Ко је срушен 5. октобра?

Ко је срушен 5. октобра?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Нопуна два месеца по паду комунизма у Србији, мање-више јасно се види профил преовлађујуће атмосфере у медијима, па и на културном и, уопште, интелектуалном, плану.

Наиме, већ се јасно виде да ту комунисти коло воде. Прецизније: неокомунисти, у најмање двема фракцијама.

Другачије, ипак, и није могло да буде. Током претходних  55 година, ко се год бавио интелектуалним пословима, морао је бити комуниста. Таква су била правила игре. Од пионирске мараме до докторских дисертација, све је повезивала једна нит – црвена. Сваки интелектуалац морао је, током свог чврсто утабаног пута, безброј пута да понови бесмислице о научном социјализму, комунистима као људима посебног кова, комунизму као највишој етапи у развоју људског друштва, о највећем сину наших народа и народности… Тако су створене генерације ововремених јаничара, отргнуте од вековне традиције, скучених сазнања и уских видика, а недемократских манира.

Праве интелектуалце, цвет грађанског друштва, комунисти су одмах стрељали, утамничили или, у најбољем случају, маргинализовали. Малобројни емигранти, са Слободаном Јовановићем на челу, по природи ствари нису могли имати утицаја на збивања у земљи.

Пре десетак година, део комунистичке интелигенције променио је свој извор прихода и своју фасаду, а наравно, не и начин размишљања. Тако су настали тзв. независни интелектуалци у више верзија (новинари, писци, итд). Многи су преко ноћи почели да узимају паре од “трулог запада“, о коме су током читаве дотадашње каријере причали и писали све најгоре.

Сада, на јавној сцени, ми не можемо видети критику комунизма, ни у државним, ни у “независним“ медијима, јер деца не могу против својих родитеља. Деца могу само против друге деце, у којој виде супарнике. Зато се сва критика коју чујемо после 5. октобра своди на протеклих десет, а не на протеклих 55 година. Појединци јесу говорили да се 5. октобра десио пад комунизма, а не само једног комунистичког режима, али су брзо надјачани.

Разлика између ове две ствари – комунизма уопште и једног комунистичког режима, односно, на персоналном плану, између Тита и Милошевића – свакако је суштинска. Ако је 5. октобра пао само Милошевић, онда се ништа битно није ни десило. У том случају, брзо можемо видети нови аутократски режим. Преко ноћи ће се обогатити неко други, уз наклапања нових демагога о тешкоћама земаља у транзицији. О духовном препороду нема говора.

Ствар је утолико гора што се у државну телевизију и друге институције – уместо да се њихова врата отворе млађим нараштајима – враћају, и то на високе положаје, особе које су отуда склоњене током Милошевићевог режима. Те особе јесу биле Милошевићеви противници, али оне воле Тита, Маркса, Енгелса, Лењина и остале квазисвеце црвене идеологије. На нашу несрећу, из те њихове љубави може се изродити само неки нови Милошевић.

И у тзв. независним медијима ствар може ићи само нагоре. Њих је једна струја западне политике створила и одржавала ради борбе против српског диктатора Милошевића. Сада када више нема диктатора Милошевића они ће се по логици ствари усмерити против српског народа, утолико пре јер, као ни њихове газде, нису ни уочавали неку посебну разлику између народа и диктатора. Такође, њихово претходно, комунистичко, васпитање и образовање садрже прекомерне дозе антисрпства. Другим речима, са “независнима“ ће се десити исто што и са црногорским председником Ђукановићем, такође западним миљеником, који је са одласком Милошевића нагло појачао антисрпско делање.

Обрнуто, ако Запад сада не укине све ове “независне“ – а они ће се укинути сами по себи, на тржишту, ако остану без дотација – то ће значити да неко тамо има нешто против нашег народа, а не само против бившег диктатора. Примера ради, какве везе са критиком Милошевића, нарочито сада, после његовог пада, има следећи став из “независног“ недељника “Време“:

“Србија је, наиме, на најбољем путу да извуче закључке из Милошевићевих пораза, да се најзад сасвим суочи са собом, да суштински промени вековну националну стратегију и изгуби сваку вољу да излази ван својих граница“.

Очигледно, овде је Милошевић само параван за једну далекосежну антисрпску стратегију. Та стратегија и нема везе са Милошевићевом деценијом, она циља на наше векове. Она једино неће оспоравати Титових пола века, који, уистину, заслужују највеће оспоравање. Свака земља би, после комунистичке диктатуре, на првом месту морала да се позабави последицама једне такве историјске катаклизме. Обавеза свих обавеза је достојно сахрањивање стотина хиљада жртава комунизма, чију су гробови још увек необележени…

Шанса овог народа су изузеци. Најпознатији изузетак је, свакако, новоизабрани председник др Војислав Коштуница. Он је пружио отпор комунистичком поретку, и зато је истрпео репресију.

Коштуница ће, међутим, засигурно имати проблема са својим колегама из нове, номинално антикомунистичке, власти, јер их већ има најважнији изузетак међу институцијама – Удружење књижевника Србије. Још од дисиденства Бранка Ћопића, првих поратних година, Француска 7 је постајала симбол слободе у једном злом времену. И сада, после слома комунизма, уместо да се тој адреси подигне један велики споменик, нека деца комунизма, уз подршку државне телевизије, “независних“, па и дела нове власти – траже да се Удружење књижевника укине. Ево како они, цитирано према “Времену“, доживљавају Француску 7:

“Мешајући мирис тамјана са мирисом ракије, славило је, на безбројним приредбама, величину српског бића и српских интереса. Клело се, као и режим којем је служило, у свој беспримерни ратнички патриотизам. Патриа је од тога видела само штете. Та штета, међутим, није умањивала патриотски занос у Француској 7…“

 

(НОВЕМБАР 2000)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *