Извор криминала је комунизам, а не патриотизам

Извор криминала је комунизам, а не патриотизам

Сви који траже корене криминала у патриотизму силно греше. Корени криминала су на сасвим другој страни – у комунизму. Теоретски је то једноставно доказати, јер је према римском праву комунизам управо то – криминал, односно разбојништво (“отимање нечије имовине уз примену насиља…“). И практично су, међутим, ствари сасвим очигледне…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Патриотизам је реч која се много ружи у последње време, можда више и од криминала. Јер, патротизам је проглашен извором криминала и, према томе, нечим што је од обичног лоповлука много горе. Штавише, кажу да српски патриотизам није изазвао само криминал, него и све ове ратове претходне деценије. Зато су организовани “научни скупови“ о “злу патриотизма“, док криминалу и криминалцима још није указана та почаст.

Јасно је већ на први поглед да борба против патриотизма представља само наставак борбе против национализма. Уосталом, извештај са “научног скупа“ на Филозофском факултету, према “Гласу јавности“ од 28. марта, овако је насловљен: “Национализам се крије иза лажног патриотизма“.

На први поглед изгледа да учесницима трибине смета само лажни, међутим, из извештаја произилази да је лоше прошао и прави патриотизам. “За поједину врсту људи патриотизам је био `спасоносна формула`“, речено је на трибини.

Тако би они сада да нама националистима одузму још једну реч. Док је национализам у неком нормалном свету – ако такав свет још негде и постоји – лепа реч, која подразумева љубав према своме роду, комунисти су је својевремено намерно поистовећивали са нацизмом и шовинизмом, који означавају мржњу према другим народима. Тако смо ми, не би ли утекли из те замке, или да би једноставно скратили причу, посезали за речима родољубље и патриотизам, које у основи значе исто што и национализам – род\родина, патрија, нација – али још нису биле оклеветане.

А сада, ево, нема нам друге но да бранимо своје речи.

Најпре да још једном разјаснимо ствар: шта они подразумевају под борбом против српског национализма, патриотизма или родољубља?

Подразумевају, дакле, ништа друго до борбу против српског народа. Наравно да сви они то крију – комунисти, неокомунисти, представници Новог поретка, или ко већ – али до сада је увек било тако. На национализам повика, а народ страда, било од геноцида (сада и пре 60 година), било од санкција и бомбардовања (само на Београд су у 20. веку пет пута бацали бомбе, сваки пут говорећи да је крив српски национализам).

Па ипак, понекад открију карте и кажу да су ставили на нишан читав народ – било зато што га мрзе, што им смета из неког разлога, што им се нашао на путу – или ко зна зашто. Ево да погледамо како су се једном комунисти изрекли. Они нас, природно, највише занимају, јер су нам за вратом већ шест деценија. Ако којим случајем државно кормило узму и унуци оних првих комуниста, као што су га сада узела њихова деца (тзв. ДОС), онда је уистину велико питање шта ће још остати од Србије.

Елем, говорећи о мајском заседању у Загребу 1941. године, аутори некада чувене комунистичке историје зване “Србија у рату и револуцији 1941-1945“, на страни 68 наводе и следећи закључак Политбироа Комунистичке партије Југославије, на челу са тадашњим терористом, а потоњим ратним злочинцем и диктатором Јосипом Брозом Титом:

“СРПСКИ НАРОД мора данас највише да трпи због злочиначке политике коју је 22 године спроводила српска капиталистичка клика“.

Они ће то, наравно, само прећутати, али било би занимљиво видети какву одбрану у вези овога имају сви ти “правници за људска права“, “хуманитарци“, невладини првоборци и толике “демократе“ чија нас лица непрестано посматрају са те-ве екрана, а чији су очеви извршавали наведену Титову директиву. Наиме, та директива је један класичан и неодбрањиви, прави школски пример – геноцида.

Да, управо тако. И комунисти су извршили геноцид над Србима, било директно, стрељајући и мучећи, пљачкајући и отимајући, било посредно, одводећи малолетнике пред немачке цеви на Сремском фронту.

На жалост, тај геноцид још није дошао на дневни ред. Али зато на поменутој трибини др Загорка Голубовић о национализму\патриотизму каже:

“Бесперспективност коју собом носи идеологија `крви и тла` не отвара врата за будућност. То је таква врста екстремизма која пориче слободу и право људи и народа на самоопредељење и захтева слепо везивање за `своју нацију` и жртвовање свих људских и грађанских права у име `велике` и `херојске` нације. Хоћемо ли дозволити да нас таква идеологија поново гурне на руб понора…“

Ове речи су тако сугестивне да нам је, уз мало одсуство концентрације, лако рећи: “Тако је!“ И заиста, тако је, само ако се замени једна реч – ако се уместо национализма узме комунизам. Управо комунизам жртвује и људска и грађанска права, и гура на руб понора, и затвара врата будућности… Додуше, говорник је овде мало унео забуну помињући право на самоопредељење. Неупућени би чак могли помислити да др Загорка Голубовић тражи право на самоопредељење српском народу у Републици Српској и на Косову и Метохији, јер у читавом региону и нема кога другог који то право није искористио. Остало је још једино да се Република Српска и српска половина Косова и Метохије присаједине матици.

Али не, др Голубовић сигурно на то није мислила, јер она је велики марксиста, боље рећи бољшевик. Када је 1989. године увођење вишепартијског система и формалне демократије већ било очигледно, она је дала један огроман интервју загребачком “Студентском листу“ нудећи као алтернативу – повратак изворним Лењиновим идејама!

Уистину, критичари патриотизма не могу навести дословце ниједан пример да је неки било книнџа, било четник, било хајдук или ускок – тражио жртвовање људских и грађанских права. Што се за комунисте, наравно, не може рећи, јер комунизам је управо то – порицање сваке слободе и права, и грађана и народа.

Тако сада сви који траже корене криминала у патриотизму силно греше. Корени криминала су на сасвим другој страни – у комунизму. Теоретски је то једноставно доказати, јер је према римском праву комунизам управо то – криминал, односно разбојништво (“отимање нечије имовине уз примену насиља…“). И практично су, међутим, ствари сасвим очигледне. Развоју криминала у Србији допринеле су три ствари:

Прво, склоност комуниста да сарађују са криминалцима. Они су још 1941. године мобилисали одбегле робијаше из казнионица распуштених у Априлском рату (док су чувари тих робијашница отишли на Равну Гору). Затим су седамдесетих година ангажовали велики број криминалаца за рад у својој тајној полицији, а нарочито за убиства политичких емиграната у западним земљама. Онда, када је дошло до ратова деведесетих година, Милошевићеви комунисти (социјалисти) су наставили ту Титову праксу. А када полиција сарађује са криминалцима – наравно да долази до процвата криминала.

Други разлог криминализације друштва није везан за комунизам, већ за међународне санкције. Тада су многи легални послови прешли у илегалне, на пример увоз нафте. Ужи круг људи добио је огромну готовину да је, без могућности контроле, употреби за набавку средстава потребних читавом друштву. Многи нису одолели искушењу…

Трећи и основни извор криминала је ипак у самој природи комунизма, која се током “револуције“ испољила у виду масовних злочина и невиђене пљачке. Тај злочин и та пљачка представљали су непресушни извор зла, а представљаће и убудуће, све док се не изврши такозвана лустрација. Наравно, комунисти сада много говоре о лустрацији, желећи и њу да искористе у борби против Срба. Јасно је да они никада неће покренути право питање, што се видело и поводом последњег помињања ратних злочина комуниста.

Београдски недељник “Блиц њуз“ у броју од 6. јануара ове године писао је о подношењу “прве кривичне пријаве због ратних злочина партизана и Озне“. Реч је о кривичној пријави против негдашњег мајора 6. личке дивизије Милана Трешњића, кога историчар Милан Ст. Протић, режисер Душан Ковачевић и још неколицина Београђана туже за злочине почињене у престоници непосредно по “ослобођењу“. Као доказни материјал искоришћена је Трешњићева изјава часопису “Круг“ из фебруара 1999. године:

“Ми смо били суд, све је обављала Озна. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. За тих петнаестак дана, колико сам ја био ту пре него што сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одвођени су ноћу до Лисичјег потока и тамо су стрељани…

Верујте ми, многи људи међу мојим колегама били су свесни да чине злочин. То би им пукло пред очима када су гледали те људе на стрелишту… Стравично је било слушати те јауке, крике људи који су падали под мецима. Знам само да је командир тог вода увек био страшно потресен, али наређење се морало извршити“.

Трешњић онда није имао примедби на преношење његових речи, али сада каже:

“То је све измишљено. Ту причу је измислила новинарка тог часописа“.

Међутим, Трешњић уопште није морао да демантује своје речи. Могао је, штавише, да изнесе и много нових детаља, јер нити он, нити његове “колеге“, сасвим сигурно неће бити изведени пред суд, а оваква сведочења из прве руке су драгоцена за будуће историчаре. Рецимо, да није био Трешњића јавност не би знала за податак да је злогласни концентрациони логор Бањица наставио да ради и после рата. Најбројнија група логораша остала је иста – припадници и симпатизери “ДМ покрета“, како је Гестапо звао Дражине људе – само су се кључари променили. Можда ће управо Трешњићево сведочење бити кључно када се спомен комплексу на Бањици једнога дана буде давало пуно име: “Споменик жртвама нацизма и комунизма“.

Зашто, дакле, можемо бити сигурни да Трешњић и његове колеге неће бити изведени пред суд?

Зато што случајеве са кривичним пријавама за ратне злочине против комуниста пратимо годинама, а прве су, сада већ давне 1991. године, подносили управо “Погледи“.  (Наравно, “Блиц њуз“ није баш најбоље обавештен док тврди да тужба против Трешњића “представља преседан“, као прва тужба за ратне злочине комуниста.)

Прву кривичну пријаву редакција нашег листа поднела је 30. јануара 1991. године против Милована Ђиласа, “ради извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ“, и то Окружном јавном тужилаштву у Подгорици, јер се комплетан доказни материјал односио на Црну Гору.

Истога дана поднели смо још две кривичне пријаве. Окружном јавном тужилаштву у Крушевцу тужени су партизани Миодраг Трипковић звани “Маџа“, Раша Лепенац, Милан Луковић, Лазар Трифуновић, Влада Бајчевић, Драгољуб Поповић, Марко Месић и Десимир Милосављеви. У овом случају оптужба је проширена и на ратни злочин против ратних заробљеника из чл. 144 КЗ СФРЈ.

Наредна кривична пријава поднета је Окружном јавном тужилаштву у Чачку против двојице партизана: Обрада Савковића и Пантелије Васовића. Уз ову тужбу, као привремена мера, тражено је да се “одмах обустави свака употреба помоћног игралишта“ Фудбалског клуба “Борац“, јер се испод њега налази једна од многих масовних гробница из доба “ослобођења“.

Све три кривичне пријаве пренели су “Погледи“ у броју 76 од 8. фебруара 1991. године. А већ у следећем броју – број 77 од 22. фебруара – на насловној страни је објављен факсимил експресног одговора чачанског Окружног јавног тужилаштва, који гласи:

“НИП ПОГЛЕДИ, КРАГУЈЕВАЦ

Обавештавамо вас као подносиоца пријаве, да смо данас одбацили вашу кривичну пријаву којом сте пријавили Обрада Савковића и Пантелију Васовића, оба из Чачка, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ пошто смо оценом навода у пријави и података до којих су дошли и други државни органи, закључили да не постоје основи за сумњу да су наведена лица извршила пријављено или неко друго кривично дело за које се гони по службеној дужности.

Чачак, 7. фебруара 1991.г.

Заменик јавног тужиоца,

Братислав Војводић“.

Међутим, нисмо одустајали. Читаоци су у истом броју обавештени да је редакција поднела још једну кривичну пријаву за ратни злочин против цивилног становништва, и то Окружном јавном тужилаштву у Крагујевцу против Мијалка Тодоровића званог “Плави“.

Сем оног из Чачка, одговора није било. Али, зато је уследио читав низ тужби против редакције и главног и одговорног уредника, због “клевете“ појединих, што “угледних“, што “заслужних“ грађана. Били су то комунисти поменути у бројним репортажама о ратним злочинима, или њихови потомци. Ипак, ниједан процес нисмо изгубили, па тако један апсурд (да они нису криви) није претворен у други (да смо ми криви).

Нове кривичне пријаве за ратне злочине против комуниста уследиле су тек после 5. октобра 2000. године.  Најпре је један адвокат из Бољевца тужио комунисте за стрељање 47 особа у потоку Змијанац испод овог градића. “Убице шетају Београдом и уживају у својим борачким пензијама“, писао је о овоме Антоније Ђурић у “Гласу јавности“ од 10. марта 2002, док “пријава већ две године лежи у фиоци јавног тужиоца у Зајечару“.

Најзанимљивији је случај партизана Пантелије Васовића из Чачка, оног истог ког су и “Погледи“ тужили 1991. године. Њега је сада тужила група грађана, а уједно и оштећених, једва дочекавши “пад комунизма“ 5. октобра 2000. године. Међутим, од заменика јавног тужиоца у Чачку, Младена Ненадића, стигао им је следећи одговор:

“Обавештавамо вас да смо дана 5. децембра 2002. године ОДБАЦИЛИ вашу кривичну пријаву поднету против Пантелије Васовића из Чачка за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 ст. 1 КЗ СРЈ зато што нема довољно основа за сумњу да је пријављени извршио наведено кривично дело, а ово са разлога што се догађаји које ви наводите у кривичној пријави нису десили у време рата, оружаног сукоба или окупације, а за друга кривична дела је наступила застарелост кривичног гоњења у смислу чл. 95 ст. 1 КЗЈ“.

Нема сумње да је чачанским тужиоцима познато како се Други светски рат завршио 15. маја 1945. године и нема сумње да су они одлично видели шта пише у пријави против Васовића, а наиме, да се он терети за извесна дела с краја 1944. године.

Па онда, откуда једно овакво бесмислено образложење?

Отуда што директива из Београда, то јест из владајућег ДОС-а, гласи: сви комунисти оптужени за ратне злочине заштићени су као бели медведи.

Зашто је тако, постоје четири разлога.

Прво, међу тужиоцима заправо и нема воље да се ствар истера до краја. У поменутом броју “Блиц њуза“ Милан Ст. Протић каже: “Да ли ће нешто бити од ове пријаве или неће, мање је важно“. А затим наводи шта је за њега важно: “Много је битније да наша јавност то не заборави и да се бар морално жигоше, ако не може другачије“.

Прва Протићева реченица противуречи другој. А наиме, злочини ће се морално жигосати, и неће пасти у заборав, само у случају ако се кривичне пријаве истерају до краја. Јер, не постоји други начин, до серија судских процеса, да се сазна како и зашто су комунисти убијали, кога су убијали и колики је број убијених.

Други разлог лежи у раширеном уверењу да нема довољно доказа за покретање истраге против комуниста. Протић то образлаже следећим речима:

“Верујем да у архивама нема никаквих доказа о обављеним погубљењима и да је све што је и постојало спаљено, побацано и да није остало трага о томе ко је наређивао и шта је све чињено“.

Напротив, у архивама има довољно доказа и о жртвама и о одговорним лицима. Наравно, већи део доказног материјала комунисти су уништили, али њихов злочин је био толико велик, да је и ово што је остало превише. На пример, у Чачку су стрељали око 3.500 грађана, а млади чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић пронашли су документа о погубљењу 750 особа из овог града и околних села. Пронашли су и један оригинални документ са списком стрељаних, који је потписао лично Милош Минић.

Но, ако први и други разлог више личе на нечије изговоре, трећи и четврти су истински јаки, то јест у догледно време – непремостиви.

Трећи разлог, наиме, лежи у чињеници да ДОС у претежној мери чине или деца високих комунистичких функционера – дакле, особа против којих би требало покренути истрагу – или негдашњи високи комунистички функционери и идеолози главом и брадом, само у другачијем оделу. Да не понављамо случај Милоша Минића и његове ћерке, али ево како потомци само једне комунистичке јединице, 6. личке дивизије, данас жаре и пале Србијом: Жарко Кораћ, Ненад Чанак, Радмила Хрустановић…

Но, ако би којим случајем у ДОС-у ипак превладала некомунистичка струја – које, истина, нема, али говоримо о теорији – чак ни онда стари комунисти не би били изведени пред лице правде. Због најјачег, четвртог разлога. “Блиц њуз“ доноси изјаву неименованог министра Владе Србије, који каже да истраживања комунистичких злочина (он је употребио израз “та истраживања“) не би била добро примљена – на Западу. “За њих је историја одавно већ написана и никакве нове непредвиђене допуне ту не долазе у обзир“, рекао је министар.

Ето, уједно, примера како човек лако изгуби компас чим је нечија марионета. Каже да историја као наука више не постоји, јер тако Запад каже. А заправо овде и није реч о историји, већ о кривичном праву. Зато, каже овај министар, ни кривично право више не постоји, то јест: “Партизани су били победници и као такви не подлежу суђењу“!

Но, мање је важан овај покушај увођења нових параграфа у кривично законодавство. Овде је кључна чињеница да Запад уистину не би дозволио суђење комунистима. Из једноставног разлога: био је саучесник.

 

(АПРИЛ 2003)

 

28 мишљења на „Извор криминала је комунизам, а не патриотизам

  1. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

  2. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  3. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

  4. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

Оставите одговор на ikicesmelik çilingir Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *