Масовне гробнице

Масовне гробнице

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Опет је у моди оптуживање Срба за ратне злочине. Од Маркала до Рачка, стално слушамо исту причу – да је управо под нашом заставом почињено највише злочина. Потом гледамо закаснеле истине, али још не видесмо закаснелу правду.

Када су режирали Маркале, у лажи су нашли разлог да нам уведу санкције, док је измишљена прича о Рачку послужила као оправдање за бруталну агресију. А после – ништа, ни оно цинично “ај`м сори“.

Сада је питање: шта је циљ акције откривања масовних гробница по Србији?

Наиме, републички министар полиције управо саопштава да је откривена и трећа масовна гробница настала у време Нато агресије 1999. Још док истрага у вези прве две није била окончана, режимски и сорошевски медији – тј. 99,9 посто медија у Србији – убеђивали су јавност да је реч о српским злочинима, односно о албанским жртвама. Када је масовна гробница код Батајнице откопана, ни један од ових медија није донео резултате обдукције. Јер, уместо очекиваних 86, пронаћено је 16 лешева, и то старих више од десет година.

У маниру Новог поретка, да се пресуда доноси пре суђења, па чак и пре истраге, представници режима већ оптужују српску војску и полицију, процењујући број пронађених лешева на 2.000, иако је у три до сада отворене гробнице откривено педесетак жртава. Максималне процене наводних српских злочина дају се на основу анонимних сведочења. У једном од тих написа, који доноси тједник “Време“, анонимни сведок каже да је у хладњачи пуној жртава које је одвозио са Косова видео и три војника Војске Југославије. Једног је лично познавао, био је из његовог села. То, међутим, не ремети закључке острашћених коментатора. Нико од њих не примећује ни основну чињеницу: у време када су сви ти несрећници изгубили животе, наша земља је била изложена страховитом бомбардовању од стране Нато пакта. Масовни убица био је, дакле, Нато пакт, чије глупаве ракете су однеле хиљаде живота, и то највише цивилних.

Нема сумње да је у том рату и неко са наше стране починио злочине. И нема сумње да би наше јавно мњење подржало једну поштену истрагу и једно праведно суђење злочинцима. Уосталом, истраге и суђења је већ било, како за рат на Косову и Метохији, тако и за раније ратове. Осуђене злочинце нико није жалио.

Али, оно што се сада дешава, очигледно је, нема везе са правдом и поштењем. Јер, као прво, војска је износила жртве са Косова и Метохије добро знајући да ће, у наступајућем времену, све цивилне жртве бити приписане управо њој. И сада је свакоме јасно: пронађени лешеви ће се, у најбољем случају, делити на жртве Нато пакта и на жртве српске војске. Истрага ће бити настављена само у овом другом случају.

На страну силне паре које се помињу у вези једне овакве операције, а које, наравно, ни овога пута нећемо видети, барем не ми, грешни Срби – нема сумње да се досовски режим понаша у складу са “најсветијим тековинама комунистичке револуције“. Тако, министар републичке полиције, Душан Михајловић, у НИН-у од 7. јуна каже:

“Хрвати треба да се баве својим злочинцима, Муслимани својим, Албанци својим, а ми, припадници српског народа и грађани државе Србије бавимо се злом које су у наше име починили појединци, без обзира које су националности, вере или идеологије.“

Управо под овим мотом је наступала и претходна генерација српских комуниста. (Додуше, Михајловић је припадао и том режиму, па се због тога читаоцу може учинити да овај пример није добар; ипак је добар, јер потпуно исто као и Михајловић говоре и његови пријатељи из ДОС-а, који у оно доба, због младости, још нису могли да се истакну у партији својих родитеља.)

Тако, Владимир Дедијер и Антун Милетић на првој страни своје књиге “Геноцид над Муслиманима“ пишу да се “људска права, индивидуална и колективна, најуспешније бране ако се, прво, отпочне у властитој средини“. И онда пописују 6.000 муслиманских жртава у Другом светском рату, показујући муслиманима и Хрватима како они треба да попишу милион српских жртава…

А још много раније, јануара 1914. године, водећи социјалиста онога доба, Димитрије Туцовић, руководећи се истим овим начелом, поводом ослобађања Косова и Метохије из петстогодишњег турског ропства, објавио је књигу “Србија и Арбанија – прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“.

Но, ако бисмо за ову прилику Туцовића могли разумети, јер је наша војска ишла одавде тамо, па је то можда изгледало као да иде у освајање, а не у ослобађање, а памћење може да попусти и за мање од 500 година – друкчији је случај уследио свега шест месеци потом. Тада, лета 1914, страна војска је ишла према нама, па ту није имало много шта да се не разуме. Страна војска је ушла у нашу земљу а Туцовићеви посланици у скупштини – обадвојица – ипак су гласали против ратних кредита. Сматрали су да свако у својој средини треба да се избори за социјалистичке идеје, па без обзира што њихови социјалистички другови из Европе, рачунајући и оне који су већ убијали наш народ, не мисле тако.

Ипак, Туцовић је био частан човек. А то је био јер част и политику није мешао. Изашао је на фронт и погинуо бранећи свој народ. И сви његови другови социјалисти су изашли на фронт. Неки досовци су, такође, обукли униформе када се заратило. Али, већином, нису, што је доказ да је код наших левичара морал стално у паду. С друге стране, имајући у виду познату народну пословицу, не изгледа да им је памет у порасту, јер им се стално понављају исте грешке. Као што европски левичари нису послушали Туцовића, ексјугословенски комунисти нису кренули за српским комунистима. Док су српски комунисти предњачили у истрази српских злочина у Другом светском рату, сви они су им се придружили, не хајући за своје злочинце, па је испало да су и онда Срби били најгори. А нису. Срби су тада, ван борбе, убили око 6.000 муслимана, неколико стотина Хрвата и око 700 комуниста, док су Хрвати и муслимани, ван борбе, убили око милион, а комунисти око 200.000 Срба. Ових 200.000 Срба леже у масовним гробницама широм Србије. У “Погледима“ су објављене локације више стотина тих гробница.

Очекивали смо да ће се власт позабавити овим гробницама када падне комунизам. Па ево, не губимо наду, и даље то очекујемо.

 

(ЈУН 2001)

Једно мишљење на „Масовне гробнице

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *