Још једна “Ноћ ђенерала“

ПОЛЕМИКЕ

Још једна “Ноћ ђенерала“

Поводом књиге Милослава Самарџића „Генерал Дража Михаиловић са општом историјом четничког покрета“

Пише: Мр Бојан Б. ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Пред нама је луксузно опремљена књига која својом атрактивном насловном страном мами читаоца. Са те насловне стране великог формата армијски ђенерал Драгољуб М. Михаиловић говори некој невидљивој публици из које га је један странац овековечио за историју. Заиста, пред нама се први пут указао ђенерал Михаиловић онако како је изгледао 1944. године. Први пут видимо боју његове униформе и шајкаче, амерички летачки знак који му блиста на грудима, седе власи и лице које одаје прилично уморног човека. Спуштене обрве заклањају невеселе очи. Међутим, брзо се открива да се иза овог спектакуларног фотоса крије публицистички рад који садржи много проблематичности и материјала за критику.

 

ПРЕТЕНЦИОЗНЕ НАМЕРЕ

Понеко из научних кругова запитаће се чему критика једне публицистичке књиге и то на приличном великом простору. Други ће се можда запитати зашто је баш Милослав Самарџић под лупом критике, поред многих издања са сличном тематиком, на пример, дела „Равногорски покрет 1941-1945“ од др Милана Д. Лазића. Ево разлога. Самарџићева књига има претенциозност да буде синтетичко дело чији ће судови да се преселе у јавност. Да је то аутор намеравао, говоре врло атрактивна насловна страна, досад непознате фотографије које су укомпоноване у велики обим страна, и одлична штампа на квалитетној хартији. О ауторовој намери говори и нападна реклама у јавности („Погледи“, „Блиц“, „Демократија“), где се наводи да је реч о „најпотпунијој, најобимнијој и најлуксузнијој биографији генерала Драже Михаиловића са општом историјом четничког покрета 1941-45, о четничким командантима, јединицама и борбама у свим српским покрајинама од Книнске до Тимочке крајине, од 19 немачких офанзива на четнике и Дражином заробљавању“. И рецензије тврде слично: о „мноштву умешно одабраних детаља“, о ауторовом ослону „на оно најбоље у емигрантској литератури“ и о Самарџићевом „настављању са истраживањем тамних мрља у српској историји“. Зато је Самарџићева књига „један достојан споменик“. И ми се слажемо са овим последњим: атрактивна фотографија ђенерала Михаиловића равна је споменику, али је за књигу боље да остане неотворена.

Већ сам наслов садржи нелогичност: генерал Михаиловић „са општом историјом четничког покрета“. О ком је четничком покрету реч? О оном из прве деценије нашег века у Македонији? О четничком „покрету“ Косте Пећанца из Другог светског рата? Не, реч је о Југословенској војсци у Отаџбини и њеном равногорском покрету, како сазнајемо при летимичном прегледу књиге. У први мах нам се учинило да је Милослав Самарџић посегао за термином „четнички покрет“ због маркетиншких разлога и боље продаје своје књиге. „Четници“ боље звуче него „Југословенска војска у отаџбини“, али магловити и неодређени „Равногорски покрет“! Али не! М. Самарџић истрајава на употреби термина „четници-четнички“ од почетка до краја књиге. Разлику прави само на страницама на којима говори о политичкој компоненти организације ђенерала Михаиловића, када користе термин „Равногорски покрет“. Термин Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО) Самарџић у свом тексту није ниједном употребио, иако наведени документи (ђенерал Михаиловић користи у неким од њих термин „Југословенска војска“) и рецензент помињу термин ЈВуО. О југословенском карактеру Михаиловићеве војске сведоче и слике које је Самарџић одабрао, а на којима се виде југословенске тробојке. Нису изгледа вределе силне године које је аутор посветио истражујући ове контроверзе, нити уређивање замашног броја „Погледа“ у којима се од 1989/90. непрестано пише о војсци ђенерала Михаиловића. Аутор зазире од термина „Југословенска војска у Отаџбини“, вероватно, због придева „југословенска“, преносећи своје данашње уверење на историјски субјект од пре пола века.

Користећи диспут око појма „четнички“, послератна јавност је под комунистичким диктатом изградила негативан стереотип везан за тај термин. На њему истрајава и М. Самарџић, не хајући да је тиме онима које је хтео да представи у позитивном светлу одузео крхки легитимитет и задржао слику која у данашњој јавности код многих изазива, у најмању руку, негативне реакције.

 

О КОРИШЋЕЊУ КОМУНИСТИЧКИХ ИЗВОРА

О личности ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића аутор даје сажету причу на самом почетку књиге, где описује његов живот и каријеру до изласка на Равну Гору маја 1941. (5 страна). На каснијим странама Михаиловићев лик брзо се губи у вртлогу књиге, тако да и поред наслова не налазимо ни портрет нити дубљу анализу самог Михаиловића у току Другог светског рата. Мада главни лик, он није нигде посебно анализиран и приложене фотографије говоре више о самом Михаиловићу него Самарџићево перо.

Још од кратке ретроспективе Михаиловићевог предравногорског живота, уочљиве су следеће мањкавости Самарџићевог (истраживачког) поступка: неконсултовање архивске грађе о ЈВуО, сувише велики ослон на емигрантску литературу који је довео до тога да неке од њихових конструкција, произвољности и грешака буду пренете у Самарџићеву књигу, преекспонирање и прећуткивање неких детаља и догађаја и коришћење бомбастичних епитета или поднаслова („оригинална Дражина теорија“, „19 непријатељских офанзива“, итд), недоследности и необјективност у коришћењу наведене литературе, из које су преузимани само афирмативни делови.

О одбацивању постојеће архивске грађе (која је у неким облицима проблематичним али и даље употребљивим, била на дохват Самарџићеве руке), аутор је при крају књиге оставио оригинално објашњење: „У овом раду, сем изузетно, нису коришћени комунистички извори. Под комунистичким изворима подразумевамо све изворе који су били, или су сада, у рукама комуниста. Разлог овоме је што су комунисти око и после Другог светског рата имали одељења за фалсификовање докумената и фотографија“. Тако се сада према Милославу Самарџићу једни поред других налазе и оригинали и фалсификати. Зато је неопходно да их пре употребе стручна лица обележе и раздвоје. Највећи фонд грађе везане за активност ЈВуО и ђенерала Михаиловића налази се у Архиву Војноисторијског института у Београду. Фонд „Четничка архива“ чува оригинална документа из ЈВуО која су заплењена у разним ситуацијама (на пример: код Мионице 11. септембра 1944), а други фондови партизанске „недићевске“, италијанске или друге провинијенције такође садрже обиље докумената који се, објективно или субјективно, односе на Михаиловићеву организацију. Реч је о изузетно великој количини документације: само „Четничка архива“ броји преко 300 кутија докумената (свака кутија са просечно пет-шест фасцикли у којој има по 50 докумената). Сматрамо да нема истраживача који је гледао и делић ове грађе који би потврдио горњи Самарџићев навод. Реч је о оригиналној документацији равногорске провенијенције која је прворазредни основ за свако истраживачко дело које жели да буде објективно у свом тумачењу Михаиловићеве војне, политичке или територијалне организације 1941-45. године. Ова документација је најопштије природе и у њој се налазе сваковрсни документи: наређења, дневне заповести, изјаве о разним питањима, предлози, спискови људства, прегледи војне формације, признанице, биографије, саслушања заробљених и сумњивих, сеоске и личне размирице. Истражујући од документа до документа грађу Команде Србије и њених корпуса (али и „Недићеву архиву“ за успоредну корекцију) нисмо наишли на примере фалсификованих докумената.

Једини проблематичан учинио нам се докуменат 47/1 из кутије 28 објављен у Зборнику докумената и података о НОР-у народа Југославије. Заиста, не можемо да замислимо толико фанатичне победнике који фалсификују најразличитија документа, која су првих поратних година њима служили не да би их излагали истраживачима или историчарима, него да би са њима у рукама прогањали све оне који су њима поменути на овај или онај начин: присталице Равне Горе, сеоске поверенике, породице активних бораца који су се крили по терену или могућих јатака. Још горе, предочавањем различитих докумената ОЗНА или УДБА је многе уценила и приволела на сарадњу. Да је тако, показују грубо исписани бројеви поред сваког имена које се помиње у документу, као и латинична дешифровања нечитких потписа.

Сматрамо да се поменутим наводом Самарџић огрешио о истину и показао непознавање елементарних основа о прављењу „општих историја“. Друга је ствар техничка могућност сагледавања и истраживања толике грађе, посебно у условима када су руководиоци архива ВИИ новијим правилима ограничили истраживање на добијање појединих докумената, а не као пре неколико година када се дневно могло добити и по неколико кутија. У замену за истраживање Самарџић је могао да се ослони на у Војноисторијском институту приређени Зборник докумената (књиге 1-4). Мада је овај зборник приређен тендециозно и уз одабир неафирмативних и компромитујућих докумената и презентације само докумената о односу ЈВуО и НОВЈ, ипак он пружа обиље најразличитијих података о унутрашњој организацији, бројности, наоружању, квалитетима, али и недостацима равногорске организације.

Да је Самарџић консултовао поменуте („комунистичке“) изворе у било ком облику или волумену (директно или преко Зборника)многе од празнина не би биле очигледне у његовој књизи. Утврдио би, на пример, потпун нестанак (пасивност у најбољем случају – равногорске организације на подручју где је у 1941. био епицентар оружаног устанка, затим опоравак кроз 1943. годину и читаву прегршт докумената који сведоче о акцијама на Љотићеве добровољце, Недићеве стражаре или Руски заштитни корпус, о успешном одбијању партизана (заједно уз добровољце и Немце) од Србије маја 1944, итд. али и о поразу снага ЈВуО на Копаонику почетком августа исте године после борби прса у прса са партизанима (упадљива је празнина за кључне догађаје у Србији од 17. јула до краја августа 1944). Још горе, нигде није поменуто да су Михаиловићева војска и политички покрет остварили потпуну доминацију на терену Србије (без већих вароши), у периоду од септембра 1943, до септембра 1944, када су постојали равногорски територијални органи на нивоу најмањег села до команди срезова и округа. (Слично и у делу Милана Лазића „Равногорски покрет“.)

 

ФАЛСИФИКОВАНЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Питање доступности документације која се налази у архиви МУП-а или управе безбедности ЈНА још је отворено и актуелно. Сматрамо да ће документа из тог корпуса грађе, када буду доступна, више да посведоче о послератном прогону остатака ЈВуО и других „народних непријатеља“. Тада ће се вероватно сазнати више о начинима и техникама ислеђења похватаних и њихових признања, а и о судбинама „несталих“ бораца или сарадника равногорске организације, па и о још увек велом мистерије обавијеном хватању ђенерала Михаиловића.

Напротив, Самарџић нам на крају своје књиге препоручује архив избегличке владе у Лондону који су сачували браћа Кнежевић. Штавише, он пророчански тврди да ће ова документа „када се за то стекну услови“ и донесу у Београд „вероватно постати један од основних извора за историју српског народа у Другом светском рату“. У међувремену, док се не стекну услови, предлажемо Милославу Самарџићу и другим заинтересованим истраживачима да прегледају 600-700 архивских кутија те исте избегличке владе који се чувају у Архиву ВИИ или Архиву Југославије.

Са фотографијама је сасвим другачије у односу на документа. Оне јесу фалсификоване и постоји низ објављених фото-фалсификата који су били у функцији компромитовања равногорске организације. Ту се слажемо са Самарџићем. Фалсификовање се вршило ретуширањем, убацивањем пропорционалних окупаторских фигура међу Михаиловићеве борце, али и тенденциозним потписима при објављивању. Истоветност изгледа Пећанчевих четника и Михаиловићевих бораца и њихова измешаност услед легализације, додатно је омогућила коришћење фотографија где су четници и „четници“ овековечени у различитим компромитујућим сценама. Ситуација на подручју НДХ, где су сви ратовали против свих, али и у појединим тренуцима тактички сарађивали, знатно је погодовала у визуелном доказивању „колаборације“, „стављања у службу окупатора“, и сл. Понекад су се и сами припадници ЈВуО, услед недисциплине или несхватања да ће на тај начин бити компромитовани, сликали или су их окупаторске камере овековечавале уз Немце или добровољце. Низ докумената у којима се скреће пажња војницима и старешинама да не силазе у вароши где би били на мети фото-апарата потврђују ове наводе, као и поједине сачуване фотографије.

Коначно, нова власт је у свом обраћању јавном мњењу које је у већини било неписмено или слабо читало, већи ефекат постизала коришћењем (фалсификоване) фотографије, него било каквим документом. Једна измонтирана фотографија, или нека која је сведочила о недисциплини припадника ЈВуО, упечатљивије је говорила него читаве гомиле објављених докумената. На крају крајева, сва непожељна документа или фотографије могли су да се склоне у касе, нерегистровану или „необрађену“ грађу, или да се баце на ђубре. Такав је случај био са грађом коју је у Ваљеву локална УДБА предала градском архиву.

 

ОМИЉЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

Унутрашње слабости ЈВуО и Равногорског покрета су, нема сумње, биле главни узрок коначног пораза и успешног комунистичког освајања власти. Поменимо само два објављена документа о војним и дисциплинским недостацима ЈВуО из пера мајора Остојића (1942) и капетана Радовића „Кондора“ (1944), који морају да буду на уму сваком истраживачу ове историјске контраверзе. Но, и поред огледних доказа Самарџић је за пораз равногорске идеје и Краљевине окривио Британце, не желећи да у својој „општој историји“ проговори ни о једном недостатку нити слабости Михаиловићеве војске, па и онда када је у рукама држао очигледне доказе о судбинским грешкама Михаиловићеве организације.

Тиме нас је подсетио на неке команданте ЈВуО, његове омиљене историјске личности, који су у тренуцима док су се њихове трупе ломиле под ударима партизанских дивизија тврдили да је реч о тренутним слабостима, о пораженим противницима, или да је стање повољно, док су им партизани били за леђима. Један од упечатљивих доказа Самарџићеве тенденциозне селективности јесте и коришћење књиге Милоша Младеновића „Лажни идоли и варљиви идеали“. Он се обилато послужио фотографијама из ове књиге или у описивању напада трупа потпуковника Кесеровића на немачку композицију 1944. године. Али, Младеновић простодушно и ефектно говори о слабостима које је он на свом терену (Топлички корпус) увидео: „Све што смо ми радили било је крстарење по терену ионако слободном. О политичком васпитању није било ни речи. Откада сам ја ступио у Дражине одреде па до краја, нисам прочитао ни један једини летак или билтен о ма чему… О ма каквој контроли над командним особљем није било ни речи. Благодарећи многим недостацима у Дражиним јединицама у овим покрајинама смо убрзо имали да се бранимо уместо да ширимо свој терен од најезде Титових партизана“. И ма како Младеновић (али и сачувана документа) говоре о погубној и непрофесионалној акцији на партизане у Топлици лета 1944. године, Самарџић истрајава у величању неколико актера тог промашаја: потпуковника Кесеровића, мајора Рачића, резервног капетана Калабића. Он је пречуо простодушну Младеновићеву оцену – после пасажа у коме Кесеровић из чисте напраситости убија свог интенданта Треће топличке бригаде, мислећи да је лопов. „Када човек зна све то и много другог о високим командантима код Драгољуба Михаиловића-Драже, не чуди се што је сам идеални Дража коначно настрадао са тим и таквим помоћницима“.

 

ГЛОРИФИКОВАЊЕ КАЛАБИЋА

Иако је читао ове и друге наводе (како о томе сведочи библиографија), Милослав Самарџић и даље инсистира на стварању легенди од појединих Михаиловићевих команданата. Његов омиљени лик је резервни поручник (1941) односно потпуковник (1945) Никола Калабић, али ту су и активни официри, првоборци и потоњи команданти најелитнијих група корпуса – Драгослав Рачић и Драгутин Кесеровић. О томе сведоче фотографије у књизи, али и избор активности везан за њих. Осведочени пожртвовани команданти и старешине: Нешко Недић, Серафим Неготинац, Рудолф Перхинек, Милован Недељковић и други, нису нигде ни поменути. Ипак упадљиво је глорификовање Николе Калабића који је без сумње Самарџићев фаворит.

Самарџић представља Калабића у једном од последњих поглавља: „Његово епско јунаштво (сиц!) пало је у заборав пред лажним оптужбама“, каже аутор наводећи „измишљене приче о издаји Николе Калабића“, услед чега се решио да „поглавље о последњим тренуцима слободе генерала Драже Михаиловића, мора бити поверено једном од његових најбољих команданата“. Самарџић наводи да је Калабић био „храбар и мудар човек, готов да запева и поведе јуриш“. Критичаре из „четничких редова“ – вероватно мислећи на карактеристичне описе Калабића код Звонка Вучковића, Јакше Ђелевића или других – оптужио је да су били „сујетни и завидни“. Иако Калабићева сарадња са припадницима ОЗНЕ још није архивски документована – а тиме и његова главна историјска и „епска“ кривица, постоји прегршт докумената са терена, пре свега ваљевскога краја, који врло неафирмативно говоре о команданту Горске краљеве гарде. Наиме, у покушају попуне своје јединице која није имала до лета 1943. одређену матичну територију, Калабић се са својим активним људством, појавио у ваљевском крају проузрокујући у наредних 4-5 месеци невиђени неред и штету већ успостављеној организацији Ваљевског корпуса поручника Радосављевића. Калабићева јединица вршила је насилну мобилизацију регрута, коња, неовлашћено прикупљање или контрибуцију новца и животних намирница по селима, тучу, пљачку, малтретирање, па и силовања под фирмом прогона комуниста, одбеглих војних обвезника или прикупљања средстава за министра војног. Народ је у више махова због тога бежао у Ваљево код Недићевих или немачких власти. Ови други би се дали у потрагу палећи и убијајући Калабићевим трагом. У инциденту на Ставама 14. јула 1943, пијани Калабић се иживљавао над командантом Ваљевског корпуса поручником Радосављевићем, тукао му команданта првог батаљона Подгорске бригаде и издао наређење за ликвидацију једног Радосављевићевог пратиоца – која је извршена пред окупљеном војском и сељацима. У неколико наврата органи Ваљевске бригаде дошли су на ивицу сукоба са разулареним Калабићевим деловима. „Народ је у толикој мери огорчен на поступке поручника г. Николе Калабића да га ја једва задржавам од оружаног разрачунавања… Треба провести само један дан на територији овога корпуса па осетити колико је народ огорчен поступцима поручника Калабића“.

 

ДА ЛИ ЈЕ КАЛАБИЋ ИЗДАЈНИК?

Међутим, и на матичној (од лета 1943) територији Калабићевог гардијског корпуса стање није било другачије у маховима. Један извештај са ове територије упућен Врховној команди говори о сличном понашању Калабића и његових пратилаца: примерима туче, терора, женскарења, високим захтевима од домаћина – пре свега око исхране итд. „Народ се чуди чија је то војска и за кога Калабић ради. Могу само рећи то да народ псује мајку краљу, Вама – Дражи и свима редом. Кажу кад је оваква гарда, каква је та друга војска… Овакав рад Калабића већа је пропаганда за партизане, него што је и они сами имају“.

Мада је одбацио све неафирмативне наводе о Калабићу као сујетне и завидне по свог хероја, Самарџић ипак није био начисто да ли је он погинуо у борби са снагама нових власти или је на превару био заробљен. Прилично глатко је одбацио могућност да је Калабић сарађивао са ОЗН-ом за Србију у хватању ђенерала Михаиловића, како сведоче неке мемоарске књиге бивших припадника ОЗНЕ-УДБЕ и неки сведоци са терена. При томе је користио пре свега аргумент да Калабић не би сарађивао са убицама свог сина. Ако оставимо отвореним питање Калабићевог удела у хватању Михаиловића – и поред подударности доступне грађе са сећањима Михаиловићевих прогонилаца и изјава неколико савременика са терена – остајемо под утиском изузетно невеште и проблематичне верзије о хватању Драгољуба Михаиловића. Сва три наведена сведочења говоре о пратиоцима у „савезничким“ униформама, али њихова проблематичност је лако видљива када се као сведок наводи стражар на батајничком аеродрому – на који су се наводно спустили авиони – који је тек од 1947. године почео да се гради и на кога су прве оперативне јединице стигле на прелазу 1950/51. О давању мескалина и других халуцидних средстава Михаиловићу у току истраге и суђења засад се може само да нагађа, али нам се вероватнијим узроком Михаиловићевог стања чини прележан тифус (што посебно прецизира и Самарџић), безнадежно лутање у појасу дринских брда, изненадно хватање и извесност да ће се све завршити судским убиством.

 

НЕОЗБИЉНОСТ И НЕПОЗНАВАЊЕ

Самарџић се, разумљиво, бацио на демистификацију многих „партизанских“ митова које је успоставила пропартизанска историографија, као што је серија „партизанских“, тј. непријатељских офанзива, у којима се партизанска војска махом повлачила пред надмоћним и бескомпромисним Немцима, а у јавности је створена готово обрнута, стереотипна слика. Самарџић се послужио истим „оружјем“: стварањем приче о 19 (!) немачких офанзива на Михаиловићеву војску, побројивши сваки, па и минимални покрет немачких снага на равногорце (пример Самарџићеве „шесте“ офанзиве је комичан – у њој учествује 1. чета, 2 батаљона, и „бугарске јединице“). За разлику од пребројавања покрета немачких трупа на равногорске снаге, ниједан покрет, хајке, претраге терена Љотићевих добровољаца у Србији нису проглашени „офанзивама“, иако су њихових пет добровољачких пукова, ојачани понекад и оклопним возовима, представљали главне равногорске прогонитеље.

У смислу „такмичења“ са партизанима, Самарџић је навео да је Михаиловић формирао бригаде „као покретљивије“ формације пре партизана. То иако је тачно, не одговара фактичком стању у коме су партизани располагали покретним бригадама већ током 1942. а снаге ЈВуО (у Србији) бригадама које су као територијалне јединице, никако покретне, имале само формацијска језгра, а у случајевима највећег напрезања лета 1944, нису могле да располажу људством већим од мирнодопског батаљона. (Пример Рудничке јуришне бригаде са 485 бораца, или једног батаљона 3. јуришне бригаде 3. јуришног корпуса који је имао 175 бораца.) Слично је и са духовитим описом тактике борбе Михаиловићевих снага. По Самарџићу су „четници смишљено тражили борбу прса у прса, јер је у њој долазило до изражаја једино оружје (бајонет и каме – прим. Б. Д) којим су располагали у изобиљу“. Овакво тумачење тактике снаге ЈВуО демантују многи документи у којима команданти ЈВуО критикују понашање својих бораца. Овим не доводимо у питање драстичну слабост наоружања код ЈВуО! После неуспелог атака на Љотићеве добровољце код Бабајића, у склопу општег напада на Недићеве оружане формације септембра 1943, поручник Радосављевић пише својим трупама да су неки делови заузели положај за напад на добровољце „на један километар заборављајући да се води герилска борба чије је главно оружје карабин, бомба и кама, а чија употреба почиње испод 100 метара“. Слично пише и један од Самарџићевих главних јунака, мајор Рачић, у наређењу снагама 4. групе јуришних корпуса пред полазак у акцију 20. јуна 1944. „У до сада вођеним борбама са комунистима већина старешина и јединица испољавале су неумешност у борби са њима. Запамћен је читав низ грешака које су доводиле до тога да комунисти нису скоро никада потпуно тучени…“ Једно од наређења после ове оцене јесте да места команданта корпуса „не смеју бити даље од 1000 метара иза стрељачког строја“ (! – прим. Б. Д). Крајем августа 1944, капетан Радовић сликовито је описао своја борбена искуства, „наређено је да се код јединица у борби развије највеће могуће пожртвовање и поштовање на ватреној линији. Међутим, дешава се да људство већ код првог непријатељског рафала, остави самог команданта бригаде да се сам бори, а оно тражи најкраћи пут за дебелу позадину.

После боја, командант бригаде плаче као жена, место да иступи као витез и покаже песницу и свој старешински ауторитет“. У ред истих грешака спада тврдња аутора да је Михаиловићева мобилизација успела, па чак да су снаге ЈВуО прогнале Немце „са велике територије од Тимочке крајине до Крушевца“. Готово је комичан Самарџићев однос нетрпељивости ђенерала Недића према ђенералу Михаиловићу које је резултовао непријатељством током рата, наводно јер му је Михаиловић „отео предратну славу најбољег српског официра“ (!) или податак да су Немци на вест о појави једног Михаиловићевог официра на Равној Гори 1942. „упутили 714. дивизију у том правцу“. Овакви делови говоре најблаже речено о ауторовој неозбиљности и непознавању војне структуре и организације које је показао на много места у својој књизи.

 

БРЗОПЛЕТОСТ И КЛИШЕ

Остају за полемику многа питања која је Самарџић дотакао у делу: о одласку Српског добровољачког корпуса у Словенију, питању Љотићевог германофилства, да ли је Љотић „до краја живота веровао у Хитлерову победу“, о обједињавању свих српских националних снага у Словеначком приморју у које су стигле и снаге војводе Ђујића и Јевђевића и ка којој су безуспешно хитале снаге потпуковника Ђуришића из Црне Горе, о контактима Љотићевог емисара Бошка Костића са Михаиловићем и његовим командантима на Вучјаку марта 1945. (у које Самарџић и поред постојећих доказа не верује) и коначно о питању повратка снага Команде Србије са ђенералом Михаиловићем из северне Босне ка Србији које се завршило потпуним уништењем главнине снага ЈВуО на Сутјесци, средином маја 1945. године уз употребу авијације.

Ко је био у праву чини нам се да је показало време, а Љотићево указивање на Словеначко приморје као спасоносну зону за српске националне снаге (без обзира на дотадашње непријатељство) било је ефикасно за спасавање дела српских националних снага од којих је формирана послератна српска дијаспора, међу којима има и приличан број донатора и приложника за Самарџићеву књигу.

Не верујемо да је Самарџић имао лоше намере када је стартовао са својим пројектом, напротив, он је у својој досадашњој каријери умногоме допринео да се негативна слика о Михаиловићу и његовој војсци промени. Али брзоплетост, фасцинираност детаљем и унапред утврђени клише учинили су да из његове неоспорне вредноће изађе дело, после којег ће историографи, који покушавају да објективно сагледају равногорску организацију, имати пуне руке посла у кориговању грешака којима обилује ова књига.

 

(БРОЈ 215, 1. јун 1998)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *