Марко Бабић, председник омладине ПСЧ Равне Горе

Марко Бабић, председник омладине Покрета српских четника Равне Горе у емиграцији

ВИДИМО СЕ НА РАВНОЈ ГОРИ!

Циљ омладинске секције Покрета српских четника је да српска омладина не заборави своју вјеру и историју у овој туђинској земљи, као и да се више упозна са четничком омладином из отаџбине, каже наш саговорник

РАЗГОВАРАО: Милослав САМАРЏИЋ

 

Марко Бабић је рођен у канадском граду Хамилтону 1978. године. У храму Св. Николе у Хамилтону  крстио га је стари свештеник Динарске четничке дивизије отац Никола Стојсављевић. Као и сва “четничка деца“, Марко од малих ногу иде у цркву, а ишао је и у црквену школу, све до другог разреда средње школе. Енглески језик није знао до првог разреда основне школе. Летовао је у Далмацији, завичају својих родитеља, до 1990. Играо је у фолклорној групи четничког Месног одбора у Вајнони код Хамилтона… Дипломирао је савремену историју на Макмастер факултету у Хамилтону и очекује посао у градској полицији.

Марко живи са оцем Милорадом, мајком Радмилом и са два брата, Михаилом и Јованом. Има девојку, Божану, која је дошла 1995, из Принциповог Грахова у Републици Српској. И Божана је из четничке фамилије.

У слободно време Марко чита књиге из српске историје, а посебно воли дела Св. Владике Николаја Велемировића. Слави Светог Николу.

По паду Републике Српске Крајине 1995. године Омладинска секција Покрета српских четника војводе Момчила Ђујића практично је престала да постоји. Разочарење због трагичне судбине српског народа било је неописиво и завладала је апатија. Однедавно, Централна управа Покрета решила је да обнови своју Омладинску секцију. Задатак је поверен Марку Бабићу, који је постављен за њеног председника.

ПОГЛЕДИ: Реците нам, на почетку, одакле су Вам родитељи?

БАБИЋ: Отац Милорад је из села Кукра из Врличке Крајине, Далмација, а мајка Радмила из села Уздоља са Далматинског Косова. Отац је отишо од своје куће као млад дјечак за Руму, где је уписао школу за металостругара. Дошао је у Канаду код свог деда и ујака 1974. године. Од тада стално ради свој посао као машиниста. Мајка је отишла од куће са 13 година и дошла код свога деде у Енглеску, где је уписала фризерску школу. У Канаду је стигла 1975. године код сестре и радила је као фризерка. Дуго година је преседница четничког кола српских сестара “Дража Михаиловић“ у Вајнони. Ступили су у брак 1977. године у својој цркви Св. Николе.

ПОГЛЕДИ: Ваши дедови су били у Динарској четничкој дивизији војводе Момчила Ћујића?

БАБИЋ: У ствари, прадедови. Родитељи мога оца и мајке су били млади за време рата па су остали у Далмацију после 1945. г. кад су четници одступили. Прадједови мојих родитеља су били у саставу Динарске четничке дивизије. Ћаћин деда, Никола Шкрбић, је емигрирао 1945. са Динарском четничком дивизијом и дошао у Канаду. Радио је по шумама и рудницима. А мајчин деда, Стево Ћосић, такође је изашао из земље са Динараском четничком дивизијом 1945. Доселио се у град Корби у Енглеској, где је радио у металској индустрији. Сви су били активни чланови Покрета српских четника Равне Горе, на челу са војводом Момчилом Ђујићем. Најактивнији је био ћаћин ујак, Лука Шкрбић. Он је побегао из СФРЈ преко словеначке границе шездесетих година, док је био у војсци. Из Аустрије дошао је до Париза, а из Париза код стрица Николе у Канаду. Није му се свиђала Канада па је отишао у “Српску Геру“ код Чикага. Ту се упозно са девојком Софијом и оженио се. Софија је иначе рођена у њемачком логору после рата, као четничко дјете. На српском сабору у Гери је победио у бацању камена са рамена и добио 500 долара. Затим је купио отвореног “понтијака“ и отишли су право за Санта Монику у Калифорнији. Радио је као аутомеханичар “фолксвагена“ и “поршеа“, да би око 1970. отворио ауто радионицу “Авала“ у Сан Маркосу, Калифорнија. У то место се непосредно потом из Чикага преселио војвода Ђујић. “Ујак Лука“ је од тада био војводина “десна рука“.

ПОГЛЕДИ: Колико чланова има Поктрет српских четника Равне Горе?

БАБИЋ: Наш покрет има доста чланова. Као што знате, Покрет српских четника Равне Горе је продужетак Динарске четничке дивизије са војводом Момчилом Ђујићем на челу. Има одборе широм света. Мислим да смо најбројнији и најјачи српски патриотски покрет у расејању. Када се саберу наша омладина, дјеца, унуци, праунуци, чак и пра-пра унуци четника који су изашли 1945. године – ако је изашло 10–15 хиљада четника ДЧД, можеш да мислиш колико нас има! Омладина Покрета српских четника Равне Горе је јака по броју, има нас много хвала Богу, али… Морамо да се организујемо! Зато као председник омладине при Централној управи Покрета, уз Божију помоћ, имам дужност да организујем нашу омладину, најприје у свом граду Хамилтону, као и да успоставим контакт са четничком омладином у отаџбини.

ПОГЛЕДИ: Четничка омладинска организација је у кризи од 1995. године…

БАБИЋ: Наша четничка омладина, као организована секција, не постоји још од 1995, од кад је пала Република Српска Крајина. У то време омладина се много разочарала и прошла је кроз доста мука кад је видјела да је српски народ продан и протјеран из своје отаџбине. Али, о томе не волим да говорим. Ја сам оптимиста и желим да оставим та тужна времена (не и да их заборавим) и да уз Божију помоћ извршим своју дужност, колико год могу, да организујем нашу омладину да она има добру и здраву будућност, и да не заборави своју вјеру и историју у овој туђинској земљи.

ПОГЛЕДИ: Поред цркве, четничка организација је један од стубова српске емиграција…

БАБИЋ: Управо тако. Наша четничка омладина зна да су Српска православна црква и четничка организација, као што су увјек били кроз српску историју, две српске институције где су Срби у мирна и ратна времена нашли духовни спас кроз вјеру православну, и слободу кроз четовање. Зато је наша омладина уочи двестоте годишњице Карађорђевог устанка дала четничку заклетву у својој цркви Св. Николе у Хамилтону.

ПОГЛЕДИ: Како сте организовани у Хамилтону?

БАБИЋ: Наша омладинска секција овдје у Хамилтону је сада на почетним стазама. Тренутно има 20 чланова у свом главном одбору. Ти омладинци су унуци и праунуци четника Динарске четничке дивизије. Сви су крштени у својој Српској православној цркви, ишли су у црквену школу, играли су у четничким фолклорним групама и одрасли у духу четништва, српства и светосавља. Што се више и више састајемо и организујемо, види се да се наша снага множи. Наш следећи задатак је да упознамо сву српску омладину и њихове родитеље у Хамилтону и околини са нашом организацијом, да и они виде како је једини спас српског народа наша црква и ступање у редове четничког покрета.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте познавали покојног Војводу Момчила?

Да, био сам доста пута у посети код “ујка Луке“ у Сан Маркосу. За то време док сам био код ујка није било дана да није Војвода долазио у радионицу. Доста сам пута седио са Војводом и ујаком док су проводили дуге ноћи уз шалу и “хајнекен“ пиво код Војводе. Код војводе сам и радио. Кад је год требало што урадити око куће Војвода би зовнуо ујака на телефон да “пошаље малога“. Радио сам му башту и поливао цвеће. Једину “плату“ што сам добио на крају дана је био пасуљ, војводина омиљена храна. Никад нећу заборавити 1997. годину кад ме Војвода питао да ли идем у Аризону на фудбалски турнир. Ја сам му одговорио да идем. Војвода је узео нешто из џепа и дао ми у руку 200 долара америчких. Ја сам му рекао да ми не требају, јер ми је ујак већ дао. Он ме онда упита: “Знаш ли ти ко сам ја?“ Ја одговорих: “Како не знам, Војводо!“ “Онда кад знаш узми то и потроши како знаш! Ја сам Војвода а ти си војник и то ти је наређење!“

ПОГЛЕДИ: Како је Ваше мишљење о новој српској емиграцији?

БАБИЋ: Нова српска емиграција, из деведесетих година, као и из последњих неколико година, је већином за нашу организацију. Не волим да чујем за дјецу “комуниста“, али их има. Ако Бог да, биће их све мање. Имамо овдје један проблем, који може да се реши. Наша дјеца која су избјегла или емигрирала овдје, одрасла су у другим условима него ми који смо одрастали у Канади. Неки су хвала Богу васпитавани по српским обичајима, а неку нису. Ови други, када виде нас да идемо у цркву и у четничку организацију, кажу да смо “Канађани“ и да немамо везе са српством. Не знају да смо ми “Канађани“ одрастали овдје зато што наши стари четници нису желели да живе под комунизмом, па су своју дјецу учили о српству, православљу и четништву у “слободном свету“, док су те ствари биле забрањене у отаџбини до скорих времена. Али, има изузетно добре српске омладине која је дошла скоро а по васпитању се не разликује од нас “Канађана“. Види се да ни њихови дједови и очеви нису заборавили српску борбу и српску вјеру, иако су живели у комунизму.

ПОГЛЕДИ: Да ли се дружите са Канађанима других нација? Да ли Вам је најбољи друг Србин или Канађанин?

БАБИЋ: Дружимо се, наравно. Али ја лично се ипак не дружим. Имам девојку Српкињу, са њом проводим доста времена, а и пријатељи су нам Срби. Једино ми је школски друг са факултета Пољак Барт (рођен је у Пољској). Он се дружи са Србима откад је дошао у Канаду. Тетке су му удате за Србе, једна у Бањалуци и двије овдје. Ја причам на српском, а он на пољском и разумемо се. Барт зна ко су Срби. Најбољи друг ми је Србин, иначе мој секретар Ђорђе Симић. Он је такође рођен у Канади, а његови су из Орлића код Книна. Ми се знамо, како кажу, откад смо се родили.

ПОГЛЕДИ: Како вас доживљавају Канађани – ваши вршњаци?

БАБИЋ: Па добро. Има свакаквих. Неки нас не воле зато што смо Срби, неки нас баш зато воле. Канађани воле да се друже са нашом омладином јер знају да су са нама безбедни (као Срби сви смо високи у односу на просечног Канађанина) и знају да ће код Срба увек наћи шалу и супер излазак. Канађани највише воле и највише нас питају за шљивовицу. Знају шта је добро!

ПОГЛЕДИ: Све у свему, како је бити Србин у Канади?

БАБИЋ: То питање оставићу некоме другом. О томе се може роман написати.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте икад били на Равној Гори?

БАБИЋ: Био сам на Динари, али не на Равној Гори. Имао сам две шансе, 2000. и 2003. године. Нисам ишао и жао ми је некако због Равне Горе, а не због сабора.

ПОГЛЕДИ: Онда, видимо се на Равној Гори!

БАБИЋ: Ако Бог да!

 

(БРОЈ 262, ЈУН 2004)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *