања наставе по скраћеном плану и програму. По завршетку курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужности водника пешадијских чета. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.11 Током мобилизације постављен је за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. На тој дужности учествује у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојловића. Добро се показао и у наредним борбама против Аустроугара, о чему сведочи похвала мајора Душана Бесарабића:

У борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пландишту где је остао на положају и ако му је батаљон мало одступио.

За које се одличје предлаже: Златну медаљу за храброст.12

У службеним белешкама из Колубарске битке, мајор Љубомир Ђорђевић такође предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе српске војске и учињено. Ево Ђорђевићеве препоруке:

Активни пешадијски потпоручник г. Драгољуб Михаиловић иако млад официр ипак умешно је руковао четом при одбрани Мајданпекске Главице, као и личном храброшћу 14. новембра, као и при нападу на положаје око заузимања Ваљева 26. новембра, одликовао се личном храброшћу и умешним командовањем чете (иако је командовао) недовољно обученим обвезницима из нових крајева, зашта га треба одликовати зл. медаљом за храброст.13

Ратну 1915. годину Дражин III прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. Крајем септембра наставио је борбу против Немаца у околини Пожаревца, а потом се повлачио до Пећи. Дража је наизменично био водник или заступник командира појединих пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915, уочи поласка српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Са својим Митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Беране-Подгорица-Скадар. Потпуковник Коста Р. Ђорђевић дао је 1923. године „ратну оцену“ потпоручника Михаиловића:

Од 20. новембра 915. па до 21. фебруара 916. год. као водник митраљ. оделења III прекобр. пука за време повлачења кроз Црну Гору био је најоданији помагач свога командира, велики пријатељ својих људи – војника. Неуморно је по цео дан и то из дана у дан трчао по околини тражећи за своје људе коју кору хлеба, те да им утоли глад и олакша очајан положај. Мислим, да је у тим тешким часовима искушења, које је доживела српска војска, ретко који официр схватио тако правилно и тако савесно своју улогу, као тадањи ппоручник Михаиловић. За овај и овакав рад по доласку на Крф, предложио сам га за одликовање и унапређење.14

Студен и глад односили су хиљаде живота на лицу места, а нове хиљаде су од последица Голготе умирале на Крфу и Виду. Али, бледоликог и слабашног потпоручника Михаиловића челична воља избавила је из свих ових невоља: он после Албанске голготе не само што није био на списку упућених на лечење, него ни митраљези које је дужио нису били изгубљени, мада је готово сво тешко оружје уништено још у Метохији.

Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Уочи поласка у овај логор на Крфу, командант 3. батаљона, мајор Љубомир Ђорђевић, дао је следећу службену оцену потпоручника Драгољуба Михаиловића:

Пеш. потпоручник г. Драгољуб Михаиловић као заступник командира чете командовао је четом доста успешно.

У борбама током овог рата показао је да је пун енергије, има иницијативу, доста одлучан, храбар, и ако је млад официр командовао је четом доста умешно и успешно, хладан и присебан за време рата показао је да има способности и воље за вођење трупе.

Карактера одговорног и чврстог.

Службу врши са разумевањем и преданошћу, к истој уредан, разноврстан и тачан официр, иницијативе у раду има довољно, владања и понашања у служби и ван ове примерен.

По општој и стручној спреми коју је показао за време рата да има и може се потпуно употребити за водника па и за командира чете.15

Од 15. фебруара 1916. године Дража је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом „Абда“, Дражина јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Дража је учествовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Соколцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбене, 11. септембра 1916, Дража је тешко рањен. У службеним белешкама стоји да је он тада био „заступник командира“ Митраљеског одељења, а исти положај наводи се и у списку „нарочито одликованих“ у тој борби. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић „више није за строј“, па је понудила „службу у позадини“.16 Међутим, Дража је то одбио. После опоравка, вратио се на прву линију фронта, у своју јединицу, априла 1917. године.

Ове догађаје бележи и потпуковник Коста Р. Ђорђевић у ратној оцени потпоручника Михаиловића:

У борбама на Солунском фронту 1916. год. па до 14. И 917. год. до кога је дана био под мојом командом, свуда је се истакао необичном храброшћу, истрајношћу и пожртвовањем. Тада је предлаган чешће за унапређење.

Нарочите услуге своме пуку, а специјално батаљону, показао је 11. септембра 1916. године као заступник командира митраљеског оделења 2. батаљона 23. пешадијског пука при заузимању „Корњачастог ћувика“ источно од с. Д. Врбена. Највећим делом успех тога дана њему је приписиван, ради чега је, колико се сада сећам, тада одмах предложен за унапређење. Том приликом тешко је рањен, од које је ране боловао преко 2 месеца. Још не излечен, после 2 месеца, он се понова враћа у строј и учествује у потоњим борбама са истом храброшћу, одважношћу и енергијом.

Потпуковник Ђорђевић даје следећу коначну ратну оцену свог официра:

У свима борбама које је провео под мојом командом показао је: највећу хладнокрвност, велику храброст, праћену увек са великом енергијом и личном иницијативом, а поред тога и умешним вођењем својих људи и целе јединице. Одличне особине једног борбеног официра красиле су тадањег ппоруч. Михаиловића…

Као резиме његовог службовања могу рећи: одличан официр и службеник у сваком погледу.17

Зато су се старији официри „отимали за њега“, како стоји у писму капетана Косте Ђорђевића команданту 2. батаљона 23. пешадијског пука, од 21. јула 1916. године: „Сваки је желео да ппоручник Драгољуб Михаиловић буде под његовом командом“.18

За период после прекоманде потпуковника Ђорђевића, ратну оцену потпоручника Михаиловића потписали су мајор Милорад Радовић и потпуковник Светозар Хаџић. Радовић је био командир Митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука (који је почетком 1918. године преименован у 1. југословенски пешадијски пук новоосноване Југословенске дивизије), док је Хаџић командовао 2. батаљоном. Дражу и даље видимо на истој дужности: водник Митраљеског одељења 2. батаљона, осим од 27. априла до 17. јула 1917. године, када је заступао рањеног командира, мајора Радовића.

Мајор Радовић и потпуковник Хаџић, такође 1923. године, потписали су следећу ратну оцену за потпоручника, а касније поручника, Драгољуба Михаиловића:

Учествовао у борбама: 1917. год. у локалној офанзиви Вардарске дивизије од 25. IV – 8. V; у локалној офанзиви Вардарске дивизије од 17. VIII – 21. VIII; у пробоју Солунског фронта 1918. године у борбама на Добром пољу, Козјаку, Конопишту, пред Кавадарцима, код Градског и код села Драгова (пред Штипом) од 1. IX – 11. IX. Увек командовао митраљеским водом са задатком потпомагања пешадије ватреним дејством у заузећу положаја или при гоњењу. Задатке извршавао с успехом. Лично се држао храбро. Командовао с успехом. За операције у 1918. год. похваљен наредбом команданта Југословенске дивизије бр. 243, од 2. XII 1918. године.

Какве је војничке способности показао за време ратова: Храброст, умешност, хладнокрвност, истрајност, одлучност, иницијативу у послу и јак карактер.

Личне карактерне особине и физичке способности: Искрен, отворен, честит, чврст карактер, умешан, одлучан, храбар, иницијатор; физички способан да служи у рату.

И ова два виша официра, као и потпуковник Ђорђевић, дају високу завршну оцену Драгољуба Михаиловића:

Службу врши марљиво, умешно, с разумевањем, претходио личним примером војницима у тешким борбеним ситуацијама. Потпуно поуздан старешина и помоћник… Заслужује препоруку потпуно. Употребљив за трупну службу у миру и рату, као и за канцеларијску службу.19

Првог дана пробоја Солунског фронта, 1. септембра 1918. године, Дража је унапређен у чин поручника. Због једног инцидента с почетка рата каснио је за један чин у односу на своју класу. Било је то 9. септембра 1914. године. Командант Дражиног 1. батаљона III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, мајор Петар Андријевић, није извршио наређење команданта пука да увече заузме положај Биљег. Уместо тога, склонио се у једну колибу на Костајнику, „изговарајући се на некакву болешљивост… да се испава и огреје“, како је у оптужницу касније написао командант пука, потпуковник Јосиф Костић.

За мајором Андријевићем отишли су командири чета, па и Дража, за кога потпуковник Костић у оптужници каже:

Активни потпоручник, водник 3. чете 1. батаљона Драгољуб Михаиловић који долази на Биљег, потписати му наређује да оде код чете, он по мраку одлази, али не код чете већ у колибу на Костајнику код свог команданта батаљона и он је за ово узет на одговор и оптужен.20

Дражини познаници и пријатељи, који су о овоме писали у емиграцији, кажу да на њему није било кривице. Дража је хтео да заштити свог команданта батаљона – можда и од најтеже казне – који је сматрао да ће се бољи положај заузети ујутру, него по мраку. То је ипак била лоша процена: Аустроугари су напали управо те ноћи, и баш на том положају. Враћени су натраг увођењем резерве и уз губитке.21

Не знамо шта је било са мајором Андријевићем и другим официрима, али Дража је према Уредби о војној дисциплини, у време примирја 1915. године, кажњен са 15 дана дисциплинског затвора. Казну је изрекао командант пука, потпуковник Костић.

Годину дана касније, као пуковник на Солунском фронту, Костић даје предлог команданту Дринске дивизије за унапређење „у чин активног пешадијског поручника, потпоручника г. Михаиловића, пошто је његова кривица, због које је био стављен под суд, расправљена као иступ са 15 дана дисциплинског затвора, а све његове старешине биле су мишљења, да унапређење у чин поручника потпуно заслужује својим држањем у борби и својим вршењем службе“.22

Па ипак, Дража није унапређен, а из његовог рапорта од 21. јула 1916. године видимо да му није било право:

Годину дана је прошло како подносим једну незаслужену казну, иако сам као што се из предњег види предлаган од својих претпостављених. Повратак у Србију мене не одушевљава; за мене лично желео бих и да се не вратим, а свој живот посветио сам војсци само зато што сам уверен да у њој влада апсолутна правда.23

Почетком следеће, 1917. године, за Дражу се заложио лично командант Прве српске армије војвода Живојин Мишић. Војводино мишљење о потпоручнику Михаиловићу било је следеће:

Да се овај ваљани и храбри официр одмах унапреди у чин поручника с повраћајем ранга, пошто је туђом грешком изостао од унапређења.24

Упркос овоме, до унапређења није дошло. Правила су била превише компликована и када им се могло посветити више пажње него у тим ратним данима. Све очи биле су упрте на бојно поље. Због тога је, вероватно, процедура са одликовањима била много једноставнија. Тако је Дража по унапређењима био међу последњима, а по броју одликовања међу првима у својој класи. Орден белог орла са мачевима IV реда добио је 25. јануара 1918. године, „за стечене заслуге и показану храброст у рату“. Млади официри су веома ретко добијали ово одличје, једно од највећих у српској војсци. Друго митраљеско одељење 23. пука, као једно од четири у пуку, одликовано је Златном медаљом за храброст. Најзад, Дража је 1917. године добио и енглески Војни крст, једини у својој дивизији, по избору команданта дивизије.

На крају Првог светског рата, поручник Драгољуб Михаиловић носио је следећа одличја:

1. Сребрну медаљу за храброст (Службени војни лист бр. 33, Београд, 12. јун 1913),

2. Златну медаљу за храброст (Службени војни лист бр. 15, Ниш, 4. јун 1915),

3. Енглески војни крст (Солун, 1917. године),

4. Орден Белог орла са мечевима IV реда (Службени војни лист бр. 5, Солун, 25. јануар 1918).25

ИЗВОРИ:

1 Архив општине Пожаревац, нерегистрована документа.

2 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору. На гробљу у Ивањици, на Михаиловом гробу, пише да споменик подижу „Јела и Драгиша“. То нису Михаилова деца из првог брака, већ Јелица и Драгољуб-Дража.

3 Архив општине Ивањица, нерегистрована документа.

4 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

5 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33

6 Р. Ребић, Дражина Србија, 28.

7 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 25-26.

8 и 9 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 32-33.

10 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 29.

11 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 41.

12 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 16.

13 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 49.

14 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13.

15 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 54.

16 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 7.

17 и 18 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 13-14, 22.

19 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 27-28.

20 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 45.

21 Књига о Дражи, том 1, 3.

22 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 19.

23, 24 и 25 Р. Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, 32, 23 и 14.

26 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 77-83.

27 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

28 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 84-90.

29 В. Пилетић, Судбина српског официра, 127.

30 Књига о Дражи, том 1, 45.

31 и 32 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 92-97, 100.

33 М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, 359-377.

34 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 100.

35 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 18-20. Аћин се позива на чланак генерала Драгослава Милосављевића, објављен у Гласу Равне Горе за јун-јул 1952, у Лондону.

36 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

37 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, 141-149.

38 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 23-24.

39 Књига о Дражи, том И, 49.

40 Према подацима из породице Михаиловић, изјава аутору.

41 Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, прилог.

42 Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној Гори, 36.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *