Кент – легенда која траје

ЈЕДНА СРПСКА ПРИЧА

Кент – легенда која траје

“Погледи“ су управо објавили друго проширено издање књиге капетана Радомира Петровића Кента “Четници Источне Србије“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

АНТРФИЛЕ

Ко сам ја?

ПИШЕ: Радомир ПЕТРОВИЋ КЕНТ

 

Када је Хитлер 1941. године напао Југославију, ја сам био млад официр Југословенске краљевске војске. Шестог априла, на сам дан немачке агресије, био сам стациониран са својом четом у Кални на граници са Бугарском. У току врло кратког периода праве борбе, Немци су ме заробили два пута, а ја сам оба пута успео да побегнем. Осамнаестог априла, када је југословенска војска капитулирала, отишао сам у планине да наставим борбу. Први дани су били веома тешки. Налазио сам се у области у којој нисам никог познавао, нити је ико знао мене. Почео сам да организујем сељаке да скупљају оружје и муницију, које су остављали војници при повлачењу. Сељацима сам говорио да рат није готов, да се наставља и да ће Хитлер на крају бити поражен. Срећом, нико ме није питао како ће се то остварити. Шта год смо од оружја сакупили, сакрили смо у колибе у планини или закопали са кромпиром, а сељаци су знали како се метални делови најбоље штите од влаге. Убрзо смо чули причу да је неки пуковник у Западној Србији одбио да призна капитулацију и наставио борбу. Ускоро смо сазнали његово име – Дража Михаиловић. Ова вест је испунила сељаке полетом, нарочито оне млађе. На сваком планинском врху групе наоружаних људи су се окупљале. Сви су били испуњени борбеним духом и било је довољно ратне опреме за дељење, мада су немачке окупационе власти упозориле да ће оштро казнити оне у чијим кућама оружје буде пронађено – кућа ће бити спаљена, а кривац послат у концентрациони логор.

Ипак, 1942. се показала као најтежа година. Моја чета је прерасла у бригаду и ја сам преузео команду над Бољевачком бригадом која је била део Тимочког корпуса под командом пуковника Љубе Јовановића Патка.

У лето 1943. године, британска мисија у саставу – пуковник Рутам, Гринвуд и капетан Мики, спуштена  падобраном на моју територију, у место Збег. Касније су до нас доспеле две испоруке оружја и муниције. Моја бригада је непрекидно водила борбе са Немцима, а потом и са комунистима. Према информацијама које је сакупио наш непријатељ, мене је требало сматрати за способног команданта и за жестоког противника.

За време рата био сам рањен два пута. Први пут у августу 1941. године у борби са Немцима, погођен сам у десни лакат, а други пут су ме погодили комунисти, у леви лакат.

Почетком 1944. немачке противваздушне јединице успеле су да оборе једну америчку “летећу тврђаву“ и два борбена авиона у области Борских рудника. Авиони који су бомбардовали нафтна поља у Плоештију, у Румунији, оборени су у повратку. Сви авијатичари успели су да се безбедно спусте падобраном. Сачекали су их локални сељаци и пастири, као и моји војници. Ниједног савезничког војника нису ухватили Немци, који су се затим разљутили и почели хајке на америчке пилоте, како смо их ми звали. До краја 1944. ми смо успели да пребацимо америчке авијатичаре у Западну Србију, одакле су послати у Италију са импровизованог аеродрома у Прањанима, направљеног на брзину.

Епизода у Прањанима, где се налазио “једини савезнички аеродром иза немачких линија“, један је од најсмелијих и најхрабријих подухвата у Другом светском рату. Захваљујући великодушности и пожртвованости српских сељака и војника, 500 америчких авијатичара је спасено, мада су њихови спаситељи добро знали да су их Савезници напустили и одлучили да подрже комунистичку герилу, која је водила грађански рат да приграби власт у земљи, у чему је и успела захваљујући кумовању Совјета, Британаца и Американаца.

Авијатичари који су се спустили у било ком другом делу Балкана, на хрватској, муслиманској, албанској, мађарској или бугарској територији, у малом броју су добили прилику да испричају својим породицама и пријатељима како су примљени. За савезничке посаде, једина шанса да избегну смрт, мучење и логоре била је да падну међу српске патриотске трупе. Они који су имали ту срећу, никада то нису заборавили и остали су искрени пријатељи српског народа. Љубав и пријатељство су задржали и педесет година касније, када је њихова влада, вођена кратковидим политичким и стратешким интересима, објавила рат Србима.

Ова књига је подсетник на мало познате околности у којима је то чисто и постојано пријатељство рођено. Она је такође и дужно поштовање оним Американцима који никада нису изгубили памћење и част и који су наставили да бране истину, чак и када су сви око њих били хипнотисани невиђеном кампањом антисрпских лажи и клевета.

Међутим, као спасилац америчких војника, као пријатељ чија је оданост искована у рату, а не лобирањем, и у парламенту, ја имам право и дужност да кажем Американцима да је њихова садашња политика на Балкану погрешна и опасна, и да их питам зашто су своју војну и политичку моћ окренули против једног малог словенског народа који им је био најпоузданији европски савезник. Ове две потпуно супротне ситуације, које дели само пола века, су циљ и границе овог сведочења.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

С оне, источне стране Велике Мораве, нема особе која ће остати равнодушна на помен имена – Кент. То име је још током Другог светског рата постало ствар мита и легенде, попут крајишких јунака из минулих векова. Приче о Кенту ишле су дотле, да се једном приликом “опекао“ и Дражин командант Србије, генерал Мирослав Трифуновић. Када му је стража најавила долазак Кента, генерал је послао два војника да му помогну да сјаше са коња. Ко зна како је он замишљао тог младића холивудског лица и атлетске грађе.

Да се иза псеудонима “Кент“ крије активни поручник Радомир Петровић, то су знале само најповерљивије особе, а све да би се тајна сачувала од суровог Гестапоа. И сачувала се. На немачким плакатима, са обавештењем да се “бандит Кент“ осуђује на смрт, писало је да је то “агент страног порекла“.

У априлском рату 1941. године Немци су два пута заробљавали Радомира Петровића, тада потпоручника, и он је два пута успео да им умакне. Домогао се густих крајишких шума, из којих започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. у оквиру покрета са Равне Горе, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Чим је чуо да пуковник Дража Михаиловић шаље официре преко Дрине, као помоћ најугроженијем делу српског народа, одлази на Равну Гору са молбом да се и он придружи изабранима. Пуковник Михаиловић му одређује ратни распоред код мајора Бошка Тодоровића. Међутим, једном младићу из Фоче (Србиња), који је чуо да предстоји битка за његов град, на преклињање уступа своје место у групи за одлазак, да би он отишао сутрадан. Судбина је хтела да се те вечери пуковник Михаиловић предомисли, када је сазнао да потпоручник Петровић потиче из једне од најугледнијих породица у Источној Србији, и да ће као такав бити од веће користи у свом родном крају.

Петровић је добио један од најтежих задатака: да ступи у одред генерала Милана Недића у Зајечару, да отуда неопажено извуче наоружање и опрему у шуму, и да онда оснује једну јаку четничку јединицу.

 

КОМАНДАНТ БРИГАДЕ

Тако је и било. Средином 1942. године Кента видимо на челу Бољевачке бригаде, једне од најбољих у Србији. Под својом командом, Кент је имао око 800 неожењених младића, лако покретних и изванредно наоружаних. Бољевачка бригада је учествовала у многим борбама против Немаца и Бугара, а 1944. године и против комуниста. Док је трајала битка за Африку, бригада је извела око 40 диверзија на пругама којима су Немци транспортовали ратни материјал свом најбољем војсковођи, маршалу Ервину Ромелу. Ниједан од 17 америчких пилота, који су после дејства немачке противваздушне одбране пали на територију Бољевачке бригаде, није пао у руке окупатору. Када су лета 1944. године комунистичке дивизије кренуле пут Дунава, у сусрет Стаљиновим трупама, Кент је, у чину капетана, постављен за заменика команданта Комбинованог јуришног корпуса, најелитније четничке јединице у Источној Србији. Са својим војницима остаје и као рањеник, све док лекар није посумњао на тетанус.

Тог августовског дана 1944. године почиње други део приче о Кенту. Из једне четничке болнице, под лажним именом је упућен на лечење у Београд, одакле, каналом за рањенике, одлази у емиграцију. Сматрао је, као и многи, да је то привремени одлазак. Тако је у Зајечару остала Љубица Стојановић, његова велика љубав. Најчувенија љубавна прича из Крајине онога доба, опевана у народној песми, имала је трагичан крај.

Нови живот Кент није желео да започиње далеко од Србије. Добио је папире за Аустралију, 1947, а потом и за САД, 1948. године, али се оба пута “преломио“ у последњи час. Са малобројним четницима емигрантима, остао је у Швајцарској, у Женеви, чекајући дан када ће моћи да крене преко Алпа, у своју вољену Србију. У посету Србији дошао је тек маја 2001. године.

У емиграцији, Кент је био политички активан и помагао је нашим људима, избеглицама од комунистичког режима, колико је могао.

Прво запослење је нашао при Уједињеним нацијама у Женеви, као чиновник. Али, на захтев комунистичких власти, добија отказ, заједно са још двојицом бивших четника, Александром Ђокићем (Штаб 501) и Браниславом Ђокићем (Демократска омладина).

Ађутант и нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића, Кент је био од 1951. до 1956. године. Краља описује бираним речима: “Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио“.

После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији “Авала“, коју су основале избеглице, а затим, до пензионисања, женевски директор Издавачке куће “Ла гилд“ из Лозане.

 

ПИСМО АМЕРИКАНЦИМА

Почетком деведесетих година, када је изгледало да се ближи крај патњама српског народа, појавили су се нови изазови. Потомци и наследници америчких пилота, које је Кент спашавао од Немаца, сада су заједно са Немцима почели да бацају бомбе по његовом српском народу. О свом трошку, на енглеском језику је објавио књигу “Слабо памћење или само још једна издаја“, у чијем поднаслову пише: “Отворено писмо оним америчким официрима који су наметнули окупациону власт у Босни“. (“Is it poor memorџ or just one more treason?“, “L`Age d`Homme“, Лозана, 1998. године.) Књигу је послао америчким пилотима који му дугују живот, али и на све важне адресе у најмоћнијој држави на планети. Сила, међутим, обично не рачуна са питањима морала и савести – већ следеће године на српски народ су бачене нове тоне америчких бомби.

Књига “Четници Источне Србије“ настала је тако што су књизи “Слабо памћење или само још једна издаја“ придодата два нова поглавља: “Кент говори“ и “Фотографије“. У првом, енглеском издању, та два поглавља нису била неопходна због специфичне намене књиге. Али, у овом, српском издању, ова поглавља су итекако потребна, зато што је литература о четничком покрету генерала Драже Михаиловића у Источној Србији веома оскудна. Реч једног од најистакнутијих оперативних команданата Источне Србије, тај недостатак значајно надомешћује.

Радомир Петровић Кент данас живи у Женеви. Има сина Петра, унука Бориса и унуку Дивну. Петар је архитекта и има своју фирму, у којој већ ради и син Борис, такође дипломирани архитекта. Дивна је завршила трговачку академију, али како са тим занимањем није била задовољна, после је завршила и четворогодишње студије физиотерапије.

Кент и Андре, Петрова мајка, никада се нису венчали. “И даље сам ратовао“, каже Кент, “нисам веровао да је све готово“.

Андре и Кент су једном гледали неки филм, у коме главни јунак, официр, гине, а његов шестогодишњи син остаје уплакан. “Овако ћу и ја да погинем, а немам сина да плаче за мном“, рекао је Кент на изласку из биоскопа.

“Ја просто не знам колико имам година“, каже Кент данас. Не може да поверује да је доживео осамдесет година.

 

(БРОЈ 262, ЈУН 2004)

10 мишљења на „Кент – легенда која траје

  1. A formidable share, I simply given this onto a colleague who was doing just a little analysis on this. And he in reality bought me breakfast as a result of I discovered it for him.. smile. So let me reword that: Thnx for the treat! However yeah Thnkx for spending the time to debate this, I feel strongly about it and love studying extra on this topic. If possible, as you develop into expertise, would you mind updating your blog with more particulars? It’s extremely helpful for me. Large thumb up for this blog publish!

  2. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  3. A formidable share, I simply given this onto a colleague who was doing just a little analysis on this. And he in reality bought me breakfast as a result of I discovered it for him.. smile. So let me reword that: Thnx for the treat! However yeah Thnkx for spending the time to debate this, I feel strongly about it and love studying extra on this topic. If possible, as you develop into expertise, would you mind updating your blog with more particulars? It’s extremely helpful for me. Large thumb up for this blog publish!

  4. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  5. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *