Као пре десет година

Као пре десет година

Ако сам нешто научио у протеклој деценији, то је једноставна лекција: трајаће ово. Филозофски, могао бих чак рећи да ће комунизам трајати вечито, јер је зло вечно, али би то ипак био прејак закључак за једну практичну политичку анализу. Зато, мислим да је довољно само: потрајаће ово

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Један виц који ових дана кружи међу Србима, изгледа овако. Пре десет година, два пријатеља разговарају о томе да ли да емигрирају. На крају је један одлучио да оде, а други је остао, уз образложење: “Пашће комунисти за шест месеци, па ће овде бити боље“. Данас, ова двојица се поново нађоше у некој кафани, па ће емигрант свом пријатељу: “Зашто ниси дошао код мене када је прошло оних шест месеци?“ “Мислио сам, пашће за следећих шест месеци“. Емигрант је упоран: “Па добро, зашто ниси дошао када прођоше и тих шест месеци?“ “Опет сам мислио да ће пасти за шест месеци“, гласи одговор. “Ето, прошло је десет година. Дођи сада“. “А, не, не! Пашће они за шест месеци“.

И заиста, да ми је пре десет година неко рекао да ће комунисти оволико остати на власти – слатко бих се насмејао. Данас, међутим, ствар стоји обрнуто. Дај Боже да нисам у праву, али када неко почне причу о скором паду комуниста, увек се насмејем (додуше, кисело).

Јер, ако сам нешто научио у протеклој деценији, то је једноставна лекција: трајаће ово. Филозофски, могао бих чак рећи да ће комунизам трајати вечито, јер је зло вечно, али би то ипак био прејак закључак за једну практичну политичку анализу. Зато, мислим да је довољно само: потрајаће ово.

Зашто оволико траје, и зашто ће потрајати – рекао бих да су по среди два основна разлога.

Прво, Запад је одувек подржавао комунизам у Србији. Ствар је донекле чудна, јер се Запад упорно и систематски борио против комунизма у целом свету, па и у свакој европској земљи појединачно, с тим што је направио само два изузетка: подржао је комунизам у Русији, док Лењин није зајахао, и у Србији. Ми смо, злом игром судбине, изузетак скроз-наскроз: Запад је довео комунистичког диктатора Тита на власт, а потом га одржавао у животу 35 година, што материјално, што политичком подршком. Цинизам западних држава, с Титом у вези, испливао је недавно на површину у случају чилеанског диктатора Пиночеа. Безбројне лекције о моралу делили су западни медији све док Пиноче није ухапшен, због неколико стотина убистава и неколико хиљада утамничења током своје владавине. Тито је, међутим, починио неколико стотина хиљада убистава и неколико милиона утамничења под најсуровијим условима, па га западни медији, ту и тамо, и данас помињу у афирмативним тоновима. Ето, Бернар Кушнер каже да је за Косово најбољи модел из Титовог устава донетог 1974. године. Како ли би та особа реаговала на контрапредлог: “За твоју земљу најбољи би био Пиночеов устав“. Кушнер свакако ово не би схватио како треба, а требало би да схвати као веома благу реакцију, јер – Тито је био сто пута гори од Пиночеа.

А после Тита Запад је подржавао Милошевића. На овај или онај начин. Прво на овај: сви се добро сећамо како је Милошевић водао америчког амбасадора по Београду и Пожаревцу, 1993. године, уочи избора које је, према многим прогнозама, требало да изгуби. Онда је победио за длаку, а нема сумње да је победи допринела ова, према опозицији нимало фер, “америчка подршка“. Потом се сећамо и комплимената упућених Милошевићу са Запада две године касније, као “гаранту Дејтонског споразума“.

Онај други начин делује можда још и боље. Сада већ и врапци на грани знају да ове идиотске санкције, као и оно још идиотскије лањско бомбардовање, најмање штете комунистима. У ствари је обрнуто: такве ствари обично учвршћују режим. Уцена Милошевићеве главе на пет милиона долара заиста је нешто што превазилази све до сада виђене критеријуме. Како те особе замишљају демократске изборе, у којима се једном учеснику не ради о манданту, већ о глави?

И тако, Запад као да нам сваким својим потезом поручује да жели комунисте управо ту где јесу – на челу Србије.

Други разлог што ово зло траје је српска опозиција. Додуше, нисам сигуран да је ово баш прави термин. Међу онима што се поређају на највећу бину па причају којешта, претежу Срби по рођењу, али богами, тешко и по осећању: има ту космополита, Југословена, “јевропејаца“, марсоваца – чега ли већ? Срба, чини ми се – понајмање. А и опозиција ми, у том низу, нешто слабо стоји. Јер, ако је неко, од десет година страначког стажа, највише времена провео у отвореној служби комунистима, и ако је приде био тамо док није најурен, како се може сматрати опозицијом? Па и шире од овога: ако је неко био комуниста по убеђењу читавог свог живота, од пионирске мараме до политичке, “научне“, војничке итд. каријере у врху црвене хијерархије – како се сада може сматрати опозицијом?

Тако да, ако се то питање мало поближе размотри, премало је ту и српске, и опозиције. Отуда је у праву др Слободан Антонић,  када каже:

“И у свим ранијим ситуацијама, у којима је био направљен неки пробој у ослобађању и демократизацији Србије, то се није догодило захваљујући вођству већих политичких странака, већ њиховим надовезивањем на већ исказани грађански отпор. После деветомартовских демонстрација, на теразијским протестима управо су студенти и грађани самоорганизовањем спречили власт да већ тада сатанизује опозицију у Србији. Грађанским протестима, лупањима у шерпе и свирању у пиштаљке коалиција `Заједно` је само дала форму, али они су изворно проистекли из револта људи због ондашње очигледне изборне крађе“.

Али, Вук Драшковић и даље мисли другачије, судећи према његовој изјави од 27. маја, каде је “критиковао грађане због тога што нису изашли на улице када је Влада Србије одлучила да преузме Студио Б“. Мада је критичног дана избио из Београда, он ипак каже да је тада “страх победио“ – код грађана.

Уосталом, да ће комунизам потрајати, јасно је већ пошто се саслушају “најновији“ планови опозиционих лидера. Драшковић каже:

“Онога тренутка када на улицама Београда буде пола милиона људи и кад цела Србија изађе на улице и мирно протестује, за дан- два грађани ће се изборити за наредне демократске изборе на којима ће победити“.

Зоран Ђинђић, пак, саветује грађанима да се “појединачно бране“, јер ће тада “сваком да се придружи родбина, комшија, а онда цео народ, па тек онда партије“. Иначе, он признаје да “опозиција до сада није имала план“, али обећава да ће га имати “у року од пет дана“.

Зар ова двојица не звуче као пре десет година?

 

(МАЈ 2000)

Једно мишљење на „Као пре десет година

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *