Како се обогатила Словенија

Како се обогатила Словенија

Како неко не би помислио да је ово чланак против Словенаца, морам да се изјасним. Не, ово није чланак против Словенаца, који су ми делом, иначе, веома симпатични, јер су били одлични четници. Ово је чланак против српске глупости

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Читам у новинама о рекордним посетама новоотвореној робној кући “Меркатор“ на Новом Београду, првој великој словеначкој трговини у Србији после најновијих ратова. Истовремено, мада не на насловним странама попут ове вести, новине пишу о забрани српској фирми “Делта“ да у Љубљани отвори исто тако велику робну кућу. Супротно ранијим обећањима, док нису добили повољно место за “Меркатор“, Словенци су “Делти“ понудили тако лоша места на периферији Љубљане, да је ова одустала. Најзад, новине су донеле и вест да се већ у првом месецу пословања “Меркатор“ није држао уговора о асортиману, на штету робе српског порекла.

Тако се сетих приче од пре скоро 15 година. За број од маја 1988. године, када су “Погледи“ још били студентски лист, спремали смо тему “Словенци и Срби“. У то време, ово питање беше једно од најактуелнијих. Успоставили смо контакт са “Трибуном“, листом студената Љубљане. Не сећам се ко је кога први звао, али још чувам неколико текстова које су ми објавили, на словеначком. Занимале су их српске теме, али тако да Срби испадну негативци, па сарадња и иначе не би била дуговечна.

Прекинута је баш поводом теме “Срби и Словенци“. Договорили смо се да напишемо по три чланка и да свих шест чланака истовремено објавимо и у “Трибуни“ и у “Погледима“. Међутим, када су добили наше текстове, Словенци су најпре почели да одуговлаче, да би најзад сасвим одустали. Тако су у “Погледима“ објављени само наши текстови, док је у “Трибуни“ ова тема једноставно прескочена.

Шта се то, дакле, Словенцима није допало? Верујем да је реч о одговору на кључно питање: Како се Словенија обогатила? У стручној литератури библиотеке Економског факултета у Крагујевцу, где сам тада студирао, пронашао сам податке који су ме немало изненадили. Статистике су показивале да је просечан српски радник битно бољи од словеначког, док за поређење српског и словеначког сељака статистика није ни потребна. Па ипак, Словенија је видно одмицала од Србије…

Како је дошло до тога?

Најпре да се подсетимо ондашњих уобичајених ставова.

Према званичној историји, у време између два светска рата “великосрпска буржоазија“ је експлоатисала несрпске делове земље, па тако и Словенију. Међутим, пошто је северни део земље раније био под аустроугарском окупацијом, а јужни под турском, то међуратна “великосрпска“ експлоатација ипак није пореметила раније затечено стање. Такво стање је пренето и у социјализам.

Мариборски Институт за економску прогнозу и дијагнозу, те 1988. дао је овакво саопштење:

“Сви показатељи економске ефикасности у Словенији виши су него у осталим деловима земље: продуктивност у индустрији, ефикасност основних средстава, искоришћеност индустријских капацитета, ефикасност инвестиција, коришћење радног времена…“

На тему ко кога експлоатише, анкетирани Словенци дали су за НИН изјаве које се своде на следеће: “Ми боље радимо, више радимо, не каснимо на посао, паметнији смо…“

Уосталом, и овог децембра 2002. године, љубљанско “Дело“ пише како су се Срби уплашили добрих словеначких трговаца и да зато, како они кажу, “воде кампању“ против “Меркатора“. Ни речи о њиховом непоштовању договора…

Елем, у том старом тексту најпре сам поредио стање од пре уједињења, тј. од пре 1914. године. У демократским достигнућима поређење се није ни могло начинити, јер је Аустроугарска била недемократски уређена. Словенци су по овом питању користили један мали трик, позивајући се на западне традиције. А заправо, они нису припадали западу, већ средњеевропској регији. Западне демократске институције, енглеске и француске, од уједињених јужнословенских земаља неговала је једино Србија. Те 1914. године демократија је у нашој земљи била на завидном нивоу.

У прилог овоме навео сам три примера.

Прво, Србија је по читаности била друга у свету, иза града Париза (дакле, не иза Француске).

Друго, слобода штампе је за оно доба била необично висока. На пример, уочи посете краља Петра Првог Русији, “Радничке новине“ су писале: “Нека иде краљ, нека иде и не мора да се врати. Шта ће нам“.

Треће, постојала је слобода објављивања књижевних дела. Овде је добар пример “Србија и Арбанија“ Димитрија Туцовића из јануара 1914. године. Туцовићу ипак није одузет чин резервног официра, ни због књиге, а ни касније, почетком Првог светског рата, када је његова Социјалистичка партија гласала против ратних кредита, иако је окупаторска чизма већ била на српском тлу. Све друге социјалистичке партије у Европи подржале су рат.

Четврто, само у Србији је била регистрована Анархистичка партија, што се нигде на свету није десило ни пре, ни после тога.

Поређење са Словенцима по питању образовања и науке такође није било могуће начинити, јер они образовних и научних установа уопште нису имали. Прву гимназију направио им је краљ Александар Карађорђевић, после уједињења 1918.

Могуће је једино поређење у привреди. Србија је имала већ шест деценија индустријске традиције и, као самостална држава, заокружену економску целину. У Словенији су, међутим, као у својој најмањој провинцији, Аустријанци градили оно што им треба: погоне за експлоатацију руда и шума.

Прво велико приближавање Србима, по економским мерилима, Словенцима је донео Први светски рат. Наиме, за разлику од Словеније, Србија је имала огромне људске и материјалне губитке. После уједињења са Хрватима и Словенцима, српски политичари покренули су питање увођења једног специјалног пореза у корист ратом пострадалих крајева. Али, отпор Хрвата и Словенаца био је тако жесток, да су брзо одустали.

Следећи велики корак Словенци су начинили у међуратном периоду. Према попису индустрије Краљевине Југославије из 1938. године, у периоду 1918-1938, на 1.000 становника инвестирано је у индустрију Словеније 697.000 динара, у индустрију Србије без Војводине 247.000 динара, а Србије са Војводином 281.000 динара. Другим речима, Краљевина Југославија је три пута више улагала у Словенију, него у Србију. Па ипак, то није било довољно да би мала и сиромашна Словенија стала на ноге. Уочи рата, економске миграције и даље су текле правцем Словенија-Србија, а не обрнуто.

Још један велики корак у сустизању српске економије Словенцима је донео Други светски рат, који је, као и Први, код њих протекао без разарања. Међутим, овај рат Словенцима и Хрватима доноси још нешто: власт њихових људи над Југославијом, и то апсолутну, тоталитарну. Мада су за то често оптуживали Србе, стаљинистички режим стигао је у заједничку државу преко хрватских и словеначких “кадрова“. Стаљин је протежирао управо њих, користећи их за ликвидацију, не само српског демократског друштва, већ и српских социјалиста. Врховни диктатор Јосип Броз Тито био је, симболично, полусловенац, полухрват.

Своју власт Словенци користе практично одмах. Почели су да пљачкају Србију још док топови на свим фронтовима нису утихнули. Из Раковице су однели комплетну Фабрику камиона и назвали је ТАМ Марибор. Из Лесковца односе најбоље текстилне погоне и тако настаје “Рашица“. Из Ниша узимају фабрику турбина. Из Београда носе чак и украсну ограду која се налазила око скупштине. Украденим уметничким експонатима не зна се број, мада се и данас знају неке адресе у Љубљани на којима се они могу наћи.

Колико све то вреди? Колико, на пример, износи одштета за једну украдену фабрику камиона…

А онда се десио један феномен. Словенци су, наравно, више улагали у Словенију, него у Србију, али у следећој сразмери: у раздобљу 1952-1983. годишњи просек бруто инвестиција по становнику износио је у Словенији 5.313, а у Србији 3.005 динара. Дакле, сада су улагања у Словенију била већа 80 посто, док су пре рата била већа 300 посто. Другим речима, Срби су много више улагали у Словенију, него што су то чинили сами Словенци, када су једном завладали државом.

Како су то Словенци радили?

До 1965. године постојао је Централни акумулациони фонд. Ту се сливала акумулација из свих предузећа у земљи, а онда је вољом Комунистичке партије усмеравана највише у Словенију и Хрватску. Иначе, када је реч о економију, у комунизну су се увек највише питали словеначки кадрови: педестих година Борис Кидрич, током доношења и спровођења привредне реформе из 1965. Борис Крајгер, и најзад, у време устава из 1974. и Закона о удруженом раду из 1976, сулуди Едвард Кардељ. (Узгред, Словенци никоме од њих још нису уклонили споменике, а Словенијом и даље владају негдашњи лидери Комунистичке партије, Милан Кучан и Јанез Дрновшек; режим штити чак и удбаша Митју Рибичича, словеначког Крцуна.)

Године 1965. уместо Централног акумулационог фонда словеначки комунисти смишљају нови трик: такозване маказе цена. Наиме, донели су пропис по коме производи које купују од Срба имају “замрзнуте цене“, док истовремено производи које они пласирају на наше тржиште имају слободне цене. Наравно, српским фирмама су забранили да извозе своју робу у иностранство под повољнијим условима. Тако су се у Словенију преливале огромне количине новца из Србије.

Зашто су Словенци ово учинили тек 1965. године?

Зато што су до тада, а на претходно описани начин, успели да створе низ индустријских комплекса финалне производње, која се и иначе више исплати од сектора примарне производње (тј. производње сировина).

Па ипак, и поред свега овога, Срби су и даље били бољи радници од Словенаца. Наоко је изгледало другачије, јер се Словенија много брже развијала, а Словенци су то објашњавали свакако само не истинитим подацима. А они гласе: У периоду 1953-1984. године продуктивност рада била је највећа у Републици Србији (4,4%), док се Словенија није налазила на другом, већ на трећем месту (4,1%). Међутим, на крају заједничког живота у Југославији, чињеницу да су српски радници бољи од словеначких нису знали ни они сами. И да им је то неко рекао – више не би поверовали, после вишедецинијске пропаганде.

(ЈАНУАР 2003)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *