Крај комунизма

Крај комунизма

Ако је у Коштуници најзад добила новог Николу Пашића – а већ се може рећи да јесте – Србија ће се још начекати, рецимо, новог министра финансија какав је био Лазар Пачу, министра просвете какав је био Андра Николић, политичких саветника какви су били Слободан Јовановић и Јован Цвијић, дипломата попут епископа Николаја, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Јована Дучића…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Крај комунизма! Ето, и то видесмо. После више од пола века, после стотина хиљада стрељаних Срба, и милиона утамничених, после неизбројаних сума опљачканог народног блага и неописивих несрећа које су нам нанели – комунисти, најзад, одлазе.

Сви смо, притом, имали среће. Јер, комунисти, оличени у омраженом брачном пару Милошевић-Марковић, јасно су наговештавали, па су то чак отворено и говорили, да њихов режим неће пасти без крви, као што без крви није ни дошао. Судбоносног 5. октобра, брачни пар и његови највернији јаничари, заиста су тражили од полиције и војске да пуцају на народ, али узалуд. Њихова позиција је била толико апсурдна, толико су били “зрели“ и “пукли“, да ниједна јединица војске и полиције није извршила њихово наређење. Припадници војске и полиције, притом, нису се роководили само општенародним сазнањем да је последњи црвени диктатор убедљиво изгубио на изборима 24. септембра, и да у измишљеном другом кругу жели да прогласи своју победу без бројања гласова, већ, такође општенародним, осећајем да је комунистима дефинитивно одзвонило.

А пре само пар месеци чинило се да ће ту требати још много мука. Непосредно пошто су избори расписани, чинило се да избора заправо и неће бити, а наиме, да ће опет постојати само деценију стара опција: Слоба (Милошевић), Воја (Шешељ) и Вук (Драшковић). И наравно четврти, који се ту савршено уклопио, црногорски диктатор Мило Ђукановић.

Ова екипа – ових три плус један – чинило се, сигурно добија. То јест, свако од њих добија шта жели: и паре, и јаре, или штагод било.

Али, онда се појавило једно ново лице, једини некомпромитовани опозициони лидер, последњи адут којег је опозиција имала – др Војислав Коштуница. Онда се променило све, али само формално, не суштински.

Наиме, исходи избора и раније су били на штету комуниста, толико да они ниједном нису добили већину, упркос сваковрсним манипулацијама. Најбоље су прошли на првим изборима, 1990. године, када је тадашњи командант армије генерал Вељко Кадијевић уочи избора јавно претио да ће употребити силу ако комунисти изгубе. Ипак су изгубили, добили су 46 посто гласова, насупрот опозиционих 54 посто, али изборни систем им је оставио стопостотну власт. Већ од следећих избора, 1993, комунистима ни изборни систем није могао помоћи, па су почели да траже испомоћ у опозиционим редовима. И увек су налазили ослонац код двојице лидера највећих опозиционих странака – Вука Драшковића и Војислава Шешеља. Наводно опозиционарство ове двојице дотакло је дно на претпоследњим изборима, 1996. године: они су тада освојили власт, али нису желели да је узму, већ су је, под којекаквим изговорима, оставили комунистима. Већ тада су Драшковић и Шешељ изгубили све наредне изборе; народ је само тражио нову особу којој ће указати своје поверење. Изгубила је цела екипа – Слоба, Воја, Вук – пошто је било очигледно да ће, опстане ли један, опстати сва тројица, као и у претходном периоду.

Што се четвртог тиче – Мила Ђукановића – читаоци ће се сетити да је он на овим страницама увек био називан правим именом: комуниста. Црном Гором је завладао после Тита, као и Милошевић Србијом,  не у знаку дефинитивне промене режима, већ као представник нове комунистичке генерације. Између њега и Милошевића настала је разлика само у нијансама, и то тек последњих неколико година, условљена различитим околностима. Дакле, сада Црна Гора чека свог Коштуницу.

И пред Србијом се, наравно, налази дуг и трновит пут до повратка праве демократије, каква је постојала до почетка Првог светског рата 1914. и стварања Југославије 1918. године. Ако је у Коштуници најзад добила новог Николу Пашића – а већ се може рећи да јесте – Србија ће се још начекати, рецимо, новог министра финансија какав је био Лазар Пачу, министра просвете какав је био Андра Николић, политичких саветника какви су били Слободан Јовановић и Јован Цвијић, дипломата попут епископа Николаја Велимировића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Јована Дучића…

Јер, демократију не чини један човек, већ тимови сјајних људи. Лазар Пачу је, примера ради, увек у џепу носио две оловке: државну и приватну. Државном је писао на послу и у вези с послом, а приватном личне ствари. Ни употребом оловке није желео да оштети државу којој је служио.

А када ћемо ми, из друштва протканог комунистичким (лоповским) манирима, наћи једног таквог човека за министра финансија?

У Демократској опозицији Србије има превише комуниста – и по каријери и по убеђењу. А просто да не зна човек шта је горе. Они који су колико јуче били на ви-соким партијско-државним функцијама – свакако не са Пачуове две оловке у џепу – сада нам причају неке друге приче. Као да је народ заборавио зашто су сви они испали из црвеног воза. Наиме, они јесу мрзели Милошевића, али су волели Тита, који, на лествици комунистичких диктатора, Милошевића неупоредиво надмашује. А како сада ствари стоје, од Нове Радио телевизије Србије можемо очекивати неку афирмативну емисију о добром старом “другу Титу“.

На жалост, ово није само метафора, већ закључак на основу недавног искуства Телевизије Крагујевац. Када су, после победе на локалним изборима 1996, на крагујевачку телевизију доведена нова лица, гледаоци су брзо видели да ту заправо нема нових људи, већ да је реч о припадницима једне од поражених комунистичких фракција. Тако је, запрепашћеној антикомунистичкој јавности у срцу Шумадије, Нова Телевизија Крагујевац убрзо понудила афирмативну емисију о “другу Титу“…

Демократску опозицију Србије, можда већ после републичких избора 23. децембра, чека подела на најмање две струје: српску демократску и неокомунистичку. Надамо се победи прве, јер је народ ипак гласао за Коштуницу, а не за марксисте који га окружују.

 

(ОКТОБАР 2000)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *