Крај ДОС-а

УОЧИ ИЗБОРА

Крај ДОС-а

Три године касније јасно се види колико је ДОС био једна несрећна комбинација. Формула америчких закулисних стратега: што шира коалиција свих и свакога плус једна некомпромитована особа на челу листе (Коштуница), била је добра само за један тренутак и само за један пројекат – рушење Милошевићевог режима…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Ни парламентарни избори од 28. децембра неће бити “обични“. Њих ћемо памтити по још једној од низа прекретница у новијој српској историји, која по значају неће бити много испод оне од 5. октобра 2000. године. Тога дана, који је несумњиво најважнији у протеклих 15-так година, власт је прузела једна по свему револуционарна група звана ДОС. А 28. децембра 2003. та група ће дефинитивно отићи са власти. У следећој влади засигурно неће бити ниједног од водећих револуционара из претходног периода, али, што је још важније, нестаће и многи утицајни ликови блиски власти, а склони безакоњу, за које смо чули тек по откривању бројних афера које су пратиле режим “досманлија“, како их је назвао др Коста Чавошки.

Уз мало ироније, можемо рећи да је највећа врлина ДОС-а била у томе што је његова власт трајала свега три године. Пре ДОС-а, Милошевићеви реформисани комунисти издржали су 10 година, док су, пре њих, класични комунисти владали читавих 46 година. Очигледно, на радост грађана, потребно је све мање времена да би се сменила лоша власт…

Иначе, три године касније јасно се види колико је ДОС био једна несрећна комбинација. Формула америчких закулисних стратега: што шира коалиција свих и свакога плус једна некомпромитована особа на челу листе (Коштуница), била је добра само за један тренутак и само за један пројекат – рушење Милошевићевог режима. У сваком наредном тренутку изван рока на који је пројектована – “дајемо реч да ћемо у року од шест месеци расписати поштене изборе“, заклели су се досовци 5. октобра 2003. године – она је била више него лоша.

Још пре истека обећаних шест месеци осетила се превелика везаност ДОС-а за стране центре моћи, која је по природи ствари повлачила сужавање поља деловања за “национални тим“. Та везаност је била у суштини финансијска, што странци нису крили. Напротив, они су се тиме хвалили, па су своју улогу у петооктобарској револуцији, из ко зна каквих разлога, и преувеличавали. Али, цифра коју су навели, 60 милиона долара исплаћених лидерима ДОС-а на руке, и наравно “на црно“, свакако није под сумњом.

Тако велику суму “црних пара“ нужно је пратила криминализација. А овај талас криминализације, вођен својом логиком, и својим законима, испреплетао се са оним претходним из 1992. године. Те године, ради пробоја међународне блокаде и санкција, милиони долара који више нису могли да путују легално, са рачуна на рачун, нашли су се у рукама извесног броја особа блиских власти. Нема сумње да је операција први пут изведена “у име народа“, како су касније тврдили представници Милошевићевог режима. Али, ускоро је дошло до наглог пораста криминала, нарочито у вези са извозно-увозним пословима. Наметнути и оправдани државни шверц, лагано је постајао ствар појединаца и група блиских власти…

Борба против криминала, на коју се Милошевићев режим стално позивао, није могла успети јер се криминално језгро налазило унутар режима. Али, из истих разлога није успела ни борба против криминала о којој су говорили лидери ДОС-а. Грађанима је остало само да се згражавају, видевши како су лидери ДОС-а, од којих су поред осталог очекивали и декриминализацију друштва, заправо у блиским односима са појединим криминалним клановима.

Може бити да у неким другим околностима не би дошло до толиког раста безакоња, али у оба наведена случаја семе криминала пало је на плодне тле (нео)комунистичког менталитета…

Као ни у овом посредном, ни непосредни утицај страног фактора није био ништа бољи. Три године касније, ми још увек не знамо шта заправо Нови поредак жели од нас, нити имамо формулисану политику према њему. Разлог овоме не лежи толико у чињеници што је спољну политику водила једна од бројних минорних странака из састава ДОС-а, колико у свеопштој атмосфери његове владавине. ДОС, укратко, није имао капацитете ни приближно потребне захтевима времена.

Због свега тога, ДОС је нестао, а сасвим је јасно да ће његов кључни чинилац, и наследник, Демократска странка, убедљиво изгубити предстојеће изборе.

Наша трагедија је у томе што ће се власти сада докопати други део бившег ДОС-а – Демократска странка Србије, Г-17 и можда још нека мања група – који је у претходном периоду Демократска странка беспризорним методама избацила из власти. Овај други део ДОС-а је у очима народа бољи самим тим што је изгубио прљаву игру против првог дела ДОС-а. Као и 2000. године, опет је у најважније питање одласка “ових“, а не доласка “оних“. Тако пажњи промиче чињеница да ће нова власт донети низ катастрофалних решења, као што су на пример федерализација Србије или некритичко извршавање диктата Светске банке и ММФ-а.

Али, верујемо да ће после избора од 28. децембра ситуација у држави ипак бити за нијансу боља. Пре свега, овога пута заиста мора дођи до релативно успешне борбе против криминала. Затим, са власти ће најзад отићи оне бројне странке са минималним бројем чланова, али са веома богатим руководећим “кадровима“, које су заиста представљале право зло. Најзад ће се одиграти процес смањивања броја политичких странака и његовог свођења на праву меру.

Равнотежа успостављена после избора довешће до благог просперитета и какве-такве стабилности, која ће кратко трајати, јер и нова власт носи вирус који ће је оборити с ногу пре рока од предвиђене четири године.

 

(БРОЈ 260, ЈАНУАР 2004)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *